Da vi rečem...

21.10.2018.

Da vi rečem…

Mnogo volim vikende.

Ne radi se. Imaš ceo dan da se organizuješ i radiš šta ti duša ište, kad ti ište. Kad ti ne ište možeš das’ izležavaš. Jedina mana vikendu je što kratko traje.

Radne vikende ne volim… to nije vikend.

Nedelju posebno volim.

U poslednje vreme praktikujem da nedelju posvetim sebi… i Zverku, mada je on br. 1 vazda… spremanju klope za narednu nedelju… i surfovanju na dasci uz filmove. To mi je baš super opuštajuće.

I baš ne volim da me neko cima nedeljom.

Danas je nedelja.

Meni je danas posebno tužan dan… Rešila sam da spavam. Da se dobro naspavam i da ne razmišljam o tužnom.

Probudilo me je zvrndanje telefona.

-Neću da pričam! – zacvileh u slušalicu.
-Ne moraš. Ti ćuti, to je još bolje no da gunđaš. Meni je dosta da te gledam… još ako ima nešto fino da se pojede… Raj.
Iz momenta se razbudih.
-Ti si nemoguć!
-Tako kažu.
-I cilj ti je da mi unistiš svaku nedelju.
-Tu grešiš. Plan mi je da ti ih ulepšavam.
Štrecnuh se i štucnuh, al’ se brzo povratih.
-Realizacija plana ti ima opasne bagove.
-Za sve je potrebno vreme. Posebno za ozbiljne planove, gunđalo.
Na to nisam imala šta reći.
-Šta hoćeš?
-Hmmm… pa… ne moram sve odmah da kažem, je l’ da?
Jopet se štrecnuh. “Dobro, mangupe… ako ti se igra, ćeraćemo se.”
-Naravno… lepše je postepeno otkrivati… želje.
-Ovaj… jeste.
-Dakle… pošto smo to rešili… reci mi želju koju možeš… ili više njih.
-Da te vidim.
-Može. Kad se vratiš.
-Da popijemo kafu.
-Može. Kad se vratiš.
-Da doručkujemo jednog mirnog nedeljnog jutra.
-Sviđaju mi se tvoje želje. Može. Kad se vratiš.
-Stvarno?
-Aha…
-Vratio sam se. I nedelja je. I jutro je.
MAT!
-Molim?
-Vratio sam se.
-U Srbiju?
-U Beogradu sam sledećih par dana…
Opsovah u sebi.
-Super.
-Dakle… kafa i doručak?
-Danas?
-Učini mi se da reče da može kad se vratim.
“Idi Saša u (biiiiip) i ti i tvoja jezičina.”.
-Da… naravno.
-Hoćete da dođete kod mene ili da dođem?
-Da dođemo?
-Da… da dođete. Ti i Zverko.
“Uuu… barabo… pet bambija”.
-Dođi.

***

Nisam rekla da je nedelja dan kad obično nemam hleb. Iznenadna najava me je jopet potpuno poremetila.

Da, nisam to rekla… ova dosada je onaj lopticom od papira ranjeni junak. Taj čovek postaje opasno iritantan. Dobro… više opasan no iritantan, al’ da ne cepidlačimo.

Dovedoh se, koliko je to moguće za ospbu koja vazda štrci, u red. Dograbih vanglu i shvatih da nemam pojma šta bih s njom. Tačnije, šta bih u nju.

Ne znam odakle mi se stvori sećanje iz detinjstva, tek setih se pogače koju sam mnogo volela. Godinama na to ni pomislila nisam. Recopis tačan ne znam, ali znam šta ide i kako otprilike treba trsto da izgleda. Bar mislim da znam.

Pošto je pšenično brašno no-no, uzeh meku speltu. Po kile rknuh u vanglu. U to ubrkah jedan prašak za pecivo i čusnuh vanglu sa strane. U činiji dobro ubrkah 4 jaja, 200 gr mladog kajmaka, 200 ml jogurta i so, pa to sunuh u činiju s brašnom i sve izmuljah. Učinilo mi se da je testo pretvrdo u odnosu na ono kog se sećam, pa sunuh baš malo ulja iz flaše i dve kašike kiselog mleka. Sve to surduknuh u veću okruglu tepsiju, na papir za pečenje i pleh rknuh u rernu zagrejanu na 200 stepeni. Dok se to peklo ubrkah jaje sa tri uvršne kašike kiselog mleka i osolih. Nakon 20 min izvedih pleh iz rerne i pogaču prelih ubrkanim jajima s kiselim mlekom i preko posuh crnim susamom. Rknuh pleh nazad u rernu na još 15ak-20 minuta. Toliko je trebalo da se pogača zareska fino.

