-Roditelju, roditelju!
Roditelj mrzovoljno izađe iz kujne.
-Šta je sad?
-Roditelj dolazi s posla!
-Dobro se setilo! Opet se zapilo u kafani, to se nikad neće dovesti u red! Ova novotarija uopšte ne funkcioniše kako treba!
Otvoriše se vrata.
-Gde ste, porodico? Dođite da vas izljubim!
-Govedo jedno pijano, da nam nisi prišlo!
Dete pritrča Roditelju.
-Roditelju, Roditelj je opet ljut. Ceo dan me je grdilo. – prošaputa koliko je to dete u stanju da uradi.
-Ja nisam ljuto! Ja sam umorno! Po ceo dan perem, ribam, čistim, kuvam dok se ovo vucara po kafanama po vascijeli Božji dan!
-Ja se ne vucaram po kafanama, ja radim, privređujem i idem po sastancima.
-I ja, al su moji sastanci u firmi, a ne u birtiji.i kad dpđem radim sve što treba da se po kući uradi, a ti se i tamo i ovde samo zevzečiš.
-Roditelju jedan, hoćeš da me vodiš napolje?
-Hoću, Dete.
-Ček, ček… Kako to misliš da je ono Roditelj jedan?!?
-Pa tako mi je reklo! – zakuka Dete shvativši da je novi rat na pomolu i da neće skoro izać napolje.
-Zašto si reklo Detetu da si ti Roditelj jedan? – nakveči se ljutito Roditelj nad Partnerom.
-Zato što jesam.
-Ma, nemoj! Po čemu si ti Roditelj jedan? PO ČEMU?!?
-Po tome što… – zastade pristigli Roditelj da razmisli.
-Eto, ni samo ne znaš… Cela kuća i svi vi ste na mojoj grbači i sve vas vučem. Ja sam Roditelj jedan!
-Ja sam glava porodice! Ja sam Roditelj jedan!
-Ti glava porodice? Ti?!? Dovučeš se ovde ko papučinski mačak, po čemu si ti glava porodice?
-Po tome što jesam! Tako je uvek bilo i tako će biti!
-E, pa ja ću učiniti da glave ne bude. Samo dok zaspiš…
-Ti si nenormalno!
-A ti si mrtvo, samo dok zahrčeš!
-Ja vas ništa ne razumem… – zavapi Dete.
-Ne razumemo ni mi! – dreknuše Roditelji pobrkanih brojeva u glas.
Ušla sam lagano i uputila se ka pultu za kojim je stajao Mr ultra-mega-giga-biceps-triceps-kvadriceps-i-ostali-mogući-i-nemogući-cepsi. Za većinu tih cepsa, do tog trenutka, nisam imala pojama da postoje. Došlo mi je da mljacnem, ali sam se suzdržala.
-Ćao! – rwkoh opušteno, vešto prikrivajući misli… barem sam se nadala da je tako.
-Hej, malena… pa gde si ti?
Zbunjeno sam gledala u njega nemajući pojma ko je i osećala se užasno tupavo. To, znala sam, nije moglo proći nezapaženo.
-Izvini…
-Ma, OK je… prošlo je dosta vremena. Ja sam Dejan.
-Dejan… Dejan… Dejan… – mantrala sam pokušavajući da povežem ime sa slikom ispred sebe… ili sa nekom iz sećanja, a onda je kliknulo – … MALI DEJAN?!?
-Taj sam! – nasmeja se.
-Nemoguće! Šta si uradio sa onim slatkim klincem koji se plašio sopstvene senke, ti… ti… ti… gromado od čoeka?!?
-Pojeo sam ga!
-Hajde… budi pametan i odmah ga ispljuni ili ćeš imati posla sa mnom… a to ti ne preporučujem!
Obišao je pult i prišao mi. Nađoh se u medveđem zagrljaju i bratki se izljubismo.
-Hoćemo li? – upitao je.
-Kreni.
Išla sam za njim, ni malo bratki ga odmeravajući. Izgledao je fe-no-me-na-lno! ’’E, zato si ti tu, prase nijedno! Da smanjiš tu tvoju pozadinu i izgledaš fino’’ objasnih sebi, a zatim brzo podigoh pogled ka njegovom potiljku. Iz misli me je prenuo njegov glas.
-Dugo nisi trenirala?
-Vidi se? – osmehnuh se malkice postiđeno – Predugo. Znam, vidi se. Došla sam u fazu da bi mi duša na nos izašla kada bih potrčala za autobusom i da ne bih imala snage ući.
-Sredićemo to. – nasmejao se – Evo, ovde se možeš presvući, a ja ću te sačekati.
Ušla sam i presvukla se.
Stajala sam ispred ogledala i posmatrala tek par sati stare patike i trenerku pitajući se šta će to meni i koji ću đavo uopšte tu. Odgovor nisam pronašla, pa izađoh odatle. Čekao me je, baš kao što je rekao da hoće, te krenusmo stepenicama, zadubljeni u neobaveznu konverzaciju. Na trenutak me je zaslepelo svetlo neonki kad uđosmo u dugački hodnik koji je, u stvari, bio pasarela, koja je povezvala dva krila zgrade. Na kraju pasarele su bila dupla vrata od punog drveta. Kada smo stigli do njih, zasao je na trenutak i otvorio ih.
-Stigli smo. Izvoli. – rekao je i ja zakoračih da uđem.
Na dovratku sam zastala, pogledala, a onda je sve obavio mrak i sve je poprimilo drugi oblik.
***
Dan je bio prelep. Sunce je kupalo Zemlju svojim zracima, a ptice i zrikavci su razbijali tišinu. Uzela je košaru i krenula. Napolju će oprati veš. Izašla je, pogledala u nebo i nasmešila se. Volela je leto i Sunce. Leti je život bio mnogo lepši i jednostavniji nego zimi, kad sneg zaveje. Spustila je košaru pored korita iz kog se pušilo i otišla do bunara, po vodu kojom će rashladiti onu u koritu. Kućni poslovi joj nisu teško padali, naprotiv. Pomagali su joj da pregura dan. Već je nalila drugu kofu u korito. Na trenutak je zastala i skinula maramu kojom je povezala kosu da joj ne smeta i tog trenutka se njena duga crvena kosa, kao lava, razlila preko leđa.
Iznenada su se pojavili iz šume.
Bili su na konjima, a na licima su imali zlokobne crne maske. Znala je da će umreti pre nego što je prvi stigao do nje. Znala je da će umreti, ali nije znala razlog. Kao da je njima razlog bio potreban… Znala je i to da nije mogla pobeći, kao što je znala i to da se ne može odbraniti, zato je mirno stajala čekajući svoju sudbinu. Jedino joj je bilo žao životinja. Mogle su ih rastrgnuti divlje zveri pre nego što neko shvati da je nema… ako uopšte neko shvati.
Stigli su.
Kružili su oko nje na konjima ispuštajući divlje krike, ali se ona nije pomerila. Nije podigla glavu ni da ih pogleda. Kao da ih je to zbunilo, pa su postali tiši. Nisu navikli da žrtva bude smirena, da ne pokazuje strah i da ne pokuša da pobegne. Bili su i besni jer im je uskraćivala zabavu. Jedan od njih je, verovatno vođa, zaustavio konja, sjahao u skokui prišao joj. Prvi put je, otkad su stigli, podigla glavu i pogledala ga pravo u oči. To ga je izgleda iznerviralo.
-Veštice! – urliknuo je i udario joj šamar.
Pala je.
Dotakla je usnu iz koje je, u tankom mlazu, curela krv. Ni glasa nije pustila. Lagano si podigla i namestila suknju. Bes mu je izbijao iz svakog pokreta dok joj je prebacivao platnenu vreću preko glave. Prebacio ju je preko konja, a onda je i sam uzjahao.
Krenuli su. Jahači su pri pokretu ispustili još nekoliko jezivih urlika, a onda se sve utišalo sem jednoličnog topota konja.
Činilo joj se da se vreme oteže u nedogled.
Kada su stigli na odredište, kao džak je bačena sa konja. Brzo je ustala i stala kao ukopana, nemajući nikakvu orijentaciju ispod onog džaka. Nije imala pojma ni koje je vreme, ni gde se nalazi, a onda je instinktivno osetila da je neko iza nje. Telo joj se ukočilo. Bila je napeta kao struna. Strah ju je obavijao kao magla planinske vrhove u rano jutro. Osetila je da ju je neko gurnuo i to shvatila kao znak da treba da krene. Išla je, trudeći se da ostane na nogama i pored svog guranja i vulgarnih dobacivanja.
Konačno stadoše.
Nije imala predstavu koliko je prošlo od trenutka kad su se pojavili na njenom proplanku i kad su je, kao džak, bacili na konja do sada.
Skinuli su joj džak sa glave. Videla je da se nalazi unutar zidina koje su okruživale zemljište oko zamka i da je mrak uveliko pao.
Ispred nje je stajala spodoba u crnoj odori. Gledao ju je mračnim pogledom iz koga se ništa dobro nije moglo naslutiti.
-Znači, ti si jedna od onih koji podrivaju naču crkvu? – upitao je sablasnim glasom, mada je to bila konstatacija, a ne pitanje – Ti si ta koja se bavi veštičarenjem i podriva nas?
-Ne!
-Ne? Ne?!? Misliš da ne znamo i da ćemo nasesti na tvoje laži?
-Ja nisam…
-Prekini! Neće me zavarati te toje oči, ni reči, kučko lažljiva!
-Ali…
-Prekini!
-Ja nis…
-Dosta! U zoru, bićeš spaljena na lomači. – doneo je presudu bez suđenja – Vodite je!
