-Joooj što volim dudrobim proju u jogurt!
-To je zato što si seljanka.
-Vrati mi ključ!
-Kako ću da ulazim kad nešto donesem?
-Ništa mi ne treba!
-Jedva mrdaš… Koji ti je andrak?
-Neće meni niko govoriti da ono što volim i želim ne valja!
-Oćeš kafu?
-Jao, hoću! Divno! Hvala!
Ode u kujnu da mi donese kafu.
-Je l ti to tamo kolutaš očima? – upitah.
-Ne.
-Čujem te!
-To je Zverko…
(Iz nikad napisanog dnevnika: E, saćete da vidite kad okrenem novi list)
Dr: I mogli bi da skinete neki kilogram.
Ja: Uopšte mi niste simpatični, mislim da trebate to znati.
Sestra: Aman, Saša!!!
Ja: Nemoj ti meni ‘Aman, Saša!’! Takve stvari ne trebaju da se prećute, znaš! Uostalom, bolje da mu kažem da mi nije simpatičan, nego da ga ubijem.
Dr: A, ono… jeste. Ne prekidaj je, neka kaže šta ima!
(Iz nikad napisanog dnevnika: Razgovori iz ordinacije)
Zove me ona moja tetka što me vazda kinji, a koju mnogo volim. Ona kaže da je volim zato što mi je utrefila poklon pre sto godina – komplet vodenih boja, triesšest komata. Toe tada bilo blago… posebno što su bile tu i srebrna i zlatna. Majka je vazda govorila da je to zato što smo obe pogane. Da ne bude zabune, njih dve su se jako volele. No, nije to tema…
Elem, zove danas ona mene i krene da me kinji… neam pojma što pošto sam se na prvu psovku isključila. Trajalo je to čitavo poglavlje knjige i malo preko, tačnije – dok joj se ton glasa nije promenio. Tad odložih knjigu i uključih se u razgovor.
-Ao, sve me boli… – požali se.
-To tie od vremena, ja da ti rečem. Povukla si vlagu, garant – rekoh joj.
-Ne avetaj.. .Reci mi šta da radim…
-Ništa, sačekaj da grane sunce, dizvuče vlagu i biće ti bolje… A ako baš ne možeš,a ti prilepi krštenicu đe te boli, obmotaj je prijanjajućom folijom i lezi.da spavaš.
-Ozbiljno te pitam!
-Ozbiljno ti kažem. Doduše… možeš i da potopiš krštenicu uveče u vodu, pa ujutru da procediš i da popiješ na prazan želudac, al ćeš tako vazda visiti po opštinskim šalterima vadeći nove. Ozbiljno… probaj prvo da priviješ, a ako ne uspe ti potopi…
-Mrš, avetinjo!
(Iz nikad napisanog dnevnika: Jedna je tetka)
Danas nam je divan dan, divan dan, divan dan…
Mome meni rođendan, rođendan, rođendan…
Probudilo me je derendžanje iz mozga. Začkiljih ka satu i prenerazih se kad ugledah 4:37. Derendžanje nije prestajalao…
Živeo, živeo i poklone dobioooo
Živeo, živeo i srećan mi biiiiiooooo.
ŽIVEOOOO!
Pa sve to jopet, celih deset minuta u krug, dok, po ko zna koji put, jopet ne dođe red na „Živeo“ gde mu se pridružih.
-Dobro si se setila! Mogla si da mi prespavaš rođendan.
-Niko ovo nije mogao prespavati. Digao si ceo komšiluk na noge.
-I treba. Ne slavim rođendan svakog dana!
-Oprostite, Prinče, nisam vas prepoznala… Dođ vamo, drtino matora! – rekoh i zgrabih ga, propisno ga gnjaveći i mazeći…
Onda sam otišla na posao.
Onda sam došla, pa su se cepali ukrasni papiri, pa smo imali rođendanski ručak.
-Je l to više nisam na dijeti?!?
-O, još kako si… Samo si danas pošteđen iste…
-Fala Nebesima na rođendanima.
I tako…
Šesta godinica dođe za tren, a ko juče da se rodila moja radosnisca.
Srećan rođendanko, okano moje ❤️
(Iz nikad napisane knjige: Rođendani i ostale blagodeti)
Zvoni mi mobilni. Nepoznat broj, 064. Javim se.
-Poštovanje, Vi ste…
-Da, mi smo…
-Izvinite što Vas uznemiravam. Zovem iz… u ime… Mi smo… blablablabla… blablablabla… blablabla…
-Da, razumem… naravno…
-Nadam se da Vas nisam previše uznemirio pozivom…
-Taman posla… sve je u redu…
-Još, ako možete da mi kažete, da li ćete izaći na glasanje.
-Naravno da mogu. – rekoh i ućutah.
-Ovaj… pa, za koga ćete glasati?
-A, to želite da Vam kažem…
-Pa, da… ako nije problem…
-Naravno da nije – rekoh ljubazno – Glasaću za Leprikone.
-Molim?
-Za Leprikone,- rekoh – Znate… dvoumila sam se između njih, vilenjaka i goblina, ali sam prelomila na kraju. Ipak oni imaju one kazane pune novca, voze se na Dugi i donose sreću i novac. Da, definitivno ću glasati za njih. Oni su tako… divni.
-Vi… Vi ste neozbiljni!!!
-Gospodine, Vi ste mene pozvali u nedelju popodne da Vam kažem da li ću i za koga glasati iako je moje USTAVNO pravo da to činim po svojoj volji i da ne moram nikome da kažem. Nakon što sam Vam ipak rekla, Vi sebi dajete za pavo da mi kažete da sam neozbiljna. E, pa… Vi ste nevaspitani!
Prekinu vezu, seljačina.
Moram da priznam, ovo je treći poziv u zadnjih par dana koji sam dobila od različitih političkih stranaka. Do sada sam bila simpatizer Vilenjaka, kućnih Patuljaka i sad Leprikona. Moram reći da niko ko me je zvao nije dobro podneo moju političku opciju.
(Iz nikad napisanog dnevnika: Kuš na vola, krava te ubola?!? )
U Crvenom moru, kažu, živi Plavi kit.
Taj je, ako im je verovati, krajnje čudan lik.
Veći je od kuće, a jači no bik,
Pa i pored toga on je jedan jako nežan tip.
-Sašo…
-Oj, mili…
-Ima li i hoćeš li mi dati malo slaninice?
-Ne može, Rexo. .
-Ali Sašoooo…
-Žao mi je…
Tri sata ranije…
-Gde si, brate Reks? Ćao, krvopijo!
-Ćao…
-Kako mi je Reks?
-Dobro…
-Sve ok? Nema nekih problema?
-Nema. Osim što je bezobrazan.
-Ne izmišljaj.
*Jeste, ne izmišljaj! Sliušaj pametnog čoveka. – ubaci se reponja.
-Dobro.
-Aj, daj ga ovde na sto.
*Što na sto?
-Sad će da ti vadi krv.
*Lažeš…
-Ne brini, Reks, brzo će i ideš…
*Aooo, kakav zlotvor!
-Zar ne reče da je pametan čovek?
-Tad je bio. Više nije.
Kako god, brzo se završilo.
-Aj dole, momče. Gotov si.
Spustih ga.
-Aj idemo malo napolje da ga pogledam…
Izađosmo, ovaj vrtirep odma se dade u istraživsnje okoline.
-Dođi, Rekso.
Dođe iz mesta i pogleda ga.
–Moraš, brate na dijetu.
*A?!?
-Što?
-Vidi kako se raskrupnjao…
*Jesam, baja sam!
-Ali, sad si ga merio… 5,6 kg… Manje poprilično no prošli put, a sad mora na dijetu.
*Jeste, lupi mu šamar!
-Skreši mu 20% od hrane i ni zalogaj mimo granula. I da dođe za mesec dana da ga vidim.
*Dvaes posto?!? I ni zalogaj mimo glupih granula, a i njih si mi skresao? HITLERUUUUU!
-Baš tako striktno?
-Aha…
-A što ne pre, no sad…
-Aj zdravo, odo da radim. Čuvaj se bratE… Vidimo se za mesec dana. – reče i uđe u ordinaciju.
-HITLERUUUUU! – drečao je Zverko za njim.
Krenusmo.
-Kud ćemo?
-Idemo u dugu šetnju.
-Neću u šetnju, oću kući, da legnem i da gledam tv.
-Oćeš mantrak… Ima da šetaš dok ne smršaš!
-ZLOTVOREEEEEE!
Došli smo kući nakon više od dva i po sata i sručili se na stolice.
-Sašo…
-Oj, mili…
-Ima li i hoćeš li mi dati malo slaninice?
-Ne može, Rexo. .
-Ali Sašoooo…
-Žao mi je…
-Ja ovo više ne mogu izdržat!
-Zverko, pre tri sata ti je reko da moraš na dijetu.
-Znaš li ti koliko je tri sata gladovanja? Ne znaš… Ti nikad nećeš shvatiti kroz kakav pakao prolazim…
-Ne drami!
-Eh, šta sam dočekao… (uzdah)
(Iz nikad napisane knjige: Dijete i druge melodrame)
Da vi rečem…
Nisam ni znala koliko mi treba odmor do jutros. Imala sam strrrašne planove, al evo me još ošamućene kako ne znam kud bijem, a kako stvari stoje – neće se to brzo promenit. Iz tog razloga, jedino odlazak Zverka na kontrolu redovnu ostaje u planu, a ostatak dana posvećujemo usporenom lađenju. Nema druge.
Zato ladindan započesmo finim doručkom iz tiganja. Jaja, slanina i mocarela. Uz paradajz, zbog crvene boje. Fali nam zelena, al jedino smo imali mladi luk koji baš nije prigodan pre izlaska u svet. Nema veze. Zelena mi i onako bije draga boja.
Nakon doručka i kafe, pala je lagana šetnjica. Nakon nje, nekk se zabavlja knjigom, neko kanapom koji se dobio od tetke mu i tako…
To vam šćedoh reć…
Život je lep kad možete da idete kroz njega bez foliranata i lažova koji se okolo vrzmaju.
I kad imate nov tiganj, naravno.
Odosad da vidim oćel knjiga biti dobra ko prezhodne dve, a vama želim lep i nasmejan dan.
Studio!
Da vi rečem…
Od sutra sam na odmoru.
Krenem s posla, kako sam izašla zaboravih gde sam bila i prebacim se u ‘ptičica na grani’ mod, porazmišljavajući se šta trebam da kupim. Na kraju skontah – NIŠTA! Zaista mi ništa ne treba, sem sladoleda, ako naletim na njega. Odvrnem muziku i nastavim lagano.
Odjednom, ispred mene se ispreči izlog Metalca s obaveštenjem da je u toku popust od 30% na svo posuđe. Vrnuh se kući s plehom i tiganjem s poklopcom.
Zaključak: treba mi zabraniti ulazak u BILO KOJU prodavnicu – obavezno u one sa slikarskim i hobi materijalom, sigurno u one sa koječime za kuću, naravno u knjižare i kartoterije, bez dvoumljenja u one sa hranom – bez pratnje starije odgovorne osobe koja će vikati za mnom ‘Ne!’, ‘Ne!’, ‘Ne!’, ‘Ne može!’, ‘OSTAVI TO, JBT!’
Eto…
…to vam šćedoh reć.
U Metalcu je popust na svo posuđe 30% do kraja meseca.
Aj.sad pozdrav.
Studio.
Posle ko zna kog mi parčeta…
ONA: Znaš… Ta štrudla može da ti stoji i sve je bolja…
JA: Što bi stajala? Već je dovoljno dobra…
(Iz nikad napisanog dnevnika: Poguzija i druge alavosti)
Zvoni neko niterfon. Ja surfujem na dasci, Zverko se čudi što ne reagujem… Surfujem.
Zvoni telefon. Cocco. Javim se.
-Gde si ti?
-Kod kuće.
-Pa što ne otvaraš?
-Šta da otvorim?
-Vrata.
-Kome?
-Meni, jbt!!!
I ja šta ću… Isključim peglu, otvorim vrata, KRETEN uđe.
Ladno je došla bez da kaže…
***
Ne može ćoek ni da bude tužan ko čoek, a da ona ne pređe iljadu km ne bi l me isporemećuvavala dibidus ❤️
(Iz nikad napiaanog dnevnika: Ne nih je dala ni za fabriku Toblerona i ni za desetogodišnju pretplatu na neograničen broj najboljih na celom svetu domaćih knedli sa šljivama)
-Ne mogu da idem. Ostajem.
-Ne možeš da ostaneš. To bi bilo da odustaješ od svog sna na samo jedan korak od njegovog ostvarenja.
-Imam ja i druge snove..
-Ne možeš izgraditi druge snove na ruševinama starog sna.
-Zašto?
-Zato što će mu temelji biti klimavi i kad tad će se srušiti.
-Pođi sa mnom.
-Ne mogu…
-Zašto?
-Zato što to nije moj san.
-I tek tako puštaš sve.
-Nije na meni da ne pustim…
(Iz nikad napisanog dnevnika: Rastanci)
Na prelazu čekamo zeleno, kad začuh…
-Vidi ovog prdavca, bolje je obučen nego mi.
Okrenuh se. Njih dvojica stoje pored auta, gledaju Zverka i smejulje se.
Smejuljim se i ja.
Zverko ne haje… boli ga repić za sve. On uživa jerbo je zima otišla.
Evo i zvaničnog obaveštenja:
Ušli smo u period Živi se napolju, kuća nam ne treba.
Najmoje ❤️
Svaki pas zasluzuje svog coveka, onog koji ce ga bezrezervno voleti i zvati svojim. Dobrog coveka.
Bila mi danas moja drugarica, princeza Tea, na čuvanj… čašici razgovora. Sedimo mi tako, pričamo, priča ona o nekom Srđanu iz vrtića koji je stalno gurka i ćuška. Ja ćutim, slušam, čekam da završi, a sve mi živac drKće, pa se mislim da l da joj kažem da isprepuca bilmeza malog il da ja sutra odem u obdanište i izvučem mu uši. I dok se tako premišljavam uhvatim iza sebe zvuk kotrljanja, onako sitno. Okrenem se, kad imam šta da vidim. Zverko vadi granulu po granulu iz ćase i baca ih, a one se kotrrrrrljaju po celoj kuhinji. Tu mi pritisak još više ripi, pa skočih i zaurlah
-Zverko, kozo jedna!!!
Na to će moja Tea
-Neću, Sašo više ništa da ti ptičam!
-Što? – zbunjeno je pogledah
-Zato što si sad ljuta.
-Nisam ljuta.
-Jesi, jesi…
-Ma, nisam…
-Jesi, Sašo… ja uvek znam kad si ti ljuta.
-A kako, moliću lepo, ti to znaš kada sam ja ljuta?
-Ti se, Sašo, uvek pobrkaš kad se naljutiš.
(Iz nikad napisanog dnevnika: Pobrkana)
Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori sest jezika obicno mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji.
Tamo ceznu za takvima! Ja, licno, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nadjem reci koje su mi potrebne za sva cuda koja nam se događaju.
Jos u gimnaziji, redovno sam isao na popravne ispite iz francuskog, ruskog i srpske gramatike.
Nikako da uhvatim jedno slobodno popodne i naucim taj engleski!
Jedna nadobudna dama u nekom otmenom diplomatskom društvu pokusala je da me uvredi:
“Kako nam to, vi, otkrivate Ameriku u svojim knjigama, a ne znate engleski?”- pitala me je.
“Gospodjo”, kazao sam, “Kolumbo je, takodje, otkrio Ameriku, a nije znao ni reci engleskog!”
Siroti nasi prevodioci! Koliko li je tek njima tesko kada pokusaju da prevedu neprevodivo. Pise mi jedan iz Amerike:
“U vašoj prici, koju upravo prevodim, postoje neki nejasni izrazi, pa vas molim da mi ih objasnite. Pisete da je to kostalo kao /kajgana svetog Petra . /Odakle znate da je sv.Petar jeo omlete?
Ako je, pak, jeo, koliko je mogla da kosta ta kajgana kada je toliko skupa? Od koliko jaja? U kojoj valuti je placena? Da li bih taj izraz mogao da prevedem kao: */St.Peter’s scrambled eggs?/*
Kada smo kod jaja, kod vas sam pronasao izraz /jaje na oko/? Sta je to? */Egg on eye/*? Zasto bi neko stavio jaje na oko? Da se mozda, kod vas ocna oboljenja ne lece jajima? Unapred zahvalan itd…”
Jedan drugi me pita u pismu, sta to znaci da je malisan bio /“pljunuti otac”/? Ko mu je i zasto ispljuvao tatu? Da li se kod nas pljuju ocevi i kojom prilikom? Zanima ga, takodje, izraz /“buni se k’o Grk u apsu” /Zbog cega je taj Grk zatvoren kod nas i zasto je protestovao? I kako je, uopste, moguce da nekome /“padne sekira u med”/? Otkud sekira u medu? Zar se med ne cuva u teglama ili zatvorenim posudama?
