Iako je bilo toplo, dan je bio siv i tmuran. Kej je bio pust.
Derle je sedelo na obali i gledalo u Dunav koji se lenjo valjao ka Crnom moru. Uzela je kamenčić i postranice ga baci u vodu. Odskočio je par puta i potonuo. Uzela je jos jedan kamenčić koji joj je bio pri ruci i bacila ga, kao i prethodni. Bio je to još jedan bedni pokušaj da napravi „žabice“, pa je odustala. Ionako joj, zadnjih dana, ništa nije polazilo od ruke.
Danima ju je gušila tišina. Naslonila je ruke na kolena, spustila glavu u šake i uzdahnula. Briga joj se spustila na ramena i danima je jedva uspevala da se sastavi, odradi ono što mora i pregura dan. Tišina ju je gušila, kao dve snažne šake koje se skupljaju oko njenog vrata pritiskajući ga. Zbog tog pritiska joj se činilo da ce joj pluća eksplpdirati. Podsećala je sebe na onu vevericu iz priče… onu sto ceka mrava, pitajuci se da li ga je možda izmislila… i njega i to da joj nedostaje. „…doći će sve na svoje mesto, verujem.“ u glavi su joj odjekivale poslednje reči koje je čula pre nego je nastupila tišina.
„Sve će doći na svoje mesto i biće ok. Mora…“ prošaputala je.
Podigla je glavu i, jedva nateravši sebe, polako ustala sa zemlje. Još jednom je pogledala u reku, kao da iz nje crpi snagu da pregura i ovaj dan, a onda je polako krenula odatle…
Princeza Chilly 