Iz nikad napisane knjige

Ne veruj onome ko se kliberi čim oči otvori

-Sašo…. šta to gledaš?
-Ma, ništa… našla sam još jednu sliku kad si bio bebac.
-Daj da vidim!
Pokazah mu.
-Jaoj, Sašo! Sećam se ovoga!!! To je bilo par dana pošto sam došao kući.
-Aha…
-Tada sam već shvatio da je to moja kuća zauvek i da si ti moj čovek.
-Tako si odmah shvatio?
-Pa… nisam odmah. Prvog dana sam te se plašio… mnogo…
-Ju! Zašto?
-Pa… bilo mi je čudno što sam tu, a i zgazila si me onim drvetom.
-Jaoj, da… klompom. To sam zaboravila.
-Ja nisam, pršute mi.
-Izvini… izvini…. izvini….
-Ma, sve je ok… video sam odmah da si ih stavila u kesu.
-Bacila sam ih.
-Da, to… više ih nisi nosila i onda sam prestao da se plasim i to je bila moja kuća.
-Hmmmn …
-Što se mrštiš, Sašo… stvarno nisam ljut na tebe zbog toga… znam da je bilo slučajno.
-Ma, ne mrštim se zbog toga.
-Nego?
-Gledam ovu sliku pa sve mislim… kako nisam ja odmah sve shvatila ko i ti?
-Šta nisi shvatila?
-Pa…
-Šta? Šta?
-…pa da nije baš normalno da se ovako kliberiš na sabajle. Potpuno sam zaboravila da ne možeš verovati onom ko se smeje čim otvori oči i pre kafe i da će ti kad tad napraviti neki zijan…
-Sašo…
-Molim?
-Mrš!

(Iz nikad napisane knjige: Ne veruj onome ko se kliberi čim oči otvori)

Advertisements
Iz nikad napisane knjige

Prisećanja

-Jao, dosado… vidi šta sam našla!
-Šta?
-Tvoju fotku kad si bio bebac.
-Da vidim…
Pokazah mu…
-Nemoj ovo nikome da pokazuješ!
-Što?
-Vidi kakav sam kilavac bio… Stvarno, Saša, ko je mogao tada reći da ću izrasti u ovakvog dasu?
-Pa… s egom ne kuburiš, to je sigurno.
-Neću da se svađam…
-Zverko… a da li se sećaš tog dana?
-Kog?
-Tog kad si došao…
-Kako da se ne sećam? Bili smo u onom rasturenom dvorištu. I vas dve ste došle… ona se igrala sa mnom, a ti si stajala sa strane i ljutito pričala sa onom ženom… samo bi me ponekad pogledala i nasmešila se. Baš si me iznervirala što me ne maziš. Hteo sam da je plava seka moj čovek, a ne ti…
-Sneža…
-Da… al’ tad je nisam znao pa je bila plava seka. Ti si mi baš bila stroga…
-Pa, kad su kreteni…
-Pa, dobro… jesu… al’ ja to nisam znao tad. Bio sam mali.
-Znači… nisi me zavoleo odmah, k’o ja tebe.
-Nisam… al’ sam te zavoleo odmah kad smo izašli odande i ušli u kola.
-Kako to?
-Pa… shvatio sam da nisi odmah skočila da me gnjaviš… to bi me, verovatno uplašilo… nego si pustila da ja dođem kad budem spreman. I došao sam… i ti si me mazila, a ja sam zaspao, a ti nisi prestajala da me češkaš… toliko sam se opustio da sam zaboravio da se plašim jer više nema mame i tate da sam se preturio na leđa da me češkaš po stomaku.
-I hrkao si ko traktorče…
-Ne znam… al’ znam da sam razmišljao da bi bilo dobro da ne prestaneš da me češkaš pa da moram da ti odmah, prvog dana, objašnjavam koje su tvoje dužnosti od tad pa na ubuduće. Sva sreća pa si sama shvatila te te moram tek ponekad opominjati…
-Moje dužnosti?
-Da…
-Kakve dužnosti?
-Da budem srećan.
-Aha… a šta je s tim da ja budem srećna.
-Svakako… i tome trebaš da se povetiš… ako ti ostane vremena.
-Mrš!

(Iz nikad napisane knjige: Prisećanja)

Da vi rečem...

22.05.2018.

Da vi rečem…

Danas otpoče četvrta nedelja moje stroge restrikcije.

No da krenem od poslednjeg dana treće nedelje…

Juče propištah.

Uhvatila me uja… sve me steže, gnjavi, davi… lepo sama sebi bejah ko tenkče. Dakle… uhvatilo, ne pušta.

-Cvil… cvil… cvil… vidiii… kolika sam, ko bivsi SSSR… vidiiii… ovo, bre, ne mrda. Ja nikada neću smršati… cvil… cvil… cviiiiiiiil… Neću više da se mučim. Odustajem! Ovog trenutka odustajem! Uostalom… što bih se mučila. Takva sam kakva sam. Eto… resila sam… više nema restrikcije i maltretiranja. Budala li sam… maltretiram se džabe. Odih da uzmem nešto normalno da večeram, ko čovek, a ne tu da cickam ko kilavi Radivan.