Sa izrazom /“spava k’o zaklan”,/ imao sam najvise neprilika. Kako prevesti na civilizovani jezik, da neko tako dobro i slatko spava, kao da su ga preklali? Da li smo se kroz istoriju toliko dugo klali da nam je pokolj vec usao u metaforicne snove?
No, najvise pitanja dobio sam u vezi sa poetskom slikom da je jedan tip /“prdnuo u cabar”,/ to jest, cabrirao, sto je potpuno neprevodivo ni na kakav jezik! Mada je i to tesko, covek bi, ipak, lakse mogao da objasni kakav je neko, koga zovu /“mrtvo puvalo”/ (mrtav, a puse) ali kako objasniti tipican beogradski izraz koji ima toliko skrivenih znacenja, a ne znaci nista – /landara pisore/! Ili kada je neko pomalo bleskast, pa ga zovu /indi-mindi-saja-paja/? Da ne pominjem stari izraz: /satro, Pera, Mika, Laza/!
Prevodioce zanima jos i to zasto su za nas toliko udaljena bas /spanska sela/ (To su za mene spanska sela), kad ima mnogo udaljenijih, kao sto su, na primer, novozelandska ili peruanska?
Dobro je da se nisu setili da me pitaju sta znaci /rasturi ga k’o Bugarin curku/ i zbog cega se neko /smeje k’o lud na brasno/? Sta ima smesno u brasnu? Da li kod vas u pekarama rade ludaci?
Ipak lakse mi je da odgovorim na pitanje o recima i izrazima nego o stvarima u ovoj zemlji koje ni ja, zaista, ne umem da objasnim.
Ukratko, da se posluzim recima jedne novokomponovane pesme:
/Ne placi mi na kucnome pragu/
/Da mi vrata ne povuku vlagu…/
(Momo Kapor)
Zazvrndači telefon večeras.
-Ellllouuu?
-Morao sam da te zovem.
-Ako si morao ondak je sasvim u redu što jesi.
-Nećeš da me pitaš što?
-Je l trebam?
-Pa zato sam te zvao.
-Dobro. Aj ponovo. – rekoh i prekinuh vezu.
Zazvrndači telefon jopet.
-Ellllouuu?
-Morao sam da te zovem, kretenu.
-Što sam kreten?
-Ne što si kreten, no što sam te zvao.
-Dobro. Aj ponovo. – rekoh i prekinuh vezu.
Zazvrndači telefon jopet.
-Ellllouuu?
-Morao sam da te zovem i ne glupiraj se više, no po planu se ponašaj.
-Dobro. Što si morao da me zoveš.
-Goca pravila knedle kad je čula da si se ukočila.
-Ukočila sam se prošle nedelje, sad sam mnogo bolje.
-Ja joj danas rekao, jbg.
-Stoko!
-Stoka, ne stoka, ja se ubih. Zovem da ti se zahvalim jer ne bi pravila da nisi smotana…
-Mrš!
-Šta ti radiš?
-Evo, leškarim. Čekam da se ljeb ohladi, da spremim klopu za sutra pa da spavam.
-Mesila si ljeb?
-Ahaaaa…
-Saću da dođem da probam. Stavi kafu.
-Jesi li ti kad čuo za izraz ‘tante za kukuriku’?
-Jesam. Znam šta znači, al mi nikad nije bio jasan.
-Sad ću da ti razjasnim za vijeke vijekova, slušaj ‘vamo…
Deset minuta kasnije.
On jede ljeb, ja knedle.
(Iz nikad napisanog dnevnika: Tante za kukuriku)
-Roditelju, roditelju!
Roditelj mrzovoljno izađe iz kujne.
-Šta je sad?
-Roditelj dolazi s posla!
-Dobro se setilo! Opet se zapilo u kafani, to se nikad neće dovesti u red! Ova novotarija uopšte ne funkcioniše kako treba!
Otvoriše se vrata.
-Gde ste, porodico? Dođite da vas izljubim!
-Govedo jedno pijano, da nam nisi prišlo!
Dete pritrča Roditelju.
-Roditelju, Roditelj je opet ljut. Ceo dan me je grdilo. – prošaputa koliko je to dete u stanju da uradi.
-Ja nisam ljuto! Ja sam umorno! Po ceo dan perem, ribam, čistim, kuvam dok se ovo vucara po kafanama po vascijeli Božji dan!
-Ja se ne vucaram po kafanama, ja radim, privređujem i idem po sastancima.
-I ja, al su moji sastanci u firmi, a ne u birtiji.i kad dpđem radim sve što treba da se po kući uradi, a ti se i tamo i ovde samo zevzečiš.
-Roditelju jedan, hoćeš da me vodiš napolje?
-Hoću, Dete.
-Ček, ček… Kako to misliš da je ono Roditelj jedan?!?
-Pa tako mi je reklo! – zakuka Dete shvativši da je novi rat na pomolu i da neće skoro izać napolje.
-Zašto si reklo Detetu da si ti Roditelj jedan? – nakveči se ljutito Roditelj nad Partnerom.
-Zato što jesam.
-Ma, nemoj! Po čemu si ti Roditelj jedan? PO ČEMU?!?
-Po tome što… – zastade pristigli Roditelj da razmisli.
-Eto, ni samo ne znaš… Cela kuća i svi vi ste na mojoj grbači i sve vas vučem. Ja sam Roditelj jedan!
-Ja sam glava porodice! Ja sam Roditelj jedan!
-Ti glava porodice? Ti?!? Dovučeš se ovde ko papučinski mačak, po čemu si ti glava porodice?
-Po tome što jesam! Tako je uvek bilo i tako će biti!
-E, pa ja ću učiniti da glave ne bude. Samo dok zaspiš…
-Ti si nenormalno!
-A ti si mrtvo, samo dok zahrčeš!
-Ja vas ništa ne razumem… – zavapi Dete.
-Ne razumemo ni mi! – dreknuše Roditelji pobrkanih brojeva u glas.
(Iz nikad napisane knjige: Ne razumem ni ja)
Što je meni ultragigamega smešno kad neko na kraju posta ili komentara napiše ‘Over and out’. Tako me to podseća na ‘Ja sam govorio(la), HOWGH’ i zamislim ih oma s onim perjem na glavama i pletenicama, obučene u jelensku kožu kako sede na nekoj livadi i puše kalumet, a u pozadini bizoni pasu…
Ladovina.
(Iz nikad napisanog dnevnika: Drfuštvene mreže)
Smešan mali pas se onesvestio od umora i hrče 😂
Pokrenu se jedne večeri, beše to davno, priča o tome kako Kinezi jedu supu. Svi rekoše da je piju, ja jedina zapela das jede štapićima. Dođosmo dotle da moram da dokažem to. Ja kažem da dokazujem samo za 100 maraka. Donesu oni činiju supe i štapiće, ja pokupim rezance štapićima, navrnem činiju, popijem supu i sutradan kupim Martinke.
(Iz nikad napisanog dnevnika: Kako sam si kupila Martinke)
*Inače, nemam pojma kako kinezi jedu supu, zaista
Jednog dana čovjek uđe u restoran u pratnji ogromnog noja… Konobarica ih upita što žele naručiti…
– Hamburger, pomfrit i kolu, a onda se okrene prema noju:
– A ti?
– Ja ću isto ! – odgovori noj.
Nakon nekog vremena konobarica se vrati s narudžbom…
–To bi bilo 28,55 kuna – reče.
Tip posegnu u džep i izvuče točno toliki iznos. Sljedećeg dana tip s nojem opet uđe u restoran i ponovno naruči:
– Hamburger, pomfrit i kolu – a onda se okrenu prema noju:
– A ti? – Ja ću isto ! – odgovori noj. Nakon nekog vremena konobarica se vrati s narudžbom…
– To bi bilo 28,55 kuna – reče. Tip posegnu u džep i izvuče točno toliki iznos. I tako je sve preraslo u rutinu… Prođe nekoliko dana… Čovjek i noj, kao i obično, uđoše u restoran:
– Uobičajeno? – upita konobarica.
– Ne, danas je petak ! uzet ću lignje, salatu i pivo – reče tip… – Ja ću isto ! – odgovori noj. Ubrzo, konobarica se vrati s narudžbom.
– To bi bilo 43,20 kuna – reče.
Tip posegnu u džep i izvuče točno toliki iznos… Ovoga puta konobarica nije mogla odoljeti radoznalosti…
– Oprostite, ali kako to da uvijek u džepu imate točno toliko novaca koliko iznosi račun?
– Prije nekoliko godina čistio sam tavan i našao staru lampu… protrljao sam je i iz nje je izašao duh i rekao da će mi ispuniti dvije želje… moja prva želja bila je da u džepu uvijek imam točno onoliko novca koliko mi treba da bih platio račun… i, želja se ostvarila… svaki put kad nešto kupujem, u džepu se pojavi točno onoliko novca koliko mi treba…
– Pa to je izvanredno ! – uzviknu konobarica – Većina ljudi tražila bi milijune, ali vi ćete ovako biti bogati do kraja života !
– Upravo tako ! Zatražim li litru mlijeka ili najskuplji automobil, uvijek ću to moći platiti…
– A zašto vas uvijek prati noj? Čovjek duboko uzdahnu i reče:
– E, tu je kvaka… moja druga želja bila je da uz mene do kraja života bude pilence dugih nogu i velike guze, koje će se uvijek složiti sa svime što kažem…
*****
Naravoučenije: budite pažljivi kad tražite od duha da vam ispuni želje…
(Nepoznat mi autor)
Eloj ima muku da reši svoj domaći zadatak.
Je li teže uzbrdo ili nizbrdo?
Valjda zavisi od toga šta radiš.
Naporno je penjati se nizbrdo.
I spuštati sa slonom na sankama uzbrdo.
Uzbrdo je teško recitovati dok trčiš.
Nizbrdo još više ako recituješ Jesenjina.
Ravno nije dobro kada grliš.
Ne vredi. To nije odgovor.
Anavoj je išla i gore i dole i gore i dole.
Potom sela i zapisala:
“Uzbrdo i nizbrdo su svejedno za svako biće.
Biću treba neko nesvejedan za uzbrdo. Onda kada sve krene nizbrdo.”
Rastaju se prijatelji.
Sa mnom nije bilo ovolko emotivno. Šta ovolko… nije uopšte. Jedno ‘Jbse. Ciao!’ i toeto. I već mi nedostaje, al ću joj to reći nikad.
Vidim, na trotoaru kontejner za đubre. Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori.
Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.
Devojčica kaže majci: „Nema…“
Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje.
Majka kaže: „Pogledaj još malo…“ i dete ponovo iščezava u đubretu.
Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči.
Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.
Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina.
Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute.
Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci… niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju… Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.
Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.
I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni, opet su sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.
Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.
Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate… Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – đubroselektori!
Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima“. A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“ I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.
(Momo Kapor, Imati i nemati)
Prvo ti nije dobro od gladi, posle ti nije dobro od ne-gladi.
Nikad potaman #sunceti 
Kasno popodne, vrćem se s posla Bulevarom kad začuh iza sebe:
-E, ovo je zimska čarolija.
Pošto me pamet ne žulja previše, okrenuh se i zaprepašćeno se izbečih u, naoko normalnu, sićušnu ženicu.
-O, da… prelepo je… – osmehnu mi se.
Podigoh obrve, frknuh i krenuh dalje lagano. Uskoro me stigoše, pa i prestigoše. Par koraka ispred mene, Čarolija poče da gubi tlo pod nogama, razmaha se ko kolibri i tresnu svom dužinom na tlo. Priđoh i pomogoh prijateljici da podigne Čaroliju.
-Ja vičem, gospođo, da je zla magija, a vi zapeli zimska čarolija, pa zimska čarolija…
Onako ubivena mi se osmehnu malo pokarabašenim osmehom
-Teška srca priznajem da ste u pravu.
Nakon što se uverih da je Čarolija u komadu krenuh dalje gunđajući.
(Iz nikad napisanog dnevnika: Zimske čarolije i ostali slomivratovi)
Napravila mi Cocco Tiramisu. Na dijetu ću misliti kad ona ode…
Uzgajane u kavezima. S očima punim poverenja prema onima koji ih hrane, a oni ih ubijaju na najgori mogući nsčin da bi ih neko iz obesti navukao na sebe.
Sledeći put kad navučete na sebe svoju bundu, setite se ovih očiju koje su molile za nežan dodir, a završile su na vama.
Ja sad odoh napolje… Imam čas do 4. Ako me nema do 5, zovite vatrogasce, milicajce, specijalcevi sve ostale -ce kojih se setite jerbo sam ostala negde zaleđena.
Hvala.
Ne zamerite, al ja za 2019. ne bih ništa menjala u željama i zato…
Dragi moji… znani i neznani…
U ovoj dolazećoj, dveiljadedevetnaestoj, vama i vašim najdražim, na prvom mestu, želim zdravlja i uživanja u društvu jedni drugih… Da stare razmirice ostavite u ovoj godini i počnete iZpocetka. Da dobre stvari ponesete sa sobom i nadograđujete ih, ulepšavate, umnožavate, šljokucavite. I da čuvate jedni druge.
Želim vam sreće… da uživate u malim stvarima, a stremite ka većim. Al da vas te veće, kad (pri)stignu, ne ošašave.
I igrajte se… uživajte… družite se… nađite vremena za to jer… verujte – to nije izgubljeno vreme. To je blagoslov.
Želim vam ljubavi… Volite, sunce vam poljubim. Volite svim srcem, čak i kad vam taj neko ide na živce. Posolite mu kafu, za kaznu, ali ga volite. Ako vam posoli kafu ne ljutite se već shvatite to kao znak da ste nešto debelo, dizvinete, zajebali i umesto ljutnje… izvinite se. I smejte se zajedno uz kafu… koju ćete vi na kraju skuvati. Za svaki slučaj.
Grlite se… zagrljaj je najbolji lek za sve. Grlite svoje drage, bilo da su dvonoŽci il četvoronoŽci.
Smejte se… Zaboravite one kurtoazne, komercijalne osmehe. Smejte se od srca. Na sav glas. Poklanjajte osmehe. Ne košta vas ništa, a popravlja dan… i vama i drugima. Meni problemi manje strašno deluju kad im se smejem. Možda se i vaši smanje kad im se nasmejete. Ne znate dok ne probate. Čak i da ostavimo sve to po strani, ostaje nepobitns činjenica – lepši ste, brate, kad se smejete. I zato… smejte se, neće vam zubi zbog toga ispasti.
I na kraju, ali nikako ne manje važno… meni je najvažnije. Volite svoje četvorošapne drugare. Iako ih nikada nećete moći voleti onoliko koliko oni vole vas, volite ih najviše i najjače što umete i naučite da ih svakog dana volite sve više. I uživajte u njihovom društvu. I budite im najdraže društvo. Ako pak nemate četvorošapnog prijatelja, nabavite ga u ovoj dolazećoj dveiljadedevetnaestoj i shvatićete koliko ste grešili što ga niste nabavili ranije. I ne zaboravite i one šaponje koji nisu imali sreće da budu nečiji.
Dragi moji… želim vam sve ono sto će vas srećnim i nasmejanim činiti.
Srećna vam bila ova dolazeća dveiljadedevetnaesta i da u zdravlju i sreći nazdravimo i dveiljadedvadesetoj.
Vole vas vaši,
Saša i Zverko
Da vi rečem…
…ovo je kuća slobodnih izbora.
U istom trenutku Zverko ište grčki jogurt, Saša išteM kafu, a prase pivo. I šta se desi? Zverko dobije grčki jogurt, Saša skuvaM kafu, nalijeM prase pivom i rkneM ga nazad u rernu.
Eto…
… to vam śćedoh reći.
šta želite, možda vam se i ostvari.
Odoh sada da se kafa ne hladi.
Studio!
Danima pričamo o četkicama i da trebamo nabaviti kvalitetne. Neki naručili, ja sve danas ću… sutra ću… Znam da imam nešto malo. Kupovala sam i ćuškala tu i tamo.
Danas se nakanim da ih potražim i onda poručim šta mi treba, da mogu da radim.
Sad sedim i ne verujem odakle meni sve ovo… četkice svakojake, široke četke, četkice za delje, paletne noževe – metalne i plastične, roler, nož za guljenje farbe sa palete, čak i pipete za boju. Dovoljno bar za šest meseci ozbiljnog, svakodnevnog rada. Možda i za duže… .
I sad se pitam, mogu li ovo da računam ko uštedu il da se prikoljem paletnim nožem.
Lepo ne znam šta mi je činiti…
(Iz nikad napisanog dnevnika: Sport Bili kuća)
Uđoh u kuću, a za mnom, još se i ne raspremih, i rado viđen gost.
-Pa, jesi li normalna ti?!? Gde si danima???
-Tuda…
-Tuda?!? A mi da bezvijamo dok se ti šmucaš naokolo?
-Ja se ne šmucam…
-Jok…
-Ozbiljno…
-A kako se to što si u zemlju propala zove?
