Momo Kapor

Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori sest jezika obicno mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji.
Tamo ceznu za takvima! Ja, licno, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nadjem reci koje su mi potrebne za sva cuda koja nam se događaju.
Jos u gimnaziji, redovno sam isao na popravne ispite iz francuskog, ruskog i srpske gramatike.
Nikako da uhvatim jedno slobodno popodne i naucim taj engleski!
Jedna nadobudna dama u nekom otmenom diplomatskom društvu pokusala je da me uvredi:
“Kako nam to, vi, otkrivate Ameriku u svojim knjigama, a ne znate engleski?”- pitala me je.
“Gospodjo”, kazao sam, “Kolumbo je, takodje, otkrio Ameriku, a nije znao ni reci engleskog!”
Siroti nasi prevodioci! Koliko li je tek njima tesko kada pokusaju da prevedu neprevodivo. Pise mi jedan iz Amerike:
“U vašoj prici, koju upravo prevodim, postoje neki nejasni izrazi, pa vas molim da mi ih objasnite. Pisete da je to kostalo kao /kajgana svetog Petra . /Odakle znate da je sv.Petar jeo omlete?
Ako je, pak, jeo, koliko je mogla da kosta ta kajgana kada je toliko skupa? Od koliko jaja? U kojoj valuti je placena? Da li bih taj izraz mogao da prevedem kao: */St.Peter’s scrambled eggs?/*
Kada smo kod jaja, kod vas sam pronasao izraz /jaje na oko/? Sta je to? */Egg on eye/*? Zasto bi neko stavio jaje na oko? Da se mozda, kod vas ocna oboljenja ne lece jajima? Unapred zahvalan itd…”
Jedan drugi me pita u pismu, sta to znaci da je malisan bio /“pljunuti otac”/? Ko mu je i zasto ispljuvao tatu? Da li se kod nas pljuju ocevi i kojom prilikom? Zanima ga, takodje, izraz /“buni se k’o Grk u apsu” /Zbog cega je taj Grk zatvoren kod nas i zasto je protestovao? I kako je, uopste, moguce da nekome /“padne sekira u med”/? Otkud sekira u medu? Zar se med ne cuva u teglama ili zatvorenim posudama?
Sa izrazom /“spava k’o zaklan”,/ imao sam najvise neprilika. Kako prevesti na civilizovani jezik, da neko tako dobro i slatko spava, kao da su ga preklali? Da li smo se kroz istoriju toliko dugo klali da nam je pokolj vec usao u metaforicne snove?
No, najvise pitanja dobio sam u vezi sa poetskom slikom da je jedan tip /“prdnuo u cabar”,/ to jest, cabrirao, sto je potpuno neprevodivo ni na kakav jezik! Mada je i to tesko, covek bi, ipak, lakse mogao da objasni kakav je neko, koga zovu /“mrtvo puvalo”/ (mrtav, a puse) ali kako objasniti tipican beogradski izraz koji ima toliko skrivenih znacenja, a ne znaci nista – /landara pisore/! Ili kada je neko pomalo bleskast, pa ga zovu /indi-mindi-saja-paja/? Da ne pominjem stari izraz: /satro, Pera, Mika, Laza/!
Prevodioce zanima jos i to zasto su za nas toliko udaljena bas /spanska sela/ (To su za mene spanska sela), kad ima mnogo udaljenijih, kao sto su, na primer, novozelandska ili peruanska?
Dobro je da se nisu setili da me pitaju sta znaci /rasturi ga k’o Bugarin curku/ i zbog cega se neko /smeje k’o lud na brasno/? Sta ima smesno u brasnu? Da li kod vas u pekarama rade ludaci?
Ipak lakse mi je da odgovorim na pitanje o recima i izrazima nego o stvarima u ovoj zemlji koje ni ja, zaista, ne umem da objasnim.
Ukratko, da se posluzim recima jedne novokomponovane pesme:
/Ne placi mi na kucnome pragu/
/Da mi vrata ne povuku vlagu…/