I tako rešena otvorim frižider, izvadim tunjevinu, napravim riblju pastetu i pojedem je u slast sa dve paprike, čvrsto rešena da ujutru, na sabajle, kupim Tobleronu, pošto mi je ona što je dobih na poslu.A ja sam na odmoru.

Jutros ustajem…

-Jaaaaoj… danas počinje četvrta nedelja moje restrikcije. Pravo vreme da odustanem. Izgurala sam tri nedelje. Super. Aj baš da vidim koliko sam skinula.

Odem do vage, stanem… siđem… stanem… siđem…

Sunce ti…

Od prošlog utorka do danas ja sam u minusu 1.6 kg… od 01.05. do danas, ja sam u minusu 4.2 kg.

-Iju! I sad hoćeš da odustaneš? Sad posle ovakvih rezultata? Pa, stvarno… ako sad odustaneš, nije da te odgovaram no je tako, ti si najobičnija budala koja treba da ima 170 kilograma i kotrlja se naokolo. I imaj ih. Baš me briga…

I tako… nakon razgovora sa samom sobom, a svi znate da sam suptilna ko motorna testera (sa sobom sam najgora), nisam odustala. Naprotiv… još sam rešenija da dostignem svoj zacrtani cilj.

Al…

…nisam to śćela da vi rečem.

Dobro, jesam, al ne samo to, no i…

Ne popuštajte pred napadom samosažaljenja. I držite sve što vas može odvući sa pravog puta dalje od sebe i držite se dalje od svega što vas može omesti od pravog cilja… jer ljudi smo. U svakom trenutku se može desiti klik pod kojim možemo pokleknuti. Ako ga pobedimo, još smo jači u želji da izguramo.

Ja svako jesam.

I zato…

Restrikcijo, ćeraćemo se!

E, sad vam rekoh sve što śćedoh. A vama želim lep i nasmejan dan.

Studio!

Da vi rečem...

20.05.2018.

Da vi rečem…

Ima dve nedelje, možda i više kako nisam umesila hleb. Nekog posebnog razloga za to – nema, il sam imala puno posla pa nisam stizala, il se, kad ugrabim vreme, zablesavim nekim mojim džidžabidžama, pa kad se odblesavim već je uveliko prosla ponoć što, složićete se, nije neko vreme za mešenje. Hleb sam menjala testeninama od dozvoljenog brašna i palentama od dozvoljenog brašna koje u hrono ishrani nazivaju kačamakom iako to veze s kačamakom nema i žitaricama. I bilo mi je stvarno super.

Al danas, nakon nedelju dana odmaranja, resih da umesim hleb. Pekla sam ga u malim plehčićima što mi je mnogo praktičnije kasnije (za pranje baš i nije, al dobro…).

Za ručak zgotovih vrat i napravih salatu od paradajza, crnog luka i sitno seckanih listića mente iz moje male ptrozorske bašte. Paradajz i menta… zašto mi niko ranije nije rekao kako je to dobra kombinacija? Niste fer!

Posle sam se častila užinom.

Zasto mislite da nema užine u restristrikciji? Čaša limunade sa sitno iseckanom mentom je danas za mene bila prava poslastica.

Al nisam to śćela da vi rečem, no…

Uvek možete naći makar maleni razlog za sreću. Neku sitnicu, kao što je moja današnja limunada sa mentom iz moje baste, nakon što sam pola dana posvetila svom japanskom sredivanju, ili šetnja pored reke sa svojim čevorošapnim prijateljem, ili druženje sa dvonoznim prijajeteljima, ili samo da čeprkate po saksijama sa svojim zelenim drugarima… Šta god, mogućnosti su neograničene.

Eto…

…to vam śćedoh reći i poželeti lepo i nasmajeno veče.

Da vi rečem...

19.05.2018.

Da vi rečem…

Jutros bejaše ječmena palenta, a u nju rknut ajvar, pavlaka i na masti, tek na sekund – da zacvrči, propržen suvi vrat i suncokret. Sve brzo, u smeru suprotnom od kretanja kazaljke na satu, izbrkano i… ubih se ko zec.

Nego…

Juče sam nešto bila gladnjikava uveče tako da mi se jutros učinilo da bih vola mogla pojesti. Shodno tome napravih palente toliko da samo pola pojedoh. Drugu polovinu sručih u ćasu, pa ću da vidim mogu li sutra nesto s tim napraviti.

I da vi rečem…

…ukusno beše.

Eto…

…toliko od mene.

Studio!

Da vi rečem još nešto…

Gajim opravdanu sumnju da mojoj restrikciji dobrano pripomaže Zverko i to aktivnim učešćem u tamanjenju mojih obroka.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Uzivajte u ostatku dana i… smejte se.

Studio!