22.05.2020.

Da vi rečem…

Nisam ni znala koliko mi treba odmor do jutros. Imala sam strrrašne planove, al evo me još ošamućene kako ne znam kud bijem, a kako stvari stoje – neće se to brzo promenit. Iz tog razloga, jedino odlazak Zverka na kontrolu redovnu ostaje u planu, a ostatak dana posvećujemo usporenom lađenju. Nema druge.

Zato ladindan započesmo finim doručkom iz tiganja. Jaja, slanina i mocarela. Uz paradajz, zbog crvene boje. Fali nam zelena, al jedino smo imali mladi luk koji baš nije prigodan pre izlaska u svet. Nema veze. Zelena mi i onako bije draga boja.

Nakon doručka i kafe, pala je lagana šetnjica. Nakon nje, nekk se zabavlja knjigom, neko kanapom koji se dobio od tetke mu i tako…

To vam šćedoh reć…

Život je lep kad možete da idete kroz njega bez foliranata i lažova koji se okolo vrzmaju.

I kad imate nov tiganj, naravno. 

Odosad da vidim oćel knjiga biti dobra ko prezhodne dve, a vama želim lep i nasmejan dan.

Studio!

• 

• 

21.05.2020.

Da vi rečem…

Od sutra sam na odmoru.

Krenem s posla, kako sam izašla zaboravih gde sam bila i prebacim se u ‘ptičica na grani’ mod, porazmišljavajući se šta trebam da kupim. Na kraju skontah – NIŠTA! Zaista mi ništa ne treba, sem sladoleda, ako naletim na njega. Odvrnem muziku i nastavim lagano.

Odjednom, ispred mene se ispreči izlog Metalca s obaveštenjem da je u toku popust od 30% na svo posuđe. Vrnuh se kući s plehom i tiganjem s poklopcom.

Zaključak: treba mi zabraniti ulazak u BILO KOJU prodavnicu – obavezno u one sa slikarskim i hobi materijalom, sigurno u one sa koječime za kuću, naravno u knjižare i kartoterije, bez dvoumljenja u one sa hranom – bez pratnje starije odgovorne osobe koja će vikati za mnom ‘Ne!’, ‘Ne!’, ‘Ne!’, ‘Ne može!’, ‘OSTAVI TO, JBT!’

Eto…

…to vam šćedoh reć.

U Metalcu je popust na svo posuđe 30% do kraja meseca.

Aj.sad pozdrav.

Studio.

30.12.2018.

Da vi rečem…

…ovo je kuća slobodnih izbora.

U istom trenutku Zverko ište grčki jogurt, Saša išteM kafu, a prase pivo. I šta se desi? Zverko dobije grčki jogurt, Saša skuvaM kafu, nalijeM prase pivom i rkneM ga nazad u rernu.

Eto…

… to vam śćedoh reći.

šta želite, možda vam se i ostvari.

Odoh sada da se kafa ne hladi.

Studio!

09.12.2018.

Da vi rečem nešto…

… toliko sam se pobrkala da ne znam da l sam došla il sam pošla.

Naime,…

… prošle subote legnem normalna i u nedelju se probudim totalno raštelovana. Nešto se desilo u toku noći pa su mi se pokvarile oči i nos. Otišo neki ventil, šta li… curi li curi. Pokvarilo mi se grlo. Nešto puklo unutra, razmileli se mravi, pa golicaju, grickaju… ne znam da l da se smejem il da plačem. I oni mravi paradiraju kroz nos i grlo pa sam kijala ko manita. A glas ko iz bureta. Suza suzu stiže, a smejala bih se. Al snage nemam. Posle sat, dva mi više ništa nije bilo smešno. U plućima probada, kašalj ko kod magareta… Bauljala sam kroz dan ko guska kroz maglu. Ako je dan bio gadan, noč je bila još gora… kako legnem, tako me spopadne kašalj, ustanem malo bude lakše. Nađem kompromisno rešenje – spavanje u fotelji. Tako sam vam obeznanjena bauljala kroz dane do četvrtka kad se dosetih da bih mogla da malo odležim, pa u petak uzeh slobodan dan. Prespavala sam ga do tri. Samo sam ustala da doručkujem i opet se zanesvestila. Tih dana sam sam (i još sam) bila na vanrestrikciji i to samo zbog uvođenja mandarina u vreme užine, a zarad vitamina C. A i volim ih, tako da mi je ova pokvarenost bila fino opravdanje da ugodim duši.

Al ja ne bih bila ja da nešto ne zbrljozgam. Pa sam u petak otišla na vazduh… do grada da pokupujem neke stvari, al sam se precijenila i vukla koješta te dobih takvu upalu mišića da osećam mišiće za koje i nisam znala da postoje.

No, dobro…

Sve će to da prođe.

A do tada uživam u neplaniranoj vanrestrikciji. Jutros sam, recimo, jela jaja sa paprikama u pavlaci i čvarcima. A za ručak… Ima godina kako nisam jela pasulj. Baš sam se uželela. I jutros pristavim, al rešim da ga ipak obrnem na prebranac koji tek nisam jela, pa ima dve godine i jače. I dok se pasulj krčkao, ja sam malo švrljuckala i zaboravih da okačim doručak.

Kao šro rekoh…

… totalno sam se pobrkala, al sam ipak odlučila da iz toga izvučem najbolje što mogu.
Ne može sve biti potaman, al je na nama šta ćemo uraditi kad nam nije po volji.

Eto…

… to vam śćedoh reći. Da uvek imate na umu da ne može sve biti po volji, niti da uvek može biti loše. Uvek ima uspona i padova. I to je sasvim u redu. Ni EKG ne valja kad je linija ravna.

Odoh sad da zvirnem u rernu, pa da se bačim pred TV. Ne, ne gledam ga… osim u ovo vreme kad od jutra do sutra puštaju božićne filmove. U poverenju… obožavam ih.

Sad odoh, a vama želim lepo popodne i veče.

Apćiha! Pardon…

Studio!

01.12.2018.

Da vi rečem…

…doručak je bio na vreme, nego sam ja van vrremena i događaja. A bila sam uverena da sam okačila post.

Tako je to kad se maže do 4, a probudi se u 7 i oma krene punom parom.

Dakle…

… pituljčice sa filom. 3 kore raspoređene na dve pituljice a između sir, ajvar i slanina. Sve u ćasu, pa rk u rernu, pa se ubiješ ko zec. Pa to još zakomplikuješ s ovčijim kiselim mlekom i trk u šetnju jer, posle 100 godina mrakače jutros se pojavilo sunašce.

Eto…

…to vam śćedoh reći i bežim dalje. A vama želim lep i nasmejan dan.

Studio!

24.11.2018.

Da vi rečem…

Sve ja mogu da razumem. Al’ da neko kaže da mu je omiljeni doručak kupovni kroasan, kavijar na prepečenom tostu il’ tako nešto… e to ne mogu da razumem. Ne mogu, ljeba mi… I uvek ću tvrditi da je dom tamo gde se ori smeh, šapice tupkaju po podu, a jutra mirišu na tek pripremljen doručak i sveže skuvanu kafu.

Seljanka sam?

Jesam. I neka sam.

Eto…

…to vam šćedoh reći u poverenju, uz kafu. I poželeti vam lep i nasmejan dan.

Studio!

23.11.2018.

Da vi rečem…

Ustadoh ja jutros na sabajle, pre prvih petlova, pa ‘nako obeznanjena pravac na terasu da vidim kolko je toplo i šta da obučem i… iz momenta se razbudih i zaledih, pa posegoh za psovkama iz širokog mi asortimana istih, pogodnih za vremenske (ne)prilike i trk nazad u krevet. Trebalo mi je više od četres minuta da se smlačim i procirkulišem. Uveliko sam probila sve termine, pa udarih u trk.

Ostalo mi je još vremena da doručkujem kod kuće. Dakle… nešto toplo, ali nisam imala ni naznaku ideje šta bi to moglo biti.

Otvorih frižider i pogled mi prvo pade na čvarke, a u misli mi doluta babina crvena šerpica. Jedan klik i… tamo sam.

***

Zima na planini zna da bude surova.

Ako pod planinom smatrate turističke centre i zimu na istim – izvinte, al vi onda nemate pojma šta je zima na planini.

Zima na planini je sneg do preko glave, zavejani putevi, odsečenost od ostatka sveta za koji zbog kijameta nemate pojma da l uopšte više postoji i kurjaci koji noču zavijaju oko kuća.

Zima je i kad baka pozove ‘Đeco, hajte da se ogrejete! Brzo! “ a mi poiskačemo ko zečevi od kojekuda, bez da nas ponovo zove. Pa se pobacamo oko stola trudeći se da zauzmemo mesto najblliže šerpi, pa dograbmo po krišku ljeba vrućeg, pa je lomimo i umačemo u onu šerpu, a prstima otkidamo i sir. A oko tebe dreka i galama i otimačina i smeh i poneka suza i ti aktivno učestvuješ u svemu tome, onako brkljav od rane, kao jedan od aktera istog komada. I srećan si.

***

Klik i… eto me u mojoj kuhinji.

Reših da napravim ‘Ugrej se’ doručak

Dograbih one čvarke i surduknuh ih u crvenu šerpicu s belim tufnama. Naime, ako se ovaj doručak pokuša napraviti u šerpici druge boje nikad neće biti ukusan kao iz crvene. Znam da mi ne verujete, ali ja za to ič ne hajem pošto znam da je tako, a vi spremajte u čemu hoćete. Moje je samo da vi rečem kako jeste. Onda čvarke pospete sa ljutom alevom paprikom i malo ih osolite ako su neslani, promešate sve to i i onda rknete šerpicu u zagrejanu rernu. Unutra rknetei parčiće ljeba i ostavite unutra dok se ljeb ne zareška fino, a čvarci se ne opuste i lepo se prožmu sa alevom paprikom i onom solju… s tim što šerpicu treba dobro protresti par puta, u razmacima. Dakle… ne brlkati, no protresti. Kad sve bude gotovo jede se iz šerpice, iako ja jutros nisam… al sad pouzdano – iz šerpice je slađe. Možete sir udrobiti u to, al javiše volim da ga čapkam posebno. Jede se… RUKAMA! Dakle, nikako viljuške, kašike noževi, no prsti! Odlomite komad ljeba, pa ga umočite u čvarke, s vremenom ćete steći iskustvo kako da bogato ostane čvaraka na ljebu, a zatim ga u slast smažete sa sirom, sve mrmljajući i cokćići. Tome teško možete odoleti.

Eto…

… to vam śćedoh reći i podariti vam recopis za lekić protivu zime, a vi vidite šta ćete s njim. Ja bih ga probala.

Sad odoh. A vama želim lep vikend.

Aj, u zdravlje!

Studio!

18.11.2018

Da vi rečem…

…totalno me je smlatilo ovo zahlađenje i sivilo. U to ime sam opravila doručak po svojoj meri.

Nego nisam to śćela da vi rečem, no…

Ja kad odem u dućan imam običaj da čekam u redu kod mesara, pa da kad stignem na red, ko oni pre mene što sam ih psovala dok sam čekala, birkam i peebiram šta bih iako uglavnom sve isto uzimam, prokletija, pa kažem šta oću, a oni mi iseku. I to traje…

U poslednje vreme gledam slike gospođa bre (zaozbiljno to mislim, da ne bude zabune) koje lepo kupe sve iseckano i upakovano… dodu do frižidera, otvore ga, uzmu šta im treba i gotovo, a ne ko ja da stojim u redu i u sebi pominjem ovima ispred celu familiju od trećeg kolena na ovamo i još se iznerviram ako se naknadno setim nekog nesrećnog pretka koji mi u ljutnji promače, pa moram nanovo.

Jutros, bogme…

…ja gospodski, damskim koracima… jes da sam smešna sama sebi kad tako tupkam, al’ aj“ da probam i ja da budem dama… pravac do frižidera, kad ugledah kilomerarsko zmijče od reda, uzeh buđolicu, pa na kasu… garantovano ni onaj prvi iz reda nije uzo ono po šta je došao, a ja već pređoh ulicu i uđoh u zgradu.

Od sad ću samo tako. Gospodski. Ako ne zaboravim.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Vazda ima po nešto da nam olakša život, kao što je meni ovo pakovanje suhomesnatog. Il’ kao što mi je veseli doručak – heljdina testenina kuvana u pavlaci, sa sirom, uz pesto i buđolu Kosmajska delikatesna radionica.

Kako god…

… ubih se ko zec i sad mi je sve ravno…

Odoh sad da uživam u ničemu, a vama želim lep i nasmejan dan.

Studio!

12.11.2018.

Da vi rečem…

…kao neko ko često ume da se pobrka imam veliku empatiju prema pobrkljivim dešavanjima. U skladu s tim izasla sam u susret ovom ponedeljku koji je osvanuo pobrkan, u ubeđenju da je nedelja. Zato se danas u kući svi pravimo da je nedelja… ne radimo, kuvamo za nedelju koja je pred nama… neki će se kupati i posle će se podvijenog repa duriti, al’ o tome ćemo brinuti kasnije.

Prvo ručak.

Hleb, omiljeni – ražani, gotov.

Kupus slatki, sa suvomesnatim miksom za kuvana jela, Kosmajska delikatesna radionica i popriličnom količininom slaninskog začina, domaće proizvodnje se krčka, i krckaće se jedno tri sata, jerbo su najavili za’lađenje, a tad najviše prija nesto toplo ‘na kašiku’.

Neki su digli sve čet’ri u vis. Neki se mislimo da l’ da im se pridružimo il’ da se zamažemo bojama i teleportujemo se u neki drugi svet na par sati. Eto, lepo ne znam šta mi je činiti…

Kako god…

…uživaću.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

I poželeti lepo i nasmejano popodne.

Studio!

04.11.2018.

Da vi rečem…

Ima ona stara kineska poslovica iz IV v.p.n.e. koja glasi: „Hrani dragog, pa g’ šalji na pute, truda vredi sloboda što sledi“.

E, sad…

Da su stare KineZkinje imale Vesna Novakovic u svom okruženju, one bi ove kuglice sa sirom, ‘mesto da se same drndaju i prave ih (ko ja sad i nikad vise). naručivale od nje. Meni je, kratkomozgovnoj kakva sam taj detalj promakao (jerbo mi je ponestalo zaliha), pa sam ih pravila, al’ vi budite pametnije… naručite ranije, a možete naručiti i još koješta od divota koje pravi, sve vr’ hrono, spakujte u zamrzivač i po potrebi vadite.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Sad odosmo Zverko i ja da lutamo i skitamo jerbo smo tako u mogućnosti. A vama želimo lep i nasmejan dan.

Studio!

30.10.2018.

Da vi rečem…

Prija mi hrono ishrana. Baš.

Na stranu ogroman gubitak kilograma, na stranu činjenica da mi je većina stvari k’o od starije sestre nasleđena, na stranu večere koje mi opako idu na živce zbog čega ih i nakon godinu i mesec dana otaljavam, zbog energije, snage i dobrog osećaja koji imam vredi zanemariti gore navedeno.

Al večeras sam ljuta.

Ljuta na hrono.

Prosle nedelje sam rešila da večeras skituljam. Sve sam isplanirala. Do detalja. Od prosle nedelje do danas svakodnevne obaveze su me urnisale.

Sinoć rešim da ranije legnem i dobro se naspavam i odmorim, al’ dok sam se kanila da se zanesvestim, od dragog mi bićeta dobijem pitanje za ogrlicu. Prvo sam odbila. Em je zahtevno, em je rok prekratak, a meni dani prebukirani toliko da poslove završavam kasno u noć, a ustajem već u pet, em tu je i Zverko koji ne sme da oseti ni trunčicu zapostavljavanja. A onda sam čula priču i, kako stara narodna kaže ‘gde postoji volja – postoji i način’, tako i meni sinu ideja da bih možda ipak mogla da napravim ogrlicu posto me je povod za ogrlicu očarao. Onda sam se setila da ič ne volim reč ‘možda’ pa sam je izbacila. Pa sam rekla da ću je ipak napraviti. I onda su krenule ideje… jedna za drugom, pa su se potukle, raščeputale i… izdvojila se jedna koja je pobedila. E, ta ideja se mom dragom bićetu baš i nije dopala, pa se moja ideja pobunila i izborila za svoju realizaciju tako što je drago biće na kraju kapitulirala.

I onda…

Kako to kod mene bude sa idejama. Čim se javi neka ideja mene počnu da svrbe prsti, pa moram iz momenta da uzmem plajvaz il’ glinu il’ klešta (il se kaze klješta?!?) il’ boje i krenem da radim pod sloganom ‘samo pet minuta da vidim može li i kako i oma idem u krevet’.

I sinoć pod tim sloganom, nakon što popih lekove protiv bolova jer me ruka ubija, a s namerom da ne ostanem duže od deset, maksimum petnaest minuta, sedoh za trpezarijski sto, razvrcah papire, olovke, klesta i krenuh da malo razmotrim ideju. Ne znam koliko sam radila, a radila sam ozbiljno, tek, probudih se jutros za trpezarijskim stolom, s glavom međ’ lancima, katancima, papirima i kleštima i Zverkom koji je snom pravednika spavao u krilu, ukočena i blago smrznuta jerbo su vrata od terase ostala otvorena.

Pola dana sam na obrazu nosila otisak najšireg lanca koji sam ikada videla, a koji čak nije ni u planu da bude deo ogrlice. I pravila sam se da sam to baš tako htela, pa me niko ništa nije ni pitao. Msm… realno, umetnicke duše nisu baš pod libelu pa se o pojedinim ektravagantnostima ne priča i svi misle ‘ma, pusti ga/je… umetnik… to baš i nisu normalni tipovi’.

Malo posle podneva zazvrndao je fon. Bio je to ranjeni junak.

-Samo da te čujem. Imaš pet minuta?
-Imam tri.
-Dosta…
-Sve ok?
-Jeste, samo mi je trebalo da na tren pobjegnem iz ludnice u normalno okruženje.
-Momče… ceo dan šetam s otiskom lančunge na licu i bundevinih kocija na čelu, tako da stvarno mislim da si fulao broj.
-Nisam. Onda možeš mislit koliko je tek ođe ludo.
-Saosećam, iskreno.
-I…
-Da?
-Imam problem.
-Može li se rešiti?
-Ako mi ne otkineš glavu…
-Znači ne može. Nisam raspoložena za opraštanje.
Uzdahnuo je.
-Šalim se. Reci, pa ćemo da rešimo problem.
-Da li bi ti smetalo da malo kasnije krenemo?
-Što?
-Iskrsao mi je posao tako da ću se duže zadrzati.
U meni sve poče da peva. Jupijupiju!
-Oh… pa dobro…
-Hejjj… izvini. Možda bi mogla da dođeš ođe, pa da odavde krenemo… Izgubili bi manje vremena… ako ti nije teško…
Skontah da misli da sam ljuta.
-Umoran si?
-Ka pas.
-Šta misliš da odložimo planove za neki manje stresan dan?
-Neću. Obećao sam ti.
-A šta ako te oslobodim obećanja?
-Mogla bi, a da te ne rastuži što odlažemo?
-Hmmm… pa možda i bih… ako pristaneš da ispuniš bilo koje tri moje želje.
-Znao sam da će mi se obiti o glavu.
-Naravno.
-Pristajem. Vodim i na večeru kasnije.
-Radije ne bih…
-Ljuta si!
-Pobogu, nisam!
-Zašto onda nećeš na večeru?
-Zato što sam preumorna, zato sto sam zaspala za trpezarijskim stolom, zato sto imam posla ko konj i tek ću ga imati i pride sam ukočena od spavanja za stolom. Više mi odgovara da dodeš, a ja da sprčkam nešto kod kuće.
-I tebi je bilo glupo da odloziš, a željela si?
-Aha.
-Ispao sam majmun… i dugujem ti bez razloga?
-Pa… za tvoju utehu, čovek je nastao od majmuna.
-Magarac…
-Šta bi za klopu?
-Umiješ li da praviš pitu ko moja majka?
-Ne znam ti ni majku, a ne kakvu pitu pravi. I da ti rečem, kore neću sukati.
-Ne moraš… ima i onih gotovih… nije ko sukana, al majka i nju napravi kad hoće da nas skine s grbače.
-Potpuno je razumem…
-A kakva je… upoznala si tetku.
Zena Znaj.
-E, tri puta je gora majka.
-Dakle… tri zmaja.
-Najmanje.
-Biće pite.
-Stvarno?
-Isteklo ti je tri minuta.

…

Nije mi padalo na um da cinculiram… sprčkala sam pitu s pola mozga i levom rukom… surdukala, muljala, sunula… i na kraju prelila filom preko, isekla i rknula u rernu. Petnaest minuta posla, plus sat vremena pečenja.

…

Sad, dok ovo pišem….

…neki žvaću pitu, mrmljaju, kevću, smeju se i garantujem mrve, a neki ih u sobi mrze dok nadureno gledaju božićni film.

Ako je suditi po zvucima iz trpezarija, pita je super. Ako sta pretekne biće dobar dorucak. Ako ne… guliću sendviče u busu.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Vodite računa o idejama i strogo ih drzite pod kontrolom jer od njih sve nevolje potiču.

Odoh sad da dovršim film i skupim snage durnisem ona dva mljackaroša, a vama zelim lepo veče.

Studio!

21.10.2018.

Da vi rečem…

Mnogo volim vikende.

Ne radi se. Imaš ceo dan da se organizuješ i radiš šta ti duša ište, kad ti ište. Kad ti ne ište možeš das’ izležavaš. Jedina mana vikendu je što kratko traje.

Radne vikende ne volim… to nije vikend.

Nedelju posebno volim.

U poslednje vreme praktikujem da nedelju posvetim sebi… i Zverku, mada je on br. 1 vazda… spremanju klope za narednu nedelju… i surfovanju na dasci uz filmove. To mi je baš super opuštajuće.

I baš ne volim da me neko cima nedeljom.

Danas je nedelja.

Meni je danas posebno tužan dan… Rešila sam da spavam. Da se dobro naspavam i da ne razmišljam o tužnom.

Probudilo me je zvrndanje telefona.

-Neću da pričam! – zacvileh u slušalicu.
-Ne moraš. Ti ćuti, to je još bolje no da gunđaš. Meni je dosta da te gledam… još ako ima nešto fino da se pojede… Raj.
Iz momenta se razbudih.
-Ti si nemoguć!
-Tako kažu.
-I cilj ti je da mi unistiš svaku nedelju.
-Tu grešiš. Plan mi je da ti ih ulepšavam.
Štrecnuh se i štucnuh, al’ se brzo povratih.
-Realizacija plana ti ima opasne bagove.
-Za sve je potrebno vreme. Posebno za ozbiljne planove, gunđalo.
Na to nisam imala šta reći.
-Šta hoćeš?
-Hmmm… pa… ne moram sve odmah da kažem, je l’ da?
Jopet se štrecnuh. „Dobro, mangupe… ako ti se igra, ćeraćemo se.“
-Naravno… lepše je postepeno otkrivati… želje.
-Ovaj… jeste.
-Dakle… pošto smo to rešili… reci mi želju koju možeš… ili više njih.
-Da te vidim.
-Može. Kad se vratiš.
-Da popijemo kafu.
-Može. Kad se vratiš.
-Da doručkujemo jednog mirnog nedeljnog jutra.
-Sviđaju mi se tvoje želje. Može. Kad se vratiš.
-Stvarno?
-Aha…
-Vratio sam se. I nedelja je. I jutro je.
MAT!
-Molim?
-Vratio sam se.
-U Srbiju?
-U Beogradu sam sledećih par dana…
Opsovah u sebi.
-Super.
-Dakle… kafa i doručak?
-Danas?
-Učini mi se da reče da može kad se vratim.
„Idi Saša u (biiiiip) i ti i tvoja jezičina.“.
-Da… naravno.
-Hoćete da dođete kod mene ili da dođem?
-Da dođemo?
-Da… da dođete. Ti i Zverko.
„Uuu… barabo… pet bambija“.
-Dođi.

***

Nisam rekla da je nedelja dan kad obično nemam hleb. Iznenadna najava me je jopet potpuno poremetila.

Da, nisam to rekla… ova dosada je onaj lopticom od papira ranjeni junak. Taj čovek postaje opasno iritantan. Dobro… više opasan no iritantan, al’ da ne cepidlačimo.

Dovedoh se, koliko je to moguće za ospbu koja vazda štrci, u red. Dograbih vanglu i shvatih da nemam pojma šta bih s njom. Tačnije, šta bih u nju.

Ne znam odakle mi se stvori sećanje iz detinjstva, tek setih se pogače koju sam mnogo volela. Godinama na to ni pomislila nisam. Recopis tačan ne znam, ali znam šta ide i kako otprilike treba trsto da izgleda. Bar mislim da znam.

Pošto je pšenično brašno no-no, uzeh meku speltu. Po kile rknuh u vanglu. U to ubrkah jedan prašak za pecivo i čusnuh vanglu sa strane. U činiji dobro ubrkah 4 jaja, 200 gr mladog kajmaka, 200 ml jogurta i so, pa to sunuh u činiju s brašnom i sve izmuljah. Učinilo mi se da je testo pretvrdo u odnosu na ono kog se sećam, pa sunuh baš malo ulja iz flaše i dve kašike kiselog mleka. Sve to surduknuh u veću okruglu tepsiju, na papir za pečenje i pleh rknuh u rernu zagrejanu na 200 stepeni. Dok se to peklo ubrkah jaje sa tri uvršne kašike kiselog mleka i osolih. Nakon 20 min izvedih pleh iz rerne i pogaču prelih ubrkanim jajima s kiselim mlekom i preko posuh crnim susamom. Rknuh pleh nazad u rernu na još 15ak-20 minuta. Toliko je trebalo da se pogača zareska fino.

Negde na pola je i gost pristigao. Repati izdajnik se oduševio. Ja sam bila poslovicno nadrndana zbog buđenja, ali se nadrndanost brzo otopila pod dejstvom sarma uljeza, tako da je jutro proteklo u smehu i lepom raspoloženju.

Dok ovo pišem, reponja i uljez jure sojke s komšinicom L po Dunavu, podvarak se peče, ja gledam film…

Sve u svemu, ovo je jedan sasvim neočekivano fin dan.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Iskakanje iz zone komfora ne mora uvek biti loše. Naprotiv, zona komfora je jedna užasno loša stvar koja nas drži vezane. Izlazak iz nje čini život lepšim i zanimljivijim.

Ove nedelje ta iskakanja meni su slikanje i današnja pokatabašena nedelja, a kako stvari stoje biće ih još. I neka će.

Sad odoh. Želim vam lepo i nasmejano nedeljno popodne.

Studio!

20.10.2018.

Da vi rečem…

Obožavam leto i duge tople dane. Obožavam i tople letnje kiše, pljuskove na mah i šljapkanje po baricama.

Volim i tople boje jeseni… žutu, narandžastu, purpunđastu, razne drapkaste nijanse i braon.

Al’ ne volim dosadne jesenje kiše… sive dane k’o ovaj danas, kad ne znaš da l’ sviće il se smrkava. Dane u kojima se toplo išunjava mic po mic. Dane koji najavljuju dolazah zime ogrnute hladnim plaštom i jezivom belinom snegova. Nikako ne volim belo. Belo me asocira na ružno.

Al’ nisam to śćela da vi rečem, no…

Celog života se bakćem sa notesima, papirima, bojama. Dok sam bila mala, znalo se… ako mi tutnu rokovnik i olovku u ruke, dok ima papira i olovka radi – tu gde me ostave, tu će me naći. Onog trenutka kad ponestane papira i olovke nastaje haos. U jednom trenutku sam na tv.u, u sledećem u rerni… na šporetu, u kadi, penjem se uz šipku od radijatora… Majka je uvek govorila da je sa olovkama, sveskama, bojama koje je meni kupovala mogla odškolovati barem devetoro dece. Ni to mi nije bilo bilo dovoljno, pa sam vazda piskarala i crtkala na marginama svojih knjige.

Ta moja sklonost ka švrljuckanjima i škrabuckanjima nije baš bila prihvaćena od strane mojih ‘sobe noge čvrso na zemlji’ roditelja koji nikad nisu razumeli tu ‘ošajdarenu’ umetničku crtu koja se u kući nazivala ‘danguba’. E, ta crta se sistematski pokusavala suzbiti i ubiti, al cvrc! Toj’ nešto opasno nežno u čoveku, al kad ga načepiš postaje opasno žilavo, kobeljavo i jogunasto. I ne mo’š mu nista, da (biiiiiiiip) ježa u leđa.