-Obično ga nazivaju radom i obavezama.. štajaznam…
-Hmmm…
-Stvarno… a kad ugrabim malo vremena – spavam.
Priča je krenula normalnim tokom. U jednom trenutku zaćuta i pogleda me baš tužno.
-Šta ti je?
-Rekla bih ti nešto, al mi glupo da se mešam…
-U šta?
-U tvoj život…
-Ne razumem… Koliko znam ništa loše nisam napravila da bi se brinula.
-Je l se nećeš naljutiti?
-Neću…
-Stvarno ne mislim ništa loše i moram da ti kažem.
-Aman, šta se desilo???
-Žao mi je zbog tvog slikanja.
-Šta je sa slikanjem?
-Mnogo mi je žao što ga zapostavljaš jer stvarno mislim da si talentovana i da bi u školi baš napredovala…
-Šta sam zapostavila?
-Slikanje.
-Odakle ti to?
-Pa koliko si oduševlkeno pričala o tome pre dva meseca, sad ništa. Ideš li uopšre u školicu više?
Počeh da se smejem na glas…
-Aj idi tamo i pogledaj…
Ustade i ode.
-Ijaooooj! – začu se odande… a onda se oduševljena vrati, – Ti si ono radila??
-Ja ono radim….
-Nije gotovo?
-Ni blizu… na početku sam..
-Meni se i ovako dopada… Kakve li će tek biti kad ih završiš?
-Ne znam… Nadam se dobre. Ako nešto ne zbrljozgam.
-Nećeš, samo se nateraj da ne jurcaš, po običaju.
-Pa to i jeste problem…
-Verujem…
-Eto… Je l sad ok?
-Jeste. Kad ti se završava škola? Sledeće nedelje?
-U junu, al mislim da neće ni tada…
-NISI VALJDA?!? ČOVEČE!!! TI SI MOJ IDOL!!!
-Ne viči!
-Izvini… ali to je ultramegagiga sjajna vest!
Zakolutah očima i prasnuh u smeh iako mi baš i nije smešan dan.
(Iz nikad napisanog dnevnika: U potrazi za objektivnim kritičarima i mišljenjima)
“Kada mi neko traži iskreno mišljenje o nečemu, velike su šanse da je to poslednji put da razgovara sa mnom.“ (Nepoznati mi autor)
-Ubiću se! Lepo ću se ubiti! – zakukah.
-Ubiti? Znate li Vi koliko nas posla čeka? Ne dolazi u obzir!
(Iz nikad napisanog dnevnika: Načelnici i ostali rušitelji planova)
Da vi rečem nešto…
… toliko sam se pobrkala da ne znam da l sam došla il sam pošla.
Naime,…
… prošle subote legnem normalna i u nedelju se probudim totalno raštelovana. Nešto se desilo u toku noći pa su mi se pokvarile oči i nos. Otišo neki ventil, šta li… curi li curi. Pokvarilo mi se grlo. Nešto puklo unutra, razmileli se mravi, pa golicaju, grickaju… ne znam da l da se smejem il da plačem. I oni mravi paradiraju kroz nos i grlo pa sam kijala ko manita. A glas ko iz bureta. Suza suzu stiže, a smejala bih se. Al snage nemam. Posle sat, dva mi više ništa nije bilo smešno. U plućima probada, kašalj ko kod magareta… Bauljala sam kroz dan ko guska kroz maglu. Ako je dan bio gadan, noč je bila još gora… kako legnem, tako me spopadne kašalj, ustanem malo bude lakše. Nađem kompromisno rešenje – spavanje u fotelji. Tako sam vam obeznanjena bauljala kroz dane do četvrtka kad se dosetih da bih mogla da malo odležim, pa u petak uzeh slobodan dan. Prespavala sam ga do tri. Samo sam ustala da doručkujem i opet se zanesvestila. Tih dana sam sam (i još sam) bila na vanrestrikciji i to samo zbog uvođenja mandarina u vreme užine, a zarad vitamina C. A i volim ih, tako da mi je ova pokvarenost bila fino opravdanje da ugodim duši.
Al ja ne bih bila ja da nešto ne zbrljozgam. Pa sam u petak otišla na vazduh… do grada da pokupujem neke stvari, al sam se precijenila i vukla koješta te dobih takvu upalu mišića da osećam mišiće za koje i nisam znala da postoje.
No, dobro…
Sve će to da prođe.
A do tada uživam u neplaniranoj vanrestrikciji. Jutros sam, recimo, jela jaja sa paprikama u pavlaci i čvarcima. A za ručak… Ima godina kako nisam jela pasulj. Baš sam se uželela. I jutros pristavim, al rešim da ga ipak obrnem na prebranac koji tek nisam jela, pa ima dve godine i jače. I dok se pasulj krčkao, ja sam malo švrljuckala i zaboravih da okačim doručak.
Kao šro rekoh…
… totalno sam se pobrkala, al sam ipak odlučila da iz toga izvučem najbolje što mogu.
Ne može sve biti potaman, al je na nama šta ćemo uraditi kad nam nije po volji.
Eto…
… to vam śćedoh reći. Da uvek imate na umu da ne može sve biti po volji, niti da uvek može biti loše. Uvek ima uspona i padova. I to je sasvim u redu. Ni EKG ne valja kad je linija ravna.
Odoh sad da zvirnem u rernu, pa da se bačim pred TV. Ne, ne gledam ga… osim u ovo vreme kad od jutra do sutra puštaju božićne filmove. U poverenju… obožavam ih.
Sad odoh, a vama želim lepo popodne i veče.
Apćiha! Pardon…
Studio!
I zvanično…
Slikarstvo nije za mene.
Tačnije, to nije za nežnicu k’o što sam ja.
Kako što?
I da zanemarimo problem nestrpljenja zbog koga sam vam danas kukala, ostaje nešto što se ne može zanemariti. Slikarstvo me je dibidus onesposobilo.
Da, da…
Nisam vam tanije pričala o tome, no sam tiho patila. Pošto me je večeras dokusurilo, dođoh do zaključka da nije za mene. To je, bre, rudarski pos’so.
Ne verujete? Paz’ ‘vamo…
Izađem ja juče na vazduh malo i diskoristim to i prošetam Zverka i kupim boje, odem u dućan kupim po šta sam krenula i setim se da bih nogla kupiti i paletu.
Naime…
… slikati se može na koječemu, pa i na kartonu velike gramaže. Pogledam ja kako to čudo izgleda… Velka kartonska ploča koja se kasnije seče na formate koji vam trebaju. Dobro… uzmem najdeblji koji nađoh, pa mi proradi crv u glavi. Mogla bih uzeti dva odma’ da se ne vraćam opet. Nije mi usput. A to ću ja lako, pa nisam kilavica iako sam mrtva bolesna… tu uz brdo, na bus i pravo kući. Bus staje ispred zgrade. Mačji kašalj.
i tako uzeh dve palete i spodbih OVOLKU kesu sa bojama i krenuh. Svatih, dizvinete, zajeb nakon deset koraka, al’ šta ću sad. Ćeraj dalje.
Nastavim ja lagano.
Zverko vuče na svoju stranu. Palete svaka na svoju. Ranac klizi niz jaknu. Kesa klapara, teška, ubi Bogau meni. Dođem do brda, krenem na uz brdo. Ni do po ne stigoh ja gola voda, sve vuče i cima na svoju stranu, na sve to spodbi me kašalj, dumrem ‘oću. Sve bih ono pobacala, Zverka pustila u beli svet, al’ još s ono malo pameti što me ne napusti skontah da bih za Zverkom precrkla čim dođem do vazduha, a za palete i boje bi mi bilo žao. I za ranac. I za jaknu. Bogme, ni bez kože sopstvene ne bih mogla, a i nju sam śćela svući, tu ni na do po brda uz koje se penjah. Tako lagano krenuh dalje pod opterećenjem i nekako se dokopah vr’a na jedvite jade sve ropćući i sopćući. Kad malo dođoh do daha krenuh dalje.
Ako sam, a jesam, pomislila da je ono brdo nepremostiva muka, gužva u centru mi je dokazala da probijanje kroz gužvu sa svim gore nabrojanim zaista stavlja brdo u red mačjeg kašlja. Nekako se dokopah stanice u komadu, srećna… presrećna.
Al, CVRC!
Kad naiđe prvi bus shvatih da nema šanse da u njega i gužvu u njemu unesem Zverka, palete, kesu i ranac. Ni u drugi. Ni u treći.
Krenuh peške.
Suncetipoljubim kakva je to avantura bila. Psovali su me, garant. Psovala sam, u sebi, i ja njih… da se ne lažemo. Trebalo mi je skoro dva sata da se dokopam kuće. Kad sam napokon uspela, strovalih se u krevet i zaspah snom pravednika obučena u dnevnoj sobi.
Probudio me je alarm koji je vazda navijen u 5. Kuka alarm, kukam ja. Dustanem – niđe mrdnut’. Nit slušaju noge, nit ruke. A svaka ćelija boli ko da sam se opučila od vežbi u teretani bar pet sati. Na kraju se, nekako izbauljah iz kreveta i uz pomoć brufena proradih. Bolelo jeste, ali sam uspevala da funkcionišem k“o da je sve ok.
A onda mi večeras pade na pamet sumanuta ideja – disečem palete, pa da ih premažem preparaturom i pustim da se suši… i onda ću imati na čemu da radim.
Donesem ono jedno čudo na trpezarijski sto, premerim ga, išpartam i krenem da sečem. Aoooo, majku mu… trebalo je preseći onaj karton što uopšte nije lako ni onom bez upale mišića, a ne mrni s uopalom… ja da vi rečem.
Nekako sam uspela. Dobila sam 4 palete 40×30 cm, dve 30×20 cm, dve 30×10 cm i dve 20×10 cm. O srčenju druge nije bilo govora pošto mi je u rukama divljao tremor od napora, a ni premazivanje nije dolazilo u obzir.
Što se slikanja tiče…
… u skorijoj budućnosti ga neću upražnjavati. Bar mesec, dva dok se noporavim načisto, a kasnije… ko zna. Možda…
… a možda i ne.
Odohda se onesvestim.
Ćao! Zdrao!
Obično mi je mrsko da započinjem išta, al kad se nakanim i krenem ne stajem. I nestrpljiva sam da završim. Radim tačno i precizno, al se trudim da to bude na mah, a ne da ga razvlačim danima.
I onda krenem na slikanje i ubije me nestrpljenje.
Jedva sam čekala mesec i po da se dokopamo boja.
Sve sam mislila…
Sad kad krenemo, pa se razmašemo, pa svaki čas po jedna, slika. Eventualno kući domaže… dovršišimo ako baš ne stignemo na času. I to detalje. Jesam, ljeba mi!
Al kako se meni vazda nešto izjalove planovi, tako mi je i ovo palo u vodu oma…
CVRC!
A CVRC je jer sam imala (ne)SREĆU da upišem školu kod čoveka koji, osim što ima znanje, to znanje, za razliku od mnogih drugih koji drže škole, nesebično deli sa nama. I ne samo da deli, no ne odsupa od toga da se to znanje primenjuje baš onako kako treba. I ne dozvoljava da se vrluda.
I tu dolazimo do onog CVRC jer me stalno opominje da ne brzam… i da ne budem nestrpljiva… i još malo pa ću i batine da dobijem. Al krivo sedi, al pravo besedi… baš sve je u pravu. 🙄
I tako…
…od slike po času ništa jer…
U skoli kod Zoran Antovic se uči kako treba i učimo da radimo kako su radili stari majstori, sa sve građenjem slike u 7 slojeva. Oni koji me znaju znaju da me su me svakoje grdobe klepale po glavi i leđima i sve ih nekako preživeh, al ovih sedam slojeva po slici će me dokusuriti. Hoće, svih miknedli sa šljivama!
Elem,…
… već sam kukala za sivo podslikavanje jer slikanje kreće od tame, iako mi nikako nije bilo jasno kako će ono da da bude šareno na kraju. I pored sve moje brige, na kraju ispade ok ‘al osta sumnja da će ono blato moći da se ušareni. Al reko’ … videćemo.
Prošli čas…
… ja sva srećna što ćemo dudarimo veselim bojama po onim blatnjavim slikama, al sačeka me sledeći CVRC!
Nema veselih boja!
Kuš veselim bojama direkt na tamu, Mali veseljače?!? Tama bi ih progutala. Prvo treba das uradi prelaz od tame ka svetlosti.
Razočarenje.
Dobro…
…al kako se to radi?
Neutralnim tonovima.
Dobro…
… daj te boje discedim na paletu, pa da krenem da mažem.
Nemam.
Molim?
Nemamo ih.
Kako nema? Ja ih videla u radnji, samo nisam znala da trebam da ih uzmem.
I ne trebaš.
Pa kako onda?
Lepo. Napravićeš ih sama.
Ja? Da napravim?
Da.
Od čega?
Od crvene, žute i plave.
Nema šanse!
O, da… Ima!
A zašto ne kupovne kad ih već ima?
Zato što trebaš da naučiš komplementarnost i mešanje boja.
NOKAUT!
I tako…
…jesam se namučila ko sinja kukavica, al sam nešto zbućkala. I namackala. I da vi rečem… ništa se to menine dopada. Lepše mi bilo s onom u milion nijansi glibavom sivom, no ovo blatnjavo.
U stvari…
… čak ne znam ni da li sam utrefila boje koje trebaju, al sam se super zabavila iako sam par puta bila na rubu suza i dva puta se jedva oduprla želji da iscepam sliku.
I sad ću da svisnem do ponedeljka, dok ne dođem na čas i ne čujem presudu.
A možda slikanje nije za mene.
Eto, lepo nisam pametna šta mi je činiti.
UPOMOĆ!
Da vi rečem…
…doručak je bio na vreme, nego sam ja van vrremena i događaja. A bila sam uverena da sam okačila post.
Tako je to kad se maže do 4, a probudi se u 7 i oma krene punom parom.
Dakle…
… pituljčice sa filom. 3 kore raspoređene na dve pituljice a između sir, ajvar i slanina. Sve u ćasu, pa rk u rernu, pa se ubiješ ko zec. Pa to još zakomplikuješ s ovčijim kiselim mlekom i trk u šetnju jer, posle 100 godina mrakače jutros se pojavilo sunašce.
Eto…
…to vam śćedoh reći i bežim dalje. A vama želim lep i nasmejan dan.
Studio!
Kesice sa sličicama sam kupovala u plavom kiosku koji je bio preko puta restorana Bled. Tačnije, moji su kupovli, a ja sam s nestrpljenjem cupkala pored njih u iščekivanju da mi dodaju to blago. S nestrpljenjem sam kesice otvarala tu pored kioska, a onda trrrk kući da sličice hirurškom preciznošću polepim u album.
Od prvog trenutka kad sam je izvukla iz kesice bila mi je najdraža od najdražih. Kako se ispostavilo, ostala je najdraža za vazda. To sam skontala sada, nekih 100tinak godina od prvog susreta, kad slučajno nabasah na nju.
(Iz nikad pisanog dnevnika: Raznjanjav)
-Sašo…
-Molim?
-Ovaj skovado je božanstven.
-Misliš avokado.
-Može i tako, al da znaš… Kako god ga zvala biće božanstven.
(Iz nikad napisane knjige: Poguzija)
Da vi rečem…
Sve ja mogu da razumem. Al’ da neko kaže da mu je omiljeni doručak kupovni kroasan, kavijar na prepečenom tostu il’ tako nešto… e to ne mogu da razumem. Ne mogu, ljeba mi… I uvek ću tvrditi da je dom tamo gde se ori smeh, šapice tupkaju po podu, a jutra mirišu na tek pripremljen doručak i sveže skuvanu kafu.
Seljanka sam?
Jesam. I neka sam.
Eto…
…to vam šćedoh reći u poverenju, uz kafu. I poželeti vam lep i nasmejan dan.
Studio!
Da vi rečem…
Ustadoh ja jutros na sabajle, pre prvih petlova, pa ‘nako obeznanjena pravac na terasu da vidim kolko je toplo i šta da obučem i… iz momenta se razbudih i zaledih, pa posegoh za psovkama iz širokog mi asortimana istih, pogodnih za vremenske (ne)prilike i trk nazad u krevet. Trebalo mi je više od četres minuta da se smlačim i procirkulišem. Uveliko sam probila sve termine, pa udarih u trk.
Ostalo mi je još vremena da doručkujem kod kuće. Dakle… nešto toplo, ali nisam imala ni naznaku ideje šta bi to moglo biti.
Otvorih frižider i pogled mi prvo pade na čvarke, a u misli mi doluta babina crvena šerpica. Jedan klik i… tamo sam.
***
Zima na planini zna da bude surova.
Ako pod planinom smatrate turističke centre i zimu na istim – izvinte, al vi onda nemate pojma šta je zima na planini.
Zima na planini je sneg do preko glave, zavejani putevi, odsečenost od ostatka sveta za koji zbog kijameta nemate pojma da l uopšte više postoji i kurjaci koji noču zavijaju oko kuća.
