Crtice iz svakodnevice

09.12.2018.

Da vi rečem nešto…

… toliko sam se pobrkala da ne znam da l sam došla il sam pošla.

Naime,…

… prošle subote legnem normalna i u nedelju se probudim totalno raštelovana. Nešto se desilo u toku noći pa su mi se pokvarile oči i nos. Otišo neki ventil, šta li… curi li curi. Pokvarilo mi se grlo. Nešto puklo unutra, razmileli se mravi, pa golicaju, grickaju… ne znam da l da se smejem il da plačem. I oni mravi paradiraju kroz nos i grlo pa sam kijala ko manita. A glas ko iz bureta. Suza suzu stiže, a smejala bih se. Al snage nemam. Posle sat, dva mi više ništa nije bilo smešno. U plućima probada, kašalj ko kod magareta… Bauljala sam kroz dan ko guska kroz maglu. Ako je dan bio gadan, noč je bila još gora… kako legnem, tako me spopadne kašalj, ustanem malo bude lakše. Nađem kompromisno rešenje – spavanje u fotelji. Tako sam vam obeznanjena bauljala kroz dane do četvrtka kad se dosetih da bih mogla da malo odležim, pa u petak uzeh slobodan dan. Prespavala sam ga do tri. Samo sam ustala da doručkujem i opet se zanesvestila. Tih dana sam sam (i još sam) bila na vanrestrikciji i to samo zbog uvođenja mandarina u vreme užine, a zarad vitamina C. A i volim ih, tako da mi je ova pokvarenost bila fino opravdanje da ugodim duši.

Al ja ne bih bila ja da nešto ne zbrljozgam. Pa sam u petak otišla na vazduh… do grada da pokupujem neke stvari, al sam se precijenila i vukla koješta te dobih takvu upalu mišića da osećam mišiće za koje i nisam znala da postoje.

No, dobro…

Sve će to da prođe.

A do tada uživam u neplaniranoj vanrestrikciji. Jutros sam, recimo, jela jaja sa paprikama u pavlaci i čvarcima. A za ručak… Ima godina kako nisam jela pasulj. Baš sam se uželela. I jutros pristavim, al rešim da ga ipak obrnem na prebranac koji tek nisam jela, pa ima dve godine i jače. I dok se pasulj krčkao, ja sam malo švrljuckala i zaboravih da okačim doručak.

Kao šro rekoh…

… totalno sam se pobrkala, al sam ipak odlučila da iz toga izvučem najbolje što mogu.
Ne može sve biti potaman, al je na nama šta ćemo uraditi kad nam nije po volji.

Eto…

… to vam śćedoh reći. Da uvek imate na umu da ne može sve biti po volji, niti da uvek može biti loše. Uvek ima uspona i padova. I to je sasvim u redu. Ni EKG ne valja kad je linija ravna.

Odoh sad da zvirnem u rernu, pa da se bačim pred TV. Ne, ne gledam ga… osim u ovo vreme kad od jutra do sutra puštaju božićne filmove. U poverenju… obožavam ih.

Sad odoh, a vama želim lepo popodne i veče.

Apćiha! Pardon…

Studio!

Advertisements
Crtice iz svakodnevice

Iz nikad napisanog dnevnika: Slikarstvo 1

I zvanično…

Slikarstvo nije za mene.

Tačnije, to nije za nežnicu k’o što sam ja.

Kako što?

I da zanemarimo problem nestrpljenja zbog koga sam vam danas kukala, ostaje nešto što se ne može zanemariti. Slikarstvo me je dibidus onesposobilo.

Da, da…

Nisam vam tanije pričala o tome, no sam tiho patila. Pošto me je večeras dokusurilo, dođoh do zaključka da nije za mene. To je, bre, rudarski pos’so.

Ne verujete? Paz’ ‘vamo…

Izađem ja juče na vazduh malo i diskoristim to i prošetam Zverka i kupim boje, odem u dućan kupim po šta sam krenula i setim se da bih nogla kupiti i paletu.

Naime…

… slikati se može na koječemu, pa i na kartonu velike gramaže. Pogledam ja kako to čudo izgleda… Velka kartonska ploča koja se kasnije seče na formate koji vam trebaju. Dobro… uzmem najdeblji koji nađoh, pa mi proradi crv u glavi. Mogla bih uzeti dva odma’ da se ne vraćam opet. Nije mi usput. A to ću ja lako, pa nisam kilavica iako sam mrtva bolesna… tu uz brdo, na bus i pravo kući. Bus staje ispred zgrade. Mačji kašalj.

i tako uzeh dve palete i spodbih OVOLKU kesu sa bojama i krenuh. Svatih, dizvinete, zajeb nakon deset koraka, al’ šta ću sad. Ćeraj dalje.