-Neeeee! – vrisnula je pritiv svoje volje jer je od početka znala da je dolazak crnih konjanika značilo samo jedno… njenu smrt.
Odveli su je u tamnicu i stavili joj okove na ruke, vezavši je tako za vlažan, memljiv zid. Ni ovaj put nije pružala otpor jer je znala da time ne bi ništa postigla, osim što bi njima pričinila zadovoljstvo. U neku ruku imala je sreće jer je nisu spakovali u neku od onih sprava za mučenje. Pogledala je oko sebe pokušavajući da razazna obrise tih naprava iz kojih su dopirali jauci. Znala je, bila je to jedna od soba za mučenje. Onih o kojima se šapatom, sa strahom, govorilo, a iz kojih niko živ nije izašao. Tačnije… poneko i jeste izlazio, ali samo do prve lomače na kojoj bi bio spaljen, do prvog drveta na koje bi bio obešen ili do prve štale ispred koje bi bio vezan kojima za repove.
I ona će dočekati jutro, a onda će, sa izlaskom Sunca koje je toliko volela, biti spaljena jer je veštica koja to nije. A to što nije više nije bilo bitno jer su oni rekli da jest, a to je za njih jedina istina.
***
Stajala sam na vratima.
Mrak se povukao i ja sam opet videla. Bila je to velika prostorija, ali ipak mnogo manja nego što sam je pamtila iz vremena kad sam trenirala. U njoj su sada stajale kojekakve metalne skalamerije, što uz zidove, što po sredini prostorije… a po njima su bili nakačeni ljudi – namučeni, znojavi… sa izrazima lica po kojima se moglo naslutiti koliko je koja osoba mučena.
Nakon detaljnog pregleda, najzabrinutija sam bila za onu plavu seku čije su usne bile napućene kao kod pastrmke i koja je, kao sojka na jugovini, treptala put crnog dečkonje koji je dizao tegove i koji je jedino video svoj odraz u ogledalu, nesvestan ičijeg prisustva. Nju nije primećivao. Čak mu nije pažnju privuklo ni to što joj je lice, lagano ali sigurno, poprimalo boju plavog patlidžana.
I tada sam shvatila…
U srednjem veku su postojale sobe za mučenje – tamnice – prepune kojekakvih skalamerija osmišljenih da čoveku nanesu bol. Te prostorije su vremenom evoluirale u ono što danas nazivamo teretanama ili, ako ćemo bit ’’IN’’ i tako se izražavati, fitnes centrima, a za mučenje u njima dobrovoljno plaćamo.
O, ludi li smo…
Okrenuh se ka Dejanu.
-E, jesi li za kafu?
-Molim? – izbečio se kao da sam mune znam šta predložila.
-Hoćemo li da odemo na kafu?
-Kada?
-Kako kada? Pa, sada.
-Sada?
-Aha…
-Ti to ozbiljno?
-Najozbiljnije.
-Ti nisi normalna.
Slegoh ramenima.
-Ok. Hajdemo.
Kafa je bla OK, mada ne kao u mom omiljenom kafiću. Ćaskali smo o svemu i svačemui bilo je prijatno. Nije mi žao što sam odustala od treninga, ali me i dalje, nakon svih ovih godina, kopka da l’ je ona pastrmkica iz teretane pretekla. Eto… živa nisam.
I, da…
…i sada, kao i tada dok sam odlazila, na pameti mi je samo jedno kad se setim ovog događaja:’’ Nikada ti, moja Sašo, riba biti nećeš.’’.
-Reci mi… Gde se kupuje mašta?
-Ne mogu ti to reći.
-Znam da možeš… pitanje je samo da li hoćeš da mi kažeš.
-Nije da neću…
-Reci mi.
-Teško je objasniti. Mašta se kupuje…
-Odakle onda ljudima? Odakle tebi?
-Ona te pronalazi.
-Gde?
-Na raznim mestima i u svakojakim prilikama…
-Kojim?
-U Nedostupnosti, u Nemogućnosti, u Traženju, u Čežnji…
-Ma da… a čime se plaća? Klikerima?
-Ne… ne plaća se. Ona te pronalazi, a tvoje je samo da je hraniš.
-Čime se mašta hrani?
-O… ona je vrlo probirljiva. Neće ona svašta da jede.
-A šta hoće?
-Ideju, Volju, Trud i Želju.
-Ma da…
-Eto zašto ti nisam mogla reći.
-Nisi mi ni rekla. I dalje ne znam gde je mogu kupiti.
-Ne možeš… i nikad te neće pronaći, dokle god misliš da je novac ono čime možeš baš sve nabaviti.
Kiša je kvarila dan. Barem su tako svi govorili, ali njoj lično nije smetala. Nije to ni bila prava kiša. Više je to bilo nadureno, nasumično prskanje pokojeg našušurenog oblačka. Nemir joj je već neko vreme kolao venama i zato se uputila u šumu na rubu grada.
Crni Gavran, njen verni pratilac, je preletao iznad njene glave, kao kakav osmatrač – zaštitnik, i tek bi pokatkad ljutito graknuo kad bi ga pogodila neka kap. Pravila se da to ne primećuje.
-Samo se ti pravi blesava… – zagraktao je. – …sram te bilo!
-Šta sam ti ja sadvkriva, Garavi Namćoru?
-Kako šta? Malo li je samo to što si po ovakvom vremenu rešila da šetaš?
-I dalje ne shvatam šta je u tome loše…
-Znaš… za visoko inteligentnu osobu si ponekad zaista glupa.
-Ne znam zbog čega zvocaš, ali da ti odmah kažem da mi nećes pokvariti dan.
-Ne znaš zbog šega zvocam? Zaista? Dođe mi da te par puta kljucnem u glavu, ne bi li ti se pamet probudila. Ovako sve moram da ti nacrtam, a po nešto i obojim pride. Gunđam jer mi je moje lepo perije pokvašeno i što izgledam jadno ovako mokar, a sve zbog toga što su tebe uhvatili pundravci. Eto zašto zvocam!
-Ali…
-Šta je? Opet ne shvataš? Da nećeš i da ti obojim?
-Niko te nije terao da kreneš.
-Niko te nije terao da kreneš… – podrugljivo je ponovio njene reči. – Naravno da me niko nije terao i niko me ne ni bi mogao naterati sve i da hoće, ali sam morao. Njušim nešto… nešto nije kako bi trebalo biti.
-Šta?
-Što mene pitaš? Nisam ja sveznajući! Da nisi takav vrtirep i da ne voliš da lunjaš po kojekakvim vukojebinama i da zavučeš tu njuškicu i gde joj nije mesto, već da, kao svako fino žensko šeljade, sediš kod kuće, kuvaš, vezeš, čitaš…
-Ha! To je u pitanju, znači! Opet su te podmitili da me nagovoriš da „budem dama“. E, pa… ponoviću ti po hiljaditi put, ja sam ovo sto vidiš, bas onakva kakva jesam.
-Ali…
-Nema ali! Više te ne slušam… nećeš mi pokvariti dan, nesrećo!
-…nisam… samo slutim da nije sve kako misliš da jeste…. – prošaputao je Gavran, shvatajući da nema smisla reći joj išta više.
Konašno su stigli. Udahnula je punim plućima, osećajući navalu pozitivne energije. Konačno je našla mesto za sebe. Iz torbe je izvukla tanku gumenu prostirku i prostrla je po travi, a preko nje karirano ćebe. Sela je, ogrnuvši se ćebetom.
-Šta to radiš? Valjda ne misliš da se ovde zadržavamo?
-Ne mnogo… Za pola sata, sat me probudi i bežimo.
Zagratkao je u znak protesta i sleteo kraj nje pomno gledajući unaokolo. Nije znao koliko je vremena prošlo kada je shvatio da se neko nalazi u šumi, veoma blizu njih. Poleteo je i sleteo na obliznju granu. Gledao je u pravcu odakle je očekivao dolazak neznanca i par puta zagraktao. Na zemlji se cura, ušuškana u toplom ćebetu, tek malčice promeškoljila, ali je nastavila da spava. Zagraktao je jos par puta, ali ni to nije pomoglo. Perje mu se nakostrešilo kada je ugledao tamnu priliku kako se primiče usnuloj curi. Ne znajući šta drugo da učini, poleteo je pravo ka očima pridošlice koji je rukom, u poslednjem trenutku, zaštitio oči.
-Pobogu, prestani! Prestani! To sam ja. – rekao je pridošlica.
U pola sledećeg napada, shvativši da je pridošlica Onaj Koga Je Ona Iščekivala Mesecima, „njen Vitez“ – kako ga je zvala, Gavran je malo ispred njegovog lica zaokrenuo i sleteo na zemlju, pored svoje gospodarice, kljunom uhvatio kraj ćebeta i počeo da ga vuče.
Otvorila je jedno oko i susrela se, nosom u kljun, sa pernatom dosadom.
-Posetu?
-Aha…
-Ko je tu?
-Vitez…
Iz mesta je skočila na noge trudeći se da koliko toliko popravi izgled. Na kraju je zategla kosu u rep i potražila ga pogledom.
Konačno ga je, nakon nekoliko meseci, ugledala. Srce joj je freneticno udaralo, ruke su joj se tresle, noge su pretile da je izdaju, ali se na njenom licu pojavio osmeh koji bi obasjao i tri najmračnije šume. Gavran je zakolutao očima, a došljak se nije ni pomerio s mesta. Na licu mu se nije pomerio ni jedan mišić. Odjednom je zahladilo i vetar je počeo da duva. Odora se uvijala oko njega, kao crna krla spremna da se svakog časa rašire i ponesu ga odatle.