(Momo Kapor)

Želja

Jednog dana čovjek uđe u restoran u pratnji ogromnog noja… Konobarica ih upita što žele naručiti…
– Hamburger, pomfrit i kolu, a onda se okrene prema noju:
– A ti?
– Ja ću isto ! – odgovori noj.
Nakon nekog vremena konobarica se vrati s narudžbom…
–To bi bilo 28,55 kuna – reče.
Tip posegnu u džep i izvuče točno toliki iznos. Sljedećeg dana tip s nojem opet uđe u restoran i ponovno naruči:
– Hamburger, pomfrit i kolu – a onda se okrenu prema noju:
– A ti? – Ja ću isto ! – odgovori noj. Nakon nekog vremena konobarica se vrati s narudžbom…
– To bi bilo 28,55 kuna – reče. Tip posegnu u džep i izvuče točno toliki iznos. I tako je sve preraslo u rutinu… Prođe nekoliko dana… Čovjek i noj, kao i obično, uđoše u restoran:
– Uobičajeno? – upita konobarica.
– Ne, danas je petak ! uzet ću lignje, salatu i pivo – reče tip… – Ja ću isto ! – odgovori noj. Ubrzo, konobarica se vrati s narudžbom.
– To bi bilo 43,20 kuna – reče.
Tip posegnu u džep i izvuče točno toliki iznos… Ovoga puta konobarica nije mogla odoljeti radoznalosti…
– Oprostite, ali kako to da uvijek u džepu imate točno toliko novaca koliko iznosi račun?
– Prije nekoliko godina čistio sam tavan i našao staru lampu… protrljao sam je i iz nje je izašao duh i rekao da će mi ispuniti dvije želje… moja prva želja bila je da u džepu uvijek imam točno onoliko novca koliko mi treba da bih platio račun… i, želja se ostvarila… svaki put kad nešto kupujem, u džepu se pojavi točno onoliko novca koliko mi treba…
– Pa to je izvanredno ! – uzviknu konobarica – Većina ljudi tražila bi milijune, ali vi ćete ovako biti bogati do kraja života !
– Upravo tako ! Zatražim li litru mlijeka ili najskuplji automobil, uvijek ću to moći platiti…
– A zašto vas uvijek prati noj? Čovjek duboko uzdahnu i reče:
– E, tu je kvaka… moja druga želja bila je da uz mene do kraja života bude pilence dugih nogu i velike guze, koje će se uvijek složiti sa svime što kažem…

*****
Naravoučenije: budite pažljivi kad tražite od duha da vam ispuni želje…

(Nepoznat mi autor)

Nešto o Najmadu

Eloj ima muku da reši svoj domaći zadatak.
Je li teže uzbrdo ili nizbrdo?

Valjda zavisi od toga šta radiš.
Naporno je penjati se nizbrdo.
I spuštati sa slonom na sankama uzbrdo.

Uzbrdo je teško recitovati dok trčiš.
Nizbrdo još više ako recituješ Jesenjina.

Ravno nije dobro kada grliš.

Ne vredi. To nije odgovor.

Anavoj je išla i gore i dole i gore i dole.
Potom sela i zapisala:

“Uzbrdo i nizbrdo su svejedno za svako biće.
Biću treba neko nesvejedan za uzbrdo. Onda kada sve krene nizbrdo.”

 

(Jovana Bajagić)

Imati i nemati

Vidim, na trotoaru kontejner za đubre. Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori.

Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.

Devojčica kaže majci: „Nema…“

Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje.

Majka kaže: „Pogledaj još malo…“ i dete ponovo iščezava u đubretu.

Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči.

Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.

Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina.

Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute.

Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci… niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju… Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.

Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.

I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni, opet su sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.

Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.

Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate… Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – đubroselektori!

Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima“. A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“ I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.

