Shvatih da ga nema otkad smo se vratili iz parkića, a tome ima već skoro dva sata. Krenuh da ga potražim. Nađoh ga u krevetu, što mu uopšte nije svojstveno.
-Hej, blentić, jesi li dobro?
-Jesam.
Uopšte nije izgledao dobro.
-Raste ti njuška…
-Ne lažem.
-Ni malo?
-Sašo…
-Molim?
-Mogu li ja tebe nešto da pitam?
-Uvek.
-A je l’ ti mene nećeš ostaviti?
-Gde?
-Negde… napolju…
Svatih da je đavo odneo šalu.
-A zašto bih te ostavljala napolju?
-Ne znam… Zašto inače ljudi ostavlju pse na ulici kad ih psi najviše na svetu vole?
-Ne ostavljaju svi ljudi svoje pse na ulici.
-Znam… ali zašto oni neki to rade?
-Zato što su glupi.
-A ti?
-Ja nisam glupa…
-Ne, nisi…
-A mogu li ja tebe nešto pitati?
-Možeš.
-Jesi li ti srećan?
-Kako to misliš?
-Lepo… jesi li srećan?
-Gde?
-Ovde, u kući, sa mnom…
-O, da! Jesam! Najmnogo na celom svetu! Dobro… nisam baš srećan kad odes na posao, ali znam da to mora. Osim toga, retko kad gde ideš bez mene i skoro uvek smo zajedno. A ja sam najsrećniji kad smo zajedno.
-I ja sam, znaš to?
-Znam.
-Zašto si me onda pitao da li bih te ostavila na ulici?
-Onako. Da proverim.
-A odakle ti uopšte ideja za nešto tako?
-Znaš Mrvicu iz parkića?
-Znam, prava je slatkica. Samo je jako stidljiv.
-Nije stidljiv, uopšte.
-Kako nije? Stalno se krije kod Tanje. Ne odvaja se od nje.
-Nije stidljiv. Plaši se.
-Od koga?
-Bolje da pitas čega se plaši…
-Čega se plaši?
-Da će Tanja otići i da će opet ostati sam.
-Kako misliš da će opet ostati sam?
-Ti ne znaš da je Mrvica ranije imao druge ljude.
-Ne…
-E, pa imao je. I onda ga je njegov čovek jednom odveo u park i dok se Mrvica igrao on je otišao i Mrvica je ostao sam.
-Jao!
-Jeste… I onda je pao mrak. I on nije znao šta da radi, pa se šćućurio ispod auta i plakao je jer ga je bilo jako strah. Znaš… on je tada bio jako mali.
-Šta je onda bilo?
-Čula ga je Tanja i ubedila ga da izađe. Pa ga je odvela kući. On je celu noć plakao jer se plašio da će se njegov čovek vratiti pa ga neće naći i biće tužan. Sutra ga je Tanja odvela kod doktora. On je s nekom čudnom kockom išao oko Mrvice I posle je rekao da Mrvica nema čep.
-Šta nema?
-Čep.
-Misliš čip?
-Da, da… to!
-I šta je bilo posle?
-Ništa. Tanja je odvela Mrvicu kući. Pa ga je slika i lepila slike svuda po ulicama. Mislila je da će Mrvicin čovek to videti i doći po Mrvicu, ali on nije došao.
-I?
-I on je ostao kod Tanje. I Mnogo mu je tu lepo. Sme na krevet ko ja. I svašta nešto lepo ima da jede. I Tanja ga stalno mazi i ljubi. I svi su dobri prema njemu. A kod onog drugog čoveka je živeo napolju i spavao na zemlji. I nije imao svoj krevet. I jeo je samo kuglice. Ponekad.
-Baš mi je drago što što ga je te večeri Tanja našla.
-Jeste. I meni je. I znaš šta?
-Šta?
-Baš je dobro što vise nije kod tog čoveka. On mu je dao neko glupo ime… Kuco. Smešno. Sad ima i lepo ime i da jede i spava u krevetu i maze ga i ljube ga…
-I ja mislim da je tako. Ali što si ti i dalje tužan kad je Mrvici sad super?
-Zato što ima mnogo onih pasa koji ne nađu ni jednu Tanju, niti i jedna Tanja nađe njih, pa su oni sami na ulici i plaše se.
Uzdahnuh…
-E… imam ideju!
-Koju?
-Hoćeš li da sad izađemo napolje, ponesemo neku granulicu i nahranimo nekog psa napolju koji nema kuću?
-A da ponesemo i malo slaninice?
-Ostalo nam je baš malo. Mislila sam da ujutru za doruč… Ok. Ponećemo i to slaninice što imamo.
-Jaoj, Sašo! Divno!!! Hvala ti! Hvala ti! Hvala ti!
-Aj … kreći…
-A, Sašo…
-Molim?
-Hoćeš nešto da mi još uradiš?
-Šta?
-Možemo li da kupimo nešto Mrvici kad budemo išli u onaj dućan?
-Šta da mu kupimo?
-Poklon. Možda mašnu.
-Kravatu?
-Ne, mašnu… baš je pravi gospodin. Treba mu mašna.
-Onda ćemo mu kupiti mašnu.
-Volim te Sašo.
-I ja tebe volim, Rekso… najviše na svetu!
(Iz nikad napisane knjige – Volite ih najviše na svetu)
Princeza Chilly 