-Zdravo. – rekla je tiho, mirnim glasom, nesigurna kako da se postavi nakon toliko vremena, ali je njen osmeh pokazivao koliko je srećna što ga vidi.
Ćutao je.
Mirno je stajala i gledal ga u oči. Odjednom, a da ona nije primetila ni najmanji pokret, u njegovoj ruci se našao luk, a druga ruka je već strelu nameštala na mesto. Gavran je zagraktao, a ona se, shvativši šta će se dogoditi, samo još više nasmešila i, trenutak pre nego je strela pogodila njeno srce, jasnim, sigurnim glasom rekla.
-Nemoj me zaboraviti, Viteže.
Krik Gavrana je prekinuo iznenadni muk koji je vladao u šumi…
***
Uz vrisak se probudila i sela. Trebalo joj je vremena da shvati gde je i da je sve bio samo san. U sobi je vladao mrak, tek poneki slabašan tračak svetla se probijao kroz roletnu. Kosa joj je, mokra od znoja, u bičevima padala preko lica i ramena. Bučno je hvatala dah. Srce joj je udaralo kao ludo. Dubokim disanjem je pokušavala da se smiri i povrati ravnotežu. Sat je pokazivao 22:22. Polako je ustala i krenula pod tuš, ne bi li nekako saprala osecaj izdaje koji je osetila u zadnjim trenucima sna, a koji je nikako nije napuštao…
…sedeli su zagrljeni na obali reke, okupani toplim zracima sunca koji su za početak godine bili neočekivani, i uz smeh pravli žabice…
…baš kao što su pričali da hoće…
…jednom…
…kad bude došao.
A onda joj se ruka našla u njegovoj i poveo ju je.
Scenografija se iznenada promenila.
Bila je noć. Nebo je bilo posuto zvezdama među kojima se šepurio Mesec, kao da hoće reći „Rekao sam ti!“.
Stajali su sami, jedno naspram drugog, na sred velikog Trga. Dodirivali su se samo pogledima.
-Gde smo? – upitala je, ne skidajući pogled sa njegovih očiju.
-Na Trgu Bezimenog Poljupca. – rekao je.
-Da li bi dobio ime po nama, ako bi se poljubili ovde… sada?
-Ovde se niko nikada nije poljubio.
-Niko?
-Niko. Nikada. Kažu da kad se dvoje ovde poljube, ostaju zauvek zajedno, a „zauvek“ zvuči kao kletva. Niko se još nije usudio…
-Meni ne bi smetalo. – rekla je i on spusti usne na njene.
Vatromet je pocepao nebo.
Magija ih je prenela u njegovu sobu.
-Volela bih da ti je stalo do mene. – rekla je tiho.
-Ali, meni je stalo do tebe, blesice. Jako. – rekao je ozbiljno, a njoj je to, sada kada su se konacno gledali u oči, bilo i više nego dovoljno da strah i tuga nestanu.
Zidovi su se srušili, a ruševine su se pretvorile u prah i plavo nebo, bez oblačka se jasno videlo. Ljubili su se. Više nije bilo zidova koji su ih štitili. Konačno su bili potpuno sigurni u sebe i jedno u drugo. Ležali su isprepletani… ne kao prijatelji, a jos manje kao neprijateji.
Trgla se iz sna…
…i sve se raspršilo, kao balon od sapunice. Sve sem osećaja da će se uskoro sresti. Pogledala je na sat. Kazaljke su se poklopile. Bilo je 01:05. Prisetila se onoga što joj je rekao par dana pre nego što je otišao: „…ni ćutanje ni udaljenost ni okolnosti… NIŠTA ti ne može oduzeti…ako je pravo…“.
Suze su joj nekontrolisano lile, a onda bi utonula u san isprekidan košmarima, da bi se probudila i prepustila se suzama. I tako u krug, da više nije znala koliko je dugo ležala tu, na suvoj, ispucaloj zemlji.
Zašula topot koji se približavao. Onda je sve utihnulo i ona je instiktivno osetila da je tu. Skupila je snagu i ustala. Pogledala je oko sebe i ugledala čudovište koje ju je gledalo. Iz njega su isijavali zloba i bes. Bila je to opaka zver, mnogo gora nego sto ga zamišljala čitajuci o njemu. Gledala ga je i očekivala njegovu reakciju.
Odjednom se propeo i počeo udarati prednjim nogama o zemlju dižući prašinu. Nije se pomerila sa mesta, samo je malo skupila oči. Nije se smirivao i to ju je počelo nervirati. Sva tuga koja ju je lomila, sad se pretvorila u bes. Užasan bes za koji nije ni pretpostavljala da može da ga oseti ni približno kako ga je sada osećala.
– PREKINI! – viknula je jezivo hladnim glasom ne gledajući ga – Prekini, Asteriuse, glupo govedo!
Zavladao je muk i ona podiže pogled. Stajao je mirno i u njegovim očima je ugledala zaprepašćenost.
– Molim?!?!? – riknuo je.
Sada je bio njen red da se zaprepasti. Ono što je izgovorio zvučalo je kao da joj se obraća na grčkom, ali ga ona savršeno razumela iako nije znala ni reč grčkog.
– Ti me razumeš?
– Da, kao i ti mene.
– Kako?
– Nebitno je. Pitao sam te šta si rekla! – režao je.
– Rekla sam ti da prestaneš da se džilitaš i dižeš prašinu.
– Rekla si da sam glupo govedo!
– Jesam. Zar nisi?
– Ovo će te skupo koštati.
– Samo života, ali to sam i ocekivala.
– Ti se ne plašiš?
– Zamisli, ne… Nemam šta da izgubim.
– Nemaš?
– Ne, nemam. Sve sam izgubila, čak i srce.
– TI SE STVARNO NE PLAŠIŠ?
– Ponavljaš se, Asteriuse.
– Ti nisi normalna.
– Nisam, čim sam dozvolila da stojim ovde i raspravljam se sa mitskim bićem očekujući da me ubije i nahrani se, mimo reda mu.
– Ko si ti?
– Sasvim obična cura koja nije ovo zaslužila, ali kad je vec tako… budi barem toliko ok da me ubiješ odmah i da završimo s tim.
– Da te ubijem?
– Pa to radis… zato si i zatvoren ovde, mada licno mislim da ti je, kao i meni muka od ljudi, tih licemernih, lazljivih i poganih stvorenja i da ne želis da izađeš odavde iako bi mogao.
– Ti znaš?
– Šta?
– Da znam gde je izlaz.
– Toliko si dugo ovde, a pride si polubog… naraavno da znaš.
– Nisu mi te doveli. Otkud ti ovde.
– Bila sam glupa.
– Da?
– Dovoljno glupa da povereujem jednom derletu koje je reklo da je džentlmen i da me neće ovde ostaviti. Tako glupa sam ušla ovde sama.
– Glupo žensko…
– Užasno glupo.
– Ne deluješ tako.
– Ni sama nisam znala. Nego, hajde, ubij me i završi sa tim.
– Neću.
– Molim?
– Neću te ubiti.
– Nećeš?
– Neću. Ima nešto u tebi sto bi bilo greota uništiti.
– Kad tad ću umreti, a nisam ni trunku ambiciozna da bih to nešto iskoristila.
– Drugačija si.
– Od čega?
– Od ljudi.
– I ja se ponekad osećam kao da sam sa druge planete.
– Vekovima svako ko se nađe ovde kuka i moli za svoj bedni život, a ti ništa. Ni da trepneš.
– Treptala sam dok si se džilitao i dizao onoliku prašinu.
Zaprepastila se kada je začula roptanje koje je ličilo na smeh.
– Jbt, ti se to smeješ?
– Vekovima se nisam nasmejao, ali ti si tako smešna.
– Uopšte se ne trudim da budem smešna. Hoću da se ovo završi.
– Pričaj mi.
– Sta, dođavola, da ti pričam? Neću da pričam sa tobom, hoću da završimo sa ovim.
– Nema ništa od toga. Pričaj mi kako si dospela ovde.
– Glupo.
– Da, to smo već shvatili.
Uzdahnula je.
– Nema tu mnogo toga da se priča.
– Dobro, pričaj to malo čega ima.
– Mučiš me.
– Veruj mi, ti nemaš pojma sta je mučenje.
Zatvorila je oči.
– Sreli smo se sasvim slučajno. Pričali, provodili vreme zajedno. Ja sam, po pravilu nepoverljiva prema ljudima, počela da mu verujem. I eto… sada sam ovde i preganjam se sa strahom i trepetom da me pojede, a on se nećka.
– Nije da se nećkam, nego neću.
Sela je.
– Ne znam šta da ti kažem.
– Kako jeste.
– Ja uvek kažem kako jeste, na žalost.
– To ti ne verujem. Ljudi lažu.
– Shvatila sam…
– Slagao je?
– Ne znam. Nema ga. To jedino moze da znači da je lagao.
– Možda…
– A, ne! Zajebite i ti i Mesec tu priču.
– Šta je sa Mesecom?
– Mesec kaze da on ne laže.
-Ti pričaš sa Mesecom?
-Da… i onje dosadan ko i ti… i kaže da on ne laže. A ti kažeš da Mesec ne laže.
– Pa Mesec ne laže.
– Nista ne razumeš… Mesec kaže da on ne laže.
– Ako Mesec kaže…
– I Mesec laže.
– Ne laže, ali ispricaj mi sve.
I ona je pocela da prica. O Italiji, o kredi i vodi iz Dunava, o dogovorima, o nestajanjima, o ubeđivanjima da je tu, o obecanju da ce reci ako reši da ode, o smrti, o opasnostima, o nestanku bez reči, o blokiranju, o pismu njegove najbolje drugarice… Pričala je i pričala i pričala, a on je slušao bez da je i jednom prekine.
– Verovala sam mu – rekla je i zamislila se, a on je nije prekidao, čak ni u razmišljanju – Ne volim praznike jer nemam šta da praznujem. Ne volim zimu. Ne volim ni sneg. Bila je ovo prva zima kojoj sam se radovala i prvi sneg kog sam sa radoscu iščekivala… a sad… sad je jos gore.
– Mislim da zima nije strašna. Ni sneg nije pao.
– O cemu ti to? Vidis da je toplo.
Opet je zaroptao.
– Ne smej se, vec mi reci o čemu ti to.
– Da li znas koji je mesec?
– Negde… početak, eventualno sredina novembra.
Ako bi se merilo po ljudskom smehu, njegovo roptanje je bilo na granici zacenjivanja.
– Koji ti je đavo?
– Novembar…
– Šta je tu smešno?
– Smešno je jer je decembar. Ostalo je jos desetak dana do kraja godine.
– Molim?!?!?
– Aha.
– Dođavola!
– Slušaj, dete… ja tebe sad vodim do izlaza. Možda je on tamo.
– Mislim da nije…
– Šta ćes ako nije?
– Ništa.
– Ništa?
– Ništa. Odlučio je tako. Mogu samo da poštujem njegovu odluku.
– Pođimo.
Ustala je, pokupila stvari i gurnula ih u ranac. Pošli su ćuteci. Dugo su lutali memljivim hodnicima pre nego što je zastao.
– Stigli smo.
Okrenula se oko sebe.
– Idi iza ćoska i tu ti je izlaz.
– Sačekaj me.
– Molim?
– Sačekaj me.
– Gde?
– Ovde… Čuvaj mi stvari, vratiću se.
– Čekaj, luda glavo… – viknuo je za njom, ali je ona vec nestala iza ćoška.
Gledao je u ranac koji je ostavila na zemlji i razmisljao o drskom derletu koje mu je potpuno poremetilo život u par sati koliko je prošlo otkad ju je pronašao kako zgrčena leži na zemlji, sva umrljana suzama i prašinom. Razmišljao je kako je tužno da život tako šamara one koji to ne zaslužuju.
Iznenada se pojavila ispred njega. Oči su joj bile pune suza.
– Šta se desilo?
– Bila sam do izlaza.
– I?
– Nije tamo… – rekla je i oborila pogled.
– Hej, podigni glavu.
Nije ga poslušala.
– Podigni glavu i pogledaj me! Odmah!
Poslušala ga je.
– NIKO! Baš niko nije vredan tvojih suza. Možda nije mogao da te sačeka. Ali ako je mogao biti, a nije, ne zaslužuje da trošis vreme na njega.
– Opet ne znam sta je od ta dva. A i obećala sam mu.
– Obećao je i on tebi.
– Jeste.
– Možda ti mogu ti pomoći.
– Kako?
– Savetom.
– Da čujem…
– Postoji velika mogućnost da ti se javi, ali ne razmišljaj o tome. Izađi odavde, izbaci ga iz misli i živi život kako želiš. Sada to možeš. Ako ti se javi, znači da nije lagao i da njegova reč vredi, a ako ne… onda je obican lažov i manipulator, a takav ti ne treba.
Gledala ga je i odjednom joj se usne razvukože u osmeh.
– Šta se smeješ?
Slegnula je ramenima.
– Igras se Boga? Odjednom to što si rekao izgleda sasvim prihvatljivo, sad kad ti to kažeš… a ja sam više od mesec dana sebe u to ubeđivala i ništa…
Namignuo joj je.
– Pođi… i ne zaboravi da do kraja godine osmisliš šta želis i da od nove godine započneš lep život.
– Neću zaboraviti. – rekla je.
Sagela se i podigla ranac sa zemlje.
– Znaš… rekao je jednom da pazim jer mogu da uletim pravo tebi u zagrljaj, a on je bolji frajer nego ti.
Ćutao je.
– I znas šta?
– Šta?
– Činjenica je da je bolji frajer nego ti, ali je tvoje srce ogromno i predivno. – rekla je i zagrlila ga.
Kada se odmakla od njega i pogledala ga, oci su mu bile pune suza.
– Beži sada, ludo derle… beži pre nego što se predomislim i pojedem te.
Nasmejala se. Prišla mu je i jos jednom ga zagrlila i poljubila ga.
– Hvala ti…
– Briši sada… i učini nešto lepo za sebe. Budi ti, kakva jesi.
– Zbogom, Asteriuse.
– Zbogom, princezo.
Jos jednom ga je pogledala i krenula ka izlazu. Sa druge strane ju je docekao hladan vazduh. Malo se stresla, ali se nasmejala. Koliko god da je hladno, ne moze biti hladnije od onoga koliko joj je bilo hladno oko srca otkako je otišao bez reči.
Prevrtala se po krevetu, ali joj san, i pored umora koji je lomio, nije dolazio na oči. Nakon nekog vremena je uzela je telefon i pogledala. Nije bilo ničega. Tačnije, nije bilo ničega njoj namenjenog. Čak ni one poruke koju je tog popodneva ostavila. Ta praznina ju je zabolela jače nego sto bi je zabolelo da je dobila šamar.
-Zašto? – prosaputala je, ali odgovora nije bilo.
Odložila je telefon, i polako se spremila. Na kraju je vezala kosu, spakovala stvari i izašla iz stana.
Bilo je malo pre ponoći. Noć je bila lepa, neobično prijatna za to doba godine. Lagano se uputila ka reci. Koraci su joj bili teški, kao da je na leđima nosila ogroman teret. Ipak, nije imala želju da se vrati u stan. Došla je do reke i ugledala čamac koji je stajao na obali. Uskočila je u njega i sela. Nije razmišljala ni o čemu. Samo je sedela i osluškivala reku. Ogromna praznina ju je ispunjavala preteći da eksplodira u njoj.
Iznenada je začula lavež u blizini. Zvučalo je kao da je u pitanju veliki pas, ali se nije uplašila. Volela je životinje. Okrenula se i začkiljila kroz mrak, pokušavajući da ga vidi. Nije uspela, iako je osećala da je tu negde. I bio je. Odjednom je izleteo iz mraka. Shvatila je da je u pitanju pitbul ili staford. Ogroman primerak koji je lajući poleteo ka čamcu, uskočio u njega, skočio na nju spuštajuci ogromne šape na njena ramena i… liznuo je po nosu. Sve se to dogodilo u nekoliko trenutaka. Nakon prvog šoka i psećeg oduševljenog cviljenja i skakanja oko nje i po njoj, počela je da se smeje.
– Kretenu kučeći… hoćeš da presvisnem od straha? – rekla je pokušavajući da smiri zverku, ali joj nije polazilo za rukom. – Pobogu, smiri se! Sedi! – konačno je uspela da izvuče autoritativni ton i pas je seo, ali je nastavio da se vrpolji.
Držala ga je za ogrlicu, mazeći drugom rukom blentavo stvorenje i pronašla pločicu koju je ona davno kupila i na kojoj je bilo ugravirano ime. Tada je ovaj lepotan bio štene, a sada je prelep pas od.. preračunavala je… skoro pet godina. Kao što je i očekivala, na pločici je pisalo „Slaj“. Osmehnula se i zagnjurila lice u vrat životinje. Kada se odmakla od njega, u očima su joj blistale suze.
– Pa gde si ti svo ovo vreme, glupa živuljko? Mislila sam da su te uhvatili domoroci i pojeli te u slast, zajedno sa onom tvojom budaletinom, tamo negde po tim Afrikama… – rekla je, vešto izbegavajući jos jedan „poljubac“. Mazila ga je i tiho mu šaputala, a on bi tek pokatkad zalajao, kao da joj je pokušavao staviti na znanje da je razume.
Nakon nekog vremena je podigla pogled i zagledala se u mrak, ka onom mestu odakle je pas iskočio.
– Hoćeš li izaći iz mraka? – progovorila je ustajući.
Izašla je iz čamca, a pas ju je u stopu pratio iduci tik uz njenu levu nogu, baš onako kako ga je učila dok je bio štene.
– Ako nista drugo, moraš uzeti psa. Sam ti neće doći dok sam ja tu, znaš to.
Iz mraka se začuo zvižduk. Stajala je bez reči. Pas se nije pomerio. Odjeknuo je jos jedan zvižduk i… ništa. Nakon trećeg zvižduka je izronio iz mraka.
– Nisam ga mogao zaustaviti. – rekao je umesto pozdrava, a onda je zarežao na psa. – Đubre izdajničko… Oduvek si je više voleo nego mene.
Neverovatnom brzinom se pokrenula i stala između njega i psa koji se šćućurio i legao kraj nje.
– Samo jos jednu grubu reč da čujem i letećeš u Dunav.
Pogledao ju je mrko. Gledala ga je pravo u oči, prkosno. Konačno se nakezio.
– Ja da letim u Dunav, žabo?
– Aha…
– Zbog paščeta?
– Na korak si od kupanja…
Gledao ju je bez reči. Nije sklonila pogled.
– Zbog psa? – preformulisao je pitanje.
– Zbog zadnjih dvadesetpet godina, koliko mi konstantno ides na živce.
– Konačno si priznala…
– Šta?
– Dvadesetpet godina… obično zakineš dvadesetak.
– Realno… tih dvadeset godina si lunjao po belom svetu, pa se ne računaju.
– A šta ti radiš u gluvo doba noći sama ovde?