Nastavim ja lagano.

Zverko vuče na svoju stranu. Palete svaka na svoju. Ranac klizi niz jaknu. Kesa klapara, teška, ubi Bogau meni. Dođem do brda, krenem na uz brdo. Ni do po ne stigoh ja gola voda, sve vuče i cima na svoju stranu, na sve to spodbi me kašalj, dumrem ‘oću. Sve bih ono pobacala, Zverka pustila u beli svet, al’ još s ono malo pameti što me ne napusti skontah da bih za Zverkom precrkla čim dođem do vazduha, a za palete i boje bi mi bilo žao. I za ranac. I za jaknu. Bogme, ni bez kože sopstvene ne bih mogla, a i nju sam śćela svući, tu ni na do po brda uz koje se penjah. Tako lagano krenuh dalje pod opterećenjem i nekako se dokopah vr’a na jedvite jade sve ropćući i sopćući. Kad malo dođoh do daha krenuh dalje.

Ako sam, a jesam, pomislila da je ono brdo nepremostiva muka, gužva u centru mi je dokazala da probijanje kroz gužvu sa svim gore nabrojanim zaista stavlja brdo u red mačjeg kašlja. Nekako se dokopah stanice u komadu, srećna… presrećna.

Al, CVRC!

Kad naiđe prvi bus shvatih da nema šanse da u njega i gužvu u njemu unesem Zverka, palete, kesu i ranac. Ni u drugi. Ni u treći.

Krenuh peške.

Suncetipoljubim kakva je to avantura bila. Psovali su me, garant. Psovala sam, u sebi, i ja njih… da se ne lažemo. Trebalo mi je skoro dva sata da se dokopam kuće. Kad sam napokon uspela, strovalih se u krevet i zaspah snom pravednika obučena u dnevnoj sobi.

Probudio me je alarm koji je vazda navijen u 5. Kuka alarm, kukam ja. Dustanem – niđe mrdnut’. Nit slušaju noge, nit ruke. A svaka ćelija boli ko da sam se opučila od vežbi u teretani bar pet sati. Na kraju se, nekako izbauljah iz kreveta i uz pomoć brufena proradih. Bolelo jeste, ali sam uspevala da funkcionišem k”o da je sve ok.

A onda mi večeras pade na pamet sumanuta ideja – disečem palete, pa da ih premažem preparaturom i pustim da se suši… i onda ću imati na čemu da radim.

Donesem ono jedno čudo na trpezarijski sto, premerim ga, išpartam i krenem da sečem. Aoooo, majku mu… trebalo je preseći onaj karton što uopšte nije lako ni onom bez upale mišića, a ne mrni s uopalom… ja da vi rečem.
Nekako sam uspela. Dobila sam 4 palete 40×30 cm, dve 30×20 cm, dve 30×10 cm i dve 20×10 cm. O srčenju druge nije bilo govora pošto mi je u rukama divljao tremor od napora, a ni premazivanje nije dolazilo u obzir.

Što se slikanja tiče…

… u skorijoj budućnosti ga neću upražnjavati. Bar mesec, dva dok se noporavim načisto, a kasnije… ko zna. Možda…

… a možda i ne.

Odohda se onesvestim.

Ćao! Zdrao!

Crtice iz svakodnevice

Iz nikad napisanog dnevnika: Slikanje

Obično mi je mrsko da započinjem išta, al kad se nakanim i krenem ne stajem. I nestrpljiva sam da završim. Radim tačno i precizno, al se trudim da to bude na mah, a ne da ga razvlačim danima.

I onda krenem na slikanje i ubije me nestrpljenje.

Jedva sam čekala mesec i po da se dokopamo boja.

Sve sam mislila…

Sad kad krenemo, pa se razmašemo, pa svaki čas po jedna, slika. Eventualno kući domaže… dovršišimo ako baš ne stignemo na času. I to detalje. Jesam, ljeba mi!

Al kako se meni vazda nešto izjalove planovi, tako mi je i ovo palo u vodu oma…

CVRC!

A CVRC je jer sam imala (ne)SREĆU da upišem školu kod čoveka koji, osim što ima znanje, to znanje, za razliku od mnogih drugih koji drže škole, nesebično deli sa nama. I ne samo da deli, no ne odsupa od toga da se to znanje primenjuje baš onako kako treba. I ne dozvoljava da se vrluda.