Zima je i kad baka pozove ‘Đeco, hajte da se ogrejete! Brzo! “ a mi poiskačemo ko zečevi od kojekuda, bez da nas ponovo zove. Pa se pobacamo oko stola trudeći se da zauzmemo mesto najblliže šerpi, pa dograbmo po krišku ljeba vrućeg, pa je lomimo i umačemo u onu šerpu, a prstima otkidamo i sir. A oko tebe dreka i galama i otimačina i smeh i poneka suza i ti aktivno učestvuješ u svemu tome, onako brkljav od rane, kao jedan od aktera istog komada. I srećan si.
***
Klik i… eto me u mojoj kuhinji.
Reših da napravim ‘Ugrej se’ doručak
Dograbih one čvarke i surduknuh ih u crvenu šerpicu s belim tufnama. Naime, ako se ovaj doručak pokuša napraviti u šerpici druge boje nikad neće biti ukusan kao iz crvene. Znam da mi ne verujete, ali ja za to ič ne hajem pošto znam da je tako, a vi spremajte u čemu hoćete. Moje je samo da vi rečem kako jeste. Onda čvarke pospete sa ljutom alevom paprikom i malo ih osolite ako su neslani, promešate sve to i i onda rknete šerpicu u zagrejanu rernu. Unutra rknetei parčiće ljeba i ostavite unutra dok se ljeb ne zareška fino, a čvarci se ne opuste i lepo se prožmu sa alevom paprikom i onom solju… s tim što šerpicu treba dobro protresti par puta, u razmacima. Dakle… ne brlkati, no protresti. Kad sve bude gotovo jede se iz šerpice, iako ja jutros nisam… al sad pouzdano – iz šerpice je slađe. Možete sir udrobiti u to, al javiše volim da ga čapkam posebno. Jede se… RUKAMA! Dakle, nikako viljuške, kašike noževi, no prsti! Odlomite komad ljeba, pa ga umočite u čvarke, s vremenom ćete steći iskustvo kako da bogato ostane čvaraka na ljebu, a zatim ga u slast smažete sa sirom, sve mrmljajući i cokćići. Tome teško možete odoleti.
Eto…
… to vam śćedoh reći i podariti vam recopis za lekić protivu zime, a vi vidite šta ćete s njim. Ja bih ga probala.
Sad odoh. A vama želim lep vikend.
Aj, u zdravlje!
Studio!
-Sašo, hoćemo li napolje… da prošetamo?
-Možemo. Ali da te obučem dobro… pada sneg.
-Šalio sam se, Sašo… Dobro mi je ovde pored radijatora.
(Iz nikad napisane knjige: Smrzuljak)
Da vi rečem…
…totalno me je smlatilo ovo zahlađenje i sivilo. U to ime sam opravila doručak po svojoj meri.
Nego nisam to śćela da vi rečem, no…
Ja kad odem u dućan imam običaj da čekam u redu kod mesara, pa da kad stignem na red, ko oni pre mene što sam ih psovala dok sam čekala, birkam i peebiram šta bih iako uglavnom sve isto uzimam, prokletija, pa kažem šta oću, a oni mi iseku. I to traje…
U poslednje vreme gledam slike gospođa bre (zaozbiljno to mislim, da ne bude zabune) koje lepo kupe sve iseckano i upakovano… dodu do frižidera, otvore ga, uzmu šta im treba i gotovo, a ne ko ja da stojim u redu i u sebi pominjem ovima ispred celu familiju od trećeg kolena na ovamo i još se iznerviram ako se naknadno setim nekog nesrećnog pretka koji mi u ljutnji promače, pa moram nanovo.
Jutros, bogme…
…ja gospodski, damskim koracima… jes da sam smešna sama sebi kad tako tupkam, al’ aj“ da probam i ja da budem dama… pravac do frižidera, kad ugledah kilomerarsko zmijče od reda, uzeh buđolicu, pa na kasu… garantovano ni onaj prvi iz reda nije uzo ono po šta je došao, a ja već pređoh ulicu i uđoh u zgradu.
Od sad ću samo tako. Gospodski. Ako ne zaboravim.
Eto…
…to vam śćedoh reći.
Vazda ima po nešto da nam olakša život, kao što je meni ovo pakovanje suhomesnatog. Il’ kao što mi je veseli doručak – heljdina testenina kuvana u pavlaci, sa sirom, uz pesto i buđolu Kosmajska delikatesna radionica.
Kako god…
… ubih se ko zec i sad mi je sve ravno…
Odoh sad da uživam u ničemu, a vama želim lep i nasmejan dan.
Studio!
Lenjo subotnje popodne. Ležimo i gledamo film. Dobro… ja dremam. Taman da zakoračim u san začuh.
-Ti mene ne voliš.
-Molim?
-Ti mene ne voliš.
-Glupa ti je šala.
-Ja se uopšte ne šalim.
U sekundi san uteče. Pogledah ga.
-Šta si rekao?
-Da se ne šalim. – uopšte nije sklanjao pogled s ekrana.
-Pre toga.
-Ti mene ne voliš.
-Odakle ti to???
Konačno me udostojip pogleda.
-Ti slikaš?
-Ne bih to baš tako nazvala. Pre da švrljuckam.
-Meni se dopada.
-Hvala.
Ćutao je.
-Zverko… kakve veze to što švrljuckam ima s tim da misliš da te ne volim?
-O, ima Sašo… Ima…
-Aman, zar misliš da te ne volim zato što crtam?
-Pobogu! NE!
-Onda ne znam…
-Nikad me nisi naslikala… – reče tužno – …eto zato…
Uzdahnuh.
-Nisam te naslikala ne zato što te ne volim već jer ne umem. Probala sam al’ nije ličilo ni na šta i pocepala sam sve.
-Stvarno?
-Časna reč…
-Voleo bih da si mi pokazala.
-Bilo mi je glupo da ti pokažem. Stvarno je bilo ružno.
-Meni bi bilo drago da sam video, pa taman i na žbun da sam ličio.
-Izvini… nisam htela da se rastužiš… a ni da se naljutiš što je ružno.
-Ne bih se naljutio. Bilo bi mi drago…
-Možeš li mi oprostiti?
-Naravno Sašo… Nisam ljut, samo tužen.
Ćutali smo.
-Zverko… – pozvah ga nakon nekog vremena.
-Molim, Sašo?
-Mogu li da pokušam da te nacrtam?
-Stvarno hoćeš?
-Da… ako nećeš da se ljutiš što nije dobro… Kad naučim prvo ću tebe nacrtati.
-Neću se ljutiti! Hajde! Nacrtaj me! Šta trebam da radim?
-Da sedneš ili legneš dok ne završim.
-Dobro… Gde? Kako? Koliko će trajati?
-Gde i kako hoćeš.. Ne znam… dva, tri sata… možda više…
-Dva, tri sata??? Više??? Sašo… Ne mogu ja to!
-Pa kako onda?
-Ne znam…
-Ne znam ni ja…
-Ti znaš… sve znaš…
-Jedino sa slike…
-Eto… rek`o sam ti…
-Dobro… Hajde da pokušamo.
-Ti pokušaj, a ja ću da gledam film i dremkam.
Lepo mi je došlo da mu vežem ušesa na mašnicu. Ipak nisam…
Muku sam mučila… Na kraju sam, nakon reke vremena, uspela dobiti lik psa iako nisam videla nikakvu sličnost sa Zverkom. To i nije bilo bitno, već da ne bude tužan.
-Zverko…
Istog trenutka su se začule šapice i reponja se pojavio.
-Jesi gotova? Nacrtala si me?
-Baš mi i nije uspelo… al sam bar pokušala… Kad naučim opet ću.
-Nema veze… daj da vidim… Daj da vidim, Sašo!
Okrenuh žvrljotinu ka njemu.
Gledao ju je neko vreme, nakrivivši glavicu povremeno, čas na jednu, čas na drugu stranu. Čak ju je i njušnuo, kao da pokušava po mirisu da se prepozns.
-Izvini… – rekoh.
-Šta?
-Što nisam uspela da bude lepo…
-Sašo, ne brbljaj! Ovo je najlepša slika moja na celom svetu.
-Stvarno? Dopada ti se?
-Naravno! Ovo je najljubavnija i najsrećnija slika na svetu i nikad ni jedna neće biti lepša od nje. Hvala ti… Hvala ti do neba! I ja tebe volim najviše na svetu… sad mi je žao što ne umem da slikam da ti to pokažem… al smisliću nešto već…
-Da mesec dana budeš dobar i ne praviš nikakve gluposti?
-Sašo… volim te najviše na svetu, više od toga ne može, al’ to nije baš toliko da ne pravim gluposti…
-Rekso…
-Molim, Sašo?
-Mrš!
(Iz nikad napisane knjige: Ljubav je…)
„Ušao je u ‘ne treba nam napolje’ mod. Dakle… počinje otimačina, prinudne šetnje i ‘nema goreg od tebe dvonošca i prijatelja’ period.“ – zakuka Saša.
„Ako neko daje da nizlazim do proleća nek me nosi oma.“ – zabrunda Zverko od pored radijatora gde je ležao već sat vremena sklupčan i gunđao zbog zahlađenja, nakon petominutnog izlaska.
(Iz nikad napisane knjige : Zimomrzac)
Da vi rečem…
…kao neko ko često ume da se pobrka imam veliku empatiju prema pobrkljivim dešavanjima. U skladu s tim izasla sam u susret ovom ponedeljku koji je osvanuo pobrkan, u ubeđenju da je nedelja. Zato se danas u kući svi pravimo da je nedelja… ne radimo, kuvamo za nedelju koja je pred nama… neki će se kupati i posle će se podvijenog repa duriti, al’ o tome ćemo brinuti kasnije.
Prvo ručak.
Hleb, omiljeni – ražani, gotov.
Kupus slatki, sa suvomesnatim miksom za kuvana jela, Kosmajska delikatesna radionica i popriličnom količininom slaninskog začina, domaće proizvodnje se krčka, i krckaće se jedno tri sata, jerbo su najavili za’lađenje, a tad najviše prija nesto toplo ‘na kašiku’.
Neki su digli sve čet’ri u vis. Neki se mislimo da l’ da im se pridružimo il’ da se zamažemo bojama i teleportujemo se u neki drugi svet na par sati. Eto, lepo ne znam šta mi je činiti…
Kako god…
…uživaću.
Eto…
…to vam śćedoh reći.
I poželeti lepo i nasmejano popodne.
Studio!
-Sašo..
-Oj?
-A je l oni stvarno misle da se mi zastvarno svađamo?
-Izgleda da misle…
-O, kako je to smešno.
(Iz nikad napisane knjige: Mali tajni razgovori)
Ima li neko hanzaplast za živce il’ da ovom čudu repić vežem na mašnu i okačim ga o luster?
#živcojed
Da vi rečem…
Ima ona stara kineska poslovica iz IV v.p.n.e. koja glasi: „Hrani dragog, pa g’ šalji na pute, truda vredi sloboda što sledi“.
E, sad…
Da su stare KineZkinje imale Vesna Novakovic u svom okruženju, one bi ove kuglice sa sirom, ‘mesto da se same drndaju i prave ih (ko ja sad i nikad vise). naručivale od nje. Meni je, kratkomozgovnoj kakva sam taj detalj promakao (jerbo mi je ponestalo zaliha), pa sam ih pravila, al’ vi budite pametnije… naručite ranije, a možete naručiti i još koješta od divota koje pravi, sve vr’ hrono, spakujte u zamrzivač i po potrebi vadite.
Eto…
…to vam śćedoh reći.
Sad odosmo Zverko i ja da lutamo i skitamo jerbo smo tako u mogućnosti. A vama želimo lep i nasmejan dan.
Studio!
-Huuuuu… huuuuu…
-Molim?
-Huuuuuuuuuuuuu… Huuuuuuuuuuuuu…
-Zverko?
-Huuuuu.
Podigoh se na jedvite jade iz kreveta i krenuh da ga tražim. Zatekoh ga u trpezariji.
-Huuuuuuu…
-Šta ti je to?
-Huuuuuuu…
-Si ti normalan? Šta ti je to?
-Pogrešno pitanje.
-Šta trebam da pitam?
-Ko sam ja?
-Ko sam ja?
-Ne ti, nego ja…
-Ko si ti?
-Ja sam duh Kerbera.
-Kerber je mitsko biće i ne može umreti, tako da njegov duh ne postoji.
-Koji si ti smor, Sašo.
-Ja?!?
-Da, ti…
-Što?
-Noć veštica je… ovo mi je kostim!
-Aooo…
-Da.
-Pa šta si?
-Duh.
-Čiji?
-Kerbe…
Podigoh obrvu upitno.
-Onog baskijskog psa.
-Koji je to pas?
-Onaj iz knjige.
-Ne znam…
-Ma znaš… Onaj opasni… pa ga je onaj s lulom tražio, a onaj s brkovima mu pravio društvo.
-Stvarno ne znam…
-ZNAŠ!
Uzdahnuh i pokušah da se prisetim. Nikakav baskijski pas mi nije bio poznat.
-Ne znam…
-Ma baskijski pas, bre, iz Engleske!
-Baskijski iz Engl… Aaaaaahahahahahaha….
-Šta se smeješ?
-Misliš na Baskervilskog psa?
-Pa, to sam rekao!
-Da… da…
-E, sad si me stvarno iznervirala. Odoh da jedem na bazi.
-Kakvoj bazi?
-Onoj iznerviranoj.
-Misliš nervnoj?
-TO SAM REKO!
-Aaaaahahahahaha…
-Ma… znaš šta, Saša?
-Šta?
-MRŠ!
(Iz nikad napisane knjige: Noć veštica)
Podseti me Ana (www.hronokuhinja.rs) na bubnjeve…
Rekla Ana da svi mogu dučestvuju u nagradnoj igri… i ja ću… samo kad uslov bude kreativnost, a ne bubanj.
S bubnjevi nemam sreće. K’o klinka sam izlazila s tipom koji je svirao bubnjeve u grupi. I odem ja jednom na probu u studio, iskukam da sednem za bubnjeve… činela, kontra činela… ukrstis ovde, zvizneš tamo… laganeze, ljeba mi… oma mi sve bilo lako … śednem i taman se razma’ala, dobro mi krenulo, ‘vatam ritam u letu kad… suncetipoljubim… izlete mi palica k’o iz tuđe ruke, pa polete kroz vazduh rotirajući se i zadnji kraj tresnu basistu tik pored oka, u slepoocniču. Umal’ ga ne ubi’.
Nikad više nisam dobila dozvolu da sednem za bubnjeve i strogo mi je zabranjen prilazak istim. I pre par meseci sam išla u studio, pitala, molila, pretila, treptala… nisu mi dali da im pridem.
Doživotna zabrana. 😢
(Iz nikad napisanog dnevnika: Ne pušćaj)
Da vi rečem…
Prija mi hrono ishrana. Baš.
Na stranu ogroman gubitak kilograma, na stranu činjenica da mi je većina stvari k’o od starije sestre nasleđena, na stranu večere koje mi opako idu na živce zbog čega ih i nakon godinu i mesec dana otaljavam, zbog energije, snage i dobrog osećaja koji imam vredi zanemariti gore navedeno.
Al večeras sam ljuta.
Ljuta na hrono.
Prosle nedelje sam rešila da večeras skituljam. Sve sam isplanirala. Do detalja. Od prosle nedelje do danas svakodnevne obaveze su me urnisale.
Sinoć rešim da ranije legnem i dobro se naspavam i odmorim, al’ dok sam se kanila da se zanesvestim, od dragog mi bićeta dobijem pitanje za ogrlicu. Prvo sam odbila. Em je zahtevno, em je rok prekratak, a meni dani prebukirani toliko da poslove završavam kasno u noć, a ustajem već u pet, em tu je i Zverko koji ne sme da oseti ni trunčicu zapostavljavanja. A onda sam čula priču i, kako stara narodna kaže ‘gde postoji volja – postoji i način’, tako i meni sinu ideja da bih možda ipak mogla da napravim ogrlicu posto me je povod za ogrlicu očarao. Onda sam se setila da ič ne volim reč ‘možda’ pa sam je izbacila. Pa sam rekla da ću je ipak napraviti. I onda su krenule ideje… jedna za drugom, pa su se potukle, raščeputale i… izdvojila se jedna koja je pobedila. E, ta ideja se mom dragom bićetu baš i nije dopala, pa se moja ideja pobunila i izborila za svoju realizaciju tako što je drago biće na kraju kapitulirala.
I onda…
Kako to kod mene bude sa idejama. Čim se javi neka ideja mene počnu da svrbe prsti, pa moram iz momenta da uzmem plajvaz il’ glinu il’ klešta (il se kaze klješta?!?) il’ boje i krenem da radim pod sloganom ‘samo pet minuta da vidim može li i kako i oma idem u krevet’.
