Derletov san

Sanjala je…

…sedeli su zagrljeni na obali reke, okupani toplim zracima sunca koji su za početak godine bili neočekivani, i uz smeh pravli žabice…

…baš kao što su pričali da hoće…

…jednom…

…kad bude došao.

A onda joj se ruka našla u njegovoj i poveo ju je.

 

Scenografija se iznenada promenila.

 

Bila je noć. Nebo je bilo posuto zvezdama među kojima se šepurio Mesec, kao da hoće reći „Rekao sam ti!“.

Stajali su sami, jedno naspram drugog, na sred velikog Trga. Dodirivali su se samo pogledima.

-Gde smo? – upitala je, ne skidajući pogled sa njegovih očiju.

-Na Trgu Bezimenog Poljupca. – rekao je.

-Da li bi dobio ime po nama, ako bi se poljubili ovde… sada?

-Ovde se niko nikada nije poljubio.

-Niko?

-Niko. Nikada. Kažu da kad se dvoje ovde poljube, ostaju zauvek zajedno, a „zauvek“ zvuči kao kletva. Niko se još nije usudio…

-Meni ne bi smetalo. – rekla je i on spusti usne na njene.

Vatromet je pocepao nebo.

 

Magija ih je prenela u njegovu sobu.

 

-Volela bih da ti je stalo do mene. – rekla je tiho.

-Ali, meni je stalo do tebe, blesice. Jako. – rekao je ozbiljno, a njoj je to, sada kada su se konacno gledali u oči, bilo i više nego dovoljno da strah i tuga nestanu.

Zidovi su se srušili, a ruševine su se pretvorile u prah i plavo nebo, bez oblačka se jasno videlo. Ljubili su se. Više nije bilo zidova koji su ih štitili. Konačno su bili potpuno sigurni u sebe i jedno u drugo. Ležali su isprepletani… ne kao prijatelji, a jos manje kao neprijateji.

 

 

Trgla se iz sna…

…i sve se raspršilo, kao balon od sapunice. Sve sem osećaja da će se uskoro sresti. Pogledala je na sat. Kazaljke su se poklopile. Bilo je 01:05. Prisetila se onoga što joj je rekao par dana pre nego što je otišao: „…ni ćutanje ni udaljenost ni okolnosti… NIŠTA ti ne može oduzeti…ako je pravo…“.

-Pravo je. – prošaputala je i osmehnula se.

Vera prethodi čudu, a ona je verovala.