(Momo Kapor, Imati i nemati)

Citat

“Kada mi neko traži iskreno mišljenje o nečemu, velike su šanse da je to poslednji put da razgovara sa mnom.“ (Nepoznati mi autor)

Evina tajna

Jednoga dana, u rajskom vrtu, Eva se obrati Bogu:

-Bože, ja imam problem

-Kakav problem imaš, Evo?

-Bože, ja znam da si me stvorio i učinio da mi bude divno u ovom rajskom vrtu sa svim tim životinjama i komšinicom zmijom, ali meni je jako dosadno i već mi je muka od ovih jabuka.

-Dobro, Evo, mislim da imam rešenje za tebe. Stvoriću ti muškarca.

-Muškarca?!?

-Da. Muškarac je jedno krajnje simpatično stvorenje ali sa mnogo loših osobina. Varaće te i lagati, a opet… biće duhovit, umeće lepo da te zabavi. Da te ne lažem, imaćeš dosta teških trenutaka pored njega ali… biće veći, jači, snažniji… ićiće u lov i donosiće ti plen. Ponekad će izgledati šašavo, a opet… zadovoljavaće tvoje fizičke potrebe i umeće lepo da te zabavi u postelji. Baviće se klinačkim stvarima… voleće da se bije i jurca za loptom. Iako je pametan, moraćeš često da ga savetuješ.

-Ne zvuči loše, Bože. – reče Eva – Može, stvori mi muškarca ali… u čemu je poenta?

-Možeš ga imati samo pod jednim uslovom. – odgovori Bog.

-A to je…?

-Kao što rekoh… On je ponosan, samosvestan, arogantan i pun sebe te ga celog šivota moraš držati u uverenju da je on prvi stvoren. Pazi, to ti govorim u poverenju… kao žena ženi.

(Nepoznati autor)

Nedostajnje

Jednog jutra, vrlo rano, mrav pokuca na veveričina vrata.

– Baš lepo – reče veverica.

– Ali nisam zato došao – rece mrav.

– Valjda ipak hoćeš malo marmelade?

– Pa dobro… ali samo malo.

Ustiju punih marmelade, mrav ispriča zašto je došao.

– Jedno vreme ne smemo da se viđamo – reče on.

– Zašto? – upita veverica iznenađeno.

Njoj je uvek bilo prijatno kada mrav tek tako navrati. Veverica je gledala mrava široko otvorenih očiju, a usta su joj bila puna  žirove kaše.

– Da bismo videli da li ćemo jedno drugom nedostajati – reče mrav.

– Nedostajati?

–Nedostajati. Pa valjda znaš šta je to.

– Ne – reče veverica.

– Nedostajati je ono što osećaš kada nečeg nema.

– Šta onda osećaš?

– E, pa o tome se i radi. To moramo sami otkriti.

– Pa onda ćemo jedno drugom nedostajati. – reče veverica tužno.

– Ne, jer možemo jedno drugo i zaboraviti.

– Zaboraviti! Tebe!? – jauknu veverica.

Veverica polozi glavu u šake.

– Ja tebe neću nikada zaboraviti. – rece ona blago.

– Eto sad – reče mrav. – To tek treba da vidimo. Zdravo!

I vrlo naglo izađe kroz vrata i spusti se niz stablo bukve. Veverica je odmah počela da oseća kako joj mrav nedostaje.

–Mrave – dozivala je – nedostaješ mi!

Glas joj se odbijao o grane drveća.

– To jos ne može! – reče mrav. – Pa još nisam ni otišao!

– A ipak je već tako! – doviknula je veverica.

– Pa sačekaj još malo – čuo se iz daljine njegov glas.

Veverica uzdahnu i odluci da čeka. Ali, mrav joj je sve više nedostajao. Povremeno je mislila na žirovu kašu ili na kukčev rođendan, još te večeri, ali mrav joj je opet nedostajao. Popodne nije više izdražala i izašla je napolje. Ali, nije napravila ni tri koraka, a već je srela mrava. Bio je umoran, sav u znoju, ali zadovoljan.