Negde na pola je i gost pristigao. Repati izdajnik se oduševio. Ja sam bila poslovicno nadrndana zbog buđenja, ali se nadrndanost brzo otopila pod dejstvom sarma uljeza, tako da je jutro proteklo u smehu i lepom raspoloženju.

Dok ovo pišem, reponja i uljez jure sojke s komšinicom L po Dunavu, podvarak se peče, ja gledam film…

Sve u svemu, ovo je jedan sasvim neočekivano fin dan.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Iskakanje iz zone komfora ne mora uvek biti loše. Naprotiv, zona komfora je jedna užasno loša stvar koja nas drži vezane. Izlazak iz nje čini život lepšim i zanimljivijim.

Ove nedelje ta iskakanja meni su slikanje i današnja pokatabašena nedelja, a kako stvari stoje biće ih još. I neka će.

Sad odoh. Želim vam lepo i nasmejano nedeljno popodne.

Studio!

Advertisements
Da vi rečem...

20.10.2018.

Da vi rečem…

Obožavam leto i duge tople dane. Obožavam i tople letnje kiše, pljuskove na mah i šljapkanje po baricama.

Volim i tople boje jeseni… žutu, narandžastu, purpunđastu, razne drapkaste nijanse i braon.

Al’ ne volim dosadne jesenje kiše… sive dane k’o ovaj danas, kad ne znaš da l’ sviće il se smrkava. Dane u kojima se toplo išunjava mic po mic. Dane koji najavljuju dolazah zime ogrnute hladnim plaštom i jezivom belinom snegova. Nikako ne volim belo. Belo me asocira na ružno.

Al’ nisam to śćela da vi rečem, no…

Celog života se bakćem sa notesima, papirima, bojama. Dok sam bila mala, znalo se… ako mi tutnu rokovnik i olovku u ruke, dok ima papira i olovka radi – tu gde me ostave, tu će me naći. Onog trenutka kad ponestane papira i olovke nastaje haos. U jednom trenutku sam na tv.u, u sledećem u rerni… na šporetu, u kadi, penjem se uz šipku od radijatora… Majka je uvek govorila da je sa olovkama, sveskama, bojama koje je meni kupovala mogla odškolovati barem devetoro dece. Ni to mi nije bilo bilo dovoljno, pa sam vazda piskarala i crtkala na marginama svojih knjige.

Ta moja sklonost ka švrljuckanjima i škrabuckanjima nije baš bila prihvaćena od strane mojih ‘sobe noge čvrso na zemlji’ roditelja koji nikad nisu razumeli tu ‘ošajdarenu’ umetničku crtu koja se u kući nazivala ‘danguba’. E, ta crta se sistematski pokusavala suzbiti i ubiti, al cvrc! Toj’ nešto opasno nežno u čoveku, al kad ga načepiš postaje opasno žilavo, kobeljavo i jogunasto. I ne mo’š mu nista, da (biiiiiiiip) ježa u leđa.

U nekom trenutku, ni sama ne znam kada tacno, umorna od borbe za svoje olovke i papire, bacih ih sama, a sve zarad mira u kući. Poneku olovku i papir ostavih, al boje bacih i batalih daleko od sebe i uskočih u svet ozbiljnih stvari i poslova gde se nikako ne uklapam. U svet beline koja jede dusu i srce. U svet gde se epska fantazija smatra glupošću, a zloba, tračevi, lazi i foliranja su osnova svake komunikacije. Dosadan svet, moram priznati.

A onda…

…prošle srede, sasvim iznenada do mene dopre informacija o školi slikanja. Krajnje nenapadno… rekla bih podlo čak. Ništa nametljivo i morajuće, no onako, kako bih rekla, tiho. Po principu ‘evo ti šansa’, a ti vidi šta ćeš s njom.

Zatvorih informaciju u odaju zaboravljenih želja i snova, al’ kanda sam bila nepažljiva, pa se ona sklonost ka švrljuckanjima i škrabuckanjima nekako provukla kroz ona vrata iza kojih sam çušnula informaciju. I ta sklonost mi nije dala mira ceo dan, iako sam joj se opirala. Celu noć me je golicala i maltretirala tako da sam četvrtkovo jutro dočekala ko prebijena mačka. Ni to mojoj sklonosti nije bilo dosta, no me je čačkala i maltretirala celo jutro mira mi ne dajući. Na kraju, totalno iscrpljena od borbe sa sobom, bez ikog ko bi mi branio i govorio da sam budala koja mašta o nečemu o čega se ne može živeti, pred kraj radnog vremena dograbih telefon i okrenuh broj. Reč po reč – prijava. Spakovah se i krenuh. Korak po kotak – upis.