I tu dolazimo do onog CVRC jer me stalno opominje da ne brzam… i da ne budem nestrpljiva… i još malo pa ću i batine da dobijem. Al krivo sedi, al pravo besedi… baš sve je u pravu. 🙄

I tako…

…od slike po času ništa jer…

U skoli kod Zoran Antovic se uči kako treba i učimo da radimo kako su radili stari majstori, sa sve građenjem slike u 7 slojeva. Oni koji me znaju znaju da me su me svakoje grdobe klepale po glavi i leđima i sve ih nekako preživeh, al ovih sedam slojeva po slici će me dokusuriti. Hoće, svih miknedli sa šljivama!

Elem,…

… već sam kukala za sivo podslikavanje jer slikanje kreće od tame, iako mi nikako nije bilo jasno kako će ono da da bude šareno na kraju. I pored sve moje brige, na kraju ispade ok ‘al osta sumnja da će ono blato moći da se ušareni. Al reko’ … videćemo.

Prošli čas…

… ja sva srećna što ćemo dudarimo veselim bojama po onim blatnjavim slikama, al sačeka me sledeći CVRC!

Nema veselih boja!

Kuš veselim bojama direkt na tamu, Mali veseljače?!? Tama bi ih progutala. Prvo treba das uradi prelaz od tame ka svetlosti.

Razočarenje.

Dobro…

…al kako se to radi?

Neutralnim tonovima.

Dobro…

… daj te boje discedim na paletu, pa da krenem da mažem.

Nemam.

Molim?

Nemamo ih.

Kako nema? Ja ih videla u radnji, samo nisam znala da trebam da ih uzmem.

I ne trebaš.

Pa kako onda?

Lepo. Napravićeš ih sama.

Ja? Da napravim?

Da.

Od čega?

Od crvene, žute i plave.

Nema šanse!

O, da… Ima!

A zašto ne kupovne kad ih već ima?

Zato što trebaš da naučiš komplementarnost i mešanje boja.

NOKAUT!

I tako…

…jesam se namučila ko sinja kukavica, al sam nešto zbućkala. I namackala. I da vi rečem… ništa se to menine dopada. Lepše mi bilo s onom u milion nijansi glibavom sivom, no ovo blatnjavo.

U stvari…

… čak ne znam ni da li sam utrefila boje koje trebaju, al sam se super zabavila iako sam par puta bila na rubu suza i dva puta se jedva oduprla želji da iscepam sliku.

I sad ću da svisnem do ponedeljka, dok ne dođem na čas i ne čujem presudu.

A možda slikanje nije za mene.

Eto, lepo nisam pametna šta mi je činiti.

UPOMOĆ!

Da vi rečem...

01.12.2018.

Da vi rečem…

…doručak je bio na vreme, nego sam ja van vrremena i događaja. A bila sam uverena da sam okačila post.

Tako je to kad se maže do 4, a probudi se u 7 i oma krene punom parom.

Dakle…

… pituljčice sa filom. 3 kore raspoređene na dve pituljice a između sir, ajvar i slanina. Sve u ćasu, pa rk u rernu, pa se ubiješ ko zec. Pa to još zakomplikuješ s ovčijim kiselim mlekom i trk u šetnju jer, posle 100 godina mrakače jutros se pojavilo sunašce.

Eto…

…to vam śćedoh reći i bežim dalje. A vama želim lep i nasmejan dan.

Studio!

Crtice iz svakodnevice

Raznjanjav

Kesice sa sličicama sam kupovala u plavom kiosku koji je bio preko puta restorana Bled. Tačnije, moji su kupovli, a ja sam s nestrpljenjem cupkala pored njih u iščekivanju da mi dodaju to blago. S nestrpljenjem sam kesice otvarala tu pored kioska, a onda trrrk kući da sličice hirurškom preciznošću polepim u album.

Od prvog trenutka kad sam je izvukla iz kesice bila mi je najdraža od najdražih. Kako se ispostavilo, ostala je najdraža za vazda. To sam skontala sada, nekih 100tinak godina od prvog susreta, kad slučajno nabasah na nju.

(Iz nikad pisanog dnevnika: Raznjanjav)

Da vi rečem...

24.11.2018.

Da vi rečem…

Sve ja mogu da razumem. Al’ da neko kaže da mu je omiljeni doručak kupovni kroasan, kavijar na prepečenom tostu il’ tako nešto… e to ne mogu da razumem. Ne mogu, ljeba mi… I uvek ću tvrditi da je dom tamo gde se ori smeh, šapice tupkaju po podu, a jutra mirišu na tek pripremljen doručak i sveže skuvanu kafu.

Seljanka sam?

Jesam. I neka sam.

Eto…

…to vam šćedoh reći u poverenju, uz kafu. I poželeti vam lep i nasmejan dan.

Studio!