I sinoć pod tim sloganom, nakon što popih lekove protiv bolova jer me ruka ubija, a s namerom da ne ostanem duže od deset, maksimum petnaest minuta, sedoh za trpezarijski sto, razvrcah papire, olovke, klesta i krenuh da malo razmotrim ideju. Ne znam koliko sam radila, a radila sam ozbiljno, tek, probudih se jutros za trpezarijskim stolom, s glavom međ’ lancima, katancima, papirima i kleštima i Zverkom koji je snom pravednika spavao u krilu, ukočena i blago smrznuta jerbo su vrata od terase ostala otvorena.
Pola dana sam na obrazu nosila otisak najšireg lanca koji sam ikada videla, a koji čak nije ni u planu da bude deo ogrlice. I pravila sam se da sam to baš tako htela, pa me niko ništa nije ni pitao. Msm… realno, umetnicke duše nisu baš pod libelu pa se o pojedinim ektravagantnostima ne priča i svi misle ‘ma, pusti ga/je… umetnik… to baš i nisu normalni tipovi’.
Malo posle podneva zazvrndao je fon. Bio je to ranjeni junak.
-Samo da te čujem. Imaš pet minuta?
-Imam tri.
-Dosta…
-Sve ok?
-Jeste, samo mi je trebalo da na tren pobjegnem iz ludnice u normalno okruženje.
-Momče… ceo dan šetam s otiskom lančunge na licu i bundevinih kocija na čelu, tako da stvarno mislim da si fulao broj.
-Nisam. Onda možeš mislit koliko je tek ođe ludo.
-Saosećam, iskreno.
-I…
-Da?
-Imam problem.
-Može li se rešiti?
-Ako mi ne otkineš glavu…
-Znači ne može. Nisam raspoložena za opraštanje.
Uzdahnuo je.
-Šalim se. Reci, pa ćemo da rešimo problem.
-Da li bi ti smetalo da malo kasnije krenemo?
-Što?
-Iskrsao mi je posao tako da ću se duže zadrzati.
U meni sve poče da peva. Jupijupiju!
-Oh… pa dobro…
-Hejjj… izvini. Možda bi mogla da dođeš ođe, pa da odavde krenemo… Izgubili bi manje vremena… ako ti nije teško…
Skontah da misli da sam ljuta.
-Umoran si?
-Ka pas.
-Šta misliš da odložimo planove za neki manje stresan dan?
-Neću. Obećao sam ti.
-A šta ako te oslobodim obećanja?
-Mogla bi, a da te ne rastuži što odlažemo?
-Hmmm… pa možda i bih… ako pristaneš da ispuniš bilo koje tri moje želje.
-Znao sam da će mi se obiti o glavu.
-Naravno.
-Pristajem. Vodim i na večeru kasnije.
-Radije ne bih…
-Ljuta si!
-Pobogu, nisam!
-Zašto onda nećeš na večeru?
-Zato što sam preumorna, zato sto sam zaspala za trpezarijskim stolom, zato sto imam posla ko konj i tek ću ga imati i pride sam ukočena od spavanja za stolom. Više mi odgovara da dodeš, a ja da sprčkam nešto kod kuće.
-I tebi je bilo glupo da odloziš, a željela si?
-Aha.
-Ispao sam majmun… i dugujem ti bez razloga?
-Pa… za tvoju utehu, čovek je nastao od majmuna.
-Magarac…
-Šta bi za klopu?
-Umiješ li da praviš pitu ko moja majka?
-Ne znam ti ni majku, a ne kakvu pitu pravi. I da ti rečem, kore neću sukati.
-Ne moraš… ima i onih gotovih… nije ko sukana, al majka i nju napravi kad hoće da nas skine s grbače.
-Potpuno je razumem…
-A kakva je… upoznala si tetku.
Zena Znaj.
-E, tri puta je gora majka.
-Dakle… tri zmaja.
-Najmanje.
-Biće pite.
-Stvarno?
-Isteklo ti je tri minuta.
…
Nije mi padalo na um da cinculiram… sprčkala sam pitu s pola mozga i levom rukom… surdukala, muljala, sunula… i na kraju prelila filom preko, isekla i rknula u rernu. Petnaest minuta posla, plus sat vremena pečenja.
…
Sad, dok ovo pišem….
…neki žvaću pitu, mrmljaju, kevću, smeju se i garantujem mrve, a neki ih u sobi mrze dok nadureno gledaju božićni film.
Ako je suditi po zvucima iz trpezarija, pita je super. Ako sta pretekne biće dobar dorucak. Ako ne… guliću sendviče u busu.
Eto…
…to vam śćedoh reći.
Vodite računa o idejama i strogo ih drzite pod kontrolom jer od njih sve nevolje potiču.
Odoh sad da dovršim film i skupim snage durnisem ona dva mljackaroša, a vama zelim lepo veče.
Studio!
-Zverko…
-Mhm?
-Možeš li gledati film iz fotelje ili iz kreveta?
-Zašto?
-Pa… pokušavam da crtam nešto….
-Samo crtaj Sašo… sasvim mi je OK, ne smetaš ti meni.
-Oh, ništa onda…
(Iz nikad napisane knjige: Udobnosti i ostale kerefeke)
Da vi rečem…
Śedo’ jutros za sto da doručkujem, konačno nesto toplo i fino… za stolom… al’… nije to to. Nesto mi fali. Obrni, okreni… Ustanem, otvorim frižider, iako znam da sam uzela sve na šta se još juče nameračih. Zatvorim frižider. Vratim se za sto. Śednem. Krenem da jedem, sve ukusno, curka, musavi, al’ i dalje nesto fali. Švrljuckam nešto što sam pola noći radila… žvaćkam i razmišljam šta sam zaboravia, kad… skontam. Lepo mi fali truckanje autobusa.
Eto…
….to vam śćedoh reći.
Naopaka sam. Dibidus.
Odoh sada.
Studio!
*oživotenaopaksi *oživotetruckaviautobusu *truckavicarules
Da vi rečem…
Mnogo volim vikende.
Ne radi se. Imaš ceo dan da se organizuješ i radiš šta ti duša ište, kad ti ište. Kad ti ne ište možeš das’ izležavaš. Jedina mana vikendu je što kratko traje.
Radne vikende ne volim… to nije vikend.
Nedelju posebno volim.
U poslednje vreme praktikujem da nedelju posvetim sebi… i Zverku, mada je on br. 1 vazda… spremanju klope za narednu nedelju… i surfovanju na dasci uz filmove. To mi je baš super opuštajuće.
I baš ne volim da me neko cima nedeljom.
Danas je nedelja.
Meni je danas posebno tužan dan… Rešila sam da spavam. Da se dobro naspavam i da ne razmišljam o tužnom.
Probudilo me je zvrndanje telefona.
-Neću da pričam! – zacvileh u slušalicu.
-Ne moraš. Ti ćuti, to je još bolje no da gunđaš. Meni je dosta da te gledam… još ako ima nešto fino da se pojede… Raj.
Iz momenta se razbudih.
-Ti si nemoguć!
-Tako kažu.
-I cilj ti je da mi unistiš svaku nedelju.
-Tu grešiš. Plan mi je da ti ih ulepšavam.
Štrecnuh se i štucnuh, al’ se brzo povratih.
-Realizacija plana ti ima opasne bagove.
-Za sve je potrebno vreme. Posebno za ozbiljne planove, gunđalo.
Na to nisam imala šta reći.
-Šta hoćeš?
-Hmmm… pa… ne moram sve odmah da kažem, je l’ da?
Jopet se štrecnuh. „Dobro, mangupe… ako ti se igra, ćeraćemo se.“
-Naravno… lepše je postepeno otkrivati… želje.
-Ovaj… jeste.
-Dakle… pošto smo to rešili… reci mi želju koju možeš… ili više njih.
-Da te vidim.
-Može. Kad se vratiš.
-Da popijemo kafu.
-Može. Kad se vratiš.
-Da doručkujemo jednog mirnog nedeljnog jutra.
-Sviđaju mi se tvoje želje. Može. Kad se vratiš.
-Stvarno?
-Aha…
-Vratio sam se. I nedelja je. I jutro je.
MAT!
-Molim?
-Vratio sam se.
-U Srbiju?
-U Beogradu sam sledećih par dana…
Opsovah u sebi.
-Super.
-Dakle… kafa i doručak?
-Danas?
-Učini mi se da reče da može kad se vratim.
„Idi Saša u (biiiiip) i ti i tvoja jezičina.“.
-Da… naravno.
-Hoćete da dođete kod mene ili da dođem?
-Da dođemo?
-Da… da dođete. Ti i Zverko.
„Uuu… barabo… pet bambija“.
-Dođi.
***
Nisam rekla da je nedelja dan kad obično nemam hleb. Iznenadna najava me je jopet potpuno poremetila.
Da, nisam to rekla… ova dosada je onaj lopticom od papira ranjeni junak. Taj čovek postaje opasno iritantan. Dobro… više opasan no iritantan, al’ da ne cepidlačimo.
Dovedoh se, koliko je to moguće za ospbu koja vazda štrci, u red. Dograbih vanglu i shvatih da nemam pojma šta bih s njom. Tačnije, šta bih u nju.
Ne znam odakle mi se stvori sećanje iz detinjstva, tek setih se pogače koju sam mnogo volela. Godinama na to ni pomislila nisam. Recopis tačan ne znam, ali znam šta ide i kako otprilike treba trsto da izgleda. Bar mislim da znam.
Pošto je pšenično brašno no-no, uzeh meku speltu. Po kile rknuh u vanglu. U to ubrkah jedan prašak za pecivo i čusnuh vanglu sa strane. U činiji dobro ubrkah 4 jaja, 200 gr mladog kajmaka, 200 ml jogurta i so, pa to sunuh u činiju s brašnom i sve izmuljah. Učinilo mi se da je testo pretvrdo u odnosu na ono kog se sećam, pa sunuh baš malo ulja iz flaše i dve kašike kiselog mleka. Sve to surduknuh u veću okruglu tepsiju, na papir za pečenje i pleh rknuh u rernu zagrejanu na 200 stepeni. Dok se to peklo ubrkah jaje sa tri uvršne kašike kiselog mleka i osolih. Nakon 20 min izvedih pleh iz rerne i pogaču prelih ubrkanim jajima s kiselim mlekom i preko posuh crnim susamom. Rknuh pleh nazad u rernu na još 15ak-20 minuta. Toliko je trebalo da se pogača zareska fino.
Negde na pola je i gost pristigao. Repati izdajnik se oduševio. Ja sam bila poslovicno nadrndana zbog buđenja, ali se nadrndanost brzo otopila pod dejstvom sarma uljeza, tako da je jutro proteklo u smehu i lepom raspoloženju.
Dok ovo pišem, reponja i uljez jure sojke s komšinicom L po Dunavu, podvarak se peče, ja gledam film…
Sve u svemu, ovo je jedan sasvim neočekivano fin dan.
Eto…
…to vam śćedoh reći.
Iskakanje iz zone komfora ne mora uvek biti loše. Naprotiv, zona komfora je jedna užasno loša stvar koja nas drži vezane. Izlazak iz nje čini život lepšim i zanimljivijim.
Ove nedelje ta iskakanja meni su slikanje i današnja pokatabašena nedelja, a kako stvari stoje biće ih još. I neka će.
Sad odoh. Želim vam lepo i nasmejano nedeljno popodne.
Studio!
Da vi rečem…
Obožavam leto i duge tople dane. Obožavam i tople letnje kiše, pljuskove na mah i šljapkanje po baricama.
Volim i tople boje jeseni… žutu, narandžastu, purpunđastu, razne drapkaste nijanse i braon.
Al’ ne volim dosadne jesenje kiše… sive dane k’o ovaj danas, kad ne znaš da l’ sviće il se smrkava. Dane u kojima se toplo išunjava mic po mic. Dane koji najavljuju dolazah zime ogrnute hladnim plaštom i jezivom belinom snegova. Nikako ne volim belo. Belo me asocira na ružno.
Al’ nisam to śćela da vi rečem, no…
Celog života se bakćem sa notesima, papirima, bojama. Dok sam bila mala, znalo se… ako mi tutnu rokovnik i olovku u ruke, dok ima papira i olovka radi – tu gde me ostave, tu će me naći. Onog trenutka kad ponestane papira i olovke nastaje haos. U jednom trenutku sam na tv.u, u sledećem u rerni… na šporetu, u kadi, penjem se uz šipku od radijatora… Majka je uvek govorila da je sa olovkama, sveskama, bojama koje je meni kupovala mogla odškolovati barem devetoro dece. Ni to mi nije bilo bilo dovoljno, pa sam vazda piskarala i crtkala na marginama svojih knjige.
Ta moja sklonost ka švrljuckanjima i škrabuckanjima nije baš bila prihvaćena od strane mojih ‘sobe noge čvrso na zemlji’ roditelja koji nikad nisu razumeli tu ‘ošajdarenu’ umetničku crtu koja se u kući nazivala ‘danguba’. E, ta crta se sistematski pokusavala suzbiti i ubiti, al cvrc! Toj’ nešto opasno nežno u čoveku, al kad ga načepiš postaje opasno žilavo, kobeljavo i jogunasto. I ne mo’š mu nista, da (biiiiiiiip) ježa u leđa.
U nekom trenutku, ni sama ne znam kada tacno, umorna od borbe za svoje olovke i papire, bacih ih sama, a sve zarad mira u kući. Poneku olovku i papir ostavih, al boje bacih i batalih daleko od sebe i uskočih u svet ozbiljnih stvari i poslova gde se nikako ne uklapam. U svet beline koja jede dusu i srce. U svet gde se epska fantazija smatra glupošću, a zloba, tračevi, lazi i foliranja su osnova svake komunikacije. Dosadan svet, moram priznati.
A onda…
…prošle srede, sasvim iznenada do mene dopre informacija o školi slikanja. Krajnje nenapadno… rekla bih podlo čak. Ništa nametljivo i morajuće, no onako, kako bih rekla, tiho. Po principu ‘evo ti šansa’, a ti vidi šta ćeš s njom.
Zatvorih informaciju u odaju zaboravljenih želja i snova, al’ kanda sam bila nepažljiva, pa se ona sklonost ka švrljuckanjima i škrabuckanjima nekako provukla kroz ona vrata iza kojih sam çušnula informaciju. I ta sklonost mi nije dala mira ceo dan, iako sam joj se opirala. Celu noć me je golicala i maltretirala tako da sam četvrtkovo jutro dočekala ko prebijena mačka. Ni to mojoj sklonosti nije bilo dosta, no me je čačkala i maltretirala celo jutro mira mi ne dajući. Na kraju, totalno iscrpljena od borbe sa sobom, bez ikog ko bi mi branio i govorio da sam budala koja mašta o nečemu o čega se ne može živeti, pred kraj radnog vremena dograbih telefon i okrenuh broj. Reč po reč – prijava. Spakovah se i krenuh. Korak po kotak – upis.
Celo četvrtkasto popodne i noć sam se premišljala da li sam pogrešila. A šta ako to nije za mene? A šta ako je to samo glupi san? A šta ako uopste nemam talenta i obrukam se i izgubim vreme i razočaram se?
Juče sam ustala ko još prebijenijaa mačka no dan pre toga. Kroz jutro sam bauljala kao osamućena. U po dva me je uhvatila euforija. Odavno me takva sreća nije skolomotala i svi strahovi i sumnje su nestali. Ostala je čista sreća.
S posla odoh pravo na prvi čas.
Uvodni čas. Razgovor. Upoznavanje.
Jeste li nekad imali utisak da ste konačno baš tu gde trebate biti? Osećaj kad vam je srce puno i kad mislite da će, uđe li još malo sreće u njega, prepući. Ja sam ga imala. Juče. Imam ga, nesmanjenog, i danas.
Sve u svemu, dva sata prolete kao tren. Iz kuće izašla u 7 ujutru, vratila se u 8 uveče samo koliko da uzmem Zverka i izađem. Vratili smo se oko pola deset. Preumorna, al’ s toliko energije da bih mogla još jednom ceo dan da prođem bez odmora. Umorna, a odmorna. Ipak me je onaj usađeni neverni Toma opominjao da se ne zalećem i da će ujutru sve biti drugačije kad prođe taj prvi talas euforije.
I prvi put, posle dugo vremena, zaspala sam bez i jedne tužne misli o onom ružnom svetu beline, zla, tračeva i gluposti kojima je pun.
Probudila me je kiša. Rano.
Izađosmo u šetnju. Pljusak mi nije, kao obično smetao. Čak se ni Zverko nije bunio. Kad smo se vratili nije mi se vraćalo u krevet. Zamajavala sam se lepim stvarima. Ni sivilo mi nije smetalo. Obojila sam ga veselim, šarenim doručkom. I još koječime.
Eto…
…to vam śćedoh reći.
Nemojte odustajati od svojih snova. To je najveća glupost. Ako imate neki san… dajte mu šansu. Mnogostruko će vam vratiti. Sad to znam. Obojiće vam dane i napuniti srce. A mozda će vam i život prometi. U svakom slučaju, vratiće vam volju i osmeh. I onaj dečiji osećaj čiste bezrazložne sreće.