Celo četvrtkasto popodne i noć sam se premišljala da li sam pogrešila. A šta ako to nije za mene? A šta ako je to samo glupi san? A šta ako uopste nemam talenta i obrukam se i izgubim vreme i razočaram se?

Juče sam ustala ko još prebijenijaa mačka no dan pre toga. Kroz jutro sam bauljala kao osamućena. U po dva me je uhvatila euforija. Odavno me takva sreća nije skolomotala i svi strahovi i sumnje su nestali. Ostala je čista sreća.

S posla odoh pravo na prvi čas.

Uvodni čas. Razgovor. Upoznavanje.

Jeste li nekad imali utisak da ste konačno baš tu gde trebate biti? Osećaj kad vam je srce puno i kad mislite da će, uđe li još malo sreće u njega, prepući. Ja sam ga imala. Juče. Imam ga, nesmanjenog, i danas.

Sve u svemu, dva sata prolete kao tren. Iz kuće izašla u 7 ujutru, vratila se u 8 uveče samo koliko da uzmem Zverka i izađem. Vratili smo se oko pola deset. Preumorna, al’ s toliko energije da bih mogla još jednom ceo dan da prođem bez odmora. Umorna, a odmorna. Ipak me je onaj usađeni neverni Toma opominjao da se ne zalećem i da će ujutru sve biti drugačije kad prođe taj prvi talas euforije.

I prvi put, posle dugo vremena, zaspala sam bez i jedne tužne misli o onom ružnom svetu beline, zla, tračeva i gluposti kojima je pun.

Probudila me je kiša. Rano.

Izađosmo u šetnju. Pljusak mi nije, kao obično smetao. Čak se ni Zverko nije bunio. Kad smo se vratili nije mi se vraćalo u krevet. Zamajavala sam se lepim stvarima. Ni sivilo mi nije smetalo. Obojila sam ga veselim, šarenim doručkom. I još koječime.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Nemojte odustajati od svojih snova. To je najveća glupost. Ako imate neki san… dajte mu šansu. Mnogostruko će vam vratiti. Sad to znam. Obojiće vam dane i napuniti srce. A mozda će vam i život prometi. U svakom slučaju, vratiće vam volju i osmeh. I onaj dečiji osećaj čiste bezrazložne sreće.

Moradoh vam ovo ispričati. Il pući.

Odoh sada, a vama želim lep i nasmejan vikend.

Studio!

Iz nikad napisane knjige

Početak novogodišnjeg raspolozenja

Uleteo je u sobu gde sam pravila novogodišnje čestitke, naglo se zaustavio vidno zapanjen, a onda je počeo na glas da se smeje.
-Šta ti je?
-Hahahahahahaha… Pa ti sjaktiš! Hahahahaha
-Šta radim?
-Sjaktiš!
-Kako to mislis…. sjaktim?
-Lepo…. Kao one lude lampice na onom bodljikavom drvetu koje nakinđuriš… Hahahaha
-Kakve lampice?
-Ma one blesave… Znaš one što ne znaju šta hoce… Te bi sijale, te ne bi.. I tako, dok se smisljaju sta će, one se stalno pale i gase…
-Blesav si ti!
-Ja blesav? Ti sjaktiš, a ja blesav…
Uvredjeno frknuh.
Prišao mi je i uskočio u krilo.
-Ne ljuti se… Stvarno si slatka tako šljokucava. Kao da imaš na sebi mnooooooogo zvezdica koje plešu. Dopada mi se.
-Ja tebe, časna reč, ništa ne razumem – rekoh i pomazih ga.
Iznenadjeno sam gledala njegovu dlaku na glavi i ledjima koja je svetlucala kao da je posuta milionima zvezdica. Pogledah u svoje ruke, pa majicu i sve je sjaktalo. Počeh da se smejem.
-Hahahahahaha…. Reci dragička!
-Dragička.
-I ti sjaktis! Hahahahhahaha
-Lazeš!
-Ne lažem! Ne lažem!
-O, neeeee! Neću da sjaktim!
-Što? Baš si sladak! Kao da si posut milionima zvezdica.
-Neću! Dečaci ne svetlucaju! Šta je to?
-Imam neke ideje za novogodišnje čestitke, pa sam isprobavala neke nove tehnike… Između ostalog i gliter… fini svetlucavi prah. Sad šljokucamo i ti i ja. Baš je super!
-Ne, nije super! Skidaj to s mene!
-Ne mogu… To je fini, sitan prah… Dok sam ne otpadne sijaćemo k’o novogodišnje jelke…
-Kad će da otpadne?
-U nekom trenutku…
-Kad?
-Možda krajem 2019., 2020. godine… Možda i u 2021.. Ne znam…
-A koja je sada godina?
-Ova? Ovo je 2018.
-O, Bogo moj!!!

(Iz nikad napisane knjige: Početak novogodišnjeg raspoloženja)

Da vi rečem...

14.10.2018. (2)

Da vi rečem…

…ja sam totalno nespremna za ovaj životni period radno sposobnih građana.

Jeste, ljeba mi.

Evo…

…danas sam se, recimo, vascijeli dan ubijala od posla. Večeras krenem dispečem ljeb i… niđe vangle s testom. Preturih sva moguća i nemoguća mjesta kud sam je mogla ćušnuti, ali avaj… niđe je nema. Na kraju udem u špajz, kad ona tamo, na svom mjestu – prazna. Ladno sam zaboravila da umijesim ljeb.

Evo me sad, mrtva umorna, umesto da uživam, pečem palacinke za ujutru i bogoradam.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Ni doručak kako valja ne umijem zgotovit. Meni bi odgovaralo da sam u obdaništu, eventualno u penziji.

Odoh sad da se nerviram i ovo dovršim.

Studio!

Da vi rečem...

14.10.2018.

Da vi rečem…

…jutros sam se probudila k’o prebijena mačka. Nakon brzinske šetnje u pet i kusurče vratismo se u krevet i pospasmo snovima pravednika.

Iz slatkog sna me probudi zvrndanje telefona. Zagunđah mu dućuti, ali me nije poslušao. Dovatih ga. Pokušah da vidim ko zove, ali mie pred očima sve bilo crno. Nista videla nisam i zabrinuh se. Dok sam intuitivno pronalazila dugme za javljanje i javila se shvatih da ne vidim ništa jer su kapci odbijali da se otvore. Laknu mi.

-Imaš li srca? Imaš li duše, ko god da si? – javih se cvileći.
Tajac s druge strane, a onda se oglasi fenomenalan glas s druge strane i kapci se bez problema otvoriše.
-Jaoj… ti spavaš… izvini…
-Taman posla! Ko još spava u… – začkiljih ka satu na risiveru što mi izbi vazduh od muke – … u nedelju u sedam ujutru?
Prijatan smeh.
-A šta inače radiš neđeljom u ovo vrijeme, kad ne spavaš?
-Štrikam. Ide zima… valja se spremiti.
-Znači… probudio sam te.
-Jeste, probudili ste me. Nego… ne bih da zvučim neljubazno, ali mislim da ste pogrešili broj.
-Ja mislim da nijesam.
-Ja, bogme, mislim da jeste.
-Ja sam, bogme, siguran da nijesam.
-Ubedite me… S kim razgovaram?
-Sa teško, papirnom kuglicom, povređenim kontejnerom od juče.
Ne da sam se razbudila iz momenta, no sam automatski sela. Potpuno sam zaboravila da je uslov da bez pića odem kući, nakon nemilog incidenta s zgužvanim papirićem, bio da mu dam broj telefona. Nisam mislila da će se javiti, iskreno.
-Oooo… pa, kako rane, junače.
-Oporavljam se. Dugo će trajati, ali će biti dobro.
-To je lekar rekao?
-Hirurg koji me je sastavio.
-Onda će tako biti. – nasmejah se.
-Da… samo je rekao da bi oporavku doprinelo piće sa onim ko me teško rani.
-Je l?
-Da… nekoliko puta mi je to naglasio.
-Oh… onda nema vrdanja… moraćemo na to piće ovih dana.
-Oh…
-Šta?
-Postoji problem.
-Veliki?
-Poprilican. Zapravo, dva problema.
-Da čujem…
-Hoće li tvojoj Zverki smetati da odemo na piće.
-Hmmm… ne znam…
-I eto problema.
-Zapravo… vrlo lako je je rešiv.
-Stvarno?
-Da.
-Kako?
-Sto grama slanine u kockicama i da bude prisutan i neće biti problema.
-Sto grama slanine?
-Da. Toliko tačno. U kockama.
-Dobro. I da bude prisutan?
-Da. To je obavezno.
-Nijesam ja neki manijak da ti treba pratnja.
-Ni on i ne misli da si manijak niti da mi bude pratnja, no voli da bude prisutan.
-Hmmmm…
-To smo rešili… Drugi problem?
-Danas putujem.
-E, to je već problem. Kad?
-Kad popijemo piće.
-E, cikoto, nisam rekla da ćemo popiti to piće… samo razmatramo mogućnost.
-To sam i rekao. Otkud znaš oklijen sam?
-Po zavijanju. – nasmejao se na ovo – Kad se vraćaš?
-To ne znam.
-A ideš danas…
-Da, čim popijemo piće.
-Rekoh ti da…
-Puštila bi ranjenog… teško ranjenog čoeka tek tako?
-Da.
-Stvarno si vještica.
-Da.
-Po sata?
-Dobro. Aj ti lijepo dođi da popijemo to piće da te skinem s vrata… pa poteci.
-Kod tebe?
-Da.
-To bi mogao biti problem.
-Što? Zapravo, znam! Nemaš Zverku da te čuve. Ne boj se… ni ja nisam manijak.
S druge strane se zaorio smeh.
-Ne, avetinjo, no nijesam sam. S drugarom sam.
-Što je to problem? Neka dođe i on.