– Izašla sam na vazduh.
– E, žabo, žabo… Nedostajala si mi. Dođi ‘vamo. – reče i raširi ruke.
Nije joj trebalo dvaput reći. Poletela je u njegov zagrljaj i istog trenutka kad je sklopio ruke oko njenih ramena, počela je da plače. Sve ono sto joj se nakupilo u životu i ono što se u zadnjih petnaestak dana izdešavalo, a izgurala je bez i jednog uzdaha, sada se izlilo na njegovo rame. Bio zbunjen njenim plačem jer nije bila plačljivica ali nije rekao ni reč. Stajali su tako bez reči, dok su joj jecaji potresali celo telo. Pas je cvileo.
Nakon skoro sat vremena se smirila i odmakla od njega. Rukom je brzo obrisala oči i pogledala ga.
– Drago mi je što te vidim. – rekla je iscedivši osmeh iz sebe.
– Stvarno? Zar toliko da, od sreće, pizdiš više od sata.
Šmrknula je ne udostojivši ga pogleda.
– Idemo, Slaj! – rekla je i krenula, a pas ju je u stopu pratio.
– Gde si pošla sa mojim psom? – upitao je.
– Da sednem. Umorna sam.
– Umorna… – promrmljao je dovoljno glasno da ga čuje i krenuo za njom – … to objašnjava neke stvari.
Došla je do klupe i sela. Pridružio joj se bez reči. Decenijama su bili prijatelji. Bila je to ona vrsta prijateljstva gde su umeli u glas da pričaju, satima da ćute, prepiru se, dugo se ne vide… i ništa od svega toga nije moglo da poljulja to prijateljstvo. Neko vreme su sedeli u tišini, svako zadubljen u svoje misli. Palila je cigaretu za cigaretom. Iznenada je izvadila telefon iz tašne i pogledala, a onda ga vratila nazad i zapalila jos jednu cigaretu.
– Nisi bacila to đubre. – prvi je prekinuo tišinu.
– Pet dana nisam zapalila ni jednu, do vešeras. Pre toga tek po koju, uz kafu…
– Pa si rešila da nadoknadiš… ili se ubiješ…
– Kao da bi neko primetio.
Nije nista rekao.
– Šta ima kod tebe?
– Kod mene… – bio je zamišljen – …kod mene sve po starom. Lunjam…
– Cujes li se sa Alexom? Nismo se čuli od godišnjice… prve… a evo je već treća. Kako se drži?
– Da. Čujem se… Dobro je.
– Klinci?
– Rastu. Dobro su… jos uvek pitaju za svoju Ašu, kad god se čujemo. Pitaju i Alexa, a on im priča kakvi smo svi mi bili. Nikako da im dosadi. Obožavaju da slušaju te priče.
– Nedostajete mi… svi. I ti. I Alex. I klinci. I… najviše ona. I ona vremena… Ali je, nakon svega, ovako bolje… za sve nas.
– Ne znam, žabo. Ne znam više šta je dobro… Oni su u Americi. Više se neće vraćati.
– Misliš u Italiji…
– Mislim u Americi.
– Americi? Jbt! – oči joj se napuniše suzama, ali više nije želela da kopa. Na kraju, kada je Staša umrla, Alex, Gane i ona su se složili da je za Alexa i klince najbolje da odu odavde i krenu od nule. Gane je i onako lutao po svetu i pridruživao im se kako mu je posao dozvoljavao. A ona je bila tu. – A ti? Šta je sa tobom?
– Ja… Dobro sam. Živ sam. Zdrav. Jedino što mi sve više, kako godine prolaze, nešto fali… ti, Staša, klinci, Alex… ono vreme kad smo bili svi zajedno.
– Zar ne misliš da… da nismo sve ovo zaslužili?
– Kao da nas neko pita šta mislimo…
Uzela je cigaretu.
– Daj i meni.
Pružila mu je kutiju bez reči. Odabrao je cigaretu i zapalio je. Ponovo su utonuli, svako u svoje misli.
– Šta je sa tobom, Mali Veseljače? Jesi li jos uvek onaj isti šeret kakav si oduvek bila?
Slegla je ramenima, a onda, kao da je neko spustio kočnicu koja je oduvek bila aktivna, počela je da priča sve što nikad nikome nije rekla. Pričala je, a on je slušao, bez i jednog pitanja. Kada se konačno zaustavila i pogledala ga, susrela se sa njegovim zaprepašćenim pogledom.
– Bože… tolike godine… uvek smo se tu osecali bezbrižno i pomalo ti zavideli na… svemu… Nisam mogao ni pretpostaviti kako ti je bilo svih ovih godina. Niko nije…
– Eto, sad znaš…
– Dvadeset i kusur godina… dvadeset i kusur godina i ni reč nisi rekla. Nikad se požalila.
Ćutala je.
– Da li je Staša znala?
– Imala je ona svojih muka…
– Alex?
Odmahnula je glavom.
– Da li je iko znao?
– Ponešto bih ponekom rekla… neki delić… kad mi baš dođe do za vrat, da imam utisak da cu crći, ali ne sve. Nikad nikom sve. Ni približno. Do sada.
– Pobogu Aša, zar ti nikada nije palo na pamet da ono što te muči podeliš sa prijateljima?
– Samo bih vas opteretila. I da sam vam rekla, to ništa ne bi promenilo.
– Možda ne bi, a možda i bi…
– Sada je glupo raspravljati o tome. Nikada to nećemo saznati.
– Malo ko bi to izdržao. Ja prvi ne bih. A ti… ti si, i pored svega, nalazila vremena i imala živaca za sve i svakog. I svima si se našla u nevolji, a nikome nisi poverila svoje. I uvek si bila nasmejana… pozitivna…
– Nije bilo potrebe da iko išta zna. Bilo je kako je bilo. Zašto da ikoga opterećujem?
– Pobogu, devojko… hraniš li se ti kamenjem?
– To me je zadnjih dana mnogo njih pitalo, nevezano za ovu priču. Ne… – osmehnula se – …tek ponekad gricnem koji između obroka.
– Daj mi cigaretu.
– Jesi li siguran?
Frknuo je ljutito pa mu je dala kutiju.
– A sada? Nije valjda… da je još uvek tako… – smušeno je zastao – Sama živiš?
– Sa tatom…
– Ne razumem…
Dovrsila mu je priču pričom o zadnjih petnaest dana.
– Toliko sam se nadala da će shvatiti i da ce konacno biti kako je oduvek trebalo biti, ali uzalud.
– O, Bože… Žao mi je… stvarno mi je žao.
– I meni…
– Ti si najhrabrije i najjače biće koje poznajem, to tek sada shvatam.
– Nisam… ja sam obicna cura. Trenutno poprilično raspamećena i daleko od jakog i hrabrog.
– Obična? Daleko si ti, žabo, od običnog. Predaleko…
– Ne laskaj mi… nećeš me smotati. – nakezila se.
– Ne budi sigurna… vec dugo… predugo… se nosim tom mišlju.
– Mrš!
– Tako je vec bolje… mislio sam da si ljuta, posto si tako fina… pa niti me mrškas, niti psuješ.
Nasmešila se. Iznenada se uozbiljio i okrenuo se ka njoj.
– Mogu li te nešto pitati?
– Ako nije bezobrazno. Ja sam fino čeljade.
– Jesi… nestvarno fina i dobra. Nije bezobrazno.
– Onda može.
– Postoji li neko u tvom životu?
Pogledala ga je začuđeno.
– Pobogu, kakvo ti je to pitanje?
– Mislio sam neko STVARNO bitan, kozice.
– Da. – rekla je bez razmisljanja. – Postoji neko ko je STVARNO BITAN.
– Koliko ste zajedno?
– Molim?
Pogledao ju je.
– Koliko ste zajedno?
– Oh… Nismo zajedno.
– Molim?
– Nismo zajedno.
– Oženjen je?
Zbunjeno ga je pogledala, a onda je shvatila i nasmejala se.
– O, ne! Nije oženjen, blesane.
– Nije?
– Nije, naravno.
– Pa zašto onda…
– Izvini, ne želim da pričam o njemu. Suviše sam sebična za to…
– Pa neću ti ga ukrasti…
Nasmejala se.
– Nema to veze sa tim…
– Živo me zanima zašto niste zajedno.
Uzdahnula je…
– Kratko se znamo. Mada… ja sam ga znala mnogo pre nego što smo se sreli.
– Eh…
– Šta je?
– Ništa… nastavi.
– Daleko je.
– Jbg.
– Doći će.
– Da li zna koliko je srećan?
– Ne razumem…
– Nadam se da zna koliko je srećan.
– Otkud ti znas da jeste?
– Čekas ga. To je dovoljno da bih znao.
Gledala je u reku. Kada se okrenula ka njemu oči su joj svetlucale od suza.
– Znas, mislim da neće biti onako kako bih želela. Previše sam ja obična za njega.
– Molim?
– Da… obična, nesigurna, gnjavež…
– O kome ti to?
– O onoj … znaš … – tužno se osmehnula.
– Samo bi budala tako nešto pomislila, a verujem da on to nije čim ima tvoje srce.
– Znam ja…
– Prekini. Nema toga. Ne više! Ti si jaka, hrabra, dobra, požrtvovana osoba koja vredi više nego većina drugih. Svako normalan bi poželeo da ima takvu devojku.
– Nije sto sam naša i sto slušam, ali sam najbolja….
– Uozbilji se, jebem mu mater! Zaboravi to što ti je utuvljeno u glavu. Nema više toga. Zaboravi. Počinješ novo poglavlje u životu. Biće ti teško da se navikneš na neke obične, normalne stvari…
– Mislis da naučim…
– Mislim. Da naučiš. I znam da si pametna cura i da ćes uspeti.
– Da… hoću, ali treba vremena.
– Možda ne toliko koliko misliš.
– Ne znam…
– Sada imaš sebe. Bolje ti društvo od sopstvenog nije moglo zapasti. Pa polako… korak po korak.
– A šta ako zabrljam i oteram ga, ako već nisam… izgubiću i njegovo prijateljstvo.
– Za jednu tako inteligentnu osobu, ponekad zaista glupo rezonuješ.
– Imam te svetle momente…
– Zasto sumnjaš u njega?
– Zaboga, ja ne sumnjam u njega, već u sebe.
– Nemoj ga vređati… Opet ću ti reći. Ne znam čoveka i ne znam celu priču, ali s obzirom da je srušio sve one tvoje zidove, a jeste – osećam to iz načina na koji govoriš o njemu, siguran sam da vredi. Ne znam koliko to traje… ali ako ga do sada nisi oterala, verovatno je shvatio kakva si i razume da postoji dobar razlog zašto si, kako kažeš, nesigurna i zašto gnjaviš.
– A šta ako je vec otišao, ali je toliko fin, pa ne zna kako da mi, na fin način, kaže sa se nosim…
– Jebalo te to „ako“…
– Hej!
– Izvini, ali si me iznervirala. Kidaš sebe nečim što verovatno ne postoji.
– Ima toliko njih koje bi…
– Žabo…
– Oj…
– Shvati jedno… sada i za vjeke vjekova… ako je nesto pravo i iskreno, niko i ništa ga neće sprečiti da se ostvari.
– To sam vec čula…
– Zapamti…. NIKO I NIŠTA ne moze sprečiti da se ostvari ono što je pravo i iskreno. Tu je još uvek. Neka ti to bude dobar znak, za početak. Ako je ovo pravo, razumeće sve i biće sve ok kada dođe.. Ne muči ni sebe ni njega. Seti se .. korak po korak.
– Dosadan si…
– E, tako… shvatila si. Sada možemo poći… kasno je.
– Koliko ostaješ?
– Idem danas.
– Već? Kada ćes ponovo doći?
– Žabo…
Pogledala ga je i u sekundi shvatila sve.
– Da? – prošaputala je.
– Ne verujem da ću se više vraćati. Barem ne skoro.
– Za godinu…
Odmahnuo je glavom.
– …dve…
Odmahnuo je glavom.
– …tri… – jedva čujno reče.
– Ne. Dođe trenutak kad shvatiš da neke stvari treba pustiti. Ovo je taj trenutak. – rekao je odlučno.
– I ti odlaziš… – rece slomljeno.
– Hej… Zar si već zaboravila da za početak novog poglavlja imaš najbolje moguće društvo. Budi prema sebi onakva kakva si bila prema svima nama i drugima i neću brinuti za tebe. A i on će doći.
Plakala je bez glasa. Uzela je tašnu i izvadila rokovnik. Otvorila ga je i iz džepa na koricama izvadila par slika i pružila mu ih. Na slikama su bili svi oni…
– Ovo je sve što imam… želim da ih uzmeš.
– Jesi li sigurna?
Klimnula je glavom.
– Hvala ti, malena, ovo je najlepši poklon koji sam ikada dobio.
Ćutala je.
– Idemo?
Klimnula je glavom i ustala. U tišini ju je dopratio do zgrade.
– Pa… vreme je da se pozdravimo. – rekla je.
– Da.
– Čuvaj se, Gane….
– Hocu, malena. I ti isto. Zaboravi šta je bilo i glavu gore i ne zaboravi da ono pravo uvek nađe put da se ostvari. Intuicija mi govori da će sve biti dobro, samo budi onakva kakva jesi. Budi strpljiva i ne diži zidove, Aša.
– U redu…
Osmehnuo joj se i namignuo.
– Kreni.
Prišla mu je, zagrlila ga i poljubila u obraz. Njegov zagrljaj je bio na ivici da joj slomi rebra, a onda se udaljila. Sagela se i zagrlila psa. Kao da je osetio da ide, odmakao se od nje i uhvatio zubima njenu ruku. Uspela je da oslobodi ruku i jos jednom pomazila psa. Ustala je, pogledala Ganeta, osmehnula mu se kroz suze i ušla u zgradu.
– Ono pravo uvek nađe put da se ostvari, bez obzira na sve. – prošaputala je kada su se vrata od zgrade zatvorila.
Danima je lutala po lavirintu tražeći put koji ce je dovesti do izlaza na kome ju je čekao. Barem je verovala da je čeka. Njegov glas joj je bio putakaz, ali ga poslednjih dana uopšte nije čula. Osećala je da je sve dublje u lavirintu, sve dalje od mesta koje je tražila, i da je pitanje vremena kada će uleteti Minotauru u zagrljaj. Bila je sama i uplašena. Na hranu je skoro zaboravila. Dešavalo se da se po dan ili dva ne seti da išta pojede. Skoro uopšte nije spavala. Ponekad bi se zaustavila i sela da malo odmori i dremež bi je uhvatio, ali bi joj se uvek, na korak od sna, učinilo da čuje njegov glas te bi sebe naterala da ustane i krene dalje. Te večeri je bila na ivici snage. Pogledala je oko sebe. Zidovi su bili previsoki da bi videla preko njih i oivičavali su uske hodnike. Pogledala je gore i videla sivo nebo i tamne oblake koji se valjaju preko njega. Pogledala je jos jednom oko sebe. Na suvoj, ispucaloj zemlji su stajale hrpice kostiju malih životinjica koje, kao i ona, nisu uspele naći put do izlaza. Vec je nailazila na takve prizore. Čak je naletela na tri veće gomile kostiju. Trudila se da ne razmišlja o tome. Sela je da se malo odmori i iz ranca izvukla tefterče. Okrenula je listove do zadnjeg unosa i tada je shvatila da nema više listova. Bacila je tefterče dalje od sebe.
-Predajem se… – prošaputala je, odbacila ranac i sklupčala se na zemlji.
Pade joj na pamet misao da je možda On odustao od nje. Očaj ju je preplavio. U tom trenutku je, po prvi put, shvatila jačinu svojih osećanja prema Njemu. I znala je da, čak i da je On odustao od nje, ona nije odustala od Njega. I nilad neće. Ipak, ma koliko se trudila i pokušavala, sama nije mogla.
Tu u lavirintu, sklupčana na ispucaloj, prašnjavoj zemlji čekala je da Minotaur dođe po nju. Nikakve šanse nije imala, osim ako se ne pojavi On i ne pomogne joj da nađe izlaz, ali šanse za to su bile neznatne.
Više nije imala šta da izgubi.
Zatvorila je oči trudeći se da zaustavi suze koje su pretile da se izliju iz njene duše.
Derle je zastalo ispred izloga na kojem je ogromnim slovima pisalo ‘SALE’. Naslonila je ruke na staklo i radoznalo posmatrala kojekakve eksponate nagurane u izlogu. Odjednom je iz dućana izleteo ljutiti trgovac vičući na derle koje, začudo, ovoga puta nije napravilo ni jedan jedini nestašluk, niti i jednu brljotinu. Stajala je, sleđena od straha, nesposobna da se pomeri, i uplašeno treptala ispod raščupanih, crvenih šiški trudeći se da zaustavi suze koje su pretile da se izliju zbog nepravedne grdnje. Nepravedne, ako se zanemare čokoladni otisci na staklu. Gos’n dućandžija je uplašeno derle drzao za nadlakticu i nije prestajao galamiti na nju, dok je drugom rukom nekontrolisano mahao, što ju je jos više plašilo.
Odjednom… derle se trglo i pogledalo ka izlogu. Učinilo joj se da joj je jedan od izložbenih eksponata namignuo. Naime, bila je to lutka – muškarac, velišine odraslog čoveka, širokih ramena. „Lutke ne namiguju…“ podsetila se. Pogledala je bolje, ali se ništa nije dešavalo. Dućandžija je i dalje vikao. Ponovo joj se oči napuniše suzama, što zbog nepravedne grdnje, što zbog stiska zlog trgovca koji se pojačao. Jedan treptaj iz izloga… jedan namig i strah je nestao. Bol je zaboravljena. Pogledala je dućandžiju i sklopila šake kao da ga moli da stane. Na trenitak se pokolebao, a ona ga je, slobodnom rukom, povukla za rukav i povela ka izlogu. Zbunjeni čovek ju je pratio. Prišli su izlogu. Ponovo je stavila ruke na staklo i priljubila nos uz njega. Netremice je gledala… Dućandžija je uzimao vazduh da bi nastavio sa drekom, eksponat je opet namignuo i ona se veselo nasmejala. Okrenula se ka ljutitom čoveku i pokazala ka vratima, a onda ga povukla za rukav, dajući mu na znanje da želi ući. Shvatio je i pošao za njom.
Radnja je bila mala i pretrpana svim i svačim. Antikvarnica. U normalnim okolnostima bi pretražila svaki ćosak, pregledajući svaku stvarčicu u toj mračnoj radnji prepunoj prašine, ali je ovoga puta imala nešto sasvim drugo na umu. Prišla je eksponatima koji su stajali u izlogu i obratila pažnju na onaj nestašni… na onaj što joj je namigivao. Mirno je stajao. Gledala ga je netremice, čvrsto verujući da joj se nije učinilo.Okrenula se ka drekavcu i mimikom ga je, posto nije znala jezik, upitala za cenu. Dao joj je znak koji je ona protumacila kao da treba da sačeka i krenuo ka vratima na drugom kraju prostorije i nestao kroz njih. Brzo se okrenula ka migajućem eksponatu i uštinula ga. Baš kako je i očekivala, jauknuo je.