Moradoh vam ovo ispričati. Il pući.
Odoh sada, a vama želim lep i nasmejan vikend.
Studio!
Danas idem gradom i, za promenu, gledam naokolo.
Utisak: Pun grad devojaka… prave ko strele, hodaju ko gazele. Elegantne, graciozne. A ja… Ja ko kombinacija šerif Meklauda i braće Dalton. Samo mi pistolji fale.
#bemtipodelukarataživote
Uleteo je u sobu gde sam pravila novogodišnje čestitke, naglo se zaustavio vidno zapanjen, a onda je počeo na glas da se smeje.
-Šta ti je?
-Hahahahahahaha… Pa ti sjaktiš! Hahahahaha
-Šta radim?
-Sjaktiš!
-Kako to mislis…. sjaktim?
-Lepo…. Kao one lude lampice na onom bodljikavom drvetu koje nakinđuriš… Hahahaha
-Kakve lampice?
-Ma one blesave… Znaš one što ne znaju šta hoce… Te bi sijale, te ne bi.. I tako, dok se smisljaju sta će, one se stalno pale i gase…
-Blesav si ti!
-Ja blesav? Ti sjaktiš, a ja blesav…
Uvredjeno frknuh.
Prišao mi je i uskočio u krilo.
-Ne ljuti se… Stvarno si slatka tako šljokucava. Kao da imaš na sebi mnooooooogo zvezdica koje plešu. Dopada mi se.
-Ja tebe, časna reč, ništa ne razumem – rekoh i pomazih ga.
Iznenadjeno sam gledala njegovu dlaku na glavi i ledjima koja je svetlucala kao da je posuta milionima zvezdica. Pogledah u svoje ruke, pa majicu i sve je sjaktalo. Počeh da se smejem.
-Hahahahahaha…. Reci dragička!
-Dragička.
-I ti sjaktis! Hahahahhahaha
-Lazeš!
-Ne lažem! Ne lažem!
-O, neeeee! Neću da sjaktim!
-Što? Baš si sladak! Kao da si posut milionima zvezdica.
-Neću! Dečaci ne svetlucaju! Šta je to?
-Imam neke ideje za novogodišnje čestitke, pa sam isprobavala neke nove tehnike… Između ostalog i gliter… fini svetlucavi prah. Sad šljokucamo i ti i ja. Baš je super!
-Ne, nije super! Skidaj to s mene!
-Ne mogu… To je fini, sitan prah… Dok sam ne otpadne sijaćemo k’o novogodišnje jelke…
-Kad će da otpadne?
-U nekom trenutku…
-Kad?
-Možda krajem 2019., 2020. godine… Možda i u 2021.. Ne znam…
-A koja je sada godina?
-Ova? Ovo je 2018.
-O, Bogo moj!!!
(Iz nikad napisane knjige: Početak novogodišnjeg raspoloženja)
Da vi rečem…
…ja sam totalno nespremna za ovaj životni period radno sposobnih građana.
Jeste, ljeba mi.
Evo…
…danas sam se, recimo, vascijeli dan ubijala od posla. Večeras krenem dispečem ljeb i… niđe vangle s testom. Preturih sva moguća i nemoguća mjesta kud sam je mogla ćušnuti, ali avaj… niđe je nema. Na kraju udem u špajz, kad ona tamo, na svom mjestu – prazna. Ladno sam zaboravila da umijesim ljeb.
Evo me sad, mrtva umorna, umesto da uživam, pečem palacinke za ujutru i bogoradam.
Eto…
…to vam śćedoh reći.
Ni doručak kako valja ne umijem zgotovit. Meni bi odgovaralo da sam u obdaništu, eventualno u penziji.
Odoh sad da se nerviram i ovo dovršim.
Studio!
Da vi rečem…
…jutros sam se probudila k’o prebijena mačka. Nakon brzinske šetnje u pet i kusurče vratismo se u krevet i pospasmo snovima pravednika.
Iz slatkog sna me probudi zvrndanje telefona. Zagunđah mu dućuti, ali me nije poslušao. Dovatih ga. Pokušah da vidim ko zove, ali mie pred očima sve bilo crno. Nista videla nisam i zabrinuh se. Dok sam intuitivno pronalazila dugme za javljanje i javila se shvatih da ne vidim ništa jer su kapci odbijali da se otvore. Laknu mi.
-Imaš li srca? Imaš li duše, ko god da si? – javih se cvileći.
Tajac s druge strane, a onda se oglasi fenomenalan glas s druge strane i kapci se bez problema otvoriše.
-Jaoj… ti spavaš… izvini…
-Taman posla! Ko još spava u… – začkiljih ka satu na risiveru što mi izbi vazduh od muke – … u nedelju u sedam ujutru?
Prijatan smeh.
-A šta inače radiš neđeljom u ovo vrijeme, kad ne spavaš?
-Štrikam. Ide zima… valja se spremiti.
-Znači… probudio sam te.
-Jeste, probudili ste me. Nego… ne bih da zvučim neljubazno, ali mislim da ste pogrešili broj.
-Ja mislim da nijesam.
-Ja, bogme, mislim da jeste.
-Ja sam, bogme, siguran da nijesam.
-Ubedite me… S kim razgovaram?
-Sa teško, papirnom kuglicom, povređenim kontejnerom od juče.
Ne da sam se razbudila iz momenta, no sam automatski sela. Potpuno sam zaboravila da je uslov da bez pića odem kući, nakon nemilog incidenta s zgužvanim papirićem, bio da mu dam broj telefona. Nisam mislila da će se javiti, iskreno.
-Oooo… pa, kako rane, junače.
-Oporavljam se. Dugo će trajati, ali će biti dobro.
-To je lekar rekao?
-Hirurg koji me je sastavio.
-Onda će tako biti. – nasmejah se.
-Da… samo je rekao da bi oporavku doprinelo piće sa onim ko me teško rani.
-Je l?
-Da… nekoliko puta mi je to naglasio.
-Oh… onda nema vrdanja… moraćemo na to piće ovih dana.
-Oh…
-Šta?
-Postoji problem.
-Veliki?
-Poprilican. Zapravo, dva problema.
-Da čujem…
-Hoće li tvojoj Zverki smetati da odemo na piće.
-Hmmm… ne znam…
-I eto problema.
-Zapravo… vrlo lako je je rešiv.
-Stvarno?
-Da.
-Kako?
-Sto grama slanine u kockicama i da bude prisutan i neće biti problema.
-Sto grama slanine?
-Da. Toliko tačno. U kockama.
-Dobro. I da bude prisutan?
-Da. To je obavezno.
-Nijesam ja neki manijak da ti treba pratnja.
-Ni on i ne misli da si manijak niti da mi bude pratnja, no voli da bude prisutan.
-Hmmmm…
-To smo rešili… Drugi problem?
-Danas putujem.
-E, to je već problem. Kad?
-Kad popijemo piće.
-E, cikoto, nisam rekla da ćemo popiti to piće… samo razmatramo mogućnost.
-To sam i rekao. Otkud znaš oklijen sam?
-Po zavijanju. – nasmejao se na ovo – Kad se vraćaš?
-To ne znam.
-A ideš danas…
-Da, čim popijemo piće.
-Rekoh ti da…
-Puštila bi ranjenog… teško ranjenog čoeka tek tako?
-Da.
-Stvarno si vještica.
-Da.
-Po sata?
-Dobro. Aj ti lijepo dođi da popijemo to piće da te skinem s vrata… pa poteci.
-Kod tebe?
-Da.
-To bi mogao biti problem.
-Što? Zapravo, znam! Nemaš Zverku da te čuve. Ne boj se… ni ja nisam manijak.
S druge strane se zaorio smeh.
-Ne, avetinjo, no nijesam sam. S drugarom sam.
-Što je to problem? Neka dođe i on.
I tako se dogovorismo da svrnu pa didu odavle.
***
Krenuh u kujnu, da smislim šta bih mogla smandrljat. Ne mogah ih vala puštit gladne u bijeli svijet.
I tu nasta panika kad shvatih da nema ljeba.
-KAKO NEMA?!?! – ciknuh. – ŠTA ĆU SAD?
U tom trenutku učinih najpametnije moguće.
Śedoh.
Posle par trenutala mi sinu rešenje. U mojoj glavi nije izgledalo loše. Kako god… s tim imam dve opcije. il ću ubosti i biće kako valja il ću se obrukat. Reših da probam.
Obarih heljdinu testeninu. kad je obarih, nakon stajanja u vodi u kojoj se kuvala procedih je i u nju nacepkag mocarele, pa vratih na ringlu, da se sir otopi.
U kalupe za mafine napravih korpice od dimljene slanine i kad se sir otopio u korpice sam sipala testeninu. Napravih i mali brlj jer ih posuh parmezanom, al’ zbog male količine parmezana i zbog toga što je to samo zbog gostiju, znam da će mi Veliki Hrono oprostiti. Napunjene korpice rknuh u rernu. Sve u svemu… napravih 5 takvih plehova. Uz to sam obarila jaja i napravila podosta sosića od paradajza, bosiljka, peršuna, matovilca i čhilija, zumakanje.
Spremajući to, u pauzama, uspeh da se opravim da ličim na pristojno..
Stigli su malo pre no poslednji pleh beše ispečen.
Zvono na vratima se oglasilo.
Dograbih Zverka i otvorih vrata.
-Dobro jutro. Izvolite.
Uđoše. Ranjenik me pogleda, pa pogleda Zverka, pa opet u mene.
-Zverko?
-Aha.
Nasmešio se i pomazio reponju zaradivši iz momenta 100 bambija.
-Pa, mali… da mi je neko rekao da ću izgubiti od patuljka nasmijao bih mu se u lice. Ovako… mogu samo da ti čestitam. – reče i izvadi smotuljak iz ranca. Kad ga odmota videh da je doneo slaninu.
-Ali…
-Ada, jadna ne bila… ne miješaj se u muške razgovore – reče i dade Zverku parče stekavši u njemu doživotnog prijatelja što je potvrđeno insistiranjem repatog izdajnika da pređe kod njega u naručje.
Shvativši da će ovo rađanje nove ljubavi potrajati pozvah njegovog prijatelja da se maknemo iz hodnika i uđemo. Uveliko smo se upoznali i ćaskali kad nam se ova dvojica slaninara pridružiše.
Bilo su to dva i po prijatna sata ispunjena razgovorom, smehom, mlataranjem repićom, klopom i kafom.
A onda odoše uz obećanje ‘ranjenika’ da će se javljati… čisto da ne brinem i da me ne grize savest. A i da se javljaju kad jopet budu tu.
I tako…
To vam śćedoh reći…
…potvrdilo se da ni đavo nije crn kako se čini i da sve zavisi od ugla gledanja.
Odoh sad da, dok se punjene paprike krčkaju u rerni, surfujem na dasci, a vama želim lepo i nasmejano popodne i veče. I još lepsu i nasmejaniju predstojeću nedelju.
Studio!
Krenem ja s posla preko Kalenića, pa na stanicu dvaesšestice, a tamo gužva. Miting, suncetipoljubim. Zbog, u poslednje vreme, pojačane alergije na ljude, rešim da krenem peške. Ko velim… proći će bar dva komata autobusa u međuvremenu i na sledećoj ulazim u prazan bus.
I tako krenem.
Tu na početku Sindelićeve, na ka dole, Maxi pijaca. Ko će odoleti da ne virne. Ja, naravno ne. Uđem, kupim limun jer super moderno je vući limun kroz grad i gužvu. To što imaš velki Maxi ispred zgrade je potpuno nebitna stvar.
I tako krenem preturajući po ruci račun smotan u kuglicu s namerom da ga fijuknem u prvi kontejner. Al’ kontejnera ni u najavi. Već sam počela da se nerviram kad iza nekih kola ugledah crne džakove. Na par koraka od njih, nemam pojma koji me andrak uhvati, ja podigo’ ruku, zamanu’ u maniru Kićanovića i frljuknuh onaj papirić preko kola, pravo ka kontejneru, tačnije ka mestu gde sam, po položaju džakova procenila da je. Bejah vrlo zadovoljna preciznošću mi pošto papirić nestade iza haube, ali…
Huh!
Iza haube gore pomenutih kola poče da se promalja jedna zabezeknuta, nakostrešena i rekla bih vrlo ljuta glava i poče da se diže u vis i u vis i… na oko dva metra se zaustavi. Beše posađena na široka ramena… dalje od kola ne viđo. Ukipih se jednako zabezeknuta ko i on. Gledali smo se par trenutaka tako zabezeknuti i ko zna koliko bi potrajalo to zabezeknuto gledanje da on ne progovori.
-Jesi li ti to mene gađala? – razvuče, rekla bih Podgoričkim akcentom.
-Aha… Jesam te pogodila?
Klimnu potvrdno glavom pokazujući levom rukom ka grudima, malo ispod brade.
-Aoooo… – beše sve sto uspeh reći.
-A što me gađa?
Slegnuh ramenima registrujući u glavi da je levoruk. Znate, informacija da je onaj ko hoće da vas lema levoruk ili desnoruk je jako bitna. Mada, najpametnije što možete učiniti kad naiđete na nekog takvog je da zbrišete glavom bez obzira, ali ja mrzim da trčim i zbog toga sam jako dugo trenirala karate.
-Ličim li ti ja na kantu za smeće?
-Ada, jadan ne bio, šta se rogušiš. A šta uopste čučiš međ tim džakovima iza kola?
-Kojim džakovima? – upita.
-Pogledah bolje i videh da uopste nisu u pitanju crni džakovi, no ogromni rančevi za putovanje. Komata dva. U to on podiže mobilni i okrenu ga ka meni.
-Dogovaram se s drugom đe da se nađemo. Śćeo sam da mu pošaljem poruku.
-Aooo… pa, izvini. Meni se učinilo da su to džakovi, a po logici… đe su džakovi, tu je kontejner. Zato fiknuh onaj račun na tebe.
U to nakostrešena glava prasnu u gromoglasan smeh.
-A dobro ga fiknu. Baš dobro…
-Hvala. Baš sam bila ponosno dok nakostrešen ne iskoči i ne raspameti me.
-Mogu li se nekako iskupit za to raspamećivanje? Jesi li za piće?
-Vrlo rado, ali Zverko me čeka i već kasnim… – rekoh misleći na ručak.
-Šteta… Ima sreće taj Zverko. Baš ima sreće.
-Ali… – htedoh reći ko je Zverko, al se zaustavih – Ma, zna on to.
-Ako zaboravi, a ti ga gađaj nečim. Odma će se priśetit.
-Hoću. – rekoh smejući se.
Pozdravismo se i ja nastavih ka kući smejuljeći se.
Onda dođoh kući i zbućkah krmenadle i smandrljah salatu za ručak i sad, dok pijuckam kafu, razmišljam kako je ovo jedan sasvim smešan dan.
Eto…
…to vam śćedoh reći.
Sve je do ugla gledanja.
(Iz nikad napisanog dnevnika: Pokarabašena subota)
Iznajmljujem psa koji pomaže u mršavljenju.
Reaguje na svako otvaranje frizidera – od otvaranja frizidera do njegovog pojavljivanja prođe 1.5 sekunda, isto reaguje i na svako prilaženje šporetu.
Profesionalac je u brojanju zalogaja. Ne laje, ne traži hranu, samo vas fiksira pogledom i oblizuje se. Sa takvim pogledom vam garant izmami barem pola porcije. I ne samo vama, već svima za stolom.
Samo ozbiljni. Ostali STOP! 😂
(Iz nikad napisane knjige: Oglas)
Da vi rečem….
1. Radna subota, znači… prop’o vikend.
2. Radna subota, znači… ništa od opuštenog doručka. Znači… sendviči u busu.
3. Sendviči u busu subotom, dakle neki sasvim novi ljudi koji hitaju na pijacu, jer oni s kojima se srećem tu radnim danima i koji su navikli na moj doručak – spavaju. Novi ljudi – novi zabezeknuti pogledi. Blam.
4. Na poslu sam skuvala kafu. Kafa je bila grozna. Prosula kafu posle prvog gutljaja. Naišla gužva, a kad se raščistila beše kasno za kafu. Propuštena kafa – nadrkana službenica.
5. Juče mi Zverko pojeo ručak. Juče me uhvatio mrzindan za kuvanje #jerradnasubota i #propovikend. Za danas nisam imala gotov ručak.
Dakle, ovo je jedan od onih dana koji bolje da se preskočio.
***
Krenem ja s posla preko Kalenića, pa na stanicu dvaesšestice, a tamo gužva. Miting, suncetipoljubim. Zbog, u poslednje vreme, pojačane alergije na ljude, rešim da krenem peške. Ko velim… proći će bar dva komata autobusa u međuvremenu i na sledećoj ulazim u prazan bus.
I tako krenem.
Tu na pocetku Sindelićeve, na ka dole, Maxi pijaca. Ko će odoleti da ne virne. Ja, naravno ne. Uđem, kupim limun jer super moderno je vući limun kroz grad i gužvu. To što imaš velki Maxi ispred zgrade je potpuno nebitna stvar.
I tako krenem preturajući po ruci račun smotan u kuglicu s namerom da ga fijuknem u prvi kontejner. Al’ kontejnera ni u najavi. Već sam počela da se nerviram kad iza nekih kola ugledah crne džakove. Na par koraka od njih, nemam pojma koji me andrak uhvati, ja podigo’ ruku, zamanu’ u maniru Kićanovića i frljuknuh onaj papirić preko kola, pravo ka kontejneru, tačnije ka mestu gde sam, po položaju džakova procenila da je. Bejah vrlo zadovoljna preciznošću mi pošto papirić nestade iza haube, ali…
Huh!
Iza haube gore pomenutih kola poče da se promalja jedna zabezeknuta, nakostrešena i rekla bih vrlo ljuta glava i poče da se diže u vis i u vis i… na oko dva metra se zaustavi. Beše posađena na široka ramena… dalje od kola ne viđo. Ukipih se jednako zabezeknuta ko i on. Gledali smo se par trenutaka tako zabezeknuti i ko zna koliko bi potrajalo to zabezeknuto gledanje da on ne progovori.
-Jesi li ti to mene gađala? – razvuče, rekla bih Podgoričkim akcentom.
-Aha… Jesam te pogodila?
Klimnu potvrdno glavom pokazujući levom rukom ka grudima, malo ispod brade.
-Aoooo… – beše sve sto uspeh reći.
-A što me gađa?
Slegnuh ramenima registrujući u glavi da je levoruk. Znate, informacija da je onaj ko hoće da vas lema levoruk ili desnoruk je jako bitna. Mada, najpametnije što možete učiniti kad naiđete na nekog takvog je da zbrišete glavom bez obzira, ali ja mrzim da trčim i zbog toga sam jako dugo trenirala karate.
-Ličim li ti ja na kantu za smeće?
-Ada, jadan ne bio, šta se rogušiš. A šta uopste čučiš međ tim džakovima iza kola?
-Kojim džakovima? – upita.
-Pogledah bolje i videh da uopste nisu u pitanju crni džakovi, no ogromni rančevi za putovanje. Komata dva. U to on podiže mobilni i okrenu ga ka meni.
-Dogovaram se s drugom đe da se nađemo. Śćeo sam da mu pošaljem poruku.
-Aooo… pa, izvini. Meni se učinilo da su to džakovi, a po logici… đe su džakovi, tu je kontejner. Zato fiknuh onaj račun na tebe.
U to nakostrešena glava prasnu u gromoglasan smeh.
-A dobro ga fiknu. Baš dobro…
-Hvala. Baš sam bila ponosno dok nakostrešen ne iskoči i ne raspameti me.
-Mogu li se nekako iskupit za to raspamećivanje? Jesi li za piće?
-Vrlo rado, ali Zverko me čeka i već kasnim… – rekoh misleći na ručak.
-Šteta… Ima sreće taj Zverko. Baš ima sreće.
-Ali… – htedoh reći ko je Zverko, al se zaustavih – Ma, zna on to.
-Ako zaboravi, a ti ga gađaj nečim. Odma će se priśetit.
-Hoću. – rekoh smejući se.
Pozdravismo se i ja nastavih ka kući smejuljeći se.
Onda dođoh kući i zbućkah krmenadle i smandrljah salatu za ručak i sad, dok pijuckam kafu, razmišljam kako je ovo jedan sasvim smešan dan.
Eto…
…to vam śćedoh reći.
Sve je do ugla gledanja.
Odoh sad da učinim ostatak dana lepim, a i vama želim prijatno popodne i lepo veče.
Studio!
Da vi rečem…
…koliko pre ove hrono avanture nisam pridavala pažnju doručku, toliko ga sada obožavam i omiljeni mi je obrok. Kada dan započnem dobrim opuštenim doručkom, taj dan ne može biti loš.
Ali…
Uvek to ‘ali’ što sreću kvari.
Radnim danima nikako ne mogu da sebi priuštim opušteni doručak u busu. Zbog toga sam osuđena na kojekakve sendviče i koliko god ukusni bili – nije to to.
Večeras odlučno reko’ ‘NE!’ sendvičima, a onda se zamislih šta bih ‘mesto njih.
Kopanje po prepunom frizideru mi nije olakšalo nedoumicu dok ne ugledah kore, ali avaj! Omiljeta pita sirom zahteva jaja i kajmak ili pavlaku što je komlikovano jelo koje se jede jednom u dve nedelje, a ja sam to jela pre par dana tako da… cvrc. Pita sa kupusom koju je Mirka onomad pravila zahteva muljanje kupusa onolko za šta ja živce nemadoh večeras. Pitu s mesom ne volim tako da nije ušla ni u širi krug. I dok se premišljah šta bi, na korak od odustajanja od pite pogled mi pade na čvarke. Odavno nemam naviku da ih jedem, pa ne znam šta mi bi da ih uzmem prošli vikend, al’ sad mi pade na um da bih mogla napraviti… hmmm… frulice od čvaraka i sira.
Dograbih sir i izmrvih ga toliko da od njega, uz dodatak malo masti, napravih kremastu masu, pa u nju rknuh čvarke. Kore, po dve, sam premazivala mešavinom masti i kisele vode, pa premazivala onim sirom sa čvarcima i motala u frulice. Napravih pet komata, poređah ih u pleh i rknuh u zagrejanu rernu na 220 stepeni po sata, pa smanjih na 200 i dopekoh ih tako još 10ak min.
Pošto je meni pita uveče no no stavka, zaputih se sa Zverkom u komšiluk, taman Zveks da prošeta i da ja ulovim zamorče da proba frulice.
Kad stigosmo ispred vrata odabranog zamorca zagrebah po istim, a kad ovaj otvori dograbih ga i odvukoh na pitu.
Eto…
…to vam šćedoh reći.
Uopšte nisam imala pojma na šta će ta pita sa čvarcima dispadne, čak sam bila spremna i da sutrašnji dan započnem sendvičima, al’ sudeći po hrskanju i mljackanju zamoraca – drug i Zverko – dan će mi započeti mnogo bolje no što sam mislila.
Sad odoh das izborim s jedvačekanjem, a vi mi pišite ako imate ideju kako da ubedim jutro da požuri.
Studio!
Da vi rečem…
Kad mi nisu sve ovce na broju, umesto, ko sav normalan svet, da zgrabim slatkiše, ja opletem po ljebu, mafinima (slanim), projama, pitama, pituljicama, testeninama… i posle toga mi bude lakše.
Tako, zadnjih dana, em nema šta me nije udarilo, em ne znam kud bijem. U glavi mi je totalni lom. Aj, sto je lom – to je redovno stanje, no što mi se pride zamantava i zanebesava te nisam svoja nikako.
I jutros, četvrtog dana, reših da pribegnem jednom od oprobanih lekova – testenini. Ovog puta trouglastim pituljčicama.
Ne samo što se na kraju ispostavilo da su ultra lake za spremanje, što je jedino čemu pribegavam, već su me oraspoložile i opravile poprilično.
Al da krenem od početka.
Izbauljah se iz kreveta nekako, pa trk u kuhinju.
U ćasu prvo izmešah mas’ i kiselu vodu.
U tanjiru, pošto sam pravila manju kolicinu, pa mi nije činija trebala, izdrobih fetu i u nju ubrkah kašiku kisele pavlake, da dobijem kremastu, mada ne previše žitku, masu. Moram da kažem da kod ovakvih sirastih pita uvek napravim više fila nego što mi realno treba za u ono što pravim.
Onda dograbih pakovanje gotovih heljdinih kora. Ne znam koliko ih je bilo, ali sam to što imadoh cepkala na trake, po prevojima kako su pakovane. I to je najteži deo posla.
Uzeh traku, namazah je mešavinom masti i vode, pa poklopih drugom trakom koju, takođe premazag mešavinom ulja i vode. Na kraj gornje kore stavih fil po dužoni od oko 5 cm, al tako da ne dodiruje ivice. Onda kremuh da savijam trougliće i ređam ih u dobro zamašćen pleh.
Kad sam napravila potreban beoj trouglića u preostali fil ubrkah jaje. Ne, ne mutim ga odvojeno, pa dodajem umućen u fil lagano mešajući. Nisam ja tolko fina, no ga direkt rknuh unutra pa ga izbrkah zajedno sa filom dok se masa nije ujednačila, a onda tom masom obilato premazah trougliće da se fino cedi s njih i bude sočno.
Kad to završih rknuh pleh u dobro zagrejanu rernu, na 220 stepeni. Na toj temperaturi su se pekli 15 minuta, a onda smanjih na 200 stepeni i ostavih da se peku još 10ak min.
Za to vreme, dok su se pitulčice pekle, u činijicu odvadih grčkog jogurta, jer kad koplikujem ja ne komplikujem na note, no dibidus komplikujem. U jogurt dodadoh svežeg peršuna i mirođije, italijansku mešavinu začina, pogolemo čilija, toliko da se izmešan sos zarozio, malo maslinovog ulja i par kapi limuna. Na kraju, u to surduknuh narendan, posoljen i oceđen krastavac i sve dobro izbrkah.
U to i pituljčice bejahu gotove i ja śedoh i… ubih se ko zec. I sad mi je mnogo bolje.
Eto…
…to vam śćedoh reći.
Pituljčice su najbolji lek protiv zamantavanja, zanebesavanja i skolomotavanja.
Odoh sada… a vama želim lep i nasmejan dan.
Studio!
Patuljčić i pituljčica to su srca dva
tos volelo, tos pojelo za sekundA dva! 😂
(Iz nikad napisane knjige: Ljubav na prvo njuškanje)
Da vi rečem…
…ima tako tih nekih dešavanja koja vas okrenu za 180 stepeni pa kazete ‘Od danas okrećem novi list’. I okrenete ga. Postavite granice koje su zaečaćene. Podignete zid da ono od pre ne mož dizađe. I od tog trenutka više niste kakvi ste bili. Ne radite ono što ste radili. Ne mislite kako ste mislili. Čak i ne volite ono što ste voleli. Vremenom se na to naviknete i postane vaše. Čak i zaboravite na ono od pre… il ga se retko setite.
Ali…
Ali uvek ima to ‘ali’ što sreću pokvari.
Recimo…
Iskoči neko od iz onomad i zablentavi vas. I vrati sećanja kojih ste se odrekli, koja ste uspešno zatarabili i gurnuli negde daleko. I posle toga ostanete potpuno zbunjeni jer su se granice isoremećuvavale, zid se urušio, ono iz onomad se iskobeljalo i nagrnulo pas izmešalo sa onim od sad. I shvatite u trenutku šta je haos u svoj svojoj veličini… širini, visini, dužini i dubini.
I…
…posle prvog šoka vam bude lepo. Al i dalje poprilično sluđeno jer nemate pojma kako i šta dalje.
I onda vam sine ideja…
…okreni novi list.
Al nisam to śćela da vi rečem.
Sinoć, sasvim slučajno, naleteh na starog znanca. Ne zna se koja se više obradovala susretu, pa nakon prve eforije nasta tajac.. Znate ono… sve bi rekli, a ne znate odakle da počnete ni da l da baš sve kažete i ako ne, onda šta da… I samo stojite i gledate se ko dva debila, a vreme se rasteže ko Čunga Lunga.
U jednom trenutku se opasuljih.
-Stvarno smo retardi
-Jesmo.
-I šta ćemo sad?
-Ne znam.
-Hmmm… imaš fb?
-Ne.
-Instagram?
-Ne.
-Ti ne postojiš!
-Postojim… al u paralelnom univerzumu od tog.
-Znaš li gde živim?
-Na istom mestu?
-Da.
-Dođi sutra.
-Ne mogu… radim.
-Pre, popodne?
-Od jedanaest.
-Dođi u osam ujutru.
-UJUTRU?!?
-Da, što?
-Ti ne radiš… zar nećeš spavati?
-Ustajem u pet…
-Oduvek naopaka.
Slegnuh ramenima.
-Dođeš, ispričamo se uz limunadu, doručkujemo, popijemo kafu i izbacim te pod izgovorom ‘baš mi je žao… al sad mrš… moraš na posao, baš mie žao… oh, to sam već rekla….“. Ti odeš, a ja tvoj odlazak proslavim vatrometom. Sve kulturiška, da se ne ne dosetiš.
Nasmejala se.
-Nikad mi neće pasti na pamet da si me se rešila, zapravo. Čak će mi biti žao što sam morala ići tako brzo, bem ti posao.
-To ti kažem. Bolje kad moraš na posao jer zamisli da si postala neki smor u međuvremenu, a ja moram s tobom da sedim duže od dva sata jer imaš vremena. Pa roknula bih se.
-U pravu si. Dolazim u osam. Šta da ponesem? Burek? Nešto drugo?
-Ništa.
-Pa rekla si da ćemo doručkovati.
-Jesam. Ja ću našto spremiti.
–Aaaaaaaaaaaaaahahahahahahaha… dobar vic. Stvarno, daj da uzmem nešto, da ti ne izlaziš ujutru.
-Neću izlaziti. Spremiću nešto.
-Ti da spremiš? Pa ti ne umeš ni šporet da upališ i nikad nećeš umeti!
-Imam aparat za kokoce. Rkneš kukuruz u njrga i dok kažeš ‘knedle sa šljivama’ eto pune ćase.
-Da doručkujemo kokice?
-Šta fali? Dijetalne su. Mogu da otopim malo putera i prelijem ih. To je vr’.
-Dobro… dolazim.
***
Došla je. I istandarale smo se o svemu o svačemu. I zabezeknula se kad je shvatila da umem da uključim šporet. A tek time što znam i čemu služi i kako se koristi… Kanda joj je ta ideja pravo osveženje.
O baš mi je drago što smo se srele. I što je došla. Njenom poslovno koncipiranom mozgu koji fercera 300 na sat su pale kojekakve ideje na pamet tako da ćemo se za par dana videti i poslovno… a i privatno.
Eto…
…to vam śćedoh reći.
Nikad ne znaš šta te može sačekati iza ćoška. Nikad… dok iza istog ne zađeš.
Sad ojdoh. Želim vam lep i nasmejan vikend. Nemojte ga olako protraćiti. Uživajte!
Studio!
-Mogli bi u parkić. – rekao je onako nehajno.
-Mogli bi… – rekoh.
Ustadoh da se spremam. Hulahopke, soknice, potkošulja, bluza debela, košulja debela. Da nisam nešto zaboravila, pitala sam se.
-Sašo…
-Oj?
-Gde se spremaš?
-Pa u parkić.
-Koji?
-Pa, naš. Koji drugi?
-Dobro.
-Što pitaš?
-Koliko si se natrontala uplaših se da idemo u Sibir.
-Mrš! Dođi da te obučem. – rekoh vadeći skafander iz jedne od njegovih fioka.
-Šta to radiš?
-Ne glupiraj se. Dođi da te obučem.
-A, ne, ne ne!!!
-Moraš se obući. Napolju je ledeno.
-Ako će tebe da gledaju ko da si pala s Marsa, mene vala neće. Jedino na šta pristajem je prsluk.
-Skafander.
-Džemper.
-Jakna.
-Al tanka. Koledžica. Na perjanu ne pomišljaj il ću do zore kukati ko da me deres.
-Ćebic il nećeš njušku promoliti iz kuće, do kasnog proleća.
-Mnogo si, bre naporna.
-I bez zvocanja. Moraš da se praviš da si BAS TU JAKNU ŽELEO OBUĆI.
-Tiranin si.
-Jesam.
-Dobro, daj ćebic.
Obukoh ga i on se zalepi za vrata.
-Čekaj.
-Šta?
-Da uzmem jaknu.
-O, Bože… ako te neko pita reci mu da se ne poznajemo, da me samo čuvas dok mi se gazda, koji je normalan i po zimi, ne vrati.
-Mrš!!!
(Iz nikad napisane knjige: Pregovori i Kompromisi)
-Zverko, makni se sada s mog kreveta!
-Odakle tebi krevet? Ti imaš pod…
(Iz nikad napisane knjige: Izgnanik)
-Rekso…
-Mrmlj?
-Bi li se makao s nogu mi?
-A zašto bih?
-Ukočih se…
-Aman, Saša, ne uznemiravaj me takvim trivijalnostima! Vreme je da prekineš da misliš samo o sebi!
(Iz nikad napisane knjige: Šah-Mat)
-Zverko, ja sad moram na posao. – doviknuh.
Tajac.
-Zverko… idem…
Tišina.
Krenuh u potragu. Možda bih ga i omašila da sat i po ranije zategnut krevet sada nije bio razbucan. Priđoh mu.
-Pogani, rekoh da idem.
-Baš me briga! – začu se od ispod jorgana.
-Nećeš da me ispratiš?
-Rekoh ti da me baš briga!
-Ljut si…
-Jesam!
-Šta sam sad zabrljala?
-Šta si zabrljala? ŠTA SI ZABRLJALA?!?
-Stvarno ne znam…
-Dobro… ja ću ti reći… NATERALA SI ME DA IZAĐEM NA TOLIKO HLADNO DA MI SE KOSTI TRESU I ŠKLJOCAJU!
-Pa… moraš da izađeš… znaš da ja posle moram ići.
-Ne moram… trpeću.
-A ako i popodne bude hladno?
-Trpeću do sutra…
-Znaš da ide zima i da će biti sve hladnije?
-Trpeću!
-Dokle misliš da možeš trpeti?
-Do kad zima ode!
-To je tek na proleće…
-Onda do proleća!
-A do kad ćeš biti ljut?
-Do proleća.
-Dobro…
-Šta?
-Dobro si mi rekao… mislila sam da ti u povratku kupim grkljane i žilice, al pošto si tako strašno ljut sačekaću do proleća, pa ću ti ih kupiti na proleće… kad se odljutiš.
-Dimljene grkljane?
-Da…
-I dimljene žile?
-Da, to sam mislila, al sad ništa…
-Čekaj…
-Šta?
-Ideš sad napolje, na hladnoću opet?
-Da… na posao…
-Dobro… čekaj da se izvučem, zagrlim te pre polaska i ispratim te… ne mogu te pustiti da tek tako odeš na onu grozu ko bez kučeta i mačeta da si…
-Hoćeš da me ispratiš?
-Naravno… ne mogu te tek tako pustiti da ideš… – reče i poče da se izvlaci u rikverc.
(Iz nikad napisane knjige: S kučetom, bez mačeta)
-Sašo, bre, daj malo…
-Zverko, bre, psi ne jedu paprike s pavlakom.
-Jaoj… opet ćemo da prolazimo kroz to…
-Kroz šta?
-Kroz to šta psi jedu, a šta ne.
-Pa ne jedu!
-Ko to kaže?
-Stručnjaci.
-Jesu li ti stručnjaci psi?
-Nisu.
-Pa kako znaju?
-Pa… pročavali su…
-Sašo… njihovo mišljenje je validno koliko i mišljenje slona nutricioniste koji kaže da je idealna hrana za čoveka stog sena od pola tone na dan – ni slamka više, ni slamka manje. Preliven palminim uljem, hladno ceđenim, naravno.
-Ali…
-Daj mi tih tih paprika i ne nerviraj me na sabajle!
(Iz nikad napisane knjige: Stručnjaci i ostali sreće kvarioci)
Da vi rečem…
…paprike sa pavlakom su meni u top 10.
Eto…
…to vam śćedoh reći i odoh da rknem kupus u lonac i zabiberim mu čorbu, a vama želim lep i nasmejan dan.
Studio!
Da vi rečem…
…najgora sam od sve dece. I nikad neću skinuti još ova 4,3 kg do prvog, potencijalno krajnjeg, cilja. A zašto sam najgora i zašto neću? Zato što sam poguzija i volim da jedem i što jedem brate.
Naime…
Još se ne dovedoh u red od odmora iako je proslo od njega mesec dana. I dalje ujutru ne funkcionisem, batrgam se dustanem, sudaram se sa svim i svačim po kući, Zverko je naučio da eskivira ta moja dolaženja sebi – verujem da se oseća kao glavni junak neke video igrice u svoj toj eskivaži. Iz tog razloga ja dorucak i ručak spremim uveče, a po kući su taktički.polepljene ceduljice ‘“Ni po cenu života se ne vraćaj u krevet! Mrš na posao! Ne zaboravi klopu! KRENI VEĆ JEDNOM – KASNIŠ!“ Naravno da ne kasnim, ali mom uspavanom mozgu, koji još ne funkcioniše u to vreme, to su dobri podsticaji da se ubrzam. Na sat naravno ne gledam jer na papiru piše šta mi je činiti. Pardon, na papirima. Tako sam u nedelju za malo otišla na posao. Sprečilo me je samo to što su stanica i bus bili prazni. Pa mi je majstor rekao da je nedelja i ja sam se vrnula u krevet. Bilo je to najranije bacanje smeća u nedelju ujutru, u istoriji istog.
Al nisam to śćela da vi rečem.
Naime, sinoć sam bila preumorna da spakujem klopu za danas, pa sam to ostavila za jutros. A jutros – šok. Iz momenta se razbudih. Sve što spremih za ovu nedelju pojedosmo, đavo nas pojeo. Ostalo je knap za danas i… toe to. A za sutra i prekosutra – cvrc!
Zato ja danas dođoh s posla, pa zavrnuh rukave… te zgotovih rebarca za ručak i trougliće za doručak. Dok sam menjala plehove napravih i potaž od karfiola za danas i sutra za večeru i nekako se iskobeljah iz problema.
Eto zasto pravim onolke ljebove i ‘ranu. Zato što smo alavi do zla Boga. Eto zašto.
Eto…
…to vam śćedoh reći.
Sad odoh. A vama želim lepo i nasmejano veče.
Srdačan pozdrav od alavih.
Studio!
Da vi rečem…
…još koju o ratu s večerama.
Ja sam od onih koji nisu skloni šopingu… osim ako ne zalutaju u prodavnice umetnickog i hobi materijala. Tu mere nemam.
Od skoro su se ovima pridružile i prodavnice s kuhinjskim (ne)potrebštinama i ‘ranom.
U skladu s tim novootkrivenim interesovanjima pre neki dan mi pažnju pavuče ojekat s prehrambenom robom u koji ranije nisam ulazila, pa pošto nisam žurila reko… daj da virnem.
A unutra…
…redovi rafova i na njima koječega čemu moja restrikcija ne da ni da priđem, a kamoli da pomirišem ili, ne daj Bože, izedem.
Krenem ja međ’ te rafove, lagano…
…niš ne pipam, samo s distance gledam. Jer… ako pipnem – uzeću ga, ako uzmem – poješću. Dakle, samo gledam i frkćem. Za pola nemam pojma šta je. A većina – primamljiva. Lepo čujem s onih rafova „Sašo… o Sašoooo…’. Al’ tu Saša tvrda strca bila, pozivima ona j’ odolela.
Na nekoj od rashladnih polica s povrćem stoje kesice. Reko’… povrće smem. Da zvirnem štae to…
A u kesicama – suve pečurke.
Svi znaju da ja nisam ljubitelj pečuraka. Osim ako nisu šampinjoni dinstani s lukom, pa u njih rknuta pavlaka na kraju. Dosta pavlake. Toga bih nogla pojesti tonu. S tostiranim ljebom. Druge pečurke nisam nikad ni probala Uzmem kesicu jednih – vrganj… Za to sam čula. Ubacim u korpu. Sledeću – bukovača. I za to sam čula. Ubacim u korpu. Za sledeće nisam čula i numem vam reći koje su – ostavim ih.
Dodem kući… rasporedim bakaluk, śednem. I skontam da nemam pojma šta bih sa sušenim pečurkama. Da čak ne znam ni kako bi ih spremila jer mi kroz ono kesče liči da su tvrde ko kamen.
Konsultujem svoj dvonožni gastronomski it. google Cocco i saznam svašta nesto, pa spakujem to u moždane foldere za neku priliku.
Danas dođem s posla.
Sve super… u nekom trenutku shvatim da glavu uspravno ne mogu da držim… bukvalno. Ni da oči ne mogu da držim otvorene. Nekako ustadoh, smogoh snage da sadržaj kesice s vrgnjima operem i potopim u vodu, a zatim se oteturah do sobe i zakrevetih se, što radim jako retko u popodnevnim časovima. Mislim da ni glavu nisam spustila, a već sam spavala snom pravednika.
Kad otvorih oči shvatih iz 5og min dae 6. Skočih ko oparena da stignem da zgotovim večeru.
Isprah one pečurke koje su u međuvremenu omekšale, iseckah ih i sa lukom izdinstah. Onda nalih vodom dodah začine i so. Kad, iz mog veličanstvenomg neznanja i neiskustva, zaključih da bi moglo biti gotovo, sklonih s vatre, izvrših napad štapnim mikserom na sadržaj u šerpici i istu vratih još malo na vatru.
I da vam kažem.
Probala sam krajnje oprezno, spremna da sve surduknem u đubre. I 100% uverena da ću to i učiniti. Na moje veliko iznenađenje, bilo je jako ukusno… samo mi je falila pavlaka… tako zabeležih u glavi da ovo jednom probam za ručak, uz dodatak pavlake, ako ikada izađem iz restrikcije i pređem na vanrestrikciju. Pošto pavlaka večeras nije dolazila u obzir, a falilo je nešto… ja u svoj potaž dodah par kapi limuna i malo maslinovog ulja i posuh s malo seckanoh peršuna i… ubih se ko zec.
Eto…
…to vam śćedoh reći.
Možda ovo bude korisno nekom za neku večeru… il ručak… čak i vanrestriktivcima uz malo pavlake.
Sad odoh jer se sudovi neće sami oprati, a ni klopa za sutra spakovati.
Lepo veče vam želim, dobri moji.
Studio!
Da vi rečem…
…zašto ne volim večere.
Zato što se svaka moze strpati u folder ‘Jad i beda“.
Eto…
…to vam śćedoh reći. I pozeleti lepo veče.
Studio!
Da vi rečem…
Kad dan od sabajle počne da se joguni, ja ne budem lenja pa poranim da mu pripomognem da stane na noge.
Eto, to vam śedoh reći. I poželeti lep dan.
Studio!
Da nešto pitam…
…može li subota da se ponovi? Prevari me baba na pijaci, pa ovu uludo utroših.
No, da vi sve rečem po redu..
Jutros ustadosmo na sabajle, al ipak kasnije nego obično. Doručkovasmo, pa lagano… nogu pred nogu, u pratnji kolica, krenusmo do Bajlonija…. da malo prošetamo i sagorimo neku kalorijicu.
A na pijaci svega… samo mleka od ptice ne nađosmo.
Za jednom tezgom stoji baka, gleda me umornim pogledom. Ja priđem, reč po reč, tek kad se odaljih u kolicima behu paprike. Šilje. Crvene. Ne bi to bilo čudno da ih cele prošle nedelje nisam dovlačila s Kalenića, prala, seckala, pakovala u kese i zamrzivač. Imam paprika za zimu, da mi se do sledeće sezone smuče, al onaj bakin pogled… pa priča… pa me podseti na moju baku iako, sad kad bolje razmislim, ič ne liče… tek kupih ja njih. Ko velim… ja ću to u rernu, jednom – dve puta, fike fike, pa da ih ogulim, pa śutra da napravim musaku sa paprikama i tikvicama i imaću ručak za dva tri dana sledeće nedelje.
Kupih još ponešto i lagano kući.
Kod kuće povadim sve, krenem da perem paprike… sunce ti poljubim, paprika za sedam musaka. Bar.
Tako mi i treba kad se s bakama po pijaci raspričavam, a lepo jos onomad rekoh da neću to više raditi. Kičma mi je pukla dok sve oprah.
Jedan pleh… drugi… peti… sedmi… rkni, vadi, obrći, rkni, vadi, prebacuj… pa jopet… potpari, oguli… kad se oladi pakuj u kese… fikni u zamrzivač…
Za ručak spremih vrat. I salatu od matovilca. Zbog njega i zapucah na pijacu, a kupih ga u dućanu preko puta..
Prvi put sam ga danas probala, a ne bi da…
Prosle nedelje, pita kolegenica šta od zeleniša da jede… ja nabrajam… pa rekoh i matovac. Druga pita šta je to… ja odgovaram da je trava. Guglala je, al maatovac ne nađe, samo matovilac. Tu smo se dobro natezale jer ja ne odustajem od matovca. Iznervirasmo se obe pošteno.
Danas skontah da je Gugl bio u pravu, a ja reših da probam to čudo. I znate sta? Super je! To mi je od danas omiljena trava. I Zverku je.
Posle sam jopet pekla paprike… malo se šetala sa Zverkom… i u to dođe i večera.
Barena piletina, sos (dižon, limun, neki začin što numem dizgovorim (Jelena Cocco je rešila da ja naučim da kuvam i spremam svašta iako mislim da joj je trud uzaludan), b. luk u prahu, crni u prahu – nisam mogla da pasiram povrćke nakon danasnjeg džupljenja pored šporeta i sudopere i maslinovo ulje, i jedna zelena paprika.
Eto…
…tako ispustih subotu, pa molim da se ponovi. Zeznula me baba.
Ako ne može… nista… odoh da ispružim leđa i čitam, a vama želim lepo veče.
Studio!
Da vi rečem…
…mada to već x puta rekoh…. numem vam ja nešto kuvati.
Msm…
…kuvam ja, spremam… što bi rekli – batrgam se po kuhinji. Gladna nisam, što se vidi po meni, i ono što spremim, kažu ljudi koji su probali, ukusno je. No, to ipak ne znači dumem.
Naime…
…numem nikad da kažem kako se nešto sprema. Numem jer rknem ovoga, onoga, dodajem po nahođenju, sunem onoga više, onoga manje, pa dodam još il’ ne dodam. I tako u krug dok ne potrefim. A obično potrefim. I ćorava koka ubode zrno, ja da vi rečem. Tolko umem… al recept da vam dam… 200 gr, 150 gr, 20 grama – to numem jer ne merim. Čak sam i vagu kupila, al mi je smorno akati se s njom. Prvi krug bih mozda i odmerila, al posle tog prvog ja još 1000 puta dodam istu stvar – e to ne mogu meriti. I tako ode recopis u đavola. Zato uopšte ne vadim vagu. Zato mi isto jelo nikad nije sledeći put ko prethodni put što je bilo.
I sve što spremam je najjednostavnije moguće, bez suvisnih pokreta, muljanja, ulupavanja… ‘prvo ulupaš ovo pa pazljivo dodaš ono, pa u to, nežno da to sto si napravio ne pokvariš, mravljim pokretom pazljivo dodaš…’ Ma, beži bre! Sve što ne možeš oma da rkneš tugederično ja preskačem u troskoku. Ne pravim il’ sve srokam zajedno, pa šta mu Bog i sreća junačka daju. I obicno ispadne ukusno.
Onda serviranje.
Složi ovo, nacifraj ono, iscinculiraj ovde, nakinđuri tamo, fataj svetlo odovud, ćušni ga onotud… Mdaaaaj… ja ti za to živaca nemam. Moje serviranje se svodi na ‘fikni ga, ako može i s po metra razdaljine, samo naciljaj dobro i pazi da potrefiš tanjir da ne bi posle morala da ribaš. Eventualno zagrabim nekih naseckanih travki pa pospem po tom fiknutom… i to samo ako sam baš… ali BAŠ dobre volje.
E, sad…
…ja vrlo dobro znam šta hoću i šta neću i šta mogu il ne mogu. I shodno tome ja slušam one koji znaju i hoće i shodno tome šta mogu i hoću slušam.
Jedna od mojih ‘mogu i hoću’ zvezdica je i Coccolina. Jedini problem s njom je što njoj ništa što je meni babarogasto nije teško i babarogasto i što ona to hop hop i završi… bilo da pravi aromatizovan puter il’ da suši meso u svojoj kuhinji – za nju je to očas posla. E, meni nije!
Al ima nekih stvari koje su očas posla…
Sinoć nešto pričamo…
Sad, kako od ‘Laze’ dođosmo do ‘rane ne bi znala da vi rečem, al dođosmo… i ubaci mi žena u glavu aromatizovan puter. Dok smo pričale ja ga i napravih.
Puter pustiš domekša na sobnoj temperaturi, u njega rkneš so od pomorandže (ja ga imam jer mi je ona donela) i čilija, izbrkaš, o’ladiš i kad dođe vreme doručku ti ga koristiš.
Kako je mirisao kad ga napravih.
Vascijelu noć sam sanjala kako šetam kroz drvorede pomorandži..
Jutros, čim otvorih oči, dipih, dovedoh se u dnevno izdanje i trk u kujnu.
Nasekoh ljeb koji juče ispekoh, rknuh ga u toster, dograbih puter, pa obilato namazah po vrućem ljebu, pa preko fiknuh suvi vrat i… kakvo aranžiranje i dekorisanje, kakvi bakrači… ubih se ko zec i ništa mi falilo nije.
A da vam rečem još nešto…
Iako pojedoh sila jada, mogla sam još… iako sam sita.
Eto…
…śćedoh vam reći samo to da ja numem da kuvam. I poželeti lep vikend, dobri moji.
Studio!
-Sašo…
-Molim?
-Daj i meni malo pice…
-Rexo, psi ne jedu picu.
-Ali Sašo… ja nisam pas.
-A šta si, ljeba ti?
-Ja sam tvoj za vazda najbolji drug.
-#@&#$%/₩¥#@
(Iz nikad napisane knjige: Manipulacije i ostale neophodnosti za preživljavanje)
-Zverko, ubi me gledanje u plafon… ajmo malo napolje.
-Makse!
-Ali…
-Ako ti je dosadilo gledanje u plafon, a ti gledaj u pod. Ja ću da spavam. A sad se iznesi iz sobe!
(Iz nikad napisane knjige: Mogućnosti)
Princeza Chilly 