– Tačno je – reče mrav. – I ti meni nedostaješ. I nisam te zaboravio.

– Eto vidiš.– reče veverica.

– Da – reče mrav.

Prebacili su jedno drugom ruku preko ramena i otišli na reku da gledaju odsjaj talasa. Zaboravila je da se ikada žurila.

(Ton Talehen)

Zaborav

Jednom kada je mrav ponovo otišao na daleki put, veverica je sedela kraj prozora i mislila na njega. Iznenada zadrhta i pomisli „Da li mrav stvarno postoji?“. Sela je za sto i položila glavu u šake.

-A možda sam ja izmislila mrava. – pomisli.

Spopale su je crne misli i uplašila se da od tuge više nikada neće moći da se pomeri s mesta. No, u zadnji čas je poskočila, izašla napolje, spustila se niz bukvu i otrčala u šumu. Ubrzo je srela cvrčka.

– Cvrčku… – reče gotovo bez daha – …da li si ikad čuo za mrava?

Cvrčak se zaustavio i na licu mu se pojavio izraz duboke zamišljenosti.

– Mrav… – mrmljao je – da li sam čuo za mrava… Kako ono reče?

– Mrav – ponovi veverica. – Mrav.

– Mrav – ponavljao je cvrčak i pri tom se zamislio. – Mrav. Mrav…

A onda odmahnu glavom.

– Ne – reče. – Još nikada nisam čuo za mrava.

– O – uzdahnu veverica. – Onda sam ga možda izmislila.

– O da? – upita cvrčak radoznalo.

Bio je lud za izmišljanjem. Ali veverica je brzo otišla dalje da bi to isto pitala kukca, lastavicu, slona i vrapca. Ali, niko nije čuo za mrava.

– Ne – rekoše – Mrav… Ne. Na žalost.

Čuli su za desmana, konopljarku, gnua, mošusno goveče i narvala, ali nikada nisu čuli za mrava. Kasno popodne veverica je otišla kući. Stopala kao da su joj bila od blata i jedva je mogla da se uzvere uz bukvu. Sva potištena sedela je pred vratima kuće dok su joj poslednji zraci sunca klizili niz obraze. „Dakle izmislila sam ga…“ mislila je. „Dakle, izmislila sam i njegove pipke i njegove prste na nogama, i to da je za njega med najlepše što postoji… I to da mi nedostaje, i to sam izmislila…“ Tako zamišljena, u mislima je videla kako taj koga je izmislila korača i kako ona zajedno sa njim sedi na obali reke i kako su prebacili jedno drugom ruku preko ramena. Nešto potom, čula je kako joj on nesto govori i kako joj objašnjava nesto vrlo zamršeno što ona uopšte ne shvata. Tako je potonula u san, tu pred svojim vratima, jedne tople letnje večeri.

Negde daleko, u pustinji, mrav je brisao kapi znoja sa čela trčeći najbrže što može, na putu ka šumi, ka veverici. „Samo da me nije zaboravila“ mislio je i trčao još brže.

–Evo me, dolazim! – vikao je. – Veverice!

(Ton Talehen)

Citat

„Izumeli smo mnoštvo suvišnih potreba. Stalno kupujemo nešto novo, bacamo staro… to je uzaludno trošenje života! Kada nešto kupim, kada vi nešto kupite, ne plaćate to novcem. Plaćate ga satima života koje ste morali da provedete zarađujući taj novac.“

(Hose Muhika)

Andrmolja

Sićušan ali snažan stvor koji sakuplja svakojake sitnice (po njemu se i one obično nazivaju andrmoljama), mada niko ne zna šta on s njima tačno radi. Pretpostavlja se da živi ispod kreveta, iza najnize police u špajzu ili iza veš-mašine. Naročito voli gumice i olovke, naočare, čarape (uvek ima samo jednu iz para), stranice iz rokovnika i cedulje sa važnim beleškama. Jedni tvrde da od njih prave gnezdo, drugi da ih jede, a treći da se njima samo igra, pošto se nestale sitnice pojave čim prestanete da ih tražite. Njegovo prisustvo izaziva kratkotrajan gubitak pamćenja, tako da se žrtvama desi, na primer, da zataknu olovku za uvo, pa da onda prevrnu čitav stan naglavce tražeći je. Mladunci andrmolja toliko su sitni da se ponekad smeste iznad jezika i pojedu ključnu reč u rečenici, ili sagovornikovo ime. Umeju čak i da se do te mere osile da vam dok pišete ili kucate sede na ruci i gutaju slva ili tera budala štine svakakve pišete da pišete. vas, U njihovom prisustvu ponekad imate onaj baš grozan osećaj da ste nešto zaboravili, ali ne možete da se setite šta.
Andrmolja se najlakše možete rešiti velikim spremanjem, kako u stanu, tako i u glavi.

(Iz pera Aleksandra Milajića, graditelja kula u vazduhu na temeljima suve istine)

Citat

„Ništa nije vredno činjenja osim onog što bi neko, negde, svim silama volelo da ne uradiš.“ (Teri Pračet)

Citat

„Ima li boljeg načina da se jednoj udovici upropasti divno prolećno jutro nego da njen upokojeni muž naprasno ustane iz groba?“ (Amanda Kvik – Samo ovu noć)

Bajka o toplim pahuljicama

Nekada davno živelo je dvoje srećnih ljudi po imenu Tim i Megi sa svoje dvoje dece Džonom i Lusi.

Da bi razumeli kako i koliko su bili srećni, trebali biste znati kako su ljudi živeli u tim davnim danima.

U tim danima svakome je po rođenju data mala, mekana vrećica s Pahuljicama. Svaki put kad bi neko posegnuo rukom u vrećicu mogao je izvaditi iz nje Toplu Pahuljicu. Tople Pahuljice su bile vrlo tražene jer kad god bi neko dobio Toplu Pahuljicu, ona je činila da mu se po telu raširi lep, topao i pahuljast osećaj.

Tada je bilo vrlo lako dobiti Toplu Pahuljicu. Svaki put kad bi neko osećao da mu je potrebna, mogao je doći do tebe i reći: »Voleo bih Toplu Pahuljicu.« Ti bi tada posegao u svoju vrećicu i odatle izvukao Pahuljicu malu kao dlan devojčice. Čim bi Pahuljica ugledala svetlost dana, nasmejala bi se i procvetala u veliku, čupavu Toplu Pahuljicu. Ti bi je tada položio na njegovo rame, glavu ili krilo i ona bi se u dodiru sa njegovom kožom odmah istopila i činila da se svuda po telu oseća vrlo ugodno. Ljudi su, uvek, bez ustezanja, tražili jedan od drugog Tople Pahuljice, a pošto su ih svi rado davali, nije bio problem dobiti ih uvek i u željenim količinama. Bilo ih je uvek dovoljno svuda unaokolo, i kao posledica toga svako je bio srećan i skoro se stalno osećao toplo i pahuljasto.

Ali jednoga dana zla veštica je pobesnela zbog toga što su svi bili tako srećni i niko nije od nje kupovao njene napitke i meleme. Veštica je bila vrlo lukava i smislila je vrlo pokvaren plan. Jednog lepog jutra otišla je do Tima dok se Megi igrala sa svojom ćerkom i šapnula mu u uho, »Pogledaj, Time, sve te Pahulje koje Megi daje Lusi. Znaš li, ako ona nastavi tako, možda će jednog dana potrošiti sve Pahuljice iz svoje vrećice i nijedna više neće ostati za tebe!« Tim je bio zapanjen. Okrenuo se veštici i rekao, »Želiš li mi reći da u vrećici neće biti Toplih pahuljica svaki put kad posegnemo rukom u nju?«. A veštica je odgovorila, »Ne, apsolutno ne, i jednom ćete potrošiti sve, tako ti je to. Tada ih više nećete imati.«
Rekavši to, odjuri smejući se i kikoćući se sve vreme. Tim je to primio k srcu i počeo je primećivati svaki put kad je Megi davala Toplu Pahuljicu nekom drugom. Postao je vrlo
zabrinut i uznemiren jer je on vrlo volio Megi Tople Pahuljice i nije želeo da ih se odrekne. Mislio je da nije baš u redu da Megi potroši sve svoje Tople Pahuljice na decu i druge ljude. Počeo je postavljati primedbe svaki put kad je video da je Megi davala Tople Pahuljice nekom drugom i pošto ga je Megi puno volela, prestala je tako često davati Tople Pahuljice drugima i čuvala ih je za njega. Deca su sve to posmatrala i vrlo brzo su i ona stekla utisak da je pogrešno davati Tople Pahuljice svaki put kada vam to neko zatraži ili kad vi sami to poželite. I ona su takođe postala vrlo oprezna. Vrlo su pažljivo gledali svoje roditelje i kada god bi im se učinilo da neko od njihovih roditelja daje drugima previše Toplih pahuljica, i oni su stavljali primjedbe. Počeli su se osećati zabrinuto kada god bi dali nekome previše Toplih Pahuljica. Iako su i tada nalazili u svojim vrećicama Tople Pahuljice kada god bi posegnuli u vrećicu sa Pahuljicama, posezali su za njom sve ređe i ređe i postajali sve škrtiji i škrtiji.

Uskoro su ljudi počeli primećivati nedostatak Toplih Pahuljica, i počeli su se osećati sve manje toplo i sve manje pahuljasto. Mnogi su se od toga zgrčili a, povremeno, neko je i umro od nedostatka Toplih Pahuljica.

Sve više i više ljudi je odlazilo do veštice i kupovalo napitke i meleme iako se činilo da baš ne pomažu puno. Dakle, situacija je postajala sve ozbiljnija. Zla veštica, koja je posmatrala sve ovo, nije baš želela da ljudi umiru (jer mrtvi ljudi ne mogu kupovati njene napitke i meleme) pa je razvila novi plan.

Svakome je dala još jednu vrećicu koja je bila vrlo slična vrećici sa Pahuljicama, samo što je ova bila hladna, dok je vrećica sa Pahuljicama bila topla. U ovoj vrećici su se nalazile Hladne Bodljice. Ove Hladne Bodljice nisu činile da se ljudi osećaju toplo i pahuljasto, već su činile da se osećaju hladno i bodljikavo. Ali Hladne Bodljice su ipak sprečavale da se ljudi potpuno zgrče i iskrive kičmu. I tako, od tada, svaki put kad bi neko rekao: »Želeo bih Toplu Pahuljicu«, ljudi koji su se plašili da će isprazniti svoje zalihe rekli bi: »Ne mogu ti dati Toplu Pahuljicu, ali da li bi želeo umesto toga Hladne Bodljice?«.

Ponekad bi se dvoje ljudi sastalo, misleći da mogu dobiti jedno od drugog Toplu Pahuljicu, ali bi se neko od njih predomislio i to bi se završilo tako što bi jedan drugome udelili Hladne Bodljice. Tako je kao posledica toga, iako je vrlo malo ljudi umiralo, ipak većina ljudi bila i dalje nesrećna i osećala se vrlo hladno i bodljikavo.

Situacija se dodatno komplikovala jer je nakon dolaska veštice bilo sve manje i manje Toplih Pahuljica unaokolo; tako su Tople Pahuljice, koje su ranije bile besplatne kao i vazduh koji dišemo, postale vrlo skupocene. To je, zatim, prouzrokovalo da ljudi čine sve ne bi li ih nekako dobili.

Pre nego što se veštica pojavila, ljudi su se okupljali u grupama od troje, četvoro ili petoro, nikad ne mareći previše ko kome daje Tople Pahuljice. Nakon dolaska veštice, ljudi su počeli to činiti u parovima i čuvati sve svoje Tople Pahuljice isključivo jedno za drugoga. Ljudi koji bi se zaboravili i davali svoje Tople Pahuljice nekome drugom, odmah su se osećali krivim zbog toga što su znali da će njihov partner vjerojatno biti uvrijeđen trošenjem Tople Pahuljice. Neki ljudi, koji nisu mogli naći dovoljno darežljivog partnera, morali su kupovati svoje Tople Pahuljice i morali su provesti dosta vremena radeći da bi zaradili dovoljno novca. Neki ljudi su nekako postali »popularni« i dobivali su puno Toplih Pahuljica a da ih nisu ničim uzvraćali. Oni su zatim prodavali te Tople Pahuljice ljudima koji nisu bili »popularni« a Pahuljice su im trebale za preživljavanje.

Druga stvar koja se dogodila bila je da su neki ljudi uzeli Hladne Bodlje – kojih je bilo u neograničenim količinama i lako se moglo doći do njih – obojili su ih u belo i uvaljivali ih
kao da su Tople Pahuljice. Te imitacije Toplih Pahuljica bile su zapravo Plastične Pahuljice, i one su prouzrokovale niz dodatnih teškoća. Na primer, dvoje ljudi se sastalo i slobodno razmenilo Plastične Pahuljice, za koje su smatrali da će učiniti da se osećaju dobro, ali je ispalo da se umesto toga osećaju loše. Pošto su oni pretpostavljali da razmenjuju Tople Pahuljice, ljudi su odrastali vrlo zbunjeni ovim, ne shvatajući da je njihov hladni i bodljikavi osećaj zapravo rezultat toga što su dobili previše Plastičnih Pahuljica.

I tako je situacija bila vrlo, vrlo turobna, a sve je to počelo dolaskom veštice koja je učinila da ljudi veruju da će jednoga dana, kada najmanje budu očekivali, posegnuvši rukom u vrećicu sa Toplim Pahuljicama, tamo neće naći više nijednu.

Nedugo zatim, u znaku Vodolije, rodila se mlada žena sa širokim bedrima i došla u ovu nesrećnu zemlju. Činilo se kao da nije ni čula za zlu vešticu i nije bila nimalo zabrinuta da će jednom ostati bez svoje zalihe Toplih Pahuljica. Ona ih je davala slobodno i rado, čak i kad ih neko nije izričito tražio. Zvali su je Hip i nisu odobravali njeno ponašanje jer je ona davala drugoj deci osećaj da nemaju potrebe brinuti se o tome da će ostati bez svoje zalihe Toplih Pahuljica. Deca su je veoma volela jer su se u njenom društvu osjećala prijatno i sama su počela slediti njen primer i davati drugima Tople Pahuljice kad god bi osjetili da treba.

Odrasli su postali zabrinuti i odlučili su doneti zakon da bi zaštitili decu od toga da potroše svoje zalihe Toplih Pahuljica. Taj zakon je proglasio za kazneno delo bezbrižno davanje Toplih Pahuljica drugima, bez javne dozvole. Mnoga deca, ipak, izgleda da nisu na to obraćala pažnju i uprkos zakonu ona su nastavila davati jedno drugom Tople Pahuljice kad god bi osetila da to trebaju učiniti i kad god je to neko od njih tražio. Pošto je bilo puno, puno dece, skoro isto toliko koliko i odraslih, počelo je izgledati kao da će biti po njihovom.

Za sada je teško reći šta će se dogoditi. Hoće li odrasli, snage reda i zakona zaustaviti nebrižan odnos dece?

Hoće li se odrasli pridružiti Hip i deci u uvjerenju da će uvijek biti dovoljno Toplih Pahuljica?

Hoće li se oni setiti dana kojenjihova djeca žele vratiti? Dana kada je Toplih Pahuljica bilo u obilju jer su ih ljudi slobodno i rado davali jedni drugima…

(Claude Steiner )