-Jao!
-Ha! Znala sam! Ti pričas srpski?
-Jaukanje je univerzalno, tupaava… ali, da… govorim. Ti nisi normalna, znaš!
-Aha…. ti visiš u izlogu, a ja nisam normalna. Važi…
-Bezobrazna si!
-Prašnjav si!
-Ti, ti, ti…
-Ne inati se sa mnom nego mi, pre nego što se drekavac vrati, reci… hoćes sa mnom odavde ili čekaš nekog posebnog kup…
Iznenada je ućutala kada se dućandžija našao pored nje. Čudno ju je pogledao. Dunula je u vis sklanjajuci nestašne šiške s očiju i pokonila dućandžiji osmeh koji bi u trenutku otopio sav led na severnom polu. Upalilo je i drekavac se smirrio. Ponovo je, na svom mahačkom pokušala da pita za cenu. Mali italijančić je mlatarao rukama govoreći joj nešto što nije razumela. Pokušavala je da se priseti onih fraza koje je nabiflala pre nego je pošla na put. Nakašljala se…
-Quanto costa…? – promucala je nesigurno i pokazala ka eksponatu.
Na tren je ućutao, pogledao, a potom rekao nešto što je njoj zazvučalo kao ‘ćikvećento’. Ponovo je počela da pretura po mozgu koliko bi to moglo biti… i shvatila, ako je uopste dobro čula i razumela, da je to smešno mala cena. Ipak je nabrala nosić i tužno oborila uglove usana.
-Mi dispiace molto… E troppo caro… – promucala je i okrenula se da pođe.
Uhvatila je ljutito sevanje očiju iz izloga. Krenula je, odajući svakim svojim pokretom koliko je nesrećna.
-Treccento! – doviknuo je dućandžija, ali se ona nije okrenula.
Taman je stigla do vrata kada začu
-Cento!
Zastala je u mestu, okrenula se i osmehom obasjala mračnu prostoriju. Skakutavim korakom se vratila. Izvadila je novac i dala ga dućandžiji, a onda mu je u ruku ćusnula i žvaku…sa takvim stavom i samopouzdanjem, kao da mu je dala ne znam kakvu napojnicu.. .najmanje duplo veću od cene koju je platila. Prezrivo je pogledao žvaku, pa nju, a potom se, bez reči, zaputio ka prostotoriji iza i u njoj nestao.
-Hoćes li sići sa tog čiviluka i odvojiti se od tog izloga?
-Stvarno si htela otići. – frknuo je uvređeno.
-Bilo mi je preskupo!
-Preskupo?
-To je sve sto imam kod sebe, a jeo mi se sladoled…
-Zbog sladoleda…
-Ne zanovetaj, nego kreni… umreću od prašine…
Izašli su na ulicu. Tek sada na suncu ga je bolje pogledala.
-Hej… pa ti si onaj… onaj tajanstveni… onaj što sam ga pre neki dan isprskala vodom…
-Jesi li uvek takva napast?
-Nisam… mislim… da, ovakva sam, ali nisam napast. Hoćes sladoled?
-Pre bih kafu. I kolač.
-Ok… može kafa i kolač…
Krenuo je, a ona je pošla za njim. Uskoro su stigli. Rekao joj je da je tu najbolja kafa u gradu. Seli su i poručili. Pogledala ga je.
-Aj!
-Sta je?
-Kako si prašnjav… dođi da ti pomognem da se malo dovedeš u red.
Pomogla mu je. I taman kad su završili, kafa je stigla. Pili su je u tišini.
-I? – upitala je iznenada.
-Sta?
-Sta sad?
-Ne znam… kupila si me.
Podigla je pogled ka njemu i opet oduvala šiške s očiju. Počeo je da veruje da joj je taj gest više navika nego potreba.
-Šta ti želiš? – upitala ga je.
-To nije bitno… bio sam u izlogu, na rasprodaji… Čak si se i cenjkala… Pošteno si platila…
Razošarano je spustila pogled. Shvatila je da mu se ni malo ne dopada i jako se rastužila. U trenutku je sakrila tugu, trudeći se da on ne primeti, Pogledala ga i nasmešila se.
-Danas sam dobre volje… slobodan si. – reče mu i namignu, a zatim ustade.
-Gde ćeš?
-Da malo njuškam naokolo.
-Idem i ja.
-Ne.
-Zašto?
-Zato što to ne želis… a ja ne želim da ne želiš… Želim da želiš da smo tu, kao što ja to želim. Opusti se, nije smak sveta ako ne želis, ali…. ako umeš da se igraš i sanjariš, ako umeš da maštaš i istovremeno sa obe noge stojiš čvrsto na zemlji… E, ako sve to… i jos mnogo toga umeš i želiš i ako imas želju da sve to sa nekim podeliš… i ako želis da sam taj neko ja… pa poželiš da me bolje upoznaš, pronaći ćes me na ovoj adresi dok sam tu. Tu je i moj broj telefona. – reče i pruži mu papirić na kome je bila ispisana njena adresa i broj mobilnog.
-A ime?
-Potpuno je nebitno ako nemaš nameru da se družimo. Zato, o imenu ćemo ako bude neke sledeće prilike. – osmehnula se, namignula mu i lagano se udaljila od stola.
Gledao je zamišljeno za njom gužvajući papir koji mu je dala. Opako ga je nervirao taj mali, dosadni šeret. Bilo mu je drago što je otišla.
Dani su prolazili, šunjala se uskim ulicama po ceo dan i fotkala, crtala i pokušavala rečima doc+čarati viđeno. Iako nije htela da prizna, stalno ga je tražila pogledom. Nije ga bilo, a ona nije ni sebi htela priznati da joj je žao.
-Tako je i bolje… ionako je pravi nadrndani gunđavac. Baš me briga za njega.
Mislilo je na nju. NIkako nije mogao da shvati i prihvati da postoji takvo blentavo stvorenje pod kapom nebeskom. „Ona nije stvarna…“ govorio je sebi „…to sam je ja izmislio. Nije stvarna.“
U proteklih par dana je nebrojeno puta izvadio papir sa njenim brojem iz džepa, ispravljao ga i isto toliko puta ga gužvao i vraćao u džep.
-Ma, nikako… ne dolazi u obzir da je pozovem! Ta mala dosada bi me izludela… – ubeđivao je sebe.
I tako su dani prolazili, a kraj odmora joj se peibližavao neverovatnom brzinom.
Cele noći je pljuštala kiša. Dobovanje kiše ju je uspavalo i učinilo da cele noći spava kao beba.
Naspavana, ustala je poprilično rano ne bi li ugrabila da, pre nego sunce isuši asfalt, šljapka malčice po baricama. I dok je proveravala da li je sve spakovala, telefon je zazvonio. Mahinalno je, ne gledajići u ekran, prihvatila poziv. Mislila je da su njeni ili neko od prijatelja.
-Da?
-Dosado, jesi li za šljapkanje po baricama? – prvi put mu je čula glas preko telefona, ali je istog trenutka znala kome pripada.
-Kada?
-Kad siđes.- rekao je i prekinuo vezu.
Osmehnula se.
Nije odolela da uzme prskalicu i napuni je vodom, a onda je pokupila stvari i sišla.
Čim je otvorila vrata od zgrade, mlaz vode iz prskalice u njegovoj ruci ju je pogodio. Ciknula je uzvratila. Smejali su se kao deca. Kada im je ponestalo ‘municije’ prišli su jedno drugom i pozdravili se.
-Siguran si da želis biti tu? – bilo je jedino što ju je zanimalo.
Gospodin u sakou od crnog somota je sedeo u bašti malog kafea i zamišljeno gledao u daljinu.
Malo ko bi iza tog zamišljenog, pomalo setnog, pogleda primetio um stratega koji teži da svi konci budu čvrsto u njegovim rukama. To nisu mogli primetiti ni oni kojima bi dozvolio da mu se približe, naravno – do granica koje je on postavljao. Njegov šarm je zamagljivao poglede tih slučajnih, kao po pravilu površnih, prolaznika koji, ni u najluđim snovima, u tom gospodninu nisu mogli ni naslutiti duh Sivog Vuka…
Sa druge strane ulice, jedno jogunasto derle gledalo Gospodina i prepoznavalo detalje nevidljive oku običnih ljudi.
Odjednom, preko lica derleta se zalepio ogroman đavolast osmeh… hitro je prišla stolu za kojim je sedeo Gospodin u sakou od crnog somota i polila Gospodina vodom iz male prskalice, okrenula se bez reči i udaljila se od stola.
Zatečen iznenadnim napadom, Gospodin je zbunjeno gledao za derletom koje se udaljavalo, a onda se grohotom se nasmejao. Na zvuk njegovog smeha se okrenula i peko ramena mu uzvratila ogromnim osmehom i namignula. Znao je da je (pre)poznat, ali mu to nije (za)smetalo, barem ne u onolikoj meri u kojoj je očekivao da će mu smetati kada se to napokon dogodi…
-Ovo suđenje traje danima. Saslušali smo sve svedoke i red je da polako privodimo kraju ovaj cirkus. Imate li šta reći u svoju odbranu?
-Nisam kriva!
-Niste?
-Nisam!
-Dobro… želim da znam šta se, po Vama, tačno dogodilo.
-O, ništa posebno… ne znam…
-Da li uopšte znate za šta se teretite?
-Iskreno… nisam sigurna. – rekoh najiskrenije, a prevodilac prevede.
Mrk pogled je prešao sa mene na advokata “po službenoj dužnosti” koji je, kao i stotinu puta do sada koliko traje ovaj pravni vašar, slegao ramenima. Mrk pogled je vraćen meni.
-Lady MwkFa D’ZeRtZ, optuženi ste za unošenje nemira u emotivni život tužitelja.
-MOLIM?!?! Ja?!? – bila sam iskreno zaprepašćena.
-Da… VI!
-Ali… kako ja kada je on… ali… ja njega i ne poznajem, ako izuzmemo balavljenje zbog njega tokom gledanja par serija i filmova… i sedenja u kafiću… tad sam ga prvi put videla uživo. I to je sve. Sutradan kad sam došla u kafić, da popijem kafu, uhapšena sam.
-Izuzmimo balavljenje pred TV-om. Radi se o susretu u kafiću.
-Oh, to…
-Da, to.
-Pa, iskreno… mi se, zapravo, nismo ni sreli. Samo smo sedeli na istom mestu… on za stolom s nekim društvom, mislim… a ja za šankom. Sve je ovo, da Vam ja kažem, jedan veliki nesporazum.
-Nesporazum?
-Da.
-Onda mi recite šta se zapravo dogodilo. Izđjite, želim čuti Vašu verziju događaja.
Izašla sam i otišla do mesta za svedoke.
-Stanite! Prvo se zakunite da ćete govoriti samo istinu.
-Kunem se!
-U redu… možete početi.
-Pa, bilo je to ovako… Sedela sam, kako već rekoh, za šankom i upijala slike, zvukove i mirise… za blog, znate… da mogu dočarati atmosferu u svojim postovima u kojima bih pisala o putovanju po Vašoj zemlji. Iznenada sam, sasvim slučajno, primetila da me gospodin koji me optužuje fiksira pogledom. Činilo mi se da me netrepćući posmatra, pa sam se zapiljila da bolje vidim. Pitala sam se je li je to baš ON I da li baš mene gleda. Izgledalo mi je neverovatno. Iskreno, ni sada mi nije ništa manje neverovatno..
-Znaci… samo ste hteli da utvrdite da li je to stvarno On i da li baš Vas gleda?
-Da. Nisam bila sigurna gleda li mene taj čovek. Bilo mi je neverovatno. Jos manje mi je bilo verovatno da je to baš On. Pa On je san svake žene na planeti, a ja… ja sam samo obična ja.
-Ali, on kaže da ste mu namigivali tim svojim očima,
-Ja? Njemu? Namigivala? Taman posla, druže sudijo!!! Za koga me Vi to smatrate? Istina je da je prostorija bila puna dima koji me je štipao za oči i možda jesam treptala, ali namigivila… NIKADA!!!
-Dobro, znači da su Vam zato oči bile zamagljene I snene? Zbog dima, a ne nekog ženskog trika kojim ste mu pokušali pomutiti pamet?
-Pomutiti pamet? Ja? Njemu? Taman posla! Ako su mi oči i bile vodnjikave, to je samo zbog dima!
-Dobro… znači, niste mu namigivali niti ste mu svesno slali snene poglede?
-Ne, nisam!
-A lascivno oblizivanje?
-MOLIM?!?!??!!? – izbezumljeno sam pogledala prevodioca, a zatim i advokata koji je grickao olovku i nezainteresovano gledao kroz mene.
-Tužitelj kaže da ste se lascivno oblizivali.
-O, Bože… šta me snađe! – rekoh očajno i ućutah na kratko da bih, ubrzo, smirenije nastavila. – Nije tačno ni to. Nikada nisam tako nesto činila, pa ni tog dana. Toga dana sam pila nes kafu koja je imala gustu penu. Ako sam se koji put i obliznula, to je bilo samo zato da bih obrisala nes brkove.
-Nes brkove?
-Da. – odgovorih, žustro klimajuci glavom. – Ja ne volim mnogo pene na nes kafi, ali je ne volim ni kad nema pene. A pošto ne govorim dobro vaš jezik da bih objasnila sta želim, onda mi je bilo jednostavnije da pijem sa penom…
-U tom kafiću, izgleda, ništa nije bilo po Vašoj volji… pa ipak ste se ipak, bez obzira sto je kafić zadimljen i što je pena na nes kafi pregusta za Vaš ukus i sto je tužilac piljio u Vas, vratili sutradan.
-Jesam, druže sudija. Ja sam i sama pušač. I navikla sam na sedenje u zadimljenim prostorijama. Jos samo oči reaguju na dim, pokatkad. Cigarete i dim su kod nas normalna pojava, skoro da su deo folklora. Što se kafe tiče, ja volim jake kafe. Jeste da ne volim previše pene, ali kafa bez pene i nije kafa. Postoji jos jedan razlog zbog kog sam se vratila u taj lokal… nadala sam se da ću tu sresti jos nekog poznatog, pa da kod kuće, kad se vratim, pričam koga sam sve srela.
-Znači, Vi ni u jednom trenutku niste pokušali da zavedete tužioca.
-Ne, nisam, druže sudija. – rekoh smireno, razmišljajući kako ovo “druže” njemu zvuči. Pitala sam se kada će me obavestiti da nismo drugovi. – Ovde… u ovom slučaju… samo sam ja oštećena strana.
-Vi? Oštećena strana? Kako to?
-Pa, druže sudija… ja dolazim iz male zemlje na Balkanu. Došla sam da bih, što bi rekli nasi stari, videla malo sveta. I šta sam doživela? Da budem, ni kriva ni dužna, optužena za tako gnusnu stvar! Ovaj slučaj je, vidim, privukao veliku medijsku pažnju I sigurno je vest o ovome došla i do Srbije. U mojoj zemlji se ovo smatra velikom sramotom i ja, zaista ne znam kako ću se tamo vratiti i živeti. Svi će gledati u mene s osudom i smatrati me krivom, iako to nisam. Ja više nemam gde da odem, a sve zbog glupog nesporazuma. – rekoh i počeh da plačem.
Mora da sam izgledala zaista očajno kada se sudija potrudio da me smiri, moglo bi se reći čak i da me je tešio. Kada sam se malo smirila, rekao je poroti da može da se povuče i donese presudu, a mene je vratio u ćeliju.
***
Sedela sam u maloj ćeliji i čekala, kada je došla policajka tamne boje kože, kao da se valjala u imalinu, i odvela me do sudnice.
Porota se smestila. Sudija je bio namršten i odmah je počeo.
-Jeste li doneli presudu?
-Jesmo. – rekao je visoki čovek i predao papir, na kome je bila ispisana moja sudbina, policajcu koji je papir odneo do sudije i predao mu ga.
-Optužena neka ustane! – rekao je sudija.
Ustadoh polako. Srce mi je tuklo, kao ludo. Mislila sam da će iskociti iz grudi.
U sudnici je vladao tajac.
-Po optužnici za nanošenje teških emotivnih trauma, optužena nije kriva i oslobađa se optužbe. – pročita sudija.
Imala sam utisak da se sudnica zavrtela. Blicevi su sevali, olovke su grebale po papiru, a žamor se, sa svakom sekundom, pojačavao.
-MIR U SUDNICI!!! – zagrmeo je sudija, a onda je, kada se buka smirila, nastavio mirnijim tonom. – Ovo je bilo najšašavije suđenje u mojoj karijeri koja, moram priznati, nije kratka. Ni sam, čak ni sada, nisam sasvim siguran o čemu se ovde tačno radi, ali imam utisak da je, u svoj ovoj gužvi, optužena, zaista, najviše oštećena, te sam, u skladu ta tim, odlucio da donesem sledece mere. Kao prvo, gospodin Džordz Kluni, koji je optužio gospođicu D’ZeRtZ za nanošenje teških emotivnih trauma koje se ogledaju u tome da ne može da je izbaci iz misli, je svojim optužbama, koje su tokom suđenja odbačene kao neosnovane, doneo optuženoj probleme koji, u budućnosti, mogu imati negativan uticaj na njen život. Iz tog razloga, on joj mora pružiti moralnu satisfakciju za sve pretrpljeno i za eventualne probleme koji se mogu javiti kao posledica ovih optužbi. Ta moralna satisfakcija se moze ogledati u, recimo… činu venčanja. Time će mu stalno biti u blizini , što će ublažiti negov strah da je više nikada neće videti, a sa nje će biti skinuta kleveta za nedolično ponašanje iako ga, ocigledno, nije ni bilo. Drugo… kafe u kome je cela zbrka nastala – zbrka iz koje se izrodila čitava ova afera – mora obema stranama isplatiti po pola miliona dolara, jer prostor nije propisno provetravan. Takođe, proizvođač kafe koja je te večeri poslužena gđici D’ZeRtZ, a zbog koje je na gospodjicu D’ZeRtZ pala optužba za lascivno ponašanje, gđici D’ZeRtZ mora isplatiti million dolara, jer je u toku sudskog procesa dokazano da nije poštovan standard u proizvodnji, a kao posledica toga jeste mnogo gušca pena nego što je standardom propisano.
Gledala sam u čudu, trudeći se svim silama da ostanem u svesnom stanju, tako sto sam sebe ubeđivala da nisam dobro razumela, ali je sudija nastavio…
-…i, na kraju, zbog izazvane trauma, sto se desilo na njenom tlu, USA ce gđici D’ZeRtZ automatski izdati drzavljanstvo. Ovim se sudjenje zavrsava! – rece sudija i udari čekićem o sto takvom jačinom da sam se probudila.
-Pu, majku mu… – progunđah sanjivo i ustadoh da se spremam za posao.
Princeza Chilly 