U nekom trenutku, ni sama ne znam kada tacno, umorna od borbe za svoje olovke i papire, bacih ih sama, a sve zarad mira u kući. Poneku olovku i papir ostavih, al boje bacih i batalih daleko od sebe i uskočih u svet ozbiljnih stvari i poslova gde se nikako ne uklapam. U svet beline koja jede dusu i srce. U svet gde se epska fantazija smatra glupošću, a zloba, tračevi, lazi i foliranja su osnova svake komunikacije. Dosadan svet, moram priznati.

A onda…

…prošle srede, sasvim iznenada do mene dopre informacija o školi slikanja. Krajnje nenapadno… rekla bih podlo čak. Ništa nametljivo i morajuće, no onako, kako bih rekla, tiho. Po principu ‘evo ti šansa’, a ti vidi šta ćeš s njom.

Zatvorih informaciju u odaju zaboravljenih želja i snova, al’ kanda sam bila nepažljiva, pa se ona sklonost ka švrljuckanjima i škrabuckanjima nekako provukla kroz ona vrata iza kojih sam çušnula informaciju. I ta sklonost mi nije dala mira ceo dan, iako sam joj se opirala. Celu noć me je golicala i maltretirala tako da sam četvrtkovo jutro dočekala ko prebijena mačka. Ni to mojoj sklonosti nije bilo dosta, no me je čačkala i maltretirala celo jutro mira mi ne dajući. Na kraju, totalno iscrpljena od borbe sa sobom, bez ikog ko bi mi branio i govorio da sam budala koja mašta o nečemu o čega se ne može živeti, pred kraj radnog vremena dograbih telefon i okrenuh broj. Reč po reč – prijava. Spakovah se i krenuh. Korak po kotak – upis.

Celo četvrtkasto popodne i noć sam se premišljala da li sam pogrešila. A šta ako to nije za mene? A šta ako je to samo glupi san? A šta ako uopste nemam talenta i obrukam se i izgubim vreme i razočaram se?

Juče sam ustala ko još prebijenijaa mačka no dan pre toga. Kroz jutro sam bauljala kao osamućena. U po dva me je uhvatila euforija. Odavno me takva sreća nije skolomotala i svi strahovi i sumnje su nestali. Ostala je čista sreća.

S posla odoh pravo na prvi čas.

Uvodni čas. Razgovor. Upoznavanje.

Jeste li nekad imali utisak da ste konačno baš tu gde trebate biti? Osećaj kad vam je srce puno i kad mislite da će, uđe li još malo sreće u njega, prepući. Ja sam ga imala. Juče. Imam ga, nesmanjenog, i danas.

Sve u svemu, dva sata prolete kao tren. Iz kuće izašla u 7 ujutru, vratila se u 8 uveče samo koliko da uzmem Zverka i izađem. Vratili smo se oko pola deset. Preumorna, al’ s toliko energije da bih mogla još jednom ceo dan da prođem bez odmora. Umorna, a odmorna. Ipak me je onaj usađeni neverni Toma opominjao da se ne zalećem i da će ujutru sve biti drugačije kad prođe taj prvi talas euforije.

I prvi put, posle dugo vremena, zaspala sam bez i jedne tužne misli o onom ružnom svetu beline, zla, tračeva i gluposti kojima je pun.

Probudila me je kiša. Rano.

Izađosmo u šetnju. Pljusak mi nije, kao obično smetao. Čak se ni Zverko nije bunio. Kad smo se vratili nije mi se vraćalo u krevet. Zamajavala sam se lepim stvarima. Ni sivilo mi nije smetalo. Obojila sam ga veselim, šarenim doručkom. I još koječime.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Nemojte odustajati od svojih snova. To je najveća glupost. Ako imate neki san… dajte mu šansu. Mnogostruko će vam vratiti. Sad to znam. Obojiće vam dane i napuniti srce. A mozda će vam i život prometi. U svakom slučaju, vratiće vam volju i osmeh. I onaj dečiji osećaj čiste bezrazložne sreće.

Moradoh vam ovo ispričati. Il pući.

Odoh sada, a vama želim lep i nasmejan vikend.

Studio!

14.10.2018. (2)

Da vi rečem…

…ja sam totalno nespremna za ovaj životni period radno sposobnih građana.

Jeste, ljeba mi.

Evo…

…danas sam se, recimo, vascijeli dan ubijala od posla. Večeras krenem dispečem ljeb i… niđe vangle s testom. Preturih sva moguća i nemoguća mjesta kud sam je mogla ćušnuti, ali avaj… niđe je nema. Na kraju udem u špajz, kad ona tamo, na svom mjestu – prazna. Ladno sam zaboravila da umijesim ljeb.

Evo me sad, mrtva umorna, umesto da uživam, pečem palacinke za ujutru i bogoradam.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Ni doručak kako valja ne umijem zgotovit. Meni bi odgovaralo da sam u obdaništu, eventualno u penziji.

Odoh sad da se nerviram i ovo dovršim.

Studio!

14.10.2018.

Da vi rečem…

…jutros sam se probudila k’o prebijena mačka. Nakon brzinske šetnje u pet i kusurče vratismo se u krevet i pospasmo snovima pravednika.

Iz slatkog sna me probudi zvrndanje telefona. Zagunđah mu dućuti, ali me nije poslušao. Dovatih ga. Pokušah da vidim ko zove, ali mie pred očima sve bilo crno. Nista videla nisam i zabrinuh se. Dok sam intuitivno pronalazila dugme za javljanje i javila se shvatih da ne vidim ništa jer su kapci odbijali da se otvore. Laknu mi.

-Imaš li srca? Imaš li duše, ko god da si? – javih se cvileći.
Tajac s druge strane, a onda se oglasi fenomenalan glas s druge strane i kapci se bez problema otvoriše.
-Jaoj… ti spavaš… izvini…
-Taman posla! Ko još spava u… – začkiljih ka satu na risiveru što mi izbi vazduh od muke – … u nedelju u sedam ujutru?
Prijatan smeh.
-A šta inače radiš neđeljom u ovo vrijeme, kad ne spavaš?
-Štrikam. Ide zima… valja se spremiti.
-Znači… probudio sam te.
-Jeste, probudili ste me. Nego… ne bih da zvučim neljubazno, ali mislim da ste pogrešili broj.
-Ja mislim da nijesam.
-Ja, bogme, mislim da jeste.
-Ja sam, bogme, siguran da nijesam.
-Ubedite me… S kim razgovaram?
-Sa teško, papirnom kuglicom, povređenim kontejnerom od juče.
Ne da sam se razbudila iz momenta, no sam automatski sela. Potpuno sam zaboravila da je uslov da bez pića odem kući, nakon nemilog incidenta s zgužvanim papirićem, bio da mu dam broj telefona. Nisam mislila da će se javiti, iskreno.
-Oooo… pa, kako rane, junače.
-Oporavljam se. Dugo će trajati, ali će biti dobro.
-To je lekar rekao?
-Hirurg koji me je sastavio.
-Onda će tako biti. – nasmejah se.
-Da… samo je rekao da bi oporavku doprinelo piće sa onim ko me teško rani.
-Je l?
-Da… nekoliko puta mi je to naglasio.
-Oh… onda nema vrdanja… moraćemo na to piće ovih dana.
-Oh…
-Šta?
-Postoji problem.
-Veliki?
-Poprilican. Zapravo, dva problema.
-Da čujem…
-Hoće li tvojoj Zverki smetati da odemo na piće.
-Hmmm… ne znam…
-I eto problema.
-Zapravo… vrlo lako je je rešiv.
-Stvarno?
-Da.
-Kako?
-Sto grama slanine u kockicama i da bude prisutan i neće biti problema.
-Sto grama slanine?
-Da. Toliko tačno. U kockama.
-Dobro. I da bude prisutan?
-Da. To je obavezno.
-Nijesam ja neki manijak da ti treba pratnja.
-Ni on i ne misli da si manijak niti da mi bude pratnja, no voli da bude prisutan.
-Hmmmm…
-To smo rešili… Drugi problem?
-Danas putujem.
-E, to je već problem. Kad?
-Kad popijemo piće.
-E, cikoto, nisam rekla da ćemo popiti to piće… samo razmatramo mogućnost.
-To sam i rekao. Otkud znaš oklijen sam?
-Po zavijanju. – nasmejao se na ovo – Kad se vraćaš?
-To ne znam.
-A ideš danas…
-Da, čim popijemo piće.
-Rekoh ti da…
-Puštila bi ranjenog… teško ranjenog čoeka tek tako?
-Da.
-Stvarno si vještica.
-Da.
-Po sata?
-Dobro. Aj ti lijepo dođi da popijemo to piće da te skinem s vrata… pa poteci.
-Kod tebe?
-Da.
-To bi mogao biti problem.
-Što? Zapravo, znam! Nemaš Zverku da te čuve. Ne boj se… ni ja nisam manijak.
S druge strane se zaorio smeh.
-Ne, avetinjo, no nijesam sam. S drugarom sam.
-Što je to problem? Neka dođe i on.

I tako se dogovorismo da svrnu pa didu odavle.

***

Krenuh u kujnu, da smislim šta bih mogla smandrljat. Ne mogah ih vala puštit gladne u bijeli svijet.

I tu nasta panika kad shvatih da nema ljeba.
-KAKO NEMA?!?! – ciknuh. – ŠTA ĆU SAD?

U tom trenutku učinih najpametnije moguće.

Śedoh.

Posle par trenutala mi sinu rešenje. U mojoj glavi nije izgledalo loše. Kako god… s tim imam dve opcije. il ću ubosti i biće kako valja il ću se obrukat. Reših da probam.

Obarih heljdinu testeninu. kad je obarih, nakon stajanja u vodi u kojoj se kuvala procedih je i u nju nacepkag mocarele, pa vratih na ringlu, da se sir otopi.
U kalupe za mafine napravih korpice od dimljene slanine i kad se sir otopio u korpice sam sipala testeninu. Napravih i mali brlj jer ih posuh parmezanom, al’ zbog male količine parmezana i zbog toga što je to samo zbog gostiju, znam da će mi Veliki Hrono oprostiti. Napunjene korpice rknuh u rernu. Sve u svemu… napravih 5 takvih plehova. Uz to sam obarila jaja i napravila podosta sosića od paradajza, bosiljka, peršuna, matovilca i čhilija, zumakanje.

Spremajući to, u pauzama, uspeh da se opravim da ličim na pristojno..

Stigli su malo pre no poslednji pleh beše ispečen.

Zvono na vratima se oglasilo.

Dograbih Zverka i otvorih vrata.

-Dobro jutro. Izvolite.

Uđoše. Ranjenik me pogleda, pa pogleda Zverka, pa opet u mene.

-Zverko?
-Aha.
Nasmešio se i pomazio reponju zaradivši iz momenta 100 bambija.
-Pa, mali… da mi je neko rekao da ću izgubiti od patuljka nasmijao bih mu se u lice. Ovako… mogu samo da ti čestitam. – reče i izvadi smotuljak iz ranca. Kad ga odmota videh da je doneo slaninu.
-Ali…
-Ada, jadna ne bila… ne miješaj se u muške razgovore – reče i dade Zverku parče stekavši u njemu doživotnog prijatelja što je potvrđeno insistiranjem repatog izdajnika da pređe kod njega u naručje.

Shvativši da će ovo rađanje nove ljubavi potrajati pozvah njegovog prijatelja da se maknemo iz hodnika i uđemo. Uveliko smo se upoznali i ćaskali kad nam se ova dvojica slaninara pridružiše.

Bilo su to dva i po prijatna sata ispunjena razgovorom, smehom, mlataranjem repićom, klopom i kafom.

A onda odoše uz obećanje ‘ranjenika’ da će se javljati… čisto da ne brinem i da me ne grize savest. A i da se javljaju kad jopet budu tu.

I tako…

To vam śćedoh reći…

…potvrdilo se da ni đavo nije crn kako se čini i da sve zavisi od ugla gledanja.

Odoh sad da, dok se punjene paprike krčkaju u rerni, surfujem na dasci, a vama želim lepo i nasmejano popodne i veče. I još lepsu i nasmejaniju predstojeću nedelju.

Studio!

13.10.2018.

Da vi rečem….

1. Radna subota, znači… prop’o vikend.
2. Radna subota, znači… ništa od opuštenog doručka. Znači… sendviči u busu.
3. Sendviči u busu subotom, dakle neki sasvim novi ljudi koji hitaju na pijacu, jer oni s kojima se srećem tu radnim danima i koji su navikli na moj doručak – spavaju. Novi ljudi – novi zabezeknuti pogledi. Blam.
4. Na poslu sam skuvala kafu. Kafa je bila grozna. Prosula kafu posle prvog gutljaja. Naišla gužva, a kad se raščistila beše kasno za kafu. Propuštena kafa – nadrkana službenica.
5. Juče mi Zverko pojeo ručak. Juče me uhvatio mrzindan za kuvanje #jerradnasubota i #propovikend. Za danas nisam imala gotov ručak.

Dakle, ovo je jedan od onih dana koji bolje da se preskočio.

***

Krenem ja s posla preko Kalenića, pa na stanicu dvaesšestice, a tamo gužva. Miting, suncetipoljubim. Zbog, u poslednje vreme, pojačane alergije na ljude, rešim da krenem peške. Ko velim… proći će bar dva komata autobusa u međuvremenu i na sledećoj ulazim u prazan bus.

I tako krenem.

Tu na pocetku Sindelićeve, na ka dole, Maxi pijaca. Ko će odoleti da ne virne. Ja, naravno ne. Uđem, kupim limun jer super moderno je vući limun kroz grad i gužvu. To što imaš velki Maxi ispred zgrade je potpuno nebitna stvar.

I tako krenem preturajući po ruci račun smotan u kuglicu s namerom da ga fijuknem u prvi kontejner. Al’ kontejnera ni u najavi. Već sam počela da se nerviram kad iza nekih kola ugledah crne džakove. Na par koraka od njih, nemam pojma koji me andrak uhvati, ja podigo’ ruku, zamanu’ u maniru Kićanovića i frljuknuh onaj papirić preko kola, pravo ka kontejneru, tačnije ka mestu gde sam, po položaju džakova procenila da je. Bejah vrlo zadovoljna preciznošću mi pošto papirić nestade iza haube, ali…

Huh!

Iza haube gore pomenutih kola poče da se promalja jedna zabezeknuta, nakostrešena i rekla bih vrlo ljuta glava i poče da se diže u vis i u vis i… na oko dva metra se zaustavi. Beše posađena na široka ramena… dalje od kola ne viđo. Ukipih se jednako zabezeknuta ko i on. Gledali smo se par trenutaka tako zabezeknuti i ko zna koliko bi potrajalo to zabezeknuto gledanje da on ne progovori.

-Jesi li ti to mene gađala? – razvuče, rekla bih Podgoričkim akcentom.
-Aha… Jesam te pogodila?

Klimnu potvrdno glavom pokazujući levom rukom ka grudima, malo ispod brade.

-Aoooo… – beše sve sto uspeh reći.
-A što me gađa?

Slegnuh ramenima registrujući u glavi da je levoruk. Znate, informacija da je onaj ko hoće da vas lema levoruk ili desnoruk je jako bitna. Mada, najpametnije što možete učiniti kad naiđete na nekog takvog je da zbrišete glavom bez obzira, ali ja mrzim da trčim i zbog toga sam jako dugo trenirala karate.

-Ličim li ti ja na kantu za smeće?
-Ada, jadan ne bio, šta se rogušiš. A šta uopste čučiš međ tim džakovima iza kola?
-Kojim džakovima? – upita.
-Pogledah bolje i videh da uopste nisu u pitanju crni džakovi, no ogromni rančevi za putovanje. Komata dva. U to on podiže mobilni i okrenu ga ka meni.
-Dogovaram se s drugom đe da se nađemo. Śćeo sam da mu pošaljem poruku.
-Aooo… pa, izvini. Meni se učinilo da su to džakovi, a po logici… đe su džakovi, tu je kontejner. Zato fiknuh onaj račun na tebe.
U to nakostrešena glava prasnu u gromoglasan smeh.
-A dobro ga fiknu. Baš dobro…
-Hvala. Baš sam bila ponosno dok nakostrešen ne iskoči i ne raspameti me.
-Mogu li se nekako iskupit za to raspamećivanje? Jesi li za piće?
-Vrlo rado, ali Zverko me čeka i već kasnim… – rekoh misleći na ručak.
-Šteta… Ima sreće taj Zverko. Baš ima sreće.
-Ali… – htedoh reći ko je Zverko, al se zaustavih – Ma, zna on to.
-Ako zaboravi, a ti ga gađaj nečim. Odma će se priśetit.
-Hoću. – rekoh smejući se.
Pozdravismo se i ja nastavih ka kući smejuljeći se.

Onda dođoh kući i zbućkah krmenadle i smandrljah salatu za ručak i sad, dok pijuckam kafu, razmišljam kako je ovo jedan sasvim smešan dan.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Sve je do ugla gledanja.

Odoh sad da učinim ostatak dana lepim, a i vama želim prijatno popodne i lepo veče.

Studio!

11.10.2018.

Da vi rečem…

…koliko pre ove hrono avanture nisam pridavala pažnju doručku, toliko ga sada obožavam i omiljeni mi je obrok. Kada dan započnem dobrim opuštenim doručkom, taj dan ne može biti loš.

Ali…

Uvek to ‘ali’ što sreću kvari.

Radnim danima nikako ne mogu da sebi priuštim opušteni doručak u busu. Zbog toga sam osuđena na kojekakve sendviče i koliko god ukusni bili – nije to to.

Večeras odlučno reko’ ‘NE!’ sendvičima, a onda se zamislih šta bih ‘mesto njih.

Kopanje po prepunom frizideru mi nije olakšalo nedoumicu dok ne ugledah kore, ali avaj! Omiljeta pita sirom zahteva jaja i kajmak ili pavlaku što je komlikovano jelo koje se jede jednom u dve nedelje, a ja sam to jela pre par dana tako da… cvrc. Pita sa kupusom koju je Mirka onomad pravila zahteva muljanje kupusa onolko za šta ja živce nemadoh večeras. Pitu s mesom ne volim tako da nije ušla ni u širi krug. I dok se premišljah šta bi, na korak od odustajanja od pite pogled mi pade na čvarke. Odavno nemam naviku da ih jedem, pa ne znam šta mi bi da ih uzmem prošli vikend, al’ sad mi pade na um da bih mogla napraviti… hmmm… frulice od čvaraka i sira.

Dograbih sir i izmrvih ga toliko da od njega, uz dodatak malo masti, napravih kremastu masu, pa u nju rknuh čvarke. Kore, po dve, sam premazivala mešavinom masti i kisele vode, pa premazivala onim sirom sa čvarcima i motala u frulice. Napravih pet komata, poređah ih u pleh i rknuh u zagrejanu rernu na 220 stepeni po sata, pa smanjih na 200 i dopekoh ih tako još 10ak min.

Pošto je meni pita uveče no no stavka, zaputih se sa Zverkom u komšiluk, taman Zveks da prošeta i da ja ulovim zamorče da proba frulice.

Kad stigosmo ispred vrata odabranog zamorca zagrebah po istim, a kad ovaj otvori dograbih ga i odvukoh na pitu.

Eto…

…to vam šćedoh reći.

Uopšte nisam imala pojma na šta će ta pita sa čvarcima dispadne, čak sam bila spremna i da sutrašnji dan započnem sendvičima, al’ sudeći po hrskanju i mljackanju zamoraca – drug i Zverko – dan će mi započeti mnogo bolje no što sam mislila.

Sad odoh das izborim s jedvačekanjem, a vi mi pišite ako imate ideju kako da ubedim jutro da požuri.

Studio!

09.10.2018.

Da vi rečem…

Kad mi nisu sve ovce na broju, umesto, ko sav normalan svet, da zgrabim slatkiše, ja opletem po ljebu, mafinima (slanim), projama, pitama, pituljicama, testeninama… i posle toga mi bude lakše.

Tako, zadnjih dana, em nema šta me nije udarilo, em ne znam kud bijem. U glavi mi je totalni lom. Aj, sto je lom – to je redovno stanje, no što mi se pride zamantava i zanebesava te nisam svoja nikako.

I jutros, četvrtog dana, reših da pribegnem jednom od oprobanih lekova – testenini. Ovog puta trouglastim pituljčicama.

Ne samo što se na kraju ispostavilo da su ultra lake za spremanje, što je jedino čemu pribegavam, već su me oraspoložile i opravile poprilično.

Al da krenem od početka.

Izbauljah se iz kreveta nekako, pa trk u kuhinju.

U ćasu prvo izmešah mas’ i kiselu vodu.

U tanjiru, pošto sam pravila manju kolicinu, pa mi nije činija trebala, izdrobih fetu i u nju ubrkah kašiku kisele pavlake, da dobijem kremastu, mada ne previše žitku, masu. Moram da kažem da kod ovakvih sirastih pita uvek napravim više fila nego što mi realno treba za u ono što pravim.

Onda dograbih pakovanje gotovih heljdinih kora. Ne znam koliko ih je bilo, ali sam to što imadoh cepkala na trake, po prevojima kako su pakovane. I to je najteži deo posla.

Uzeh traku, namazah je mešavinom masti i vode, pa poklopih drugom trakom koju, takođe premazag mešavinom ulja i vode. Na kraj gornje kore stavih fil po dužoni od oko 5 cm, al tako da ne dodiruje ivice. Onda kremuh da savijam trougliće i ređam ih u dobro zamašćen pleh.

Kad sam napravila potreban beoj trouglića u preostali fil ubrkah jaje. Ne, ne mutim ga odvojeno, pa dodajem umućen u fil lagano mešajući. Nisam ja tolko fina, no ga direkt rknuh unutra pa ga izbrkah zajedno sa filom dok se masa nije ujednačila, a onda tom masom obilato premazah trougliće da se fino cedi s njih i bude sočno.

Kad to završih rknuh pleh u dobro zagrejanu rernu, na 220 stepeni. Na toj temperaturi su se pekli 15 minuta, a onda smanjih na 200 stepeni i ostavih da se peku još 10ak min.

Za to vreme, dok su se pitulčice pekle, u činijicu odvadih grčkog jogurta, jer kad koplikujem ja ne komplikujem na note, no dibidus komplikujem. U jogurt dodadoh svežeg peršuna i mirođije, italijansku mešavinu začina, pogolemo čilija, toliko da se izmešan sos zarozio, malo maslinovog ulja i par kapi limuna. Na kraju, u to surduknuh narendan, posoljen i oceđen krastavac i sve dobro izbrkah.

U to i pituljčice bejahu gotove i ja śedoh i… ubih se ko zec. I sad mi je mnogo bolje.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Pituljčice su najbolji lek protiv zamantavanja, zanebesavanja i skolomotavanja.

Odoh sada… a vama želim lep i nasmejan dan.

Studio!

06.10.2018.

Da vi rečem…

…ima tako tih nekih dešavanja koja vas okrenu za 180 stepeni pa kazete ‘Od danas okrećem novi list’. I okrenete ga. Postavite granice koje su zaečaćene. Podignete zid da ono od pre ne mož dizađe. I od tog trenutka više niste kakvi ste bili. Ne radite ono što ste radili. Ne mislite kako ste mislili. Čak i ne volite ono što ste voleli. Vremenom se na to naviknete i postane vaše. Čak i zaboravite na ono od pre… il ga se retko setite.

Ali…

Ali uvek ima to ‘ali’ što sreću pokvari.

Recimo…

Iskoči neko od iz onomad i zablentavi vas. I vrati sećanja kojih ste se odrekli, koja ste uspešno zatarabili i gurnuli negde daleko. I posle toga ostanete potpuno zbunjeni jer su se granice isoremećuvavale, zid se urušio, ono iz onomad se iskobeljalo i nagrnulo pas izmešalo sa onim od sad. I shvatite u trenutku šta je haos u svoj svojoj veličini… širini, visini, dužini i dubini.

I…

…posle prvog šoka vam bude lepo. Al i dalje poprilično sluđeno jer nemate pojma kako i šta dalje.

I onda vam sine ideja…

…okreni novi list.

Al nisam to śćela da vi rečem.

Sinoć, sasvim slučajno, naleteh na starog znanca. Ne zna se koja se više obradovala susretu, pa nakon prve eforije nasta tajac.. Znate ono… sve bi rekli, a ne znate odakle da počnete ni da l da baš sve kažete i ako ne, onda šta da… I samo stojite i gledate se ko dva debila, a vreme se rasteže ko Čunga Lunga.

U jednom trenutku se opasuljih.

-Stvarno smo retardi
-Jesmo.
-I šta ćemo sad?
-Ne znam.
-Hmmm… imaš fb?
-Ne.
-Instagram?
-Ne.
-Ti ne postojiš!
-Postojim… al u paralelnom univerzumu od tog.
-Znaš li gde živim?
-Na istom mestu?
-Da.
-Dođi sutra.
-Ne mogu… radim.
-Pre, popodne?
-Od jedanaest.
-Dođi u osam ujutru.
-UJUTRU?!?
-Da, što?
-Ti ne radiš… zar nećeš spavati?
-Ustajem u pet…
-Oduvek naopaka.
Slegnuh ramenima.
-Dođeš, ispričamo se uz limunadu, doručkujemo, popijemo kafu i izbacim te pod izgovorom ‘baš mi je žao… al sad mrš… moraš na posao, baš mie žao… oh, to sam već rekla….“. Ti odeš, a ja tvoj odlazak proslavim vatrometom. Sve kulturiška, da se ne ne dosetiš.
Nasmejala se.
-Nikad mi neće pasti na pamet da si me se rešila, zapravo. Čak će mi biti žao što sam morala ići tako brzo, bem ti posao.
-To ti kažem. Bolje kad moraš na posao jer zamisli da si postala neki smor u međuvremenu, a ja moram s tobom da sedim duže od dva sata jer imaš vremena. Pa roknula bih se.
-U pravu si. Dolazim u osam. Šta da ponesem? Burek? Nešto drugo?
-Ništa.
-Pa rekla si da ćemo doručkovati.
-Jesam. Ja ću našto spremiti.
–Aaaaaaaaaaaaaahahahahahahaha… dobar vic. Stvarno, daj da uzmem nešto, da ti ne izlaziš ujutru.
-Neću izlaziti. Spremiću nešto.
-Ti da spremiš? Pa ti ne umeš ni šporet da upališ i nikad nećeš umeti!
-Imam aparat za kokoce. Rkneš kukuruz u njrga i dok kažeš ‘knedle sa šljivama’ eto pune ćase.
-Da doručkujemo kokice?
-Šta fali? Dijetalne su. Mogu da otopim malo putera i prelijem ih. To je vr’.
-Dobro… dolazim.

***

Došla je. I istandarale smo se o svemu o svačemu. I zabezeknula se kad je shvatila da umem da uključim šporet. A tek time što znam i čemu služi i kako se koristi… Kanda joj je ta ideja pravo osveženje.

O baš mi je drago što smo se srele. I što je došla. Njenom poslovno koncipiranom mozgu koji fercera 300 na sat su pale kojekakve ideje na pamet tako da ćemo se za par dana videti i poslovno… a i privatno.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Nikad ne znaš šta te može sačekati iza ćoška. Nikad… dok iza istog ne zađeš.

Sad ojdoh. Želim vam lep i nasmejan vikend. Nemojte ga olako protraćiti. Uživajte!

Studio!

30.09.2018.

Da vi rečem…

…paprike sa pavlakom su meni u top 10.

Eto…

…to vam śćedoh reći i odoh da rknem kupus u lonac i zabiberim mu čorbu, a vama želim lep i nasmejan dan.

Studio!

26.09.2018.

Da vi rečem…

…najgora sam od sve dece. I nikad neću skinuti još ova 4,3 kg do prvog, potencijalno krajnjeg, cilja. A zašto sam najgora i zašto neću? Zato što sam poguzija i volim da jedem i što jedem brate.