I tako se dogovorismo da svrnu pa didu odavle.

***

Krenuh u kujnu, da smislim šta bih mogla smandrljat. Ne mogah ih vala puštit gladne u bijeli svijet.

I tu nasta panika kad shvatih da nema ljeba.
-KAKO NEMA?!?! – ciknuh. – ŠTA ĆU SAD?

U tom trenutku učinih najpametnije moguće.

Śedoh.

Posle par trenutala mi sinu rešenje. U mojoj glavi nije izgledalo loše. Kako god… s tim imam dve opcije. il ću ubosti i biće kako valja il ću se obrukat. Reših da probam.

Obarih heljdinu testeninu. kad je obarih, nakon stajanja u vodi u kojoj se kuvala procedih je i u nju nacepkag mocarele, pa vratih na ringlu, da se sir otopi.
U kalupe za mafine napravih korpice od dimljene slanine i kad se sir otopio u korpice sam sipala testeninu. Napravih i mali brlj jer ih posuh parmezanom, al’ zbog male količine parmezana i zbog toga što je to samo zbog gostiju, znam da će mi Veliki Hrono oprostiti. Napunjene korpice rknuh u rernu. Sve u svemu… napravih 5 takvih plehova. Uz to sam obarila jaja i napravila podosta sosića od paradajza, bosiljka, peršuna, matovilca i čhilija, zumakanje.

Spremajući to, u pauzama, uspeh da se opravim da ličim na pristojno..

Stigli su malo pre no poslednji pleh beše ispečen.

Zvono na vratima se oglasilo.

Dograbih Zverka i otvorih vrata.

-Dobro jutro. Izvolite.

Uđoše. Ranjenik me pogleda, pa pogleda Zverka, pa opet u mene.

-Zverko?
-Aha.
Nasmešio se i pomazio reponju zaradivši iz momenta 100 bambija.
-Pa, mali… da mi je neko rekao da ću izgubiti od patuljka nasmijao bih mu se u lice. Ovako… mogu samo da ti čestitam. – reče i izvadi smotuljak iz ranca. Kad ga odmota videh da je doneo slaninu.
-Ali…
-Ada, jadna ne bila… ne miješaj se u muške razgovore – reče i dade Zverku parče stekavši u njemu doživotnog prijatelja što je potvrđeno insistiranjem repatog izdajnika da pređe kod njega u naručje.

Shvativši da će ovo rađanje nove ljubavi potrajati pozvah njegovog prijatelja da se maknemo iz hodnika i uđemo. Uveliko smo se upoznali i ćaskali kad nam se ova dvojica slaninara pridružiše.

Bilo su to dva i po prijatna sata ispunjena razgovorom, smehom, mlataranjem repićom, klopom i kafom.

A onda odoše uz obećanje ‘ranjenika’ da će se javljati… čisto da ne brinem i da me ne grize savest. A i da se javljaju kad jopet budu tu.

I tako…

To vam śćedoh reći…

…potvrdilo se da ni đavo nije crn kako se čini i da sve zavisi od ugla gledanja.

Odoh sad da, dok se punjene paprike krčkaju u rerni, surfujem na dasci, a vama želim lepo i nasmejano popodne i veče. I još lepsu i nasmejaniju predstojeću nedelju.

Studio!