Naime…

Još se ne dovedoh u red od odmora iako je proslo od njega mesec dana. I dalje ujutru ne funkcionisem, batrgam se dustanem, sudaram se sa svim i svačim po kući, Zverko je naučio da eskivira ta moja dolaženja sebi – verujem da se oseća kao glavni junak neke video igrice u svoj toj eskivaži. Iz tog razloga ja dorucak i ručak spremim uveče, a po kući su taktički.polepljene ceduljice ‘“Ni po cenu života se ne vraćaj u krevet! Mrš na posao! Ne zaboravi klopu! KRENI VEĆ JEDNOM – KASNIŠ!“ Naravno da ne kasnim, ali mom uspavanom mozgu, koji još ne funkcioniše u to vreme, to su dobri podsticaji da se ubrzam. Na sat naravno ne gledam jer na papiru piše šta mi je činiti. Pardon, na papirima. Tako sam u nedelju za malo otišla na posao. Sprečilo me je samo to što su stanica i bus bili prazni. Pa mi je majstor rekao da je nedelja i ja sam se vrnula u krevet. Bilo je to najranije bacanje smeća u nedelju ujutru, u istoriji istog.

Al nisam to śćela da vi rečem.

Naime, sinoć sam bila preumorna da spakujem klopu za danas, pa sam to ostavila za jutros. A jutros – šok. Iz momenta se razbudih. Sve što spremih za ovu nedelju pojedosmo, đavo nas pojeo. Ostalo je knap za danas i… toe to. A za sutra i prekosutra – cvrc!

Zato ja danas dođoh s posla, pa zavrnuh rukave… te zgotovih rebarca za ručak i trougliće za doručak. Dok sam menjala plehove napravih i potaž od karfiola za danas i sutra za večeru i nekako se iskobeljah iz problema.

Eto zasto pravim onolke ljebove i ‘ranu. Zato što smo alavi do zla Boga. Eto zašto.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Sad odoh. A vama želim lepo i nasmejano veče.

Srdačan pozdrav od alavih.

Studio!

19.09.2018.

Da vi rečem…

…još koju o ratu s večerama.

Ja sam od onih koji nisu skloni šopingu… osim ako ne zalutaju u prodavnice umetnickog i hobi materijala. Tu mere nemam.

Od skoro su se ovima pridružile i prodavnice s kuhinjskim (ne)potrebštinama i ‘ranom.

U skladu s tim novootkrivenim interesovanjima pre neki dan mi pažnju pavuče ojekat s prehrambenom robom u koji ranije nisam ulazila, pa pošto nisam žurila reko… daj da virnem.

A unutra…

…redovi rafova i na njima koječega čemu moja restrikcija ne da ni da priđem, a kamoli da pomirišem ili, ne daj Bože, izedem.

Krenem ja međ’ te rafove, lagano…

…niš ne pipam, samo s distance gledam. Jer… ako pipnem – uzeću ga, ako uzmem – poješću. Dakle, samo gledam i frkćem. Za pola nemam pojma šta je. A većina – primamljiva. Lepo čujem s onih rafova „Sašo… o Sašoooo…’. Al’ tu Saša tvrda strca bila, pozivima ona j’ odolela.

Na nekoj od rashladnih polica s povrćem stoje kesice. Reko’… povrće smem. Da zvirnem štae to…

A u kesicama – suve pečurke.

Svi znaju da ja nisam ljubitelj pečuraka. Osim ako nisu šampinjoni dinstani s lukom, pa u njih rknuta pavlaka na kraju. Dosta pavlake. Toga bih nogla pojesti tonu. S tostiranim ljebom. Druge pečurke nisam nikad ni probala Uzmem kesicu jednih – vrganj… Za to sam čula. Ubacim u korpu. Sledeću – bukovača. I za to sam čula. Ubacim u korpu. Za sledeće nisam čula i numem vam reći koje su – ostavim ih.

Dodem kući… rasporedim bakaluk, śednem. I skontam da nemam pojma šta bih sa sušenim pečurkama. Da čak ne znam ni kako bi ih spremila jer mi kroz ono kesče liči da su tvrde ko kamen.

Konsultujem svoj dvonožni gastronomski it. google Cocco i saznam svašta nesto, pa spakujem to u moždane foldere za neku priliku.

Danas dođem s posla.

Sve super… u nekom trenutku shvatim da glavu uspravno ne mogu da držim… bukvalno. Ni da oči ne mogu da držim otvorene. Nekako ustadoh, smogoh snage da sadržaj kesice s vrgnjima operem i potopim u vodu, a zatim se oteturah do sobe i zakrevetih se, što radim jako retko u popodnevnim časovima. Mislim da ni glavu nisam spustila, a već sam spavala snom pravednika.

Kad otvorih oči shvatih iz 5og min dae 6. Skočih ko oparena da stignem da zgotovim večeru.

Isprah one pečurke koje su u međuvremenu omekšale, iseckah ih i sa lukom izdinstah. Onda nalih vodom dodah začine i so. Kad, iz mog veličanstvenomg neznanja i neiskustva, zaključih da bi moglo biti gotovo, sklonih s vatre, izvrših napad štapnim mikserom na sadržaj u šerpici i istu vratih još malo na vatru.

I da vam kažem.

Probala sam krajnje oprezno, spremna da sve surduknem u đubre. I 100% uverena da ću to i učiniti. Na moje veliko iznenađenje, bilo je jako ukusno… samo mi je falila pavlaka… tako zabeležih u glavi da ovo jednom probam za ručak, uz dodatak pavlake, ako ikada izađem iz restrikcije i pređem na vanrestrikciju. Pošto pavlaka večeras nije dolazila u obzir, a falilo je nešto… ja u svoj potaž dodah par kapi limuna i malo maslinovog ulja i posuh s malo seckanoh peršuna i… ubih se ko zec.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Možda ovo bude korisno nekom za neku večeru… il ručak… čak i vanrestriktivcima uz malo pavlake.

Sad odoh jer se sudovi neće sami oprati, a ni klopa za sutra spakovati.

Lepo veče vam želim, dobri moji.

Studio!

18.09.2018. (2)

Da vi rečem…

…zašto ne volim večere.

Zato što se svaka moze strpati u folder ‘Jad i beda“.

Eto…

…to vam śćedoh reći. I pozeleti lepo veče.

Studio!

18.09.2018.

Da vi rečem…

Kad dan od sabajle počne da se joguni, ja ne budem lenja pa poranim da mu pripomognem da stane na noge.

Eto, to vam śedoh reći. I poželeti lep dan.

Studio!

15.09.2018. (2)

Da nešto pitam…

…može li subota da se ponovi? Prevari me baba na pijaci, pa ovu uludo utroših.

No, da vi sve rečem po redu..

Jutros ustadosmo na sabajle, al ipak kasnije nego obično. Doručkovasmo, pa lagano… nogu pred nogu, u pratnji kolica, krenusmo do Bajlonija…. da malo prošetamo i sagorimo neku kalorijicu.

A na pijaci svega… samo mleka od ptice ne nađosmo.

Za jednom tezgom stoji baka, gleda me umornim pogledom. Ja priđem, reč po reč, tek kad se odaljih u kolicima behu paprike. Šilje. Crvene. Ne bi to bilo čudno da ih cele prošle nedelje nisam dovlačila s Kalenića, prala, seckala, pakovala u kese i zamrzivač. Imam paprika za zimu, da mi se do sledeće sezone smuče, al onaj bakin pogled… pa priča… pa me podseti na moju baku iako, sad kad bolje razmislim, ič ne liče… tek kupih ja njih. Ko velim… ja ću to u rernu, jednom – dve puta, fike fike, pa da ih ogulim, pa śutra da napravim musaku sa paprikama i tikvicama i imaću ručak za dva tri dana sledeće nedelje.

Kupih još ponešto i lagano kući.

Kod kuće povadim sve, krenem da perem paprike… sunce ti poljubim, paprika za sedam musaka. Bar.

Tako mi i treba kad se s bakama po pijaci raspričavam, a lepo jos onomad rekoh da neću to više raditi. Kičma mi je pukla dok sve oprah.

Jedan pleh… drugi… peti… sedmi… rkni, vadi, obrći, rkni, vadi, prebacuj… pa jopet… potpari, oguli… kad se oladi pakuj u kese… fikni u zamrzivač…

Za ručak spremih vrat. I salatu od matovilca. Zbog njega i zapucah na pijacu, a kupih ga u dućanu preko puta..

Prvi put sam ga danas probala, a ne bi da…

Prosle nedelje, pita kolegenica šta od zeleniša da jede… ja nabrajam… pa rekoh i matovac. Druga pita šta je to… ja odgovaram da je trava. Guglala je, al maatovac ne nađe, samo matovilac. Tu smo se dobro natezale jer ja ne odustajem od matovca. Iznervirasmo se obe pošteno.

Danas skontah da je Gugl bio u pravu, a ja reših da probam to čudo. I znate sta? Super je! To mi je od danas omiljena trava. I Zverku je.

Posle sam jopet pekla paprike… malo se šetala sa Zverkom… i u to dođe i večera.

Barena piletina, sos (dižon, limun, neki začin što numem dizgovorim (Jelena Cocco je rešila da ja naučim da kuvam i spremam svašta iako mislim da joj je trud uzaludan), b. luk u prahu, crni u prahu – nisam mogla da pasiram povrćke nakon danasnjeg džupljenja pored šporeta i sudopere i maslinovo ulje, i jedna zelena paprika.

Eto…

…tako ispustih subotu, pa molim da se ponovi. Zeznula me baba.

Ako ne može… nista… odoh da ispružim leđa i čitam, a vama želim lepo veče.

Studio!

15.09.2018.

Da vi rečem…

…mada to već x puta rekoh…. numem vam ja nešto kuvati.

Msm…

…kuvam ja, spremam… što bi rekli – batrgam se po kuhinji. Gladna nisam, što se vidi po meni, i ono što spremim, kažu ljudi koji su probali, ukusno je. No, to ipak ne znači dumem.

Naime…

…numem nikad da kažem kako se nešto sprema. Numem jer rknem ovoga, onoga, dodajem po nahođenju, sunem onoga više, onoga manje, pa dodam još il’ ne dodam. I tako u krug dok ne potrefim. A obično potrefim. I ćorava koka ubode zrno, ja da vi rečem. Tolko umem… al recept da vam dam… 200 gr, 150 gr, 20 grama – to numem jer ne merim. Čak sam i vagu kupila, al mi je smorno akati se s njom. Prvi krug bih mozda i odmerila, al posle tog prvog ja još 1000 puta dodam istu stvar – e to ne mogu meriti. I tako ode recopis u đavola. Zato uopšte ne vadim vagu. Zato mi isto jelo nikad nije sledeći put ko prethodni put što je bilo.

I sve što spremam je najjednostavnije moguće, bez suvisnih pokreta, muljanja, ulupavanja… ‘prvo ulupaš ovo pa pazljivo dodaš ono, pa u to, nežno da to sto si napravio ne pokvariš, mravljim pokretom pazljivo dodaš…’ Ma, beži bre! Sve što ne možeš oma da rkneš tugederično ja preskačem u troskoku. Ne pravim il’ sve srokam zajedno, pa šta mu Bog i sreća junačka daju. I obicno ispadne ukusno.

Onda serviranje.

Složi ovo, nacifraj ono, iscinculiraj ovde, nakinđuri tamo, fataj svetlo odovud, ćušni ga onotud… Mdaaaaj… ja ti za to živaca nemam. Moje serviranje se svodi na ‘fikni ga, ako može i s po metra razdaljine, samo naciljaj dobro i pazi da potrefiš tanjir da ne bi posle morala da ribaš. Eventualno zagrabim nekih naseckanih travki pa pospem po tom fiknutom… i to samo ako sam baš… ali BAŠ dobre volje.

E, sad…

…ja vrlo dobro znam šta hoću i šta neću i šta mogu il ne mogu. I shodno tome ja slušam one koji znaju i hoće i shodno tome šta mogu i hoću slušam.

Jedna od mojih ‘mogu i hoću’ zvezdica je i Coccolina. Jedini problem s njom je što njoj ništa što je meni babarogasto nije teško i babarogasto i što ona to hop hop i završi… bilo da pravi aromatizovan puter il’ da suši meso u svojoj kuhinji – za nju je to očas posla. E, meni nije!

Al ima nekih stvari koje su očas posla…

Sinoć nešto pričamo…

Sad, kako od ‘Laze’ dođosmo do ‘rane ne bi znala da vi rečem, al dođosmo… i ubaci mi žena u glavu aromatizovan puter. Dok smo pričale ja ga i napravih.

Puter pustiš domekša na sobnoj temperaturi, u njega rkneš so od pomorandže (ja ga imam jer mi je ona donela) i čilija, izbrkaš, o’ladiš i kad dođe vreme doručku ti ga koristiš.

Kako je mirisao kad ga napravih.

Vascijelu noć sam sanjala kako šetam kroz drvorede pomorandži..

Jutros, čim otvorih oči, dipih, dovedoh se u dnevno izdanje i trk u kujnu.

Nasekoh ljeb koji juče ispekoh, rknuh ga u toster, dograbih puter, pa obilato namazah po vrućem ljebu, pa preko fiknuh suvi vrat i… kakvo aranžiranje i dekorisanje, kakvi bakrači… ubih se ko zec i ništa mi falilo nije.

A da vam rečem još nešto…

Iako pojedoh sila jada, mogla sam još… iako sam sita.

Eto…

…śćedoh vam reći samo to da ja numem da kuvam. I poželeti lep vikend, dobri moji.

Studio!

11.09.2018.

Da vi rečem…

…danas me je malo puklo. Al’ da počnem s početka. I da vi rečem o’ma… nije ovo priča o konkretnoj ‘rani i receptu, tako da… odustanite odmah ako to očekujete jer… potrajaće.

Nikad nisam bila tip za…

…aljinice, sandalice, cipelice na štiklice. Nije da ih nemam. Imam… žali Bože tih slapova garderobe koji se prelivaju po mojim plakarima. Definitivno im nije tu mesto. Al nije to tema.

Dakle…

…oduvek sam volela farmerke, patike, ponajviše starke, majičice, udobne, tople i šljampave rolke… a ponajviše teksas jakne. Teksas jakne. Klasične.

E…

…ja vam, dobri moji, skoro dve decenije patim za jednom finom teksas jaknom. Teksas jaknom klasičnog kroja. Ko ona moja stara, kupljena u Čikagu s pocetka devedesetih, koju su još samo isprana boja i konac držali na okupu, dok i oni ne posustaše. Sad bi neko rekao… ‘Bož’ budale, ko da je problem kupiti teksas jaknu’. A jeste. Jeste, ljeba mi. Sve ove godine ja ni na jednu ne naiđoh. Zapravo… jesam ja na njih, no one na mene nisu śćele nikako. Taman nađem neku da mi se dopadne, a ono… ni rukav nafancat, a ne u jaknu ući. A ako bi koju i uspela nafancat… ko na bure da si je navuko, pa samo štrči naokolo… Grdno, Bože sačuvaj. Aj i da zažmurim na to ‘grdno’, al treba ruku nekad pomać… podignut… to nikako nije moglo, a da ne izgledam ko robot veseljak. Dobro… danas je moda avanzovala. Svašta se modom naziva, oblače se ljudi ko za svemir da se spremaju, obuvaju obuću koja je ko da si navuko kućnog ljubimca, komada dva na noge… Svako šta voli i kako voli. Dakle, i da zanemarim to da sam ko robot veseljak koji je malo prerastao svoj oklop – treba disat u tome. Bez toga se ne može. I tako je teksas jakna ostala moja tiha patnja.

Danas…

…sva nešto šuveljigava, vraćam se s posla i jednom izlogu ugledah teksas jakne raznih sorti. Nisam baš planirala kupovinu, čak sam rešila da smanjim iste, a i nisam očekivala da ću naći jaknu posle 100 godina, al pomislih mogu da pogledam… možda nađem neku koja mi se baš svidi, pa mi bude motiv da izdržim ovu restrikciju.

I tako uđoh.

Gledala sam… al ništa ne nađoh da mi se dopada. Te strukirano, te šareno, te s krznom, te u šrege, te šiš miš rukavi, te one za nalađivanje bubrega što im je dužina do malo ispod plećke… Na kraju pitah curu koja tu radi da li imaju klasičnu teksas jaknu, ko ono onomad pre 100 godina što su pravili, a ona meni kaže da ima… i odvede me do njih.
-Broj? – upita.
‘Id u peršun…’ pomislih ‘…bolje da si me pitala da ti napamet podelim razdaljinu između Zemlje i Sunca, sa razdaljinom između Zemlje i Meseca, pa taj broj podelim sa pi i….’
-Ne znam… dajte najveću.
Donese meni ona najveću, ja je obučem, a ona… ko da sam svoju majicu okačila na Zverkov ofinger. Ramena do lakata skoro, rukavi, 15ak cm duži. Gledam, ne verujem. Pogledam u onu curu…
-Kanda mi je malčice velika?
-Možda malo… – osmehnu se ona.
-Aha…
-Manju?
-Malčice…. – rekoh pružajući joj onu jaknu.
Ode ona, kad… eto ti je s dve jakne i pruži mi jednu.
-Ova je malčice manja.
Probam, a ona… ko ona prva. Jopet se zamenimo za jakne. Probam i sledeću, a ono jopet rukavi landaraju o-ho-ho preko šaka. Ja gledam u ogledalo, pa u onu curu, pa opet u ogledalo…
-Izvinite, je l’ ovo odeća za Gulivera i njegovu porodicu?
Nasmeja se ona na glas…
-Pa, nije… ali Vi ste toliko sigurni da Vam treba najveći broj. Probali ste xxl i xl i l i veliko Vam je.
-Vidim… zato i pitam…
-Da probamo sa manjim?
-Ako Vam nije mučno….
-Naravno da nije. Sad ću ja.
-Ne žurite…
Vratila se brzo, opet. Pruži mi jednu, ja pogledam. Na njoj piše ‘M’. Podigoh obruvu s nevericom, al da probam…
Znate onaj osećaj da vas neko zajeb… zeza. Ko skrivena kamera? E, takav osećaj sam imla. Ona je bila ok. Ne baš ono taman, taman… već malčice šira, al sasvim pristojna. Može da se nosi. I da izgleda pristojno. Baš.
Okretala sam se ispred ogledala ko na ringišpilu. Gledam, ne verujem…Obukla sam M… ma, nije što je M… no što je teksas jakna… i još pride M! Da je i xxl ja bih srećna bila. Šta srećna… presrećna!
-Ovaj…
-Da?
-Šta mislite da Vam donesem još jednu?
-Šta?
-Jaknu.
-Ova mi je dobra.
-Jeste. Ali… pošto ste već sve ostale probali, mozete i nju… ‘S’ veličina.
-Ma, dajte… ja jedva verujem da sam uopšte našla teksas jaknu u koju mogu da uđem. Još sam ušla u ‘M’… Nema srećnije osobe na ovom svetu, u ovom trenutku, od mene. U ‘S’ sigurno neću ući. Dajte mi ovu.
-A da ipak probate? Ništa Vas ne košta… Volela bih da vidim..
-Pa, ako baš želite da vidite, ok. Ali sam Vas već izmaltretirala i malo mi je neprijatno…
-Nema potrebe. Ovo ja insistiram.
-Dobro.
Donela je. Probah je. Zakopčah je, iako se teksas jakne ne zakopčavaju. Ko za mene da je pravljena. Kupih je. Nije mi žao zbog neplanirane kupovine. Naprotiv. Ali i dalje ne verujem, iako dok ovo pišem sedim u njoj… I ne verujem. Oh, to sam već rekla.

Eto…

To sam śćela da vi rečem…

…da sam posle 100 godina našla teksas jaknu. da sam ušla u nju… u ‘S’ veličinu iste. Još sumnjam da je ovo kolekcija za Gulivera. Ili to ili ovaj hrono zaista radi. Treće nema.

Pošto se cura zaklela da je ovo sasvim regularna, a ne Guliver kolekcija, onda ostaje samo jedno…

Hrono ishrana zaista daje rezultate, a onaj ko tvrdi suprotno garant neđe greši. Zato ne dozvolite da vas takvi ili bilo ko obeshrabri.

Hrono ishrana nije čarobni štapić. Potrebno je da se pomučiš, da budeš uporan i istrajan, da te ne obeshrabe stagnacije. Ako sve to ispuniš – videćeš da fercera. Ozbiljno fercera.

Eto….

…to vam śćedoh reći i sad ojdoh. A vama želim lepo i nasmejano veče.

Studio!

10.09.2018.

Da vi rečem…

Vrčeras, sva srećna zbog, bez problema, preguranog četvrtog dana restrikcije, reših dobavim, tačnije, dotaljam, večeru jerbo nikako ne volim ove restriktivne večere.

Uzeh ćasicu s barenom piletinom od sinoć što je pretekla i krenuh da seckam papriku kad osetih pogled na sebi. Okrenem se, a ono me moj Zverko, oko moje, gleda onim ‘e, greote’ pogledom.

Jaoj, bolje da me je uj’o no da me tako gleda. Ko da ja ne znam, kukavna, da mi je večera jad i beda. Ma, za srce me je ujo. Malo mi muke što moram ovo zobati, no mi još i on na muku staje.

Al, znate šta?

Dostojanstveno oćutah. Jesam, Boga mi. Još sam podigla glavu i ispravila leđa praveći se da to nisam videla. Baš ko što nisam videla njegove čeznutljive poglede ka ćasi dok sam večerala. Dobro, na kraju sam mu dala parčence, iako nije zaslužio. A i što bih mu davala kad je ‘e, greote’. Ima on svoje granule.

Eto…

…to vam se śćedoh potužiti.

Sad odoh da patim u tisini i tešim se s ukupnih -2 kiligrama, a vama želim lepo veče i još lepše snove.

Odjavljujem se.

Studio!

09.09.2018.

Da vi rečem…

Već neko vreme se kanim da se vratim restrikciji koju prekinuh namerno zbog podužeg zastoja u gubljenju kilograma. Kanila se jesam, al nikako da se nakanim i sve zbog toga što mi je bila frka da će mi biti teško i da nikako neću uspeti da se vratim u kolosek.

U petak prelomih i evo već treći dan pregurah. Uspešno. Bez ikakvog problema.

Doručak: hleb, jaja sa slaninom, humus koji se sakrio na slici i paradajz sa bosiljkom.
Rucak: Svinjski vrat i salata-paradajz, krastavac, luk.
Vecera: Barena piletina i krastavac koji je pobegao sa slike.

(Moram ubuduće da povedem računa o obrocima tokom fotkanja jerbo njihovi delovi imaju tendenciju bežanja, sto se ranije nije dešavalo)

Dakle…

…restrikcijo, ćeraćemo se!

Ojdoh sada… a vama želim lepo veče i još lepšu narednu neđelju.

Studio!

08.09.2018.

Da vi rečem…

…jučerašnji dan – ne ponovio se.

Prekjuče stanem na vagu… + 1 kg.

Juče…

#restrikcijajovonanovo.

Da ne gnjavim sa danom… i glupostima… tek, nisam spavala od juče, od 5 ujutru, do jutros u po sest. A onda se zanesvestih. Nakon 3.5 sata mrzvog sna probudiše me užasni potresi, da sam pomislila da… il’ nas je žvajznulo ono meteorče što ga prizivam, il’ neko zemljotrešče ogromne jačine. Iz momenta se nađoh na nogama. Da me je neko pitao mogu l to izvesti takvom brzinom, rekla bih mu – ni da mi život od toga zavisi. Danas se demantovah. I dok sam pokušavala da fokusiram vidno polje vraćajući se u budno stanje sa svakom sekundom sam sve bolje videla, dok ne skontah da…

… nit’ je met’ora nit’ je zemljotresa,
no je mom paščetu bolje,
pa on skače za svinjom sto baca
i ‘fata je dok je još u letu…

Malo mi je falilo da mu rep na mašnicu vežem i da ga okačim o luster. Al’ sam se prisetila koliko sam se sekirala 14 sati prethodnih, da sam ga samo dograbila i… izljubila.

Onda smo doručkovali – pržene paprike sa pavlakom. Uz domaći ražani ljeb. #restrikcija2dan

Posle sam popila kafu.

Posle smo se gnjavili.

Sad ojdoh nešto da poradim, a onda će i ručak.

A vama želim lep i nasmejan dan, dobri moji.

Studio!

01.09.2018.

Da vi rečem…

Možda će potrajati, pa ako nemate vremena da čitate ili pak niste zainteresovani, odustanite odmah.

Dakle…

Onih par ljudi koji me stvarno u dušu poznaju znaju koliko od malih nogu volim Italiju i Talijance. Prvo sam od starijih slušala o njima… Za vreme okupacije su u Beranama bili talijani. Stari su o njima samo dobro govorili.

Dobri ljudi.

Tada sam rešila da ću, kad porastem biti talijanka.

Negde pred kraj osnovne škole sam gledala neku reportažu iz Italije. Ono što mi je ostalo u sećanju su brežuljci Toskane, nepregledna polja suncokreta, koji mi je odvajkada i za vazda najdraži cvet, prostranstva ljubičastih mrvica lavande i vinogradi koji se protezu unedogled. Tada sam zamislila kuću sa ogromnom verandom i sebe kako sedim na drvenim stepenicama, dok sunce zalazi, zagledana preko velikih glava suncokreta. Nirvana.

Pamtim to jer i dalje me ta želja nije napustila.

Kako sam odrastala tako sam i sama iskopavala ponešto o njima i sve na šta sam nailazila mi je tu zemlju i narod sve više srcu približavalo. Sve gore navedeno, plus hrana, plus ljudi koji veselo tandrču svojim melodičnim jezikom mlatarajući rukama kao da će te svakog časa raspaliti preko usta da ne znaš šta te snašlo je i danas moja velika ljubav.

U međuvremenu sam par puta bila tamo i to je tu ljubav jos više učvrstilo.

Italijanski nikad nisam učila. Ne znam zašto, ali je to na mojoj ‘moraš uraditi’ listi.

Da, Italija je jedina zemlja gde bih mogla da živim. Da se sad spakujem i odem, bez razmišljanja i tuge.

Današnji dan je totalno italijanski.

Baš po mom meraku…

Započeo je pizzom.

Testo od ražanog brašna, vode, soli i na vr’ noža praška za pecivo. Preko testa – paradajz samleven, dodati začini po nahođenju i so i sve ukuvano dok sva tečnost nije isparila. Preko – na po kulen, na po slanina, da bi se izbeglo prijateljsko krvoproliće iz gastronomskih razloga. Preko svega toga obilno kačkavalja. A na vrhu, ko trešnjica na torti – jaje. (#vanrestrikcija)

Nakon toga…

…viđanje s drugaricom.

Talijankom.

Zimus se zbog mog posla nismo videle. Da sam znala da će mi to na nos izlaziti mesecima, četvoronoške bih išla. Nisam znala, pa sam mesecima trpela torture verbalne koje su me dovele do ruba živaca i sjajne ideje – da je prvom prilikom utepam na muerto.

Danas krenuh s tim ciljem.

Odustala sam, izem mi labilan karakter, kad saam videla širok osmeh i mahanje od preko puta. Odmah sam zaboravila na ubijanje. I shvatila koliko je volim. A kako i ne bih… od tog osmeha i mlataranja ko razdragano ventilatorče do toga da je iz Italije, preko Grčke vukla začine za mene, i sušeni paradajz sazreo pod suncem Monce, u njenoj baštici, u maslinovom ulju i flašu vina crnog od grožđa sazrelog na nekom brdašcetu Toskane, možda baš iz mog komšiluka iz mašte. I teglu paradajza sa bosiljkom, ne znam oklijen. Donela mi je i kamenje za crtanje iz Grčke.

Kad sam kretala pitala me je zapanjeno…

-Aman, šta nosiš u tom rancu?!?
-Kamenje.

Na to nije imala šta dodati.

I sutra ujutru mi ide. I…

Ne, neću. Eto nje nazad za koji mesec.

Kokolina, hvala ti.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

I pohvaliti se kako divne ljude imam. I ove ovde. I neke van ove priče. I iako znam da nije lepo hvaliti se, eto… ja se hvalim. Bogata sam. Bogata sam dobrim ljudima. Baš dobrim. I jeste da me ponekad posteno nerviraju i da im pretim prodajom bubrega mi i odlaskom na Džamajku, ja sam srećna što ih imam.. Hvala vam…. prepoznaćete se. (PS. Ako neko oće da ih kupi… đuture il’na komad, nek se javi u inbox ili na mail… da ja sačuvam ovo malo preostalih živaca i bubreg i kupim tu kućicu s velikom verandom na obronku brdašceta u Toskani. Samo ozbiljni. Ostali STOP).

Studio!

30.08.2018.

Da vi rečem…

…kasnim. Ne s doručkom, no s objavom, ali ćete mi oprostiti. Znam.

Nešto sam trunjava poslednjih dana. Nešto sam baš bljak zadnjih dans… i ljuta i tužna i, ponajviše, razočarana.

Ali ne danas.

Danas pospana i glavobolna ali to je zaato što sam od 21h sinoć, do jutros do po 6 pravila video klipčić. Da, da…. do juče do 19 i frtalj nisam ni znala da je to moguće, a onda sam saznala i do 21h pokušavaala da nađem sve čega se mogu dokopati o tome kako da napravim nešto iole pristojno jer sam imala dobar razlog da jedan skrojim. Naime, danas je 4 pune godinice kako je Zverko stigao kući (priložena slika iz kola kad je dolazio). Zar nije sjajan razlog da se potrudim? Ja mislim da jeste. I potrudila sam se. I… uspela. A pošto sam već toliko zaginula, reših da sačekam doručak pre nego se zanesvestim.

Doručak…

…čarobna reč koja tera lose vibracije.

U po 7 sam zamesila hleb, ispekla ga oko 9. Uz to sam zgotovila paprike na kajmaku. Ne s kajmakom, no na kajmaku. Dakle, izdinstala paprike dodala kajmaka i przila na njemu. Ulja… ukupno jedna kafena kašičica na startu. U rastopljeni kajmak na kom su se przile paprike sam nacepkala vrućeg ljeba, da fino upije. (#restrikcija)

Moj gost je odbio da jede to prozaično jelo.

Njemu sam obarila heljdinu testeninu. Kuvala sam je 4 min i ostavila poklopljenu u vodi u kojoj se kuvala. Za to vreme sam u suvom tiganju propržila slaninicu, dodala joj pavlaku za kuvanje i pustila da se, uz italijansku mešavinu začina i malo soli krčka. Onda sam dodala proceđenu testeninu, krckala testeteninu u onoj pavlaci, a zatim joj dodala rendani kačkavalj i ostavila na vatri dok se kačkavalj nije rastopio. Dodala sam i parmezan, al se zaneh i sve izmesah zajedno. (#vanrestrikcija) Seljanka.

Onda smo seli da jedemo…

Na kraju je gost trazio i paprike, ja sam krala testeninu… Zverko je pojeo više od nas jer, umesto na galamu, hvata na šarm.

Posle smo lunjali i igrali se i… tako okasnih.

Eto…

…samo vam to śedoh reći.

Danas nam je 4 godine kako smo najbolji drugari.

A sad odoh. A vama želim lep dan

Studio!

28.08.2018.

Da vi rečem…

…bolje da ne rečem. Pritisak mi je ripio na ‘iljadu. Da me zmija ujede – zmija bi se otrovala.

Jedino što mi doručak izvadi malo jutro.

Pizza.

Najjednostavnija moguća. Sa podlogom od ječmenog brašna… brašno, prašak za pecivo, voda, so… ubrka se da se doboije blago lepljivo testo. Razvuče se i oblikuje u plehu. Peći 10ak min. Nafilovati. Ja sam stsvila sosić od paradajza koji sam na ugusto i sa puno začina ukuvala. Na njega sam dodala kulen, kačkavalj i mocarelu. I to je to. Vratiti u rernu dok se sir dooobro ne rastopi. (#vanrestrestrikcija)

Preko gotovih parčića preliti naslinovo ulje.

Eto…

…tol’ko od mene.

Studio!

27.08.2018.

Da vi rečem…

…ne znam kud bijem, a ne zna ni Zverko.

Probudim se jutros, ko i uvek, u pet. Nekako se izbauljam iz kreveta nakon po sata, izađem sa Zverkom koliko je minimalno moguće i vratismo se kući brže bolje… ne zna se ko je hitriji bio. Da sam imala posla – imala sam. Da nisam bila ni za šta – nisam. Tako se ja vrnuh u krevet na po sata i probudim se u 9… ni znam gde sam, nit što sam, nit ko sam. Jopet se nateram da ustanem. Ko velim… razbudiće me topla voda s limunom. Naijem se kako skoro nisam… džabe. Reko… dobar, jak doručak će me vratiti k sebi.

Ubijem dva jaja, umutim ih viljuškom jer Maksu nijesam onakva śćela raspamećivati dan, dodam BRDO čilija, italijansku mešavinu začina i so… lepo to ubrkam viljuškom, a preko rknem ručno narendan kačkavalj, pa sve surduknem na vrelu mas’ koja je cvrčala u tiganju. Kad završih sasuh kajganu u tanjir, zareškah ljeb u onom tiganju. U tanjir dodah kulena i ajvara. A šta bi se zimi, no ajvar, jelo?!? (#vanrestrikcija)

Jedem ja ono… jede ono mene. Jede i Zverko…

Završismo, odoh do sobe da sredim krevet. Ja tamo…

Krevet me zove… zove nežnim glasom… ja hop u njega…

Kad mi sat, navijen u po 11 jer sam imala nekog posla, zazvrnda… umalo se ne zakačih noktima za plafon. I tu… jer kasnim… nasta jurnjava. Tri puta se sudarih sa sobom na vratima.

Otišla, završila šta imam, ošišala se jer kažu da se posle frizera lepo osećaš, vratila se grđa no što sam bila pre odlaska.

Odbijala sam da se mrdnem iz trpezarije jer sam se plašila da ne naletim na neki krevet, pa jopet da se zakucam ko ekser.

U neko doba reših da napravim nesto za ručak. Musakica bi baš fino legla.

Ustanem…

…otvorim frižider.

Iskreno…

…kako sam videla na jednoj polici dve mrljice i da se malo leda nakupilo na zadnjem zidu – ne znam, pošto jedva videh i frižider i vrata. Al zato mi ne beše mrsko da povadim sve iz frižidera i iz gornje komore zamrzivača, da isključim frižider i da ga otopim i oribam, da pobacam neke teglice, kore i još neku zaostalu sitnuriju…

Kad sve završih, beše kasno za musaku, pa ispržih neko meso i napravih salatu od paradajza i nane.

Pristavih kafu i dok sam prala sudove, a kafa se kuvala, shvatih da ništa nisam uslikala.

Zato sad sedoh da, ko čovek, popijem kafu. Prvu. Nju sam uslikala.

Eto…

…samo vam śćedoh reći da mi skoro ne osvanu ovako šugav dan.

Sad odoh da smislim šta bih mogla u trpezariji raditi jer ako uđem u neku sobu biće – ćao, zdrao.

A vama želim lepo popodne i još lepše veče.

Studio!

25.08.2018.

Da vi rečem…

…postoje dani koji koji nas razbole, kao što je mene jučerašnji. Razbiju nas na milion delova takvom jačinom da mislimo da se više nikada nećemo sastaviti.

S druge strane…

…postoje ljudi, malo ludi. Poprilično šaškasti. Koji su jači od najjačeg lepka. Zovu se prijatelji. U gore pomenutom danu oni se skupe pa deo po deo sastave i spoje i ni jedan šav se ne vidi.

Hvala im.

Jutros se probudih, koliko je to moguće, normalna.

I shvatih… gladna sam.

I shvatih… nisam startovala Maksa, a danas je treći dan kako je stigao kući.

Glad + Makso = Hitna intervencija.

Načupah iz bašče bosiljka. Ćušnuh ga u Maksa, dodadoh sve po redu, kako volim – maslinovo ulje, pinjole (više volim s bademima, al kad već uzeh ovo čudo, koje me je koštalo ko Sv. Petra kajgana, da ga i stučem), parmezan, čen belog luka so. Bzzz… bzzz… bzzz… Pesto je gotov. Inače, ja najbolje volim pesto od bosiljka. Najbolji je!

Uz pesto najmnogo volim… jaja. Sa mnogo čilija.

Uz jaja slaninu.

Uz sve to… ljeb.

Suma sumarum – ubih se ko zec.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

I poželeti lep i nasmejan vikend.

Studio!

23.08.2018.

Da vi rečem…

…pravo.

Zezala sam moju vešticu Mi Mi zbog Boška. Zezala nju, a ja mu nisam śćela ni prići. Jok ja… šta ću mu prilazit kad samo drnda i galami ka manit.

A u stvari…

…ja sam se, ljudi toliko zaljubila u njega da to nije normalno. Ljeba mi. Šta taj sve može… to renda, secka, drobi, mulja… Kad zapne, magarac mu nije ravan.

I tako sam ja iz nedelje u nedelju patila tiho i dostojanstveno za Boškom, dok mi danas nije puko film, pa s tako puknutim filmom zapucah u dućan i pazarih Maksa. I evo sad sedim, gledam ga i smeškam se punog srca.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Odoh sad da prostudiram šta sve ovaj đavolak može i da ga pripremim za nove avanture. A vama želim prijatno i nasmejano veče.

Studio!

20.08.2018.

Da vi rečem…

…zbunjeta sam.

One, do skoro, kiše i turobnilo su me totalno sludele. Tek danas shvatih da je već 20. avgust i da je jesen na pragu. A svi znamo da kad jesen dođe, posle par treptaja eto je i zima. A zimu ne volim ni na slikama…

Da li vi shvatate koliki je taj zbunj? Ne? Saću da vam objasnim… Toliki da još ni jednom ne napravih svoj omiljeni letnji doručak – plavi patlidžan (opciono: tikvice), slanina, paradajz i sir… pa sve rknuto u rernu. Shvativši to jutros ga napravih, pa posle toga trk napolje da uhvatimo malo sunca i letnje radosti.

Sad kad se vrnusmo, reko da vam se potužim i tugu vam svoju saopstim… i upitam za jednu uslugu.

Dakle…

Da li može da se ponovi leto pošto nisam bila spremna?

Eto…

…to samo śćedoh. I da vam poželim lep i nasmejan dan… i nedelju… i mesec i… život.

Studio!

17.08.2018.

Da vi rečem…

…ubih se od lenčarenja i zevzečenja. Tešim se time da odmor tome služi… mada me čeka brdo poslova. Al ja sam maher dokrenem glavu na drugu stranu i ne gledam u brdo. A znate kako kažu… daleko od očiju, daleko od posla. I nemoj da mi je neko protivurečio i kazo da se drugačije kaže!

Nego…

…dok sam danas popodne dremuckala upadoše dva čeljadeta u sobu mi. Jedno gostujuće dvonožno i drugo četvorošapno sa stalnim prebivalistem ođe, i zavrištaše tražeći neku ‘ranu. Preturih se na drugu stranu da ih ne gledam, prebačih jastuk preko glave da ih ne slušam… al ne vredi.

I ja šta ću… ustadoh.

Dograbih ćasu. Ubih tri jaja, malo ih ubrkah viljuškom, nadrobih sira, dodadoh 2 kašike masti, krknuh šacimetrijskom metodom brašna, prašak za pecivo, ulje i kisele vode. Sve ubrkah, sunuh u pleh, a pleh rknuh u zagrejanu rernu. Na 220. Posle deset minuta smanjih na 200, navih sat da me budi za 40 minuta i vrnuh se u krevet.

I sad, dok ovo pisem…

…i slusam svađu oko klope, iz trpezarije, zaključujem da ću se sutra ubit ko krme od klope.

Eto, to vam śćedoh reći…

…da ne kažete da ništa baš ne radim na odmoru. I da vam poželim lepo veče.

Studio!

16.08.2018.

Da vi rečem…

Da vi znate kolko ste me malo pre uvredili. Aooo… ručak mi je priseo. Jes’, Boga mi… na nos mi izađe, još mi se kamena kugla kotrlja po stomaku.

Elem…

Sednem ja da ručam. Krenem ko tajfun, a kako drugačije nakon 5.5 sati od doručka, kad na po ispustim viljušku, što je opet bolje nego da bacim kašiku… ako me razumete… jer sam shvatila da sam zaboravila duslikam ručak.

Gledam ja onaj brljavi tanjir, gleda on mene. Gleda me i ona nesrećna raskomadana krmenadla izmazana dižonom i onaj razbucani paradajz što se potuko sa krastavcem.. Nije za slikanje. Definitivno, zakljucim i krenem dalje. Šta ćeš… nije smak sveta. Gladna duša… dešava se.

I tako ja nastavim, al… probudio se đavo…
„A što bi uopste postovala kad za jutrošnji post ne dobi ni bedni lajkić u grupi“ reče i šmugnu neđe.

Aooooo…

Viđi stvarno…

Od jutros ni lajk za moj doručak, a baš sam se potrudila oko njega. Jesam ljeba mi. Al nije to bitno… nego, zar niko dudeli jedan lajk. Dobro… ljubičasto i crveno se baš i ne slaže, al kombinacija paradajza i luka je sjajna i zaslužuje bar po lajka. I ljeb jeste kupovni… al je zareskan fino… to je bar po lajka. Dakle jedan siguran lajk je mogao opravdano pasti Zatim kobasica… ona vredi makar 3 lajka. To je 4 lajka minimum..A jaja… tu nema spora da jedno zasluzuje BAR lajk, a ja imam 3 komata. To je minimum minimuma barem sedam lajkova. A tek peršun… „Nek idu u peršun“ pomislih. Ko da ne znaju kolko mrzim da ga seckam. Za to što se potrudih da ga naseckam bar 5 lakova zaslužih. Što mu ukupno dođe minimum 12 lajkova… a oni ni jedan. E, ni jedan bedni lajkić… iz sažaljenja bar… il ono za trud da se neko setio.

I tako…

…uvređena i za srce ujedena nastavim da prebiram po tanjiru bez volje da dalje jedem.

Odjednom…

…iz nekog budžaka iskoči anđelak, pa prasnu u smeh jedva izgovorivši što mu na um dođe… „E, mlato zamlato… da se nisi zablentavila u crtanje i da si post postavila kako si planirala, možda bi neki lajk i dobila“. Kako to reče, tako uz PUF nesta, a ja osta…

Eto…

…śedoh vam reći da sam vam oprostila što mi niste lajkovali jutrošnji post. I poželeti vam lep i nasmejan ostatak dana, a ja odoh da švrljuckam dalje.

Studio!

02.08.2018.

Da vi rečem…

…ako se neko ponado da me se rešio… nije. Za malo das izvrnem. Ipak nisam. Izvinjavam se. Više sreće sledeći put.

Trudila sam se ovih dana da ispoštujem pravila. Često sam uspevala, al na jedvite jade uspem da čalabrcnem nešto. Pa se treći dan probudim gladna, vola da pojedem, pa malo zbrljam. Pa se posle jedem. Ukupno dva brlja.

Tu mi je i najbolji drug.

Došo iz belog sveta, pa sve gunđa što sam sad rešila da podlegnem gripu. Fino je planirao da jede svašta nešto, želja da ga mine, a ja baxuz i ugursuz namerno pokupih grip samo da ga zeznem.

Dobro…

…činjenica je da se naše stogodišnje najbolje prijateljstvo zasniva na principu ‘ko koga zezna’, al baš nisam spremna da se unakazim gripom da bih ga zeznula. Možda i bih… al se nisam setila toga. Nema veze. Grip se setio…

I tako, propade mu prilika da se njanjavi. Al zato je ja koristim već par dana, uopšte ga ne žalim. Zakeram kao profesionalac. Te oću ovo… te ovo mi se… jaoj kako bi mi prijalo… kad bi mogao… baš bih ti bila zahvalna… A on, mukica, šta će… Donesi, odnesi, prinesi, učini… sve s Osmehom… a lepo čujem kako gunđa i bogorada kad se udalji i misli da ne čujem. I ja ne čujem. Ništa. Znate, oće uši da se zapuše kad stisne grip. Gadno je to… ništa ne čuješ.

-Cile… da li bi mogao…
-Jaoj, Nane, daj samo malo malo da sednem… opučih se.
-Haravno… naravno… samo sedi. Odmori… kh…kh… kh… kh… KKHHHH. KHKHKHKKKKHHHHHHHKKKHHHH… uf… izvini… KKKKHHHHHKHKHKHKH…
-Čekaj, Nane… hoćeš vodu? Čaj? Limunadu?
-Ne… hvala ti (slomljeno)… ali ako bi mogao, posto si već na nogama…

Na kraju dana, dok tučemo po jambu i remiju obavezno pita…

-Koliko puta si me danas zeznula?
-Četiri… pet… deset… ćuti, bolje ne pitaj…
-Hostaplerko!
-Igraj bre i ćuti!

Nego…

…već tri dana jauče za pitom. Sa sirom.

-E, da mi je da je pojedem, pa mogu da umrem.

I tako…

…pošto mi se smučio i on i pita, rešim da ga ućutkam.

-Ako ti spremim glupu pitu sa sirom, da li ćeš me ostaviti na miru?
-Čuj ostaviti na miru… bio bih tvoj rob.
-Obećavaš?
-Obećavam.
-Dobro.

Jutros poranim.

-Šta čagrljaš? – zabrunda iz svoje sobe.
-Pravim pitu.
-Sa sirom?
-Sa sirom.
-Treba ti pomoć?
-Ne, hvala… spavaj. Zvaću te kad bude gotovo.
-Ok… pravo si srce. Ako ti nešto bude trebalo zovi.
-Hoću. Spavaj sada.

Obarih testeninu od spelte.

U tiganju otopih 4 kockice bosiljka u maslinovom ulju. Dodah pavlaku za kuvanje i malo kisele pavlake, pa to ubrkah. Dok se to grejalo narendah kačkavalj i sitno iseckah slaninu pa ubacih u tiganjče.

Kad se sve otopilo dodah proceđenu testeninu. Sve izbrkah da se dobro sjedini, pa presuh u pleh, posuh ‘pitu’ obilato parmezanom, a pleh rknuh u vrelu rernu koliko da se parmezan malo zareška.

Kad bi gotovo isekoh parče, al mi bi nekako goluždravo. Dodah kolut paradajza na to… i listiće bosiljka. Taman da mu odnesem setim se stare kineske ‘bez kiśellog mlijeka pita ničemu ne vrijedi’, pa stavih dve kašike grčkog jogurta… da bude fensi…

Odnesoh mu na poslužavniku.

Žmirkao je ko sojka na jugovini kad vide tanjir i ono u tanjiru.

-Šta je ovo?
-Pita.
-Ovo pita?
-Aha…
-Kakva je ovo pita?
-Kakvu si tražio… sa sirom.
-Stvarno si skot… znaš li to?
-Voliš me.
-To nije sporno. Ipak si skot.
-A ti si rob.
-Kakav rob?
-Rekao si da ćeš mi biti rob ako napravim pitu sa sirom.
-Ti… ti… ti…
-Jedi… a onda trebaš da izvedeš Zverka. Ja ću još malo da žmurnem, pa na posao.
-Pa, polomiću te.
-Bolje čuvaj snagu. Neće se sudovi sami oprati.
-Saša…
-Ne brini… danas je Ilindan… al od sutra… Sve zadatke ću da ti napišem.
-AUUU… Za ovo ćeš mi platiti…
-Terasu bi valjalo sređivat…
-Samo me ne šalji na terasu!
-Bolje ne preti… možda ti i pomognem.
-Sašo… nemoj terasu.
-Ako ne ti… onda moram ja. A ja tamo ne smijem. Jedi sad da se ne ohladi…

Al nisam to śćela da vi rečem.

Śćedoh vam reći da sam pretekla.

I da vam poželim lepo veče i podsetim vas na Osmeh.

Studio!

22.07.2018.

Da vi rečem…

…mene il’ nema pa nema il’ iskačem ko zec iz šešira i na nos izlazim. Izdržite još malo. Sutra se vrćem u rutinu, pa ćete se odmoriti od mene.

Nego…

…šta ono śćedoh reć’?

Ah, da…

Shodno tome da pet dana nisam išla na posao, ništa pod milim Bogom nisam radila, sem uživala i odmarala… ako izuzmem dva odlaska u državne institucije, što smatram šetnjom. Sad mi pade na pamet… može li se ovih 5 dana ponovuti, nisam bila spremna 😁

Ni to nisam htela.

Da… setila sam se!

Obzirom da se sutra vraćam u kolotečinu, ko i svake nedelje, reših da sprčkam ručak za par dana. I pošto me je mrzelo da se ja tu nešto batrgam oko ručka odoh u dućan preko puta i uzeh jedno kilo… i kusurče krmećine koju mi ono fino dete isecka na kockicke, pa kad dođoh to oprah i rknuh u namašćen pekač pitajući se da l’ da rknem unutra i neko povrće, al’ odustadoh.

Setih se da imam krš nekih začina.

A kako i ne bi…

…svi se frljaju s nekim začinima za koje ja i ne čuh dok ne zalutah ovde kod vas. A se neko zafrlja sa začinom, a ja sutra odem i kupim, s namerom da to prvom prilikom isprobam. Pa zaboravim. A kad se setim uveliko sam, za vazda, zaboravila za šta to služi. Jedino što obožavam i guram u sve su chilly i italijanska ili provansalska mešavina začina.

Tako ti ja dovatim onu ćasu sa začinima, stavim bogato prvo ova dva što nizostavljam. Onda dohvatim dimljenu papriku… to pre neki dan uzeh i nikad je ne probah. Onda krenem redom… malo ovog… malo onog… ovo zvuči fino – turi… vidi ovo kako smešno zvuči, njega suni više… ovo mi deluje bzv – njega ću malo… i tako… stavih intuitivno sve što mi se učinilo prikladno.

A onda pokrih pekač i ćušnuh ga u rernu.

Kad ga dofati vatra, pa kad zamirisa… presedesmo Zverko i ja dobrih po sata gledajući u pnaj pekač kroz rernino prozorče.

Pred kraj se podigoh i napravih salatu. I moram da vi rečem…

…užasno mi nedostaje što ne mogu sir za ručak. Majke mi. Inače, ja nikad ne pojedem puno sira, a po malko volim uz svaki obrok. Dakle… molim da se preispitaju pravila i da se pronađe rupica u hrono zakonima kroz koju će moći da se provuče po, zaista, malo mlečnog uz ostale obroke. Hvala.

Taman sam htela da izvučem onog mirisljavka iz rerne, kad se setih da sam noćas oko 3 zamesila ljeb. Pronađoh ćasu, premesih testo. Onda sam se setila zrnevlja od ćurke.

Da…

…zrnevlje od ćurke.Ovde su se podosta frljali s tim.

Pre neki dan, dok sam se s posla vraćala, na stanici gde sam čekala prevoz uđoh u dućan zdrave ‘rane. A u njemu, samo što mleka od tice nema. Možda i ima, al’ nisam pitala. Elem, gledajući u ona čudesa, spazih zrna od ćurke. Dobro, ne zove se tako, al’ posto ni uz pomoć magije neću zapamtiti kako se zove ja ga zovem zrnevljem od ćurke. Jedva se ona cura i ja sporazumesmo šta hoću. Ja sam se mrštila, ona je plakala od smeha, ja sam neke odavde psovala zbog toga i tako…

E, to zrnevlje, pošto nemam pojma gde su ga one psovane ćuškale, ja danas posuh po ljebu. One psovane, ako prepoznaju o čem pričam, imaju vremena do ujutru da pobrišu postove u kojima se TO nalazi i tako preteknu ukoliko mi se ne dopadne.

Suma sumarum.

Meso je vr’ ispalo. Ukusno je, meko, sočno. Prosto mi je žao što nikad više neću moći da ga utrefim. Ljeb fino miriše, ne mogu da grešim dušu.

Meni su oči na pola koplja, a danas imam trening. Ko i svake nedelje – surfujem na dasci.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Nedostajaće mi ovaj boemski život bez frke, trke i halabuke.

Oće, ljeba mi.

Odoh sad. A vi uživajte u ostatku dana. I smejte se.

STUDIO!

22.07.2018.

Da vi rečem…

…neđelja je dan za uživanje.

Dobro, ovo je laž.

Svaki dan je dan za uživanje. Ipak, neđelja je to malo više no ostali dani, tako da ono i nije baš laž, no je… ada, puštite me…

Dakle…

…neđelja je dan za uživanje.

Za šetnje.

Za odmor.

Za dobru klopu.

Za igru.

Lenj je.

Opušten je.

Savršen je.

I zato smo je mi (za)počeli jednim jednostavnim, al’ dobrim doručkom. Nakon šetnje neki su ga jedva (do)čekali, sve vireći kroz ‘prozorče’ od stolice. Al’ ga dočekaše.

Pržene paprike sa kajmakom.

Nego…

…śedoh vam nešto drugo reći. Ja, do ove hrono ishrane, nikada nisam jela crvene paprike.

Ako ćete da me pitate zašto – nemojte jer ne znam. Jednostavno nisam mogla da ih progutam. Zaozbiljno. Od žutih sam jela samo babure i to punjene.

Dakle…

…jela sam samo one koje sam oduvek obožavala i na njima mogla da živim – zelene šilje.

Ispeku ih i ogule, pa odatle dalje…

..il’ ih isprže, pa se, uz sir i kajmak, naknadno dodat ubijem..

…il’ na kraju prženja dodaju kajmak, puste da se kajmak istopi skroz, pa se ubijem…

…il’ ih napune sirom i jajima (pipav je to posao, al’ vredi, pa ih napune i zapeku… il’ ih napune kačkavaljem, pa u jaja i prezle, pa isprže… pa se ubijem.

I jutros sam se ubila.

Tri paprike – 2 zute i jedna crvena šilja oprate, iseckane na kolutiće, isprž8h na masti, bez prethodnog pečenja. Pred kraj ocedih mast i, kao začine dodah slaninicu, pljevaljski mladi kajmak i malo soli.

Aoooo… bruka.

Ubih se ko zec.

I dok ovo pisem dovršavam kafu i odosmo napolje dizbacimo malo ovih kalorija, pre nego rkne kiša.

Eto…

…to vam śćedoh reći. I sad ojdoh, a mogli bi i vi. Pre kiše. Nemoj posle da bude ‘ju, otkud kiša’… ‘kako kisa’…. Upozorila sam vas.

I uživkajte u današnjem daanu. Na maksimum okrenite dugme zuživanciju i… smejte se.

Aj, u zdravlje.

Studio!

19.07.2018.

Da vi rečem…

…jutros se probudih, gladna ko vuk. Šta vuk… ko tri vuka, gladna u sred zime, na planini, a sneg do kolena.

A kako i ne bi kad sam juče samo mrljavila jer mi se, pod milim Bogom, ništa jelo nije.

Pošto mi se ništa nije spremalo, reših da napravim sendviče. Ništa epohalno… ljeb, puter , dimljeni vrat i, mozda, kiselo mleko.

Odoh u kuhinju, zavukoh ruku u torbu za ljeb, ‘nako na neviđeno, zgrabih par puta vazduh, provirih u torbu, a ona prazna.

-Kud mi se đede ljeb? – zavapih.

Onda se setih da sam ga juče pojela i da sam sebi u pamet notirala da ga zamesim nakon doručka.

Kakva pamet, takva i notifikacija. Zaboravila sam da to učinim.

I onda učinih najpametniju stvar koju mogah učiniti u tom trenutku – śedoh.

Nakon nekog vremena, shvativši da me i dalje mrzi da spremam, odoh do ostave. Tumbala sam tamo razmišljajući sta bih, kad naleteh na neku testeninu od spelte. Ostalo malo, manje od po kesice, od ko zna kada. Proverih datum. Ihaj… do skidanja bana Cocco bi mogla da stoji. Al neće – odlučih.

Obarih je.

Dobra strana testenine je sto se spremi pre nego sto izgovoriš ‘knedle sa šljivama’ i mljacneš.

Pošto obarena treba stajati još 5 min u vodi u kojoj se kuvala, to vreme iskoristih da ubijem dva jaja sa začinima i Chilijem. I propržim slaninicu.

Na kraju dobro ocedih testeninu, vratih je malo na ringlu dispari onih par kapi vode sto je ostalo, ubrkah u nju humus i dodah joj slaninicu. Šljusnuh je iz šerpa na tanjir, preko rknuh ona dva jaja i… ubismo se ko zečevi.

Za deset minuta gotov fenomrnslan doručak.

Sad śedim i porazmišljam se šta da činim po ovakvom cmoljavom danu.

Smisliću već nešto.

A vi uživkajte . I ne zaboravite Osmeh.

Studio!

08.07.2018.

Da vi rečem…

…kod onih prošlih palačinki shvatih da sam se navukla ne iste ko jastucnica na jastuk.

Zato sam sinoć, uz hleb koji ću danas peći, zabrkala i ispekla pet palačinki. Prvo sam mislila da ih zbrkam sa belancetom i za fil koristim i mlečne sastojke. Ne znam zašto priupitah je l ta kombinacija ok za restrikciju kad znam da jeste, al priupitah i dobih odgovor da nije, već da je komplikovano. Malo se smorih, al samo na tren i reših da onda zakomplikujem. A ja kad komplikujem bilo sta u životu komplikujem u velikom stilu jer stara kineska poslovica kaže ‘ako komplikuješ napravi totalni haos il ga, jadan ne bio, ne kpmplikuj’ (IV v.p.n.e.). Vođena instrukcijama starih kineza u palačinke rknuh celo jaje.

Jutros zasukah rukave.

Palačinka – bogato humusa i jaje na tanko preko. Palačinka – pavlaka, pecenica dimljena.. Palačinka – ajvar. Palačinka- ajvar pavlaka. Palacinka – humus, ajvar i na vr’ jaje na oko.

Jedva doručaj savladasmo Zverko i nas dve. Al ga savladasmo, te nas dve nađosmo mesta i za po jednu kaficu. Onda je komšinica otišla, a Zverko i ja osasmo da kunjamo.

Eto….

…to vam śćedoh reći.

I poželeti lep dan.

Studio!

07.07.2018.

Da vi rečem…

…mrzim zimu i u zimu, a ne u sred leta. Mrzim i cmoljave dane. Daleko od toga da mrzim kišu. Volim je. Al onu letnju, na mah, dok sunašce greje, a ona se stušti sa nekog našusurenog, iz nekog razloga, besnog oblačka. I onda stane. Tu kisu volim. I volim da po njoj šljapkam po baricama. Bosa il obuvena… nebitno.

Al ovakav cmoljav dan, ko danas sto je, to ne volim. To nije dan. To je krizna situacija. Posebno, kad ko ja, ne gledaš TV niti slusaš vesti i prognozu, pa nemaš pojma da će dan biti situacija, krizna, i ništa ne isplaniraš. Muka. Još kad se spontano probudiš naspavan pre prvih petlova što ti omogućava da više vremena budan tavoriš kroz situaciju. Katastrofa.

Dakle…

Budna sam od pre prvih petlova. Zarobljena u cmoljavom danu. Bez volje. Bez ideje šta bih s takvim danom…

U neko doba resih da doručkujem.

Sećate se onog hleba što mi je komšinica kupila pa ja pravila vulkanče? E, ostatak sam isekla na parčiće, pa rknula u zamrzivač. Sad mi je baš dobrodošao. Izvadih dva parčeta.

Na tiganju, na maslacu, ispržih dva jaja. Trebala su biti na oko, al je jedno zaplakalo. Ispržila sam ih sa dosta začina. Italijanskom mešavinom i čilijem. Uz so.

Kad su bila gotova surduknuh ih na tanjir, a u već suvom toganju ispržih takno sećenu slaninicu sitno naseckanu… dok nisam dobila reškaste, krckave komadiće. Posuh ih preko jaja.

Na onoj masnoći od slanine zareškah ljeb seckan na kockice.

Uz to 4 kugle priloga… 2 ajvara i dve humusa i… ubih se ko zec.

Oboje se ubismo ko zecevi.

Eto…

…to vam śćedoh reći. Dobar doručak ume lepo da oboji cmoljav dan i učini ga lepim. Samo vam je za tu lepotu, uz doručak, potrebna i dobra volja. Bez toga – nista.

Toliko od mene u ovom javljsnju. Uživkajte, ma kakvo vreme kod vas bilo.

Studio!

05.07.2018.

Da vi rečem…

…imam ja drugaricu Matu iz kraja. Znamo se jedno sto godina, možda i više. Ne pitajte me kako se zaozbilno zove jer nemam pojma. Ne pitajte ni kako nemam pojma jer ni to nemam pojma. I, ne… neću je pitati. Kako zašto? Prvo, jer je meni Mata supercool ime i super joj pristaje i koje god ime da joj je, ja ću je vazda zvati Mata. I zato… Mato, ako kojim slučajem ovo čitaš, nemoj slučajno da mi kažeš kako se zoveš.

Nego…

…śela sam nešto drugo reći.

Sedimo Mata i ja danas kod mene, pričamo o koječemu, kad se dosetih da nemam ljeb te priupitah Matu, oće li joj smetati da zabrkam palačinke jerbo śutra neću imati šta jesti. Kaže ona meni… da joj ne smeta ako me ne mrzi. Čuj da me mrzi. Više me mrzi da budem gladna.

I tako ti ja ustanem, uzmem ćasu, ubijrm dva jaja, osolim, dodam 5 kašika ječmenog brašna i ulje i vode tople šacimetrijski i lepo to ubrkam. A tigaanj namastim smesom maslinovog ulja i putera, pa krenem… sipaj, obrni, okreni, izvadi… sipaj, obrni, okreni, izvadi… pa jopet i jopet…

Gleda Mata, gleda… pa će ti odjedared…

-Šta ti je bre to?
-Palačinke.
-Kakve su to palačinke.
-Američke.
-Koji si ti meni snob… ja se jedva nakanim i obične da napravim, a ti hop, hop… americka palačinka… hop, hop… još jedna.

Gledam ja Matu, pa se porazmišljavam da l’ da joj kažem da ja numem obične palačinke smutiti, pa reko’ sebo… Nećeš vala, uživaj malo kad te fale.

Malo me je bilo sram zbog toga, pa joj namazah dve humusom, ajvarom i pečenicu rknuh odgore. Jednu tako i Zverku nafilovah. Ja sam sedela i uživala gledajući kako uživaju u svakom zalogaju. Ma, lažem… stezala sam zube, skoro do pucanja dok su njih dvoje mljackali, da ih ne opsujem i pravila se da sam cool… a nisam bila.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Da jedva čekam da svane pa da jedem. Ako je suditi po ovo dvoje, dan će mi lepo započeti.

A sad idem.

Studio!

01.07.2018.

Da vi rečem…

…nemam šta. Smorio me Zverko od ranoga jutra tako da sve imate u opisima slika, a ja ću sam’ na sekundicu da dŽmurnem…

Uživajte u današnjem danu. I smejte se.

Studio!

Sinoć.
-Obuci mi pidžamu.
-Kakvu pidžamu? Odakle tebi pidžama?
-Da, o tome zašto ja nemam pudžamu moramo da popričamo.
-Pobogu, Zverko… gde da ti nađem pidžamu? Uostalom, koji će ti andrak pudžama?
-Pa, za pidžama parti.
-U, je… izvini…
-Ništa.. Obuci mi majicu, možda ne primete da nije pidźama
-Aj… samo dućutiš.

Jutros.
-Požuri! Požuri!
-Gde?
-Danas je drugi dan kako ne radiš, a tad je pidźama parti.
-Ma, idi bre u peršun!
-Hoću kasnije, sad žurim… Kasnimo!

 

Obaren ovas upržen sa slaninom, paprikama i jajima. Uz dodatak čilija, naravno. I paradajzom kao prilogom.

Zverko je danas vanrestriktivni tip koji je zahtevao pavlaku i dekoraciju. Odatle dŽbun Mirišljavka. I zlatna salveta, moliću lepo.

#bolimeglavaodmuke

-Lepo ti ovo miriše, Sašo…

Daj mi malo i od tvog dela… to mi je najslađe.

#ubimeglava

30.06.2018.

Da vi rečem…

…jutros, sem naših jezika, od čilija, ništa nije gorelo.

Al’, još vam nešto śćedoh ispričat.

Jutros, na sabajle, nakon što se u po šest išetasmo i vrnusmo u krevet, Zverko k’o katapultiran u neko doba iskoči iz kreveta i besno lajući izjuri iz sobe. Onako, poluošamućena i čupava, iskobeljah se i ja i krenuh da vidim čemu larma tolika kad joj nije sklon. Nađoh ga kod vrata kako priča s nekim kroz ista. Otvorih ih i repati izlete da pozdravi komšinicu. Iskoristih priliku da mi, pošto već ide do pijace kupi u H&K proju. Hrono, naravno… da se ne smaram oko doručka.

Ubrzo se vrnula… s ljebom. Hrono. Kaže, predomislila se, pa svratila u Ideu. Pa, dobro… rekoh i ja. Nije najsrećnije rešenje, al’ ako ga fino zareška i dok ga jedem zažmurim na desno i začkiljim na levo oko, može sasvim fino da prođe.

Uzeh onaj ljeb, a i šta bih drugo, pa fiknuh deblju krajku koju izdubih i namazah tahinijem, pa je preko tahinija obložih dimljenom pečenicom, pa unutra rknuh jaje i preko rknuh so, kurkumu, čili i italijansku mešavinu začina, pa sve to ćušnuh u rernu na po sata.

Kad već ne smem sladoled, kašikom za isti izvadih dve kugle ajvara i jednu pavlake, a na ovu od pavlake turih mirišljavka iz moje bašče, da mi makar jedna forka s ranom izgleda fino.

Onda prenesoh i onaj vulkan od ljeba, na tanjir i… ubismo se ko zečevi.

I još bih da dodam…

Posto sam ja u #restrikcijidosudnjeegdana, kombinovanje jaja i mlečnog je ograniceno na 1x u deset dana, a posto sam ja to iZkoristila juče, pavlaku je pojeo Zvetko.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Vulkani su super. Mogućnosti su neograničene. A domaći ljeb je bolji od kupovnog, bio hrono ili ne.

Odosmo mi sada da se prošetamo još malo, pre no što rkne kiša. A vi… uživajte u vikendu i… smejte se.

Studio!

29.06.2018.

-Poštovani gledaoci, dobar dan.
(-DOBAR DAN! – publika graknu u glas)
-U današnjoj emisiji ‘Palikuće’ u goste nam je došla Sanja Saša Savović. Molim vas da je oslovite sa Saša, da nam ne spali studio.
(-ZDRAVO SAŠA! – zapeva publika.)
-I od mene dobrodoslica Vama.
-Hvala svima. Bolje vas (s)našla. Hvala i Vama što ste me pozvali u emisiju, mada nisam sigurna da mi je drago sto sam tu.
-Mozda Vam nije drago, ali svakako zaslužujete da gostujete u našoj emisiji.
-To svakako… – iscedih iz sebe.
-Recite mi, kad ste otkrili kod srbe tu ljubav prema vatri?
-Na to pitanje Vam ne mogu tačno odgovoriti, ali mi se čini da je ta ljubav oduvek prisutna.
-A ljubav prema paljenju?
-Pa… nisam baš piroman u pravom smislu te reči, moram priznati. Volim toplo, volim puckezanje vatre u kaminu, volim pucketanje vatre u šporetu i hranu spremljenu na njemu i u njemu, i onu ispod sača i iz peći na drva… al da se ne lažemo, volim generalno hranu, sto se po meni i vidi, tako da to nije merilo. I vulkane volim….
-Kada ste prvi put palili vatru?
-Kao mala sam kod bake i deke lozila šporet. Oduvek mi je to išlo od ruke. I jako sam uživala u mirisu drva koja gore.
-Prvo ozbiljno paljenje?
-Isto sam bila mala… Jednog dana smo se uzverali na plast sena i odatle se takmičili u tome ko će najdalje da fikne upaljeno palidrvce odozgo. Kad je plast planuo skotrljasmo se s njega ko Sizifov kamen sve cičeći i vristeći. Onda su odrasli doleteli s kpfama vode i spasili selo. Mi nismo mogli nedelju dana sesti.
-Aha… Drugo ozbiljno paljenje?
-Ima tome 15ak godina. Majka je ostala duze na poslu pa mi je naredila da sebi i ocu ispržim snicle. To joj je delovalo najjednostavnije, obzirom na to da sam jedino umela da isprzim jaje i skuvam kafu. Stavila sam tiganj s uljem na ringlu i sela da čitam knjigu. Mislila sam da treba više vremena da se ulje zagreje, a knjiga je bila zanimljiva. U jednom trenutku je kuhinja postala svetlija, okrenuh se, a u tiganju je veselo gorela vatra. Bukvalno.
-Ju! I sta se dogodilo?
-Ništa… dohvatila sam tiganj, iznela ga u hodnik sa sve vatrom, otvorila vrata, spustila ga na mermer i odgurnula od vrata i otirača.
-Zašto?
-Kako zašto? Pa, mermer ne gori, jedino tu je mogla vatra da se ugasi, a da ništa ne zahvati.
-Logično… Kada ste treći put nešto zapalili?
-Jutros.
-Jutros?
-Da… Ustala sam, videla da pljušti i pala u bedak. Znala sam da to može samo dobra ‘rana da popravi, pa sam rešila da zakomplikukem.
-Zakomplikujete?
-Da, da zakomplikujem.
-Kako to?
-Znate, ja sam na hrono ishrani. Na restrikciji, preciznije. Tu se jedu jednostavni obroci. Kada mešate mlečno i jaje, recimo, to je kpmplikovano. E, ja sam zakomplikovala. Sinoć sam ispekla nešto kao spljoštenu kiflu od mekog speltinog i heljdinog brašna… malo je spljoštivši, misleći da jutros napravim sendvič. Jutros odustadoh. Skinuh odgore ‘poklopac, isdubih sredinu, unutrašnjost namazah prvo humusom, pa pavlakom, pa ubih jaje unutra, prekp stavih so, italijansku mešavinu začina, mnogo čilija i preko svega, sem žumanca, stavih slanine. Sve to na pek papir i rknuh u rernu. Posle 20ak min se iz rerne začulo veselo pucketanje. Otvorih je, a ono unutra plešu veseli plamičci.
-Gospode Bože! Pa, sta ste uradili?
-Pa, ništa…. izvadih plehče.
-A vatra?
-I vatra je izašla sa plehčetom.
-Pa šta ste uradili, žemska glavo?!?
-Pa ništa… sklonih sve zapaljivo iz blizime, izvadih sam svoj obrok, sedoh i jedoh.
-A vatra?
-Vatra je gorela, pa se ugasila kad je izgoreo papir.
-Vi ste jeli i gledali kako Bam gori vatra u kući?
-Nisam.
-Šta?
-Nisam gledala.
-Kako niste?
-Lepo… mesto na kome volim da sedim je do šporeta, tako da sam šporetu leđima okrenuta.
-Vi ste vatri okrenuli leđa i mirno keli?
-Da.
-A Zverko?
-Njegovo mesto gleda u šporet.
-Pa šta je on radio dok je vatra gorela?
-Kako to mislite ‘šta je radio?’? Pa… jeo je…
-Ako ste Vi normalni…. SECI! SECI! OVA EPIZODA NE IDE U ETAR!
-Što? – upitah.
-Zato što Vi ne možete biti piroman, već ste smotani… i malo ste šlb…
-Znači… neću da budem na TeVeJu?
-•Ne!
-Šteta…

26.06.2018.

Da vi rečem…

…viđela žaba đe se konji potkivaju, pa i ona digla nogu.

Elem…

…jutros ustanem, s namerom da se ubijem od ‘rane, uzmem onaj ljeb od neđelje i umalo se ne strmeknuh.

Ljudi moji…

…da sam konja raspizdila, dizvinete, s onim čudom, na mjestu bi ga ubila. Dakle, ako ikada vise budem tvrdo ljeb zamjesila udavite me u toj istoj vangli koju sam koristila da ga zbrkam.

I posto mi je bilo prerano da već u utorak pravim bućkuriš u šerpici, reših da zbrkam nešto na brzaka. Palačinke, recimo. Pošto ih retko pravim, taman bi bilo fino. Kad već pravim palačinke, nek budu iz rerne. Kad već pravim iz rerne, neka budu palačinka rezanci.

Ne razumete?

Ni ja često sebe ne razumem, tako da je to što me vi ne razumete sasvim ok.

Da skratim…

…napravih rezance od palacinke iz rerne. U njih rknuh pavlake, pošto sam koristila samo belanca jerbo sam planirala pavlaku i onaj pesto od rukole što mi je ostao, pa sam još unutra dodala malo blendiranih badema…. al ‘nako na krupno, da krcka.

Jaoj, što je to lepo. Ne zna se ko je više uživao, Zverko il’ ja.

I, znate šta?

Ostalo mi je smese za čapalinku. Eno je u frižideru. Sutra ću je ispeći, al’ veću… pa na pravougaonik ću da je ispresavijam fino. Ne urolam, no ispresavijam. Ko sendvič. A unutra ću nešto da turim. Još ne znam šta, al’ ako je suditi po rezancima, biće vr’.

Eto….

…to vam śćedoh reći.

I poželeti lepo veče. A ja odoh da se igram sa Zverkom, ne bih li zaboravila ovu tunjevinu što je pojedoh. Bljak!

Aj, u zdravlje!

Studio!

25.06.2018.

Da vi rečem…

…bez reči sam.

Studio! Pomagaj!

#ljeb #pestoodrukoleprekosira #šuMka & #prekosvegaštrcštrcmaslinovogulja

24.06.2018.

Da vi rečem…

…zbućkah ga. Oko 300 gr razenog brašna i 3 uvršne kasike brasna iz kutije u kojoj završe ostaci svakakvog dozvoljenog brašna iz svake nepotrošene kese, nesto malo manje od kesice praska za pecivo, so i suncokret za u testo + suncokret za na testo. U sve to tople vode da se napravi tvrđe testo. Prvi put pravim da bude tvrđe testo, pa ću da vidim na sta je ispalo. Verovatno ću već prekosutra kukati da mi je suvo, al uvek mi ostsje opcija zbućkavanja u šerpici. Zamešeno oko 7 jutros, stavljeno da se pece u okruglo 18h. Sad izvađeno. Uslikano. Zamotano u vlaznu krpu.

Sad sam mirna barem 3-4 dana po pitanju ljeba.

Odoh sad dispečem dimljene krmenadle. I eto ručka za dva dana uz neku salatu.

Doručak osmišljavam u hodu.

Večeru ću već otaljati, ko po običaju.

Eto….

…to vam šćedoh reći.

A sad me izvinite…

…čekaju me krmenadle i šetnja. A vama želim lepo veče i opustenu radnu nedelju.

Studio!

23.06.2018.

Da vi rečem…

…kod nas ovako bijaše.

Prvo pita burek. Pa šetnja. Pa se posmrzavasmo. Vratismo. Polegasmo.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

I da se obučete dobro, da se ne nazimite ko mi.

Aj u zdravlje.

Studio!

22.06.2018.

Da vi rečem…

…vredi potrošiti sedam i po minuta svog života na pravljenje U inat Jeleni Cocco namaza, zarad jutarnjeg uživanja u fantastičnom ukusu i mirisu. Vredelo bi potrositi i mnogo više zarad ove lepote, al nema potrebe.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

I poželeti lep i nasmejan petak… vikend… mesec… život.

Aj, u zdravlje.

Studio!

21.06.2018.

Da vi rečem…

Otkad otkad videh ona tri pesta koje je postavila Cocco, mira nemam.

Zato malo pre uzeh blender da napravim namaz.

Namaz: U INAT JELENI COCCO
(radni naziv: Izdrži do jutra, Saša, majčina kćeri)

U blender rknuh:

Badema – poprilično
Kozjeg sira, mladog – koliko sam imala. Ne malo.
Sušenog paradajza – 7-10 komata, nisam brojala al’ tako nekako.
Bosiljka – sedam listova.
Maslinovog ulja – ofrlje.
Italijanska mešavina začina – ofrlje.
Čilija – mnogo
Soli – malo jerbo je paradajz dovoljno slan.

Onda stisnuh dugme. Bzzzzz…. bzzzzzz…. bzzzzzz.

Još malo ulja.

Bzzzzz… bzzzzz… bzzzzz….

Presuh u teglicu, probala nisam.

Miriše rajski.

Ćušnuh teglicu u frizider.

Čekam jutro.

Umirem.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Odoh sad da sanjam sutrasnje bruskete sa U inat Jeleni Cocco namazom i goveđom pršutom.

Studio!

19.06.2017.

Da vi rečem…

…doručak je bio na vreme, al sam ja nešto mimo vremena. Što, iskreni da budemo, nije ništa čudno.

Jutro….

…naspavano.

Doručak….

…jednostavan.

Ja…

….sanjam o povratku u krevet.

Eto…

….samo vam śćedoh reći da je ovo jedan sasvim običan jesenji dan.

I da vam poželim da vam bude lep. I nasmejan.

Studio!

17.06.2018.

Da vi rečem…

…izmerih se pre vremena i otkrih da sam jopet krenula u minus, nakon skoro tri nedelje stagniranja, pa čak i par skokova, ne tako malih, čak i kg… do nesto manje od dva kilograma, u plus. Ni tada nisam odustala, no sam se drzala pravila ko pijan plota. Posledica toga je skoro 6 kg u minusu od početka koji je bio 01.05. i jutrosnji ulazak u pete pantalone koje nisam mogla nafancati zadnjih 100 godina, a čuvala sam ih samo zato što ih najmnogo volim.

I jedino sto imam reći je… radost, radost, sreća.

I… ne nervirajte me izjvama ‘ja to ne mogu…’, ‘ja ne mogu bez…’, ‘ je l ipak može…?’. Jer kad ja mogu – mozete i vi. Jer kad ja mogu bez svacega – mozete i vi. Jer ako pravila kazu smete to, a ne smete to – To što ne smete – ne smete nikako.U stvari smete, ali to onda nije ghi i vraçate se 10 koraka unazad i sav trud bacate pod noge. Ako to uradite barem ćutite, ne nervirajte me.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

I pozeleti vam lep i nasmejan dan.

Studio!

16.06.2018.

Da vi rečem…

Juče su neki odstupili od režima, a neki smo bili baš dobri.

Al…

…krivo sedi, a pravo besedi.

Ti neki su imali valjan razlog da prekrše jer ne puni se četvrta godinica svaki dan. Da, da… slavili smo rođendan. Neki su srećni zbog pokloncića, neki smo odrati zbog istih… al sta je tu je.

Od jutros jopet stroga restrikcija. Zoboje… neću se vala sama mučit.

I jutros omiljeni mi doručak. Ovas sa sa lukom, slaninom, paprikom, jajima. Zaljućen do besvesti. I uz paradajz.

Eto…

…mislim da sam vam sve rekla.

Uživajte u vikendu.

Studio!

13.06.2018.

Priča za laku noć.

Da vi rečem…

Ako je verovati legandama…

Bila jednom jedna Saša koja nije umela da kuva, ali je zato umela da jede za zlatnu medalju.

Ta Saša je imala drugaricu Cocco koja je umela da kuva i stalno je pravila zazubice kojekakvim đakonijama Saši.

Elem…

Jedne večeri, skoro na sredini juna meseca. Vide Sasha Kokolinin recopis za bruskete sa slaninom sapunjarom, a ceo svet zna da Saša najmnogo voli slaninu i da joj je slanina najdraži začin. I da je grozomorno slaba na dobre priče, a uz recopis je išla fenomenalna priča o Kokolininom dedi ‘talijanu. A Saša najmnogo voli ‘talijane. Al’ da se vratimo na priču…

Ne bude tu Saša sentimentalna, te gurnu Kokolinu na blok do septembra, ali avaj! Priča joj nije izlazila iz glave, a slika brusketa je izluđivala.

Jedva je dočekala jutro da napravi bruskete. Ali Saša ne bi bila Saša da sve ne iznaopačkava, pa je tako iznaopačkavala i Kokolinin recopis.

Na sabajle je fiknula tri parčeta ljeba na vreo tiganj. Obrtala ih je, okretala i pri svakom okretanju je na gore izvrnutu stranu premazivala mešavinom maslinovog ulja i belog luka. Beli luk je jako volela, ali ga skoro uopste nije koristila jer joj je užasno smetao. Ovog puta je rešila da rizikuje. Uredno je obrtala kriške i mackala ih obilato gore pomenutom mešavinom. Kad bila zadovoljna nivoom spaljenosti ljeba surduknula ga je na tanjir.

Onda je iz reene izvadila smotuljak folije u kojoj je bio izmrvljen sir sa začinima i maslinovim ula pa ga je, polu spaljenog, rasporedila po ljebu.

Kad je to završila preko sira je posula blago ureškanu slaninu koja se ureškavala dok se ona batrgala sa sirom.

Onda je sela i ubila se ko zec.

Onda je imala mesta u busu… sedela je sama na dva sedošta dok su joj se saputnici gurali ko sardine u konzervi na sabajle.

Takođe je sve to pribeležila u tefterče, u odeljku ‘sve blagodeti belog luka’… u slučaju da joj duša zaište komforniju vožnju u busu. A i na poslu, pošto joj niko nije prišao tog dana.

Bio je to jedan sasvim lep i srećan dan, što je pripisala brusketima.

Ipak…

…tog dana je stigla i najavljena oluja. Grmelo je i sevalo u Bgd.u, al’ se izokrenu na ‘tresla se gora – rodio se miš’… dva puta besni oblašci isprskaše vreo beton i… ništa. Dakle… još jedna sreća.

Ali loše u tom dannu beše to sto kad śćede dokači fotku brusketa uz post na fb, shvati, O, UŽASA!… da je u svoj svojoj alavasti zaboravila duslika bruskete. Zato je brže bolje zgurala pitu, d’ima šta duslika, da ne pusti ćosav (bez slike) post. Te i tu neprijatnost okrenu na dobro jer je sebi obezbedila doručak.

O piti vam neću pričati jer bi to bila izmišljotina pošto se, i vraPci na grani to znaju, pita jede ujutru. A da bi se do pite došlo treba proći noć.

Dakle…

…o piti neki drugi put.

Eto…

…to vam śćedoh reći i sad odoh da obrnemo Zverko i ja jedan krug po kraju, pa u krevet.

A vama želim lepo veče i još lepše snove.

Studio!

12.06.2018.

Da vi rečem….

… izveštavam vas iz autobusa, pa izvin’te ukoliko se potkrade greška.

Dve nedelje… dve CELE nedelje ja sam bila u plusu 2 kg i nesto jače od rezultata postignutog do pre 3 nedelje, a onda… od prekjuče do jutros -2.4 kg.

Da li sam nešto menjala? Nisam.

Da li sam nešto mimo poštovanja pravila činjela? Nisam.

Da li mi je bilo krivo? Do nedelje ne, u nedelju jeste malo, a onda sam morala na posao pa sam zaboravila na to.

Da li sam nastavila da postujem pravila? Da. Od početka restrikcije imam samo jedan brlj… zamantala sam se poslom pa nisam jela na 5.5 sati no je prošlo malo više od 6.5 sati… I to je sve.

Da li sam bila strpljiva? Jesam.

Od 01.05. u minusu sam 5,4 kg.

Da li sam srećna i zadovoljna? Nisam.

Presrećna sam i prezadovoljna.

I sama sebi smešna, posrbno kad otvorim teglu od ajvara na poslu i krenem da jedem kuvani kupus. Slatki. Mogu misliti kako je mojim devojkama na poslu to smešno, al ćute i prave se da sam normalna. I kriju kad jedu bombone, da me ne iritiraju iako ja nisam ljubitelj istih. Onda se ja pravim da su se dobro sakrile, a sve se mislim… ‘hvala vam’.

I tako….prolaze dani.

Eto…

….to vam śćedoh reći.

Budite strpljivi. Ako stane il ripi kilaža, a vi se pravite da nije tako i samo ćerajte pravo.

A sad me izvinte…

…evo je moja stanica. Moram sići.

A vama želim lep i nasmejan dan.

Studio!

07.06.2018.

Da vi rečem…

Požalilo mi se prasence iz rerne.

Kaže da mu se ič ne dopada ova hrono ishrana i da mu jako nedostaje pivo.

Ja ga uteših tako što mu rekoh da sačeka sutrašnji mi ručak i da mu posle toga više neće nedostajati.

Eto, to vam śćedoh reći.

Ručak za dva dana je gotov. Uz rebarca neka salatica i eto mi sjajan ručak.

Odoh nešto pametno da smislim… a vama zelim lepo veče.

Studio!

05.06.2018.

Da vi rečem…

Postoje te neke nenormalnosti koje se ogledaju u pravljenju pite u pet ujutru… pa šetnje psa u po šest dok se pita peče… pa cupkanje oko pite do sedam, da bi je konačno izjeo.

Pa ondak kreneš na poso i prispava ti se da na oči ne vidiš…

Eto…

…to vam śćedoh reći.

I da mi se još spava.

Odoh sad da poradim nešto.

Aj, pa zdravo.

Studio!

03.06.2018.

Da vi rečem…

Ubih se ko zec.

Sinoć zamesih hleb. Ne mogu vam tačno reći recopis jerbo sam pre neki dan, dok sam raščišćavala kuhinju i ostavu, imala blagi napad šiza od ostataka brašna (i još koječega, al’ to nije tema), pa sam uzela kutiju i u nju sasula sve ostatke istog i promućkala. Od tada sam iz nje vadila i u nju dodavala brašno te nemam pojma koliko kojeg ima. Dakle… sinoć umesih, (brasno, kisela voda, malo obicna vode, pzp i so), jutros ispekoh. Inače, ja ljebove ne jedem ako nisu reš, nit’ računam da je ljeb ako nije reš… al’ jutros malkice, možda, prećerah.

Dok se on odmar’o u krpi ja očupah Mirišljavka s terase, pa listiće u blender, u to rknuh parmezana, pinjole, maslinovo ulje, crveni luk, čili, so i limun… nekoliko puta bzzzzzz… bzzzzu… i… eto pesta.

Ispržih jaja na oko s čilijem.

Dva parčeta hleba iskidah na komade jer je bio vreo, jaja, pesto, malo crvenog luka… tek da bude šareno na tanjiru i…

Ma, rekoh već… ubih se ko zec.

Inače…

Godišnji umo… odmor prođe. Sutra nazad na posao.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Odoh sada da surfujem na dasci i izmaštam kako sam mogla lepo uživati u odmoru umesto da drndam po kući ka besna furija.

A vi uživajte… i smejte se.

Studio!

02.06.2018.

Da vi rečem…

Jutros mi je u poseti bilo drugarče.

Ne znam da l’ sam vama pisala o njoj, pa ću ukretko.

Moje drugarče Tea ima 7 godina i neodoljivu potrebu da tepa kad je u mom društvu, ona ima mašte za tri deteta i, nećete verovati, priča sa životinjama i biljkama, i crta i peva i pleše (jednom je plesala u Knezu, nako iz čista mira (o, bruke) jer je jedna beba od tri godine plakala pa je htela da je oraspoloži i plesala bi moja Tea još tri dana samo da je majka nije spodbila i odnela odatle da je ne bruka, i voli moja Tea da pravi koješta i… voli priče svakojake, posebno o mitskim bićima, što njenu majku ultremegagiga ozbiljnu direktorku (paz vraga) jedne firme i velku DAMU NA NOTE (paz dva vraga) jako iritira (iritira i ona nas al’ je naša pa nećemo da joj kažemo, a ona nama kaže). I moja Tea nije baš nešto ješna. Al’ kod mend jede sve jer ja, to je tajna pa nemojte nikom reć’, sve namirnice nabavljam kod patuljaka iz Irske, cigana čergara u prelepoj šarenoj odeći koji predivno pevaju, plešu i imaju gitare i konje (AHA!), divljeg plemena crne boje, ljudoždera, koji mene vole jer sam im onomad kad me uloviše napravila kačamak pa su me poštedeli u zamenu za recopis kačamaka i tako postadosmo prijatelji, od Zlatnog Zmaja s Popokatlpetla, Cvrnegog Zmaja (ljubimca Kralja Majmuna iz daleke Kine) i tako tih nekih divnih stvorenja koje sam upoznala uZ put i niZ put do TAMO (to je tajna pa ne mogu da vi rečem gde).

I pošto je drugarče videlo moje biljke i malo popričalo s njima, saznalo je da je Mirišljavko zapravo stigao iz Mirišljave Bašte Žute Žabe sa obale mora i da zato tako lepo miriše… Mirišljavko joj je rekao da dozvoljava da čupnemo par listića i zasladimo se i drugarče mi je to prenelo jer… ja baš i numem da razumevam biljke. Poverovala sam joj jer niko ne izmišljava takve stvari.

Onda smo odsekle nekoliko listića što Mirišljavka nije bolelo, rek’o je to Tei, samo ga je malkoo golicalo, pa smo iz čarobne kutije rknuli brašna od svakojakih brašana od kojekuda u ćasu i dodali iseckane listiće Mirišljavka (kako sam tupava jer sam sve vreme mislila da se zove Bosiljak) i rknule smo u to magični prašak (samo malo jer se magija ne sme olako shvatiti i rasipati tek tako), soli iz Crnog mora, maslinovog ulja od maslina koje su brale grčke vile smejalice i gazile ih u burićima plešući uz sirtaki (pustile smo grčku muziku dok smo radile jer samo tako sva lepota maslinovog ulja dolazi do izražaja) i sa toplom vodom, našom česmovačom, zamesile testo i ispekle smo od njega lepinjice na tiganju.

Naseckale smo slaninicu i izvadile u tanjire ajvar i pavlaku i jele ko princeze. Čekaj… mi i jesmo princeze. Tek da se zna. I posle smo sve oprale jer da bi hrana bila opet ukusna sudovi se odmah moraju oprati, pa smo pričale priče i igrale se sa Zverkom i onda je došla Gospođa Mama i driugarče je otišlo.

Sad Zverko i ja idemo u šetnju.

Eto…

…to vam šćedoh reći.

Nikada nemojte biti preozbiljni i preumorni da pronađete čudo, makar u tanjiru. A čuda su svuda oko nas… samo trebate da naučite da gledate…

Odosmo mi sada…

Studio!

31.05.2018.

Da vi rečem…

…baldisah.

Evo me, treća nedelja na odmoru. Jedva čekam da počnem da radim i odmorim se ko čoek. Zašto? Zato što… Ne, neću. Samo nek se završi.

Uporedo s tim haosom ja napravih i svoj lični. Jes da sam velemajstor u pravljenju haosa, al sam ovaj put i sebe prevazišla.

Raskrčih malu terasu.

Nisam na nju mogla izaći jer sam je pretvorila u magacin (veliku ne smem ni da pomenem, a ne da izađem na nju… al to nije teme… nek sačeka svoj red). Sad mi je malena terasa sva slatka i divna. Moje biljčice konačno imaju fin domić.

Kad smo kod biljčica, sve divno (pu, pu, pu) napreduju, sem mirođije koja se samoutepala nakon sedam dana. Toliko da mi je žao da ih diram.

Osim terase razvrcala sam i ostavu.

Sve je složeno ko pod konac. Jedino nemam pojma šta imam na ormarima, al’ mi to sad nije ni bitno.

Juče sam krenula sa kuhinjom.

Ijaoj! Šta tu sve izbacih… Bože sačuvaj! Evo ga pun džak do vrha… čeka da ga izvučem i bacim.

To je 7mi kog prepunih ove nedelje.

Sve u svemu…

Spavam po 3 sata. Jednom sam skoro 5 odspavala.

Rekoh li da jedva čekam da počnem da radim, pa da se odmorim ko čoek? Jesam? Ništa onda.

Ma…

Nisam to śćela, no…

U utorak mi istekoše 4 nedelje stroge restrikcije.

Kad to jutro stadoh na vagu umalo se nenpreturih. Od muke. Ljute muke. Pokazivala je 400 il 600, zaboravih tačno koliko, grama. U plusu od prethodnog merenja, nedelju dana ranije. Ako se 10x nisam popela i sisla s vage tog jutra nisam ni jednom. A jesam… bar deset puta. Onda sam sela razmišljajući da l’ da se ožderem ko stoka i sve batalim il’ da se pravim da sam smršala bar dva kg za nedelju dana. Nakon mnogo ‘za’ i ‘protiv’ ožderavanja, ipak se odlučih da se pravim… mada mi je ideja o knedlama sa šljivama uvaljanim u plazmu i bademe bila savršena ideja. Primamljiva do bola. Teskom mukom je odbacih lomeći tako srce i dusu na milion komadića.

Danas, 31. dana stroge restrikcije, opet stadoh na vagu. Jopet sam 5-6 puta stajala i silazila. Vazda ista cifra na displeju bese.

Dragi moji…

…svečano izjavljujem da od početka ove avanture, 31. dana stroge restrikcije bez i jednog brlja (prvi put mi nije teško palo), imam 4,3 kg manje i četvoro pantalona koje sam probala više, a imam neke koje još nisam probala. Neka ih za kad mi zatreba motivacija.

Dakle…

…do postavljenog cilja imam još 9 kg da sljuštim što znači…

…restrikcijo, ćeraćemo se.

Eto…

..to vam šćedoh reći.

I da jutros, od sreće, nisam bila gladna te sam ispekla 2 hrono pogačice i napravila namaz od pavlake, vlašca iz moje bašče (da, da… danas prelomih da je koristim), soli, maslinovog ulja i malo limuna. Preko rknuh dimljenu pečenicu. sve to pojedoh iz tanjirića iz mog novog servisa, noćas prepranoh i jutros prvi put korišćenog.

Mislila sam da ću skviknuti od gladi nakon po sata, al’ cvrc! Evo, već tri sata prođe, a ja sita ko da sam tek jela.

Hmmm…

Verovatno bih mogla iskopati da vam još dosta toga kažem, al’ nemam sad vremena. Odoh da dovršim kuhinju.

Aj, pa zdr.

Studio!

22.05.2018.

Da vi rečem…

Danas otpoče četvrta nedelja moje stroge restrikcije.

No da krenem od poslednjeg dana treće nedelje…

Juče propištah.

Uhvatila me uja… sve me steže, gnjavi, davi… lepo sama sebi bejah ko tenkče. Dakle… uhvatilo, ne pušta.

-Cvil… cvil… cvil… vidiii… kolika sam, ko bivsi SSSR… vidiiii… ovo, bre, ne mrda. Ja nikada neću smršati… cvil… cvil… cviiiiiiiil… Neću više da se mučim. Odustajem! Ovog trenutka odustajem! Uostalom… što bih se mučila. Takva sam kakva sam. Eto… resila sam… više nema restrikcije i maltretiranja. Budala li sam… maltretiram se džabe. Odih da uzmem nešto normalno da večeram, ko čovek, a ne tu da cickam ko kilavi Radivan.

I tako rešena otvorim frižider, izvadim tunjevinu, napravim riblju pastetu i pojedem je u slast sa dve paprike, čvrsto rešena da ujutru, na sabajle, kupim Tobleronu, pošto mi je ona što je dobih na poslu.A ja sam na odmoru.

Jutros ustajem…

-Jaaaaoj… danas počinje četvrta nedelja moje restrikcije. Pravo vreme da odustanem. Izgurala sam tri nedelje. Super. Aj baš da vidim koliko sam skinula.

Odem do vage, stanem… siđem… stanem… siđem…

Sunce ti…

Od prošlog utorka do danas ja sam u minusu 1.6 kg… od 01.05. do danas, ja sam u minusu 4.2 kg.

-Iju! I sad hoćeš da odustaneš? Sad posle ovakvih rezultata? Pa, stvarno… ako sad odustaneš, nije da te odgovaram no je tako, ti si najobičnija budala koja treba da ima 170 kilograma i kotrlja se naokolo. I imaj ih. Baš me briga…

I tako… nakon razgovora sa samom sobom, a svi znate da sam suptilna ko motorna testera (sa sobom sam najgora), nisam odustala. Naprotiv… još sam rešenija da dostignem svoj zacrtani cilj.

Al…

…nisam to śćela da vi rečem.

Dobro, jesam, al ne samo to, no i…

Ne popuštajte pred napadom samosažaljenja. I držite sve što vas može odvući sa pravog puta dalje od sebe i držite se dalje od svega što vas može omesti od pravog cilja… jer ljudi smo. U svakom trenutku se može desiti klik pod kojim možemo pokleknuti. Ako ga pobedimo, još smo jači u želji da izguramo.

Ja svako jesam.

I zato…

Restrikcijo, ćeraćemo se!

E, sad vam rekoh sve što śćedoh. A vama želim lep i nasmejan dan.

Studio!

20.05.2018.

Da vi rečem…

Ima dve nedelje, možda i više kako nisam umesila hleb. Nekog posebnog razloga za to – nema, il sam imala puno posla pa nisam stizala, il se, kad ugrabim vreme, zablesavim nekim mojim džidžabidžama, pa kad se odblesavim već je uveliko prosla ponoć što, složićete se, nije neko vreme za mešenje. Hleb sam menjala testeninama od dozvoljenog brašna i palentama od dozvoljenog brašna koje u hrono ishrani nazivaju kačamakom iako to veze s kačamakom nema i žitaricama. I bilo mi je stvarno super.

Al danas, nakon nedelju dana odmaranja, resih da umesim hleb. Pekla sam ga u malim plehčićima što mi je mnogo praktičnije kasnije (za pranje baš i nije, al dobro…).

Za ručak zgotovih vrat i napravih salatu od paradajza, crnog luka i sitno seckanih listića mente iz moje male ptrozorske bašte. Paradajz i menta… zašto mi niko ranije nije rekao kako je to dobra kombinacija? Niste fer!

Posle sam se častila užinom.

Zasto mislite da nema užine u restristrikciji? Čaša limunade sa sitno iseckanom mentom je danas za mene bila prava poslastica.

Al nisam to śćela da vi rečem, no…

Uvek možete naći makar maleni razlog za sreću. Neku sitnicu, kao što je moja današnja limunada sa mentom iz moje baste, nakon što sam pola dana posvetila svom japanskom sredivanju, ili šetnja pored reke sa svojim čevorošapnim prijateljem, ili druženje sa dvonoznim prijajeteljima, ili samo da čeprkate po saksijama sa svojim zelenim drugarima… Šta god, mogućnosti su neograničene.

Eto…

…to vam śćedoh reći i poželeti lepo i nasmajeno veče.

19.05.2018.

Da vi rečem…

Jutros bejaše ječmena palenta, a u nju rknut ajvar, pavlaka i na masti, tek na sekund – da zacvrči, propržen suvi vrat i suncokret. Sve brzo, u smeru suprotnom od kretanja kazaljke na satu, izbrkano i… ubih se ko zec.

Nego…

Juče sam nešto bila gladnjikava uveče tako da mi se jutros učinilo da bih vola mogla pojesti. Shodno tome napravih palente toliko da samo pola pojedoh. Drugu polovinu sručih u ćasu, pa ću da vidim mogu li sutra nesto s tim napraviti.

I da vi rečem…

…ukusno beše.

Eto…

…toliko od mene.

Studio!

Da vi rečem još nešto…

Gajim opravdanu sumnju da mojoj restrikciji dobrano pripomaže Zverko i to aktivnim učešćem u tamanjenju mojih obroka.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Uzivajte u ostatku dana i… smejte se.

Studio!

18.05.2018.

Da vi rečem nešto ja…

Iako znam da svi kažu (slažem se s tim i ja) da se ne treba stalno meriti, ja sam jutros krišom stala na vagu (krive su one pantalone i kaiš od juče, a ne ja) i ciknula od sreće. Ukupno sam -3.3 kg u minusu što znači da imam još 10 doćeram. I hoću.

Dakle…

…ćeraćemo se!

Nego….

Nisam to śćela da vi rečem. Dobro, jesam… al ne samo to.

Śćedoh vam reći da ću ja sad… kad dokusurim kafu, sa Zverkom na pijacu da kupim biljke. Začinske. Pa ću, kad se vrnemo da ih posadim u one dve dugačke žardinjere što sam ih juče kupila i sa sve 15 kg zemle dovukla kući.

Eto…

…to vam śćedoh reći i poželeti vam lep i nasmejan dan (:

Studio!

#restrikcija #doručak #ovasdimljenivratjajanjami

17.05.2018.

Da vi rečem…

Danas sam morala nesto dizađem dobavim i pade mi na pamet da probam one svetle farmerke… znate one što sam ih pre tri nedelje ćušnula na kraj ormara jer sam uspela da se uvučem u njih, al mie trebalo jeno 4-5 cm da i’ zakopčam, pa sam se onda zaglavila u njima i jedva se iskobeljala? E, rešim ja da i’ probam s nadom da neću zakasniti iskobeljavajući se kad zaključim da ne mogu da ih zakopčam jer, da budemo realni, nisam mogla ni pre tri nedelje. Zamislite šoka kad sam ušla u nji’, zakopčala ih i ne da mi nisu tesne, no imam jedno santimetar lufta pa sam i kais stavila. Suncetipoljubim. Onda sam stala na vagu, jes’ da sam i doruckovala i pila kafe i vode… al’ ko velim da proverim. I dalje sam 2.8 u minusu. Ni gram više, ni gram manje., a ušla u farmerke i kaiš turila…

Nosom sam oblake parala, ljeba mi. Ako rkne kiša, znajte da sam ja kriva. Tačnije, moj nos.

Eto….

…to vam śćedoh reći.

Želi vam lepo popodne i veče vaš izveštač s terena.

Studio!

#restrikcija

#doručak #rucak

#zapromenuizveštačsterens

09.05.2018. (2)

Da vi rečem…

I mi sliku za nagradnu igru imamo 😀

05.05.2018.

Da vi rečem…

…vama što tek počinjete sa hrono ishranom, a i one iskusne hronere koji su možda zaboravili.

Od 1.5. sam na strogoj restrikciji.
Pridržavala sam se pravila ko pijan plota.

Rezultat toga je da, van svih mojih očekivanja jer sam bila uverena da će ovog puta ići sporije, vaga pokaza -1.2 kg ovog petog dana.

Jutrošnji doručak: testenina od klot heljde sa dimljenom pečenicom, malo pavlake i ajvarom.

Nego…

Śćedoh vam još nešto reći.

Već par dana u hrupi o hrono ishrani nailazim na postove tipa: ‘za dve nedelje skinuh 5 kg, a onda 4 dana ništa… upomoć’, ‘draga Saveta 15 dana sam na restrikciji i SAMO skinuh 2.5 kg’. Parafraziram.

Hoću da kažem da ne preterujemo.

Očekivanja su, i inače u životu, majka zajeba. Što više očekujemo nešto što ne zavisi 100% od nas (a da se ne lažemo, i kad zavisi često zajebemo, dizvinete) veće su šanse da se razočaramo, pa tako i odustanemo. Zato, ne radite to. Postavite sebi cilj, tipa ‘hoću da imam toliko kg’. Samo to.

Kad odredite cilj krenite ka njemu lagano.

Pridržavajte se pravila, ne očekujte čudo i lagano gurajte dalje. Činite sve (u ovom slučaju je to poštovanje pravila) da do svog cilja dođete, ne brljajte i ne merite se svaki čas.

Ne očekujte da ćete zabrljati, pa doći u grupu s pričom ‘jaoj meni, juće mi se omače i sad se kajem… šmrc, šmrc, šmrc’ i da ćemo mi svi da graknemo ‘ glavu gore! nije smak sveta. ljudi smo. nije strašno. samo nastavi po pravilim i biće dobro’ i vi ćete nastaviti po principu puj pike, brlj ne važi…. brlj je ok… i oni su brljali… ljudi smo, nismo mašine… E, cvrc! Istina je sasvim drugačija. Ako brljate zeznete sav trud koji ste uložili. Vraćate se bar deset koraka unazad, koliko god vas mi tešili. I još jedna stvar – jedan brlj vodi drugom, drugi trećem i tako do odustajanja. Znam to iz ličnog iskustva.

I još nešto…

Ne očekujte da ćete se 15 dana strogo pridržavati pravila i da ćete 16. dana ustati, navući suknju ili pantalone i da će vam one skliznuti s kukova i smandrljati se na zemlju, a da ćete vi u čudu pogledati na dole i videti svoje novo zmijsko telo.

Ne, ne, sinak… taj avion ti nikada neće poleteti.

Kilograme nismo nabili za 15 dana. Nećemo ih ni skinuti za to vreme, ja vam garantujem.

Hrono ishrana nije magija pa da zamlatiš čarobnim štapićem i da tako svučeš za 15 ili mesec dana sve ono što si (i ja sa tobom, da se razumemo) godinama taložio u sebe i na sebe. Hrono ishrana je magija u smislu da ćeš osetiti njen benefit prvenstveno u poboljšanju svog zdravstvenog stanja, što je, složićete se, i najvažnije, a onda ćete videti promene i u izgledu. Hrono ishrana nije ni magija kojom skineš ogroman broj kilograma, pa kad dostigneš cilj ti se vratiš starim navikama i ostane ti vito telo. I za to vam cvrc, dragi početnici. Vratite se starim navikama i vratićete sve obline koje ste restrikcijom skinuli. Možda ćete dodati i koju više

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Hrono ishrana nije magija. To je način života. U početku restriktivan, a kasnije slobodniji, ali se nekih pravila ipak treba držati.

Draga Saveta se, po ovom pitanju, više neće oglašavati. Barem misli da neće… osim ako joj neko opet ne zgazi neki živac.

A sada…

Ćao, zdrao!

01.05.2018.

Da vi rečem…

Prvog slobodnog dana, nakon tri nedelje, umesto da spavam ja se probudih pre prvih petlova, mrtva umorna. Obrtala sam se, okretala, prizvala u misli sve ovce Novog Zelanda i prebrojavala ih, al … CVRC! San je kanda negde odlutao i nije umeo da se vrne.

Ustah, pozvah Zverka, on podiže glavu, pitah ga da l će napolje, al se on samo preturi na drugu stranu.

Ostadoh prepuštena sama sebi u 4 ujutru, a to je opasno.

Trudila sam se da ne razmišljam, al… pade mi na pamet da istumbam ceo svoj život. Dopala mi se ideja, te reših da poradim na njoj. Šta me košta da porazmislim o tome, kad već nemam šta raditi?

Msm… imam, al nisam baš toliki zviz da radim na praznik u 4 ujutru.

Bacih se na razmišljanje jer…

Ozbiljan projekat zahteva ozbiljno planiranje i osmišljavanje manjih ciljeva koji će dovesti do realizacije glavnog cilja. Tome sam se posvetila u narednih sat i po. Krajnji rezultat : glavni cilj plus 6 malih ciljeva (6 od dosta njih koje treba ostvariti) koji vode realizaciji glavnog, i oko 25 podcoljeva. Za početak sasvim dovoljno. Al, nije bilo. Onda sam napravila i odštampala planer za vreme koje nisam na poslu, za sve mesece, do NG. Dakle… sad nema više izgovora.

Onda se Zverko probudio, pa smo išli do Dunava.

Pa smo se vrnuli.

Al nisam śćela to da vi rečem…

…no da vi rečem da sam u svom haosu odlutala sa hrono puta. Uglavnom… sam doručak poštovala. A onda… zaboravim da ručam il sam preumorna da bih jela pa preskočim i ručak i večeru. Jedino što nisam zaboravljala jesu Pionir Karamele. Inače ne jedem slatkiše. Al jedna mi dopade, baš sam se začudila kad sam videla da ih još proizvode, iznenada i… postaše mi ‘must have’ da bih preživala haos.

Suma sumarum… u plusu sam 1.7 kg. Iskreno, da se ja pitam, ja bih sebi za kaznu dala 10 kg, mečku da rodim dok ih ne skinem.

Kako god…

Cilj br. 1 – smršati 13.3 kg.
Način: restrikcija.
Vreme: 3 meseca.
Od: 1.5. 2018.
Do: 1.8. 2018.

I tako krenuh.

Eto, to vam śćedoh reći.

I poželeti uživanciju u ovim prazničnim danima.

Toliko od mene.

#restrikcijoeveme

Studio!

 

24.04.2018.

Da vi rečem…

Trebalo bi zabraniti nekim ljudima dulaze u kuhinju ako imamo nameru nešto da spremamo. Bi, ljeba mi.

Dođoh ja danas s posla, poprilično muerto, i dok sam, nakon bataka i kupus salate koje imadoh za ručak, srkutala kafu, pade mi na pamet (?!?) da bih mogla, umesto ljeba, nešto drugo za doručak. Ustanem i krenem po Anine kuvare i oma nabasah na njen veliki kuvar. Ostale nisam tražila, no spodbih njega i vrnuh se kafi. Okrenuh stranu nasumično i ugledah ono što mi treba – pogačice sa sirom.
Odmah ustadoh da donesem brašna, al pronađoh otvorene speltino ražano i ovseno (najviše ražanog, druga dva behu u znatno manjoj količini, na dnu kesa) pa reko sebi da bih mogla to diskoristim. I tako ja izvrnem ona brašna u ćasu. Ondak se vrnuh kuvaru. AHA! Mast! Odem do frižidera da je uzmem, pa iz nepoznatog razloga uzeh maslac. Odfikarih jedno 2/3 one velike kocke i stavih u tanjirče čimkano das otopi. Setih se dizmerim brašno. Toe tek proces bio. Druga ćasa. Izmerim je – 100, sipah brašno – 360. Dakle 260 gr. Vratih brašno u prvu ćasu, oprah drugu, pa se vrnuh knjigi. So, toe ok. Beli luk – to baš i ne volim. Zapravo volim, al mi smeta pa bih ga rađe preskočila. Onda se zapitah šta bih mogla umesto toga i spontano mi u misli dođe bosiljak koji spakovah jesenas u maslinovo ulje, pa to u posudu za led, pa u zamrzivač, pa kocke u kesu i zamrzivač. Sad izvadih tri kocke i rknuh ih u onaj puter da se zajedno tope. Onda stavih i ravnu kašičicu soli u brašno i trk do knjige. Ostale su semenke i žumace. Pa, dobro. Uzeh teglu sa susamom i usuh u brašno. Setila sam se da je pisalo da se semenkama posipa tek kad sve zabrkah. Al šta ću sad… Idem dalje.

U knjigi lepo piše, čitko, da se zbrkaju suvi sastojci, pa se zamesi sa otopljenom mašću da se dobije sipkavo testo. Ondak mi pade na pamet… a kamoe prašak za pecivo? Vrnuh se da vidim – nema. Kako bre nema? Mora da ima. Tri puta sam čitala recopis i – nema. Ipak sam dodala po kašičice pzp. Onda sve zbrkljah s rastopljenim puterom i ono malo maslinovog u s puno bosiljka i umesih. To se krunilo ko pesak. Dodah ja malo kisele vode koje nema u recopisu,, a onda dodadoh mrvljenu fetu i fino zamesih. Uvih testo u foliju i ćušnuh ga u zamrzivač (ovo je po receptu, originalnom, da bar nešto iZpoštujem). Uključih rernu na 220 stepeni. Kad završih s cigaretom oprah ruke i vrnuh se poslu. Rastanjih testo na oko 1 cm i počeh da vadim krugove. Na po puta skontah kako predivno miriše bosiljak. I to me podseti na sunce… Mediteran… sušeni paradajz. Izvadih dva sušena paradajza iz tegle koja čuči u frižideru, iseckah ih i surduknuh u ćasu sa testom. Al kako bosiljak i sušeni paradajz bez slanine? Nikako! Nasekoh i slaninu i pridružih je drugarima u ćasi. Onda sam shvatila da mi treba još brašna. Uzeh prvu kesu i otvorih je. Šac metodom sipah iz nje. Dok sam je pakovala setih se da pogledam – ječmeno brašno. Pa, dobro…

Onda sam sve izmesila, napravila pogačice i pride par pužića za malo drugarče koje se najavilo da će svratiti samo da me vidi i kaže mi novost.

Htela sam pogačice da premažem žumancetom, al sam čak i ja skontala da bi bilo previše. Zato sam, brže bolje, pleh rknula u rernu na 200 stwpeni, 20 min.

Semenke odozgo sam zaboravila.

Joj, kako je mirisalo.

Grešna mi duša, nakon takvog mirisa, pohvale drugarčeta i njene mame u vidu ‘mmmmmm’ i Zverkovog mljackanja – pokleknuh. Uzeh onu pločicu koja ostade, a ništa od tog parčenceta nisam mogla napraviti.

Aoooo… miline. Jedva čekam sutra.

Eto, to sam vam śćela reći.

Da mi treba zabraniti spremanje. I da vam poželim lepo veče.

I sad odosmo u šetnju.

Studio!

20.04.2018.

Juče.

Ja:

Sindrom besne domaćice.

„Iju! Iju! Iju! Ju! Nema ni mrve ljeba u kući! Dobro… da se smirimo. Ne paniči! Diši duboko… Tako… Razmisli… Tako… Dobro je. Imam ideju! Napraviću ja sad tri ljeba oma da bih bila mirna nekoliko dana.“

Zverko:

Sindrom Kalimero.

„Samo ja moram sve da čekam. Da umesiš, da ispečeš, da fotkaš, da umotaš da se hladi, da bude u hrono času… Nepravda pa to ti je!“

***

Da vi rečem…

Nekome ide vikend za odmor u uživanje, nekome ide kompletno radni vikend, nuši da mu izbije.

E, taj je rešio da se jutros doručkom ubije ko zec i tako prikupi snagu dizgura i sledeću nedelju, a neki se šlepao uz njega jer #pojeobimasnoćebesamoakojedobrozamašćeno.

Inače, osvanulo je divno jutro. Sunčano. Potrudite se duživate i za sebe, a i za nas zarobljene. Sevap je.

Eto, to sam śćela da vi rečem. I još nešto…

Smejte se. Mnogo i glasno. Slobodno, neće vam zubi zbog toga ispasti.

Ju! Evo je moja stanica. Moram sad dizađem…

Srdačan pozdrav iz (još nisam izašla) dvaesšestice.

Studio!

Da vi rečem još nešto…

Porazmišljavah vam se o tome šta dučinim da malo ublažim to što sutra i prekosutra poslujem i jedino što mi num pade beše pita.

A svi znamo onu staru kinesku poslovicu iz IV v.p.n.e. koja kaze da kad pita nam num padne – pite biti mora. I ja, šta ću, kud ću… naslagah jednu.

Rknuh je u rernu i zaboravih je jerbo sam se zaigrala sa Zverkom. Kad se dosetih da se peče, beše to u zadnji čas jerbo je pituljak rešio da napusti sigurnu zonu pleha i, poput alpiniste, krene put visina.

Misija zaustavljanja ove piteće avanture je uspešno završen. Komsinica kaže dae super. Zverko se slaže sa njenom ocenom. A ja… ja ću ujutru doneti presudu.

Sve ovo vam pričam da bi vodili računa o pitama u rerni jerbo su sklone bežanju iz pleha.

Eto…

…to vam śćedoh reći i poželeti vam lepo veče i još lepsi vikend. I još jednom vas podsetiri da uživate malo i za mene.

Studio!

15.04.2018.

Da vi rečem…

Nisam vam nešto zadnje dve, tri nedelje pod libelu.

Ne. Dobro… traje to duže, al’ zadnje dve, tri nedelje mi je baš bzvz.

Sve me nesto žulja i steže i mrcvari, al’ šta – ne znam. Samo znam da bih iz sopstvene kože iskočila, al’ to se ne može. Kako god okrenem… nit’ mi se jede, nit’ mi se pije, nit’ mi se radi, nit’ mi se slika, nit’ nakit pravim, nit’ čestitke, nit’ bookmarkere, nit’ mi se piše… Ništa. A bih ja.. nije to sporno. Imam ideja za izvoz. Čak me i ne mrzi. Čak bi mi i prijalo. Al’ mi se ne da… lepo ne mogu da se nateram da počnem.

Da barem postoji razlog, pa u redu. No jok. I sve je to počelo da me nervira. Jako. Toliko da bih samu sebe bih izmlatila, čisto ‘nako pedagoški. A’l ni to ne mogu.

I tako…

…ove poslednje dve, tri nedelje sve je išlo jednolično. Odem na posao… dođem, tu sprčkam šta baš moram i što ne može da se odloži. Išetam se sa Zverkom. Vrnem se. Upalim TV, što tri, četiri godine nisam radila, gledam u njega, on tandrlja, a ja nemam pojma šta tandrlja.

I tako…

…prolaze dani.

Onda, u ponedeljak, ustah u pet i rekoh ‘Dosta je! Možeš da ne jedeš i da ne spavaš i možeš da ništa ne praviš i ne pišeš, al’ nešto duradiš po tom pitanju moraš! Nećeš više traćit vreme, majčina ćeri. Vreme vratiti nećeš nit možeš da kupiš novo. Zato… pošto ti više vako ne odgovara, moraš nešto duradiš i promeniš!’

Rekoh to sebi i zaćutah jer u po šest ujutru stvarno nisam mogla da smislim ništa pametno po tom pitanju.

I tu mi je Zverko pomogao… pozvao me je u šetnju.

Nakon nekoliko kilometara bazanja uz reku, vratismo se.

Ideja o promeni je još bila tu, samo poprilično jača. Jedino su mi motivacija, energija, snaga i ideja kako da svoj život promenim falile. Ali šta su motivacija, energija, snaga i ideje spram želje?

Ništa.

Poizvađivala sam svoje stare, zaboravljene knjige iz kutije u kojoj su zavrsile kad sam ispolagala ispite i nikad im se više nisam vratila. I znala sam da neću. Al’ ne znam što ih se nisam rešila. Valjda su čekala taj ponedeljak. Nemam drugo objašnjenje. Razvrcala sam ih po parketu, izvadila sam i laptop iz torbe i krenula sa novim projektom – Promena života iz korena.

Beležila sam, škrabala, tražila, bojila, tačkala… Sve u svemu, jutros u tri sata zatvoroh svoju Svesku promena. U njoj je za ovih šest dana sitno, u svaki red, da bi sve ispisano bilo što bliže jedno drugom, ispisano oko 50 strana A4 formata. U tih pedeset strana su smernice šta bi trebalo da uradim.

Noćas sam u tri završila.

Msm… imalo bi tu još što šta da se piše, al ne pišem doktorku disertaciju, no sebi smernice… ako šta zaškripi lako ću se time pozabaviti.

E, tako.

Lepo sam se izigrala i vrlo sam zadovoljna. Sad imam od čega da počnem. A tezi deo tek dolazi.

Dakle…

Igra se nastavlja.Sve treba razraditi do detalja. Ukoliko me ovaj šiz i dalje bude držao.

Al’ nisam to htela da vi rečem.

Uopšte.

Htedoh vam reći da sam se jutros, ni malo orno izvukla iz kreveta nemajući pojma šta bih jela. Na putu do kuhinje se setih stare kineske poslovice koja gladi: ‘Najveće životne promene valja započeti testeninom u tanjiru’. Porazmislih se i shvatih da bi mi neka testenina baš fino legla.

I bi testenina.

Heljdina. Sa pavlakom, ajvarom i domaćom kobasicom koja se već poprilicno vremena razvlači po frizideru.

I bi ukusno.

I baš mie fino.

Eto…

…to vam śćedoh reći. Da nikad nije kasno da promenite nešto što vam ne odgovara. Život je suviše kratak da bi ga traćili na nešto što nas ne čini srećnim.

A sad odoh da se igram. A vama, dobri moji, želim lep i nasmejan dan. 🙃

12.04.2018.

Dobro veče,

Ja sam Saša i ja volim da jedem, al ne umem da kuvam.

(Publika u glas: ZDRAVO, SAŠA)

-Recite nam, Saša, kako prevazilazite to što ne umete da kuvate?
-Improvizovanjem.
-Zanimljivo… a u čemu se sastoji to improvizovanje?
-U tome što… sunem ovoga, rknem onoga, šljusnem onoga, frknem ovoga, srolam, smotam, fiknem… i sve šacimetrijski… pa zbuljam… i toe to.
-A je l to… hmm… jestivo.
-To je najzanimljivije… Ne da je jestivo, no je i ukusno.
-Pa to je sjajno.
-Hmmm… pa ne znam baš… nikad ne mogu da potrefim da napravim isto jelo dva puta.
-Pa kako onda…?
-Oh… vrlo lako, ne mislim o tome, već uživam u novim ukusima koje redovno zbrčkam.
-Hvala Vam što ste pristali da budete gost večeras.
-Zadovoljstvo je moje.

(GROMOGLASAN APLAUZ IZ PUBLIKE)

REEEEEEZ!

***

Da vi rečem…

Ja stvarno ne znam da kuvam. Al volim da mućkam i bućkam. Improvizujem. Krpim, prekrajam, dodajem, oduzimam… Bez plana… nekako intuitivno i… za sada uspeva. Čak bih mogla reći da sam sve bolja u improvizacijama. I vazda mi je svako jelo drugačije od onog istog prethodnog. Uglavnom i bolje. Zanimljivije.

No, nisam to htela reći, no…

Sećate se onog juneta što je odbijao hrono iz mesta? Onog što me zeznuo pa je oma otisao da mu ne bih zvocala?

E, taj me danas zvao i pito oću li da pravim burek.

-Oću – rekoh.

I dođem kući, krenem da pravim i… nekako mi nije bio dan za burek, pa okretoh na pitu. I rešila sam da je motam. Na kraju sam je, ne znam kako, složila.

June je posle po pleha presudilo:
-Ovo je vr’, ja sam june.

I tako…

Bio je ovo sasvim fin dan.

Sutra će biti još bolji jer će započeti finim doručkom.

I 13. je. Petak. Za nas naopake – divan dan.

Eto…

…to vam śćedoh reći. I poželeti prijatno veče, dobri moji

11.04.2018.

Dobro veče svima,
Ja sam Saša i imam nešto da vi rečem.

Od onih sam što umeju da zbrljozgaju sve, dok kažeš knedle sa šljivama, a zatim i da se, kad mi se pritisak koji je đipio zbog brljotine koju sam napravila, nekako iz svega iskobeljam i okrenem brljotinu na ok, sasvim dobro, pa čak i super.

Elem…

U nedelju sam napravila jedan od mojih šacimetrijskih hlebova sastavljenih iz smuljanog ražanog brašna, mekog speltinog brasna, praška za pecivo, susama, soli, ulja i vode. Kao što rekoh, sve sastojke sam zbuljala u subotu uveče, u testo srednje mekoće, čak i mekše no što se pod srednjom mekoćom podrazumeva, pokrila folijom i zaboravila ga do ujutru. Ujutru sam testo preručila u plehče, plehče rknula u vrelu rernu i ispekla hlebče koje je bilo mekušno i ukusno i mirišljavo. Baš. I veliko. Taman za 4-5 dana, možda i dan više, po slobodnoj proceni jerbo nisam baš nešno ješna zadnjih dana, a zamesila sam i finu količinu.

I tim hlebom sam se sladila do jutros. Nedelja, ponedeljak, utorak… hleb lep, mek i ukusan. Uživancija. Ma, samog da ga jedem.

Jutros…

Izvučem hleb iz torbe u kojoj ga držim, a on… ko kamen. Ma, kamen je za njega mek ko pamuk. Uhvatih se za glavu od muke shvativši da ga juče nisam fino umotala u krpče.

Sedoh da smislim šta bih mogla jer hleb nisam imala, a ni vremena da pravim sad nešto. I onda se odlučih za… poparu.

Moj kameni ljeb se nije mogao seći te sam se dovijala kako bih ga iskid… izlomila. Na kraju sam uspela, a taj poduhvat sam smestila u praznu fasciklu s nazivom ‘Moji treninzi’. U šerpu sam sipala vodu, dodala kocku maslaca i so i pustila da sve provri. Kad je provrilo dodala sam malčice pavlake za kuvanje. Dobro, možda ne baš malkice, al ne ni puno. Časna reč. Kad je jopet pustilo ključ u tu mešavinu surduknuh iskomadan ljeb, smanjih temperaturu i ostavih da krčka uz povremeno mešanje. Kako je nivo tecnosti opadao i mešanje je učestalo. Na po puta do gotovog ubacih izdrobljen sir. Mešala sam da se sav sir otopi i da se sve se lepo sjedini. Onda sam shvatila da mi nesto fali. Iz zamrzivača sam izvadila kajmak. Nekako odvojih deo i spustih u moj ‘koznanaštaćedaispadne’ doručak. Kad se istopio i kad sam sve lepo sjedinila presudih – gotovo je.

Ne moram vam reći da sam jako oprezno probala bućkuriš od kamena. I oma sam se oduševila. Bilo je kremasto i jako ukusno, a bila sam spremna da sve sručim u smeće i kupim proju u Hleb i kifle. Bez kupovine, doručkovah ko msli car. I ostalo mi je za sutra. Kremasta struktura će mi pomoći da ga lepo zapečem i tako zagrejem, a da ne bude suvo. Već sam smislila da unutra ubacim i malo suhomesnatog – domaću kobasicu koju mi je poslala mama od druga.

I tako…

Od zbrljozgavanja do super doručka za dva dana u po sata.

Čiča miča i gotova priča.

Eto…

…to sam śćela da vi rečem i da vam poželim lepo veče, dobri moji.

06.04.2018.

Da vi rečem…

Numem vam ja te vaše umetničke radove što pravite, no ja to ‘nako po seljački.

Pogolemu šerpu napunim lukovinom, al’ baš napunim. Kad kažem lukovina, mislim na običan luk, a ne one crvene, prazi, kvazi i šta ja znam kakvi sve ne postoje. Pa onda u tu lukovinu ugnjezdim jaja. Sve nalijem lednom vodom, i surduknem u to, onako šacimetrijski, sirćeta. To je jedino surduknjavanje i rknjavanje u ovom procesu jerbo ako pokušate s jajima tako neće na dobro dizade… no će dušu u lukovinu ispustiti. Ne pitajte kako znam.

E, kad sve to uradih smestih šerpče na plotnu, uključih na tiho i zaboravih je jedno sat, sat i frtalj.

Ondak se pripovratih pa sklonih šerpče sa plotne, povadih vruća jaja, prebrojah ih i zadovoljno zaključih da ni jedno od njih 15 dušu nispusti u lukovini.

Onda śedoh, a kako drugačije?

Svako jake fino izbrisah, pa ga u činijicu sa uljem spustih, a ondak ga ispolirah sa krpicom mazilicom.

I toe to.

Jaja ne šaram, mada sam rekla da ću jednom voskom probati. Sličice ne lepim. Valjda se zato jaja sama prošaraju dok se kuvaju… jer znaju da od mene ljeba nema po tom pitanju.

I tako…

Al nisam to śćela da vi rečem, no…

…da vas podsetim da, po narodnom verovanju, ko danas kosu opere malo će il’ nikako neće do godine od glavobolja patiti.

Eto…

…to vam śćedoh reći i lepo popodne i veče poželeti.

Studio!

01.04.2018.

Da vi rečem…

Danas se kosmos poigrao sa mnom baš nako… prvoaprilski.

Prvobitan Plan mi je bio da danas ne ustajem iz kreveta, sem da Zverka izvedem po potrebi. Lep Plan. Divan Plan. Neispunjiv Plan.

Neispunjiv jer…

Ne sećam se da sam ikada samo ležala, bez da nešto radim i napravim vascijeli dan. Uz to, nedelja je. Valja spremiti, skuvati nešto za sledeću nedelju,spremiti stvari, uraditi nešto što se ne može odlagati…

Onda sinoć rekoh sebi… Dobro, ne možeš baš da ne ustaješ, al možeš da spavaš do podne. Recimo.

I s tom idejom se zanesvestih negde oko dva po ponoći.

Probudili su me blagi udarci po nosu i obrazima. Mumlala sam, bunila se, ali oni nisu prestajali. Na jedvite jade oči otvorih i sretoh se nos u njušku sa Zverkom. Džabe meni moja ideja da spavam do podne kad Zverko ima jasnu Ideju da u pet ujutru treba da se izađe. Iskobeljah se iz kreveta, navukoh jaknu preko pidžame, skupih, koliko je to bilo moguće jerbo sam legla sa mokrom kosom noćas, kosu u rep i uputih se napolje. Na ulasku u lift se susretoh sa nekom spodobom. Raspametih se na tren, a onda shvatih da sam to ja. U ogledalu. Sva sreća da imam normalan komšiluk i  koji u to doba, ko svi normalni ljudi, spava.

Kiša je rominjala, mi brže bolje nazad …

Kod kuće, duša mi spava, al san na oči – JOK! Prevrtala sam, okretala se tumbala se, brojala ovce, miševe, bubašvabe, pretila, psovala i, na kraju, ustala.

Doručak – Nisam imala.

Hleb – nisam imala.

Dan – totalni fijasko od samog početka.

Uzmem, zamesim hleb, sednem da radim što moram, posle skoro tri sata shvatih da mora da se jede jer mi se pije kafa. Pogledam na sat – devet i deset. Jaoj, meni! Neće se ispšeći. Đipim, da domesim hleb i shvatim da nisam stavila ulje, učinim to, domesim, napravim veknu, rknem pleh u već dobro zagrejanu rernu jer sam je uključila pre nego sam krenula da domesim hleb. Okrenem se, obrnem… zgrabim blender. Brašno, jaja, ulje, kisela voda, pzp. Bzzzzz… Bzzzz…. još malo vode… Bzzzzz… Bzzzzz… još malkice brašna… Bzzzzz… Bzzzzz… voda… Bzzzzz… Bzzzzz… brašno… Bzzzzz… Bzzzzz… bzzzzz…Bzzzzz… bzzzzz…

Tiganj, puter. Sačekam i… krene agonija.

Sipam testo u tiganj, nako iz blendera, al ono nikako da se ispeče. Krene, taman kad je vreme da okrenem, pokušam – sve se raspadne. Drtga, treća, četvrta… deveta… svaka u đubretu je završila. Sto me je znojeva oblilo. Ne znam da l ćete mi verovati, al sam bila na rubu suza i na korak od toga da ono iz blendera surduknem u wc šolju. Zaozbiljno.

Koji me đavo nagna da pogledam u lampice na šporetu, ne znam, al sam to uradila i videla da gori samo ona za rernu. Pritisak mi rknu na 1000. Ja sam jedina osoba u tri Galaksije koja je pokušavala da ispeče palačinke tako što ih je pekla na uključenoj rerni – uključenoj jer se u njoj peče hleb.

Onda sam uključila ringlu i onda je sve bilo kako treba. Palačinke su ispečene ko od šale, naravno.

A od palainki sam napravila torticu. I… ubismo se ko zečevi.

Naravoučenije, ako želite ispeći palačinke, MORATE uključiti ringlu.

Eto…

…to vam śćedoh reći. I pitati vas da l nekako mogu da mi izrastu novi živci jer ovihimam još jako malo.

Nego…

…s paljenjem šporeta nije kraj mojim mukama.

NE!

Nakon početnog fijaska s palačinkama, Kosmos je nastavio sa svojim prvoaprilskim ujdurmama na moj račun.

Tako sam imala… dimljenje blendera, Zverkovo durenje, bacanje dve šerpe koje su do juče bile dve sasvim fine šerpe, a koje su danas počele da jogune najstrašnije (e, nećete se u mojoj kući joguniti, ja vam jemac bila!), Zverko se nadurio, tegla mi je iskočila iz ruke i razbila u paramparčad, Zverkova činija sa tek sipanom vodom je odskočila i sve se razlilo po podu kuhinje… da ne nabrajam više.

A ručak…

Za ručak sam planirala musaku. Od tikvica. Pa sam, ne znam zašto, otvorila zamrzivač i u meso koje sam dinstala za planiranu musaku od tikvica ubacila tikvice (iako se musaka nikako tako ne pravi) i plavi patlidzan i nekoliko zmrznutih paradajza i pečenu papriku pride (‘stavi mu i džem, seme mu alavo!’). Sva sreća da mi šerpa nije bila veća, ko zna šta bi se u njoj našlo. Onda se to krčkalo. Onda sam to presula u pekač, pa rknula u rernu i prekrstila se.

Kako sam krenula, dobro je uspelio. Ukusno je baš. I ja imam klopu za narednih par dana. Milina.

Ojdoh sad da… legnem.

Pa ću da peglam.

Ako ne zapalim kuću i sudove ću oprati. Oću, ljeba mi.

Eto…

to vam šćedoh reći.

A vi…

…uživkajte u današnjem danu. I ne zaboravite… za četiri dana će četiri dana odmora. 

25.03.2018.

Da vi rečem…

Ne, neću ništa da vi rečem, samo ću da vam pokažem i poželim vam prijatno veče

Studio!

 

24.03.2018.

Da vi rečem nešto…

Greota je da sebi oduzmete nešto čemu se OVOLIKO radovali samo zato što su se planovi isporemećuvali.

Isporemećuvali se, pa šta!

To mi je palo na pamet sinoć. I vođena time jutros uključim rernu, pa Zverkovu i moju pogaču isečem na štapiće, pa na te štapićxe stavim kačkavalj, pa taj kačkavalj pričvrstim za ljeb slaninom i tako umotane štapiće ljeba rknem u rernu.

Dok se to grejalo…

Uzeh sir ispasirah ga viljuškom, u to dodah seckan paradajz sušeni, italijansku mesavinu začina i origano. Sve to prelih sa maslanovim uljem i dodah par kapi limuna i malo soli. Onda sve to dobro izmešah i presuh u činijče. Preko posuh peršunom i čilijem.

Onda izvadih štapiće, složih ih na tanjir, uslikak i…

I onda smo se razbili ko zertzovi.

Eto…

…to vam śćedoh reći, dok se lagano približavam radnome mestu. Da sebi ne uskraćujete zadovoljstvo kojem ste se radovali samo zato što su vam se planovi isporemećuvali.

Isporemećuvali se, pa šta!

Eto…

…samo to.

I da vam poželim lepu i nasmejanu subotu.

Toliko od mene u ovom ranosubotnjem javljanju.

Studio!

 

23.03.2018.

Da vi rečem…

…doručkovah one moje štapiće od juče, jaje, vratić, hand mad humus i malčice ajvara.

I onda sam izašla u snegom prekriven grad. Dobro, nisam izašla… otisla sam na posao, al sam trebala doći do ovde.

I sad, dok pokušavam da se odledim, razmišljam o slučajno pokupljenoj informaciji i kako da je primenim u praksi. Informacija: na antarltiku postoji šumska žaba kod koje se na ekstremno niskim temperaturama usporava disanje i rad srca skoro do zaustavljanja i kad otopli ona jopet proradi i živne. Ako neko ima ideju kako to da se primeni dok ne prođe ovaj kijamet nek reče, ne bilo mu zapoveđeno. Zamoljevam da sve primedbe i sugestije dostavite u komentarima.

Eto, to vam śćedoh reći.

Odoh sad da prigrlim radijator, a vama želim lep i nasmejan dan.

 

I da vi rečem…

Pošto mi je iskrslo da sutra moram na posao, propadoše mi planovi da ujutru uživam u vikend doručku koji bih lagano spremila i još laganije degustirala. Uz to sam shvatila da ni hleb nemam… jučerašnje nazovi štapiće izedosmo uz pomoć drugarke nam.

I šta ću, kud ću…

Zamesih šacimetrijskom metodom ražano brašno, vodu, so, susam i prašak za pecivo, ostavih da odstoji oko sat vremena i sunuh u tepsijče, rastanjih, obeležih da dušmani nizedu i ćušnuh ga u rernu. Nakon četrdesetak minuta bi gotova.

Sad čekam jutro.

Pipremite se večeras za viken, pa ujutru opletite po uživsnciji od doručka pa redom…

Toliko od mene u ovom javljanju.

Ćao, zdravo!

 

Studio!

22.03.2018.

Da vi rečem…

Utisak dana: ljudi gnjide.

I ceo dan je nekako bljak. I vreme i dešavanja i… dođem kući, ručam i sednem da uz kafu smislim šta mi je dalje činiti. U sred toga shvatim da nemam hleb i da sutra nemam šta za doručak.

Uđem u ostavu da uzmem brašno, a tamo… na dnu kese ovog, na dnu kese onog, pa u sledećoj treće… i tako  đest kesa. Da se ne lažemo, tamo ima i onih neotvorenih, al ako ova ne potrošim imaću još kesa sa ostacima.

Povadim te kesice, donesem ih u kuhinju, poređam i… shvatim da nema šanse da pravim nešto po receptu iako mi je prvobitni plan bio da pravim štapiće i da po recept odem na, a gde bih drugo, Anin blog. Zbog zatečenog stanja reših da natravim štapiće, al nako… po intuiciji. Msm, šta tu ima teško… zamesiš brašno, vodu, so, prašak za pecivo, ulje, rkneš neke semenke, razvaljaš i na pleh u rernu. Da, tako ću.

Prvo sam sve ostatke brašna (ješmeno, ovseno, ražano i heljdino) sručila u jednu kesu. Nije mi bilo teško, izmerim to i utvrdim da ima okruklo 300 grama brašna. Da mi je trebalo toliko cickala bih oko vage bar 10 minuta da ga naštelujem na toliko. Presuh brašno u ćasu, uzek kesu s psilijumom koja se tuda vuče od onomad i sve što je bilo u kesi, po slobodnoj proceni tu beše oko 3-4 kašike, sunuh u ono brašno. Dva prstohvata i malo preko soli, jedan prašak za pecivo i ulja, onako iz flaše dodah. Ni to mi ne bi dovoljno, no uzeh teglicu i navrnuh iz nje susama. Onda uzeh čašu sa  toplom vodom da bih zamesila testo. Dolivala sam, muljala, dolivala, muljala… i na kraju doneh presudu – taman je.

Posuh brašno po radnoj površini i krenuh da odvajam loptice, vodeći računa da budu priblišno iste veličine. Kad to završih uzeh prvu kuglicu s namerom da je razvaljam i napravim štapić. Ajoooj… majko mila… Ja kočopernije kuglice od testa ne viđoh u životu svome, a (čak) jedanput sam pravila štapiće u životu i bili su super (iskustvo je to, ehej! – prim. autora). To se otimalo, listalo, razdvajalo, cepalo, postajalo sipkavo… užas! Pokušavala sam, nije da nisam, a onda mi je pukao film i onako iznerviranoj pa jopet napravih kuglicu, a onda sam sve napravljene spljeskala dlanom, prebacila ih u pleh i rknula u rernu, da ih moje oči više ne gledaju.

Peklo se dvadeset minuta.

Za to vreme sam u blender stavila leblebije, dodala tahini, limun, maslinovo ulje, čili, naravno, i so, uključila blender i napravila humus. Beli luk namerno nisam stavila jer… em mi smeta, em mi je grozomorno kad otvorim teglu i njegov miris iskoči iz nje. Na kraju, uvek mogu u odvojen deo dodati malo onog granulama.

Dok sam to završila lepinjice su bile gotove. Cela kuća je mirisala lepo, a moje raspološenje se naprasno popravilo.

Lepinjice nisam probala, al ako je verovati Zverku, vr’ su. Humus sam probala, nisam odolela i mogu reći da sam oduševljena. Ostaje mi samo da sačekam jutro i uživam.

Do tada ću već naći neku zanimaciju, a vama, dobri moji, želim prijatno veče.

 

 

21.03.2018.

Sinoć.
-Moram da kupim blender.
-Što?
-Pa, treba mi…
-Šta je sa tvojim? Pokvario se?
-Jezik pregrizla! Super je i super radi, ali je mali… Kad pravim namaze ume da zabaguje kod veće količine i onda često moram da dorađujem štapnim mikserom, a znaš kolko volim da perem sudove.
-MALI?!?
-Pa, da…
-Ono čudo ti je malo?
Ne budem lenja, ustanem ti ja i iznesem svoje voljeno bonsai blenderče, kopiju onog nutri bul…, kako se već piše, čuda.
-Otkud ti to?
-Kako otkud? Pratiš li ti o čemu pričamo, uopste? O blenderu, a ovo je moje blenderče.
-Nisam imala pojma da imaš ovog palčića. Ja pričam o onoj skalameriji od sto kila koju si jedva dovukla iz Tehnomanije. Ono što se samo pere i ima opciju za supe.
-Sam se pere? Blender s opcijom za supe?!? Srce, to ti nisam ja pričala. Pobrkala si me s nekim.
-Možda bi to bilo moguće, da te pobrkam, to mislim, da nisam bila s tobom kad si ga kupila.
-Šalu na stranu… stvarno si nesto pomešala.
-Možda bih te pomešala da me nisi zeznula da više od pola puta ja teglim to čudo. Još me ruke bole kad se setim…

***

Da vi rečem…

Ako je verovati pričama koje kruže da su umetnici zaboravni i malo na svoju ruku, ja sam veliki umetnik.

Potpuno sam zaboravila na taj blender. Posle dugog ubeđivanja počela sam da se da se prisećam. Više su to bili fleševi no sećanja, al i to je bilo dovoljno duđem u ostavu i pronađem ga.

Onda sam se i setila.

Kupila sam ga s namerom da ga koristim. Raspakovala ga, oprala i napravila nam smuti od borovnice. Tu smo se zapričale i kad je ona otišla ja sam mečku rodila dok sam ga oprala jer… posuda od 2 litra je od debelog stakla, duboka i teska ko tuč. Kad sam napokon uspela da to savladam odložila sam ga u špajz i… zaboravila iako sam ga platila ko od zlata da je.

Sad čujem da se sam pere…

Malo sam to prostudorala na jutjubetu i… stvarno se pere. Naspeš tečnost za sudove i vodu, vratiš na postolje, stisneš, dizvineš, treće dugme gore i…. bzzzzzz… bzzzz… bzzzz… on sve skine sa zidova iz rupe ispod noževa, s noževa tako da ga ti samo finiširaš .

Opciju za supu nisam studirala, al sam skontala da mi u blender može vrelo dide.

O! Lude mi glave… o, lude mi glave!

Sva sreća da pomenuh blender. Da nisam, drugi bih kupovala.

No, nisam vam baš to śćela reći, no…

Oni koji su duže ovde znaju da numem da pravim palačinke. Teoretski da, prakticno… pravila sam ih jednom. Kad sam ih smotala bile su ko balvani. Tri balvana, tačnije.

Tako sam odustala od palačinki.

Jutros ustanem pre pet. Izvedem Zverka i tek napolju skontamo da je zavejalo. Brže se vratismo no što se uopšte nakanismo da siđemo niz onih pet stepenika do trotoara.

Kod kuće smo bili u 5:10. Ako se vrnem u krevet prespavaću odlazak na posao. Al šta da radim u 5:10 ujutru? Zverko je otišao u krevet, a ja u trpezariju.

Na pultu je stajao blender.

Na pamet mi padoše palačinke.

Ubacivala sam u blender, sem dva jaja i dve kašike maslinovog ulja, od oka… brasno, kiselu vodu, so, prasak za pecivo. Jedan krug… drugi… treći… il vodu il brašno… sve do skoro po kile brašna i skoro po litre kusele kad konačno ubodoh gustinu koja mi se, iz mog bogatog neiskustva s palačinkama, učinila prikladnom za američke palačinke. Još moram priznati da sam američke palačinke videla u filmovima i serijama i to poređane jedna na drugu pa preliveno odozgore s nečim što se sliva niz tu rpu. Na nekim slikama su po tome bile pobacane borovnice il džagode, al toe druga tema.

Elem…

Zbućkam ti ja to tako… premažem puterom običan tiganj, sunem šacimetrijskom metodom onaj bućkuriš direkt iz bokala blendera jer kutlaču posle treba prati.

Išlo je glatko.

Da mi je kad palo na um da vako pravim… do sad bih bila velemajstor.

Završim s palačinkama, poklopim ih.

U ćasu stavih tri suve paprike, prelih ih ključalom vodom i ostavih ih pokrivene koliko da nacedim limun i popijem ga s toplom vodom. Opušteno. Kad to završih uzeh onaj bokal, nasuh u njega vodu i prašak za sudove, vratih ga na postolje, stisoh treće dugme gore…. bzzzzzz, bzzzz… prosuh ono iz bokala, ponovih postupak još dva puta samo bez praška. Malkice ga doprah, reda radi…

Stavih paprike u blender, orahe, limunov sok, so, čili, maslinovo… beli luk nisam stavila… bzzzzz… bzzzz… U roku od minut i po eto mi muhamare (je l se tako vika?).

Bzzzz, bzzzz… trlj, trlj… i gotovo. Oprah blender.

Uzeh palačinke, namaz i… Setila sam se tek drugu duslikam. Dobro da uopšte jesam.

I da vi rečem…

…za doručak mi je sasvim dovoljno bilo dve ove Američke palačinke iz blendera na crnogorski način. Meke, sočne, zasitne… sve preporuke.

Eto…

To vam śedoh reći i poželeti prijatno snežno veče. 🙃

Studio!

19.03.2018.

Da vi rečem…

…umorila sam se, pokisla, nasnežila se, smrzla se, jela (na slikama: svinjski vrat, patlidžan, humus i pas… psa nisam pojela) i sad vi nemam što reć osim da sam saznala da Šri Lanka ima Ministarstvo za uzgoj i oplodnju kokosa, pa ako nekome ta informacija može biti od koristi može je slobno iskoristiti pošto ja nemam blage veze šta bih s njom.

Eto, toliko od mene u ovom javljanju.

Studio!

18.03.2018.

Da vi rečem…

Jutros sam poranila. Pre četiri ustadoh da pozavršavam neke stvari koje sam planirala, a koje odložih jer mi je juče bio mrzindan i sve me je mrzelo.

Za danas sam planirala da za doručak pravim testeninu i baš sam joj se radovala. A onda se niodkuda pojavio đavo, sleteo mi na rame i počeo da šapuće:

-Pita… pita… pita… pita…
-Pitaš li se ti imam li kore?
-Imaš li?
-Nemam. I sad ništa ne radi da ih kupim.
-Radi IDEA, tamo niz put… na ćošku.
-Tamo imaju samo one grdne kore.
-Onda rasuči.
-Taman posla! Dvaes godina nisam sukala… petnaest sigurno.
-Taman je vreme…
-Makse!
PUF!

Lepo sam se batrgala petnaest, dvadeset minuta. Iz sve snage, moram dodati. I u po pet ujutru sam odmahnula rukom, izašla iz stana, odmarširala u zgradu uz drum i zazvonila na vrata.

-Šta se desilo?
-Daj brašno.
-O, budale… koliko je sati?
-Po pet.
-Imam samo belo.
-To mi treba.

Uzeh ga, zahvalih se, vrnuh se kući.

Činjenica je da pšenično nije hrono. Nisam ga ni konzumirala dve godine cele. Činjenica je i da nisam sukala kore dvaes godina i xa sam totalno zakržljala po tem pitanju. Činjenica je i da sam bila 100% sigurna da ću sve baciti. Ipak pokušah. Mešala sam meko speltino i pšenično, priznajem. Uspela sam, priznajem. Ukusno je, priznajem. Neću sukati kore bar 15 godina od dana današnjeg, kunem se. Gotove su sasvim ok, ljeba mi.

Eto… to sam vam śćela reći.

Sad odoh da varim. A vama želim lep i nasmejan dan, dobri moji.

Do sledećeg javljanja… Osmeh vam. 🙃

Studio!

17.03.2018.

Da vi rečem…

Danas mi se najavilo drugarče i reče da hoće džigu i juk. Inače drugarče sasvim fino priča za svojih pet i po godinica, al valjda ja tako pokvarljivo delujem na klince pa protepaju pored mene i iznaopačkavaju se i dobiju lude ideje o veseloj salati i radosnom testu i o tome da je čilivili superkul začin bez koga se ne može i još o svačem nečem što posle njihove roditelje mnogo nervira zbog toga što sastojke za ta jela samo ja imam jer se ne mogu kupiti, a šalju mi ih patuljci iz Irske, raspevani cigani čergari, zlatni Zmaj iz daleke Kine, jedna debela ovca Meri iz daleke Australije i sve tako neki mnogo dobri drugari, Zverkovi i moji, iz celog sveta, podsveta i nadsveta. A šta ću kad volimo da se družimo Zverko i ja.

I tako ja danas napravih džigu. Nekada sam istu pravila tako što je uvaljam u brašno i ispržim. I danas sam tako śćela, no sam po prirodi rasejana, pa zaboravih brašno, a posle me mrzelo da idem, pa sam umesto brašna koristila mleveni susam.

I moje drugarče se oduševilo. A kako i ne bi… kad je jela prašinu s Popokatepetla koji mi je donet brzom poštom koju drži Zverkova poznanica Lama.

Jela sam i ja. I mogu vam reći da ništa manje nisam oduševljena. Sad, da l zbog prašine il zbog činjenice da obožavam dzigericu i da je nisam jela više od godinu dana, ne znam.

Kako god, nabokasmo se ko prasići.

Ona se još malko igrala sa Zverkom pre no što su došli po nju. A ja razmišljam kako će mi nedostajati ova restriktivna vanrestrikcija, čak iako sam kupila i novu posudu…

Eh, živote…

Eto, to vam šćedoh reći i sad ososmo nas dvoje u šetnjicu, a vama lepo popodne želimo (:

16.03.2018.

Da vi rečem…

Ne znam znate li onu sliku koja je kružila po društvenim mrežama, a na kojoj tip stoji ispred kioska brze hrane. Tip koji tu radi ga pita ‘Sta ćete od priloga?’. On odgovara ‘Stavite sve’, a drugi zapoleni dobacuje iz pozadine ‘Stavi mu i džem, seme mu alavo’.

E, tako i ja zadnja dva dana, samo bez kioska i džema.

Naime…

Juče i danas umirem od gladi.

Probudim se gladna. Doručkujem ko nikad i posle par sati (čitaj sat, dva… plafon 2,5) ja opet mogu vola pojesti. Jedva dočekam ručak. Na njega navalim ko gladna godina i stučem količinu koju bih, u normalnim uslovima, jela bar dva dana i to je stučem u roku od 10-15 minuta. Onda skuvam kafu i sednem da se preispitam da l sam gladna. Ni jednom nisam bila.

E, sad….

To što brzo pojedem obrok i nije čudno. Inače brzo jedem, pa slistim sve u rekordnom roku, kao da me neko juri. Ko termit.

Ono što mi je bilo sumnjivo jeste količina hrane koja mi i pored obilnosti (ta količina po obroku mi je obično za dva, možda i tri dana. da, da… sad se segih da vam to već reko’) nije dovoljna. I tako mi se juče upali crvena lampica na koju sam odreagovala. Rešila sam da ispitam tu drastičnu promenu.

Ispitivanja sam odmah započela. Temeljno. Jer… ja il radim il ladim.

Počela sam od anamneze.

Sve uobičajene opcije su otpale. Stepen zabrinutosti je rastao sa svakom eliminacijom.

Nastavila sam istraživanje danas.

Krvna slika i biohemija – nikad bolji. Čak i gvožđe koje ume da mi se strmekne do klinički značajnih nizija se pokazao kao super.

I pored toga i dorucka za dvoje – bila sam u roku od sat vremena po doručku gladna ko vuk.

Jedva dočekah ručak. Jopet sam jela za dvoje.

Onda sam skuvala kafu. Postobrokna introspekcija je pokazala da je glad nestala.

Ponovo sam se posvetila istraživačkom radu koji se sastojao u traženju uzroka ove krajnje neobicne pojave neopisive gladi u prepodnevnim i ranopodnevnim časovima, čak i nakon obilnih obroka.

I onda mi je sinulo…

Još jednom sam sve proverila i shvatila da sam pronašla razlog i dijagnozu.

Nakon još jedne detaljne provere svih raspoloživoh činjenica i rezultata bila sam sto posto sigurna da sam došla do prave dijagnoze.

Da. Dijagnoze.

Naime, bolujem od PRS-a.

PRS je relativno novo oboljenje. Samo oboljenje nije toliko opasno ukoliko ste svesni problema.

U pitanju je tzv. Pre Restriktivni Sindrom koji se javlja iznenada, u trenutku kad oboleli reši da ponovo krene na restrikciju. Tada se u njegovom mozgu stvaraju impulsi koji ga teraju da jede mnogo više nego obično. Javljaju se u prepodnevnim i ranim podnevnim časovima – oko doručka i ručka. Posle ručka slabe jer malo ko od povratnika ima želju za belancima i potažima. Impulsi se opet pojavljuju odmah po buđenju i tako u krug. Bolest obično počinje odmah po donošenju odluke da se pacijent vrati restrikciji i traje do perioda od 28 do 45 tog dana. Do tog perioda povratnik bi, mučeni, trebao da se navikne na novonastalu situaciju i sa tim navikavanjem zapravo dolazi do izlečenja.

Eto…

…to vam śćedoh reći. I poželeti lepo veče i lep vikend.

A ja odoh da se presaberem kad ću otpočeti s restrikcijom.

Srdačan pozdrav, do sledećeg javljanja, dobri moji.

Studio!

11.03.2018.

A za doručak…

Ovas. Obaren, pa propržen sa crnim lukom i slaninicom i na kraju, u ćasi, zaliven kiselim mlekom.

05.03.2018.

Da vi rečem…

Danas sam se mnogo nasekirala, a sve je počelo jutros kad sam se probudila i poželela pica pitu. Nije bilo vremena da je pravim, pa sam to ostavila za popodne, tako da ujutru imam doručak.

S posla, više mrtva no živa, svratih do Idee da kupim šta mi nedostaje. Dve ulice odatle, na uzbrdo, je moj dućan gde se prodaju kore domaće, dvaes i kusur godina proveravane, ali ja nisam imala snage za na uzbrdo te rekoh sebi ‘Toliki ljudi kupiju kore po marketima, neće ti se kruna stropoštat s glave ako to i ti učiniš’. Od kora su bile samo ove sa slike. Tri puta sam im prilazila i odlazila od njih. Nije mi se dalo da ih uzmem. Na kraju se naterah da ih ubacim u kolica.

Konačno stigoh kući i nakon predaha, uz čaj, nakanih se da napravim pitu. Sve sam spremila što sam planirala i na kraju otvorih pakovanje kora, izvukoh ih i ciknuh besno. Zverko je podvio rep i mudro se sklonio iz vidokruga, a s vrata se oglasilo zvono. Otvorih vrata. Komšija me je zblanuto posmatrao.

-Je l sve OK?
-Nije.
-Dooobro… daj Zverka.
-Šta će ti?
-Da mi pravi drištvo… il ja njemu dok…
-Dok?
-Dok ne otpustiš taj bes.
-ZVEEEEERKOOOO…

Otišli su pre nego mi je glas utihnuo u trećoj ulici odavle.

Vratih se poslu i tako je započelo mučenje, level pro.

Koliko god pažljiva bila, sve se cepalo i raspadalo još dok sam filovala kore. Srolati jufku i prebaciti je u pleh su bile nemoguće misije. Ja sam ih sprovela dva puta i dobila dve grozne bezoblične mase koje sam skupljala po plehu i formirala jufke samo zahvaljujući svojoj bezgraničnoj bandoglavosti.

Daje od drugog tog nisam išla, no sam ostatak kora, bez trunke žaljenja, zavrljačila u kantu.

Jedva premazah nazovi jufke pavlakom i besno rknuh pleh u rernu.

Jezivo je izgedalo i ispečeno, ali kad sam počela da sečem i nije izgledalo strašno. Naprotiv.

Onda sam dečkonjama odnela malo, ne bih li se iskupia za stra’ koji sam im u kosti uterala. Prihvatili su izvinjenje, a ako je suditi po mljackanju – ukusno je. Kako god, sve su pojeli. Zverko je dobio i parče pride kad se vratio kući.

A ja…

…ja čekam jutro.

Eto, to sam vam śćela reći.

I da izbegavate ove kore.

A sad ću vam poželeti lepo veče i… ne znam šta ću.

Studio!

 

 

04.03.2018.

Da vi račem…

Postoje ta upoznavanja koja su na početku stidljiva, ispipipavajuća, ali brzo rastu, razvijaju se i otkriju nam potpuno druge svetove.

Nadam se da nas ovo prijateljstvo s pidžama Tosterom neće i ugojiti #suncemupoljubim

Nego…

…nisam to šćela da vi rečem, no…

Šćedoh vam poželim lep i nasmejan dan, dobri moji

Da vi rečem…

Iako me je doručak još držao, a kako i ne bi, bi ručak… jer je vreme isticalo, a i već sam se natapirala na njega od sinoć. Jedan od najdražih – krmenadle (ovog puta iz tostera) i dinstane paprike. Da se ne lažemo, falilo mi je malo pavlake da je izmuljam sa paprikama, al sam ostavila malo za doručak da izmuljam, da me želja mine.

I sad dok brekćemo, ko dva traktorčeta na uzbrdici, porazmišljavam se kako je život lep.

03.03.2018.

Da vi rečem…

Juče ja na poslu, zvoni telefon, javim se u neko doba, a sa druge strane čika iz CEsa kaže, ako sam kod kuće on bi mi doneo paket. Upitam ko šalja, a on reče: ‘Nemam pojma, neki Beko.’

Pošto mu nisam bila uz put, a ni niz put dogovorismo se da dođe danas oko podneva.

Noćas sam se nešto zamanitala, pa tek u zlo doba se dosetih doperem ruke od boje i krenem na spavanje.

Jutros u cik zore zazvrnda sat, jedva oči otvorih. Pogledah, a on zvoni pre vremena. Odložih ga i okrenuh se na drugu stranu. Tek.oči zatvorih, on se opet oglasi. Ponovih proceduru i tek kod treće zvonjave skontah da ne zvoni sat, no da neko ište da me čuje.

Javih se i u roku od 10 minuta oglasi se zvino na vratima. Ttako nam se uselilo novo mezimče dobijeno na nagradnoj igri od prošle nedelje – pidžama parti Toster.

I ja šta ću…

Umesto planirane testenine napravih sendviče koji su demonstrirani prilikom tog partija. Nekako mi se učinilo da bi to bila prikladna ‘rana koja se prvo treba spremiti u tosteru.

Eto, to vam šćedoh ispričati.

I još bih se zahvalila Ani koja je nagradnu igru organizovala i Beku što je obezbedio ovako divne nagrade i što su organizovali da nagrada bude tako brzo isporučena.

I posebno želim da pozdravim Robija i Miroslava koji su uveselili prošli parti iako se Robert nije setio ko sam (#toćumunabijatinanosdokrajasvetainazad). I, naravno, želim da pozdravim i Aleksandru.

I vas pozdravljam. I hvala vam na tome što ste tu i što svojom pozitivnom energijom i komentarima i druženjem činite ovu hrono avanturu tako divnom.

Ostavljam vam Osmeh i želim vam lep i nasmejan dan… nedelju… godinu… ma ceo život.

28.02.2018.

Da vi rečem…

Jutros se probudih pre sata i prvo pomislih kako mi se ište pita. Jes da niko koe pod libelu ne razmislja o pitama pre po pet ujutru, al ja sam eto razmišljala.

Pokušala sam je izbaciti iz glave okretanjem na stranu, ali jok. Ta išteća pita je odbijala da ode. Zažmurila sam i pravila se da spavam, ali ona nije hajala za to. Stalno me je čackala za moždane vijuge i ćuškala me i izazivala i na kraju, šta ću jadna, ustah, sredih se koliko je to moguće u po pet ujutru nakon što si lego u petnaest do dva i uputih se u kuhinju.

Kod nas u kući se pita uglavnom pravila od sukanih kora. Kad koru rasučeš i nafiluješ ti je lepo srolaš i rkneš u pleh. Il tepsiju, kako ti se navrne u momentu. Kad nas je baš mrzelo pravile smo pitu i od gotovih kora. Al takva pita je vazda bila slagana, nikad rolana.

E, jutros, dok je sav normalan, neradeći svet spavao, meni je došlo da napravim, moš mislit, srolanu pitu od gotovih kora iako nisam imala pojma kako bih. Koliko kora u jednu rolnu? Jedna? Ne, sigurno. Dve? Možda. Tri? Možda. Čeziri? Ne sigurno.

Odlučih se za po dve po rolni.

Očaš posla napravih fil, srolah frulice, rknuh pleh u rernu, prpbudih Zverka i prvi put u životu izađoh iz kuće ostavivši šporet uključen. Dobro, znala sam da se vraćam za pet, najviše deset minuta jer ni Zverko ni ja ne volimo zimu i sneg, a napolje izlazimo samo kad moramo i koliko moramoo.

Vratili smo se za deset minuta, taman na vreme kad sam trebala da spustim temperaturu

Virnuh u rernu.

Ono unutra se ni mrvicu maklo nije. Ni mrvicu naraslo… samo je malo počelo da dobija boju. Sve u svemu – nije obećavalo i bila sam spremna da sve zafrljačim u kantu i napravim sendvič od suvog ljeba.

Sedoh da zapisem neke ideje. Beležila sam i beležila i tek u neko vreme se setih pite. Skočih i pogledah, a ona se nadućila i lepo porumenela i sva miriše. Ostavila sam je još pet minuta.

Onda je izvadih, isekoh, surduknuh na tanjir, prelih s malo kiselog mleka, sedoh i… ubismo se ko zečevi. Onda sam otišla na posao.

I sad… dok ovo pišem, shvatih jednu bitnu stvar.

U moja testa, pite, mafine, hlebove i ostale testenine uvek ubacim jedan sastojak za koji nikada nisam videla da ga ima i u jednom receptu. Pesmu.

Naime…

Sad kad vraćam film ne sećam se da sam išta od navedenog pravila, a da nisam pevušila. Tiho il na glas, nebitno, al sam uvek makar pevušila.

Eto, to vam šćedoh reći.

I ostaviti vam Osmeh za lepo i nasmejano veče.

 

25.02.2018.

Da vi rečem,

Ipak mi je doakala Ana od Opaka da poranim ovog jutra. A duša mi spava.

Uz rano ustajanje stiže i dilema…

Ustadoh pre no što mišljah dučinim i ako zaspim – prespavaću žurku. Ako ostanem budna – moram doručkovati il crći gladna.

Dakle…

…ostadoh budna, doručkovah O-HO-HO, što prilažem uz ovaj post, da ne bude posle dizmišljavam, i sad mogu s mirom čekati žurku. Imam čak i sliku hrono doručka za nagradnu igru za toster. Pošto nema šanse da u serviranju pariram svim onim gastro maherima, ja sam rešila da im na crtu izađem kako znam i umem – slikanjem. Eto…

Do žurke – veliki pozdrav.

Da vi još nešto rečem…

Mnogo volim pasulj, ali ga retko spremam jer umem da ga kuvam samo na veliko.

Pošto ga, stvarno, (pre)dugo nisam pravila, a najavljuju fine minuse pa će topla ‘rana na kašiku biti dobrodošla, resih da si ugodim.

Njegovo visočanstvo – pasulj. Bez mesa.

Unutra sam stavila luk i suvu papriku, a od začina so, čili i slaninu. Satima sam ga krčkala na tiho.

Gotov sam surduknula u čimkani tanjir iz koga je, znaju i vraBci na grani, najukusnije jesti.

Posle šetnje pored Dunava vruć pasulj uz ajvar mi je legao ko budali šamar. Pošto pasulj ne jede, siromahu Zverku je dopao začin – slanina.

Sad nam je fino.

Kuća je ugrejana, siti smo… još kad bi se veš sam opeglao…

Eto, to vam śćedih reći.

I da vas priupitam…

Kad će dode ova zima?

I da vam poželim lepo i nasmejano veče.

20.02.2018.

Da vi rečem…

…doručak je bio na vreme, ali sam jutros kasnila ko beli zec i zaboravila fon kojim sam ga fotkala.

Al nisam to śćela da vi rečem.

Hlebove, pogače, mafine, pite, pitice, pituljice, gibanicu, proje, projare, testenine svake vrste – OBOŽAVLJEM. U te moje moje najveće gastro ljubavi (posle knedli sa šljivama) spada definitivno i burek. Najviše prazan, a onda i sa sirom. Od pte par godina i onaj sa šunkom i kačkavaljem.
E, sve se u našoj kući pravilo, sem bureka. Burek je nekako pripadao pekari i nikad mi nije padalo na pamet da bi mogao da se pravi kod kuće. Možda bi mi i palo na paet da da sam se ozbiljno bavila tim pitanjem, ali nisam. Dakle… burek se pravio samo u pekari. Dok nisam došla ovde i videla da vam ništa sveto nije pa da i burek pravite kod kuće.
Sramota!
A onda je i meni došlo da to isto učinim. Više puta, al sve se nešto pokolebam pa navrnem na gibanicu.
Jutros sam se probudila u četiri s jednom mišlju – Il burek il mootno Dunavo.
Pošto i dalje nisam bila sigurna da je to zaista izvodljivo, reših da ga napravim u maloj šerpici, da mi ne bude žao da ga frljnem kad se ispostavi da sam bila u pravu.
Napravih ga kako sam mislila da bi trebalo. Sa mašću i… šunkom i kačkavaljem.
Ispekla ga, probasmo, slistismo.
Nikad nam šetnja ranojutarnja nije više prijala. Očarana odoh na posao, telefon zaboravih. I neka sam.

Eto…

To vam śćedoh reći.

I poželeti lepo veče.

Nego…

..zna li neko kad će leto?

Studio!

17.03.2018.

Da vi rečem…

Jutros smo se zaspavali. Ništa šetnja, ništa jelo u rano jutro. A ja sam kriva, priznajem.

Sinoć oko deset sedoh da na po sata malo švrljuckam, koliko da dok mi se baš fino ne prispava. I tako… red boje, pa red boje, pa red… kad završih bilo je četiri sata. Dok se oprah po pet. Jedva se odvukosmo u krevet.

Jutros kuka sat, mi se pravimo blesavi. Prvi je odustao.

Na jedvite jade uspesmo da do deset doručkujemo, a doručak najjednostavniji mogući – hrono pogačice i kajmak. Završimo i vratismo se u krevet.

Neki smo se jedva sad izkobeljali iz istog, neki još kunjaju. Sad se kanim da ga izvučem iz kreveta i didemo u šetnju. Potrajaće i nakanjivanje i izvlačenje iz kreveta, odavle viđo.

Eto…

To vam śćedoh reći. I poželeti vam lep i nasmejan dan.

16.02.2018.

Da vi rečem…

Jutros ustadosmo na sabajle, prošetasmo, pa se vrnosmo u krevet na sat vremena. U sedam smo bili budni.

Limun, voda… spremanje, priprema doručka i trk napolje već nesto malo posle osam. Vratili smo se oko po dvanaest. Posao, ručak, posao, gosti. Sad sedosmo na kratko.

Elem…

Jutros, dok smo se šetali setih se Dulčeta. Dulče je bila naša prva komšinica i moja druga mama. Žena sa NAJVEĆIM srcem na svetu. Čuvala me je od mog trećeg meseca do… pa, do pre nešto malo više od godinu dana.

Dok sam bila mala moji bi me, kad krenu na posao, proturili kroz vrata Dulčetovog stana i nas dve bi provodila vreme zajedno. Divno veme divnih dana, moram da dodam.

Ono čega sam se jutros setila je da sam umela da dobauljam, malčice još truntavo, do nje.

-Dulce… clatko.
-Gladna si?
-Gadna.
-Vala baš si gadna… iz aviona se vidi.
-Jeti… jeti…
-Jeste, svion leti.
-Gadna. Catko.
-Hoćeš tortu?
-Neeeee
-Keksić?
-Neeeeee… ocu catko.
-Baš si gladna. Dobro, stiže doručak.

I onda Dulče uzme tiganj, pa u njega rkne pogolemu kašiku kajmaka i stavi da se topi. U činijici umuti jaje i u njih sitno udrobi hleb i kad se onaj kajmak rastopi ona sune ona jaja s hlebom unutra i meša, meša, meša…. i sve se to uprži i zareška a onda doda u to sitno,sitno seckanu slaninicu i još malkive proprži.

I ja dobijem divan slatkiš za doručak.

Jutros sam rastopila kajmak, pa jaja i hleb upržila na njemu, al ne sasvim. Tek po minuta. Onda sam to presula u činijicu, preko načapkala slanine i sve rknula u rernu.

Onda sam se ubila ko zec.

Za ručak sam imala batak juče ispečen i pojedoh ga uz ajvar, al to nije zanimljivo tako da… ručala sam.

Dan je bio prelep. Odosmo mi još malo da prozujimo, a vama želim lepo veče.

15.02.2018.

-Jesi li sigurna da možeš da ti je ostavm?
-Zašto ne mogu?
-Zato što je đavo.
-Koga da mi ostaviš?
-Pa, Saleta.
-Kakav crni đavo? Pa ja bih stotinu takvih mogla čuvati.
-Kakvih?
-Pa ko Sale što je.
-Ko moja Saša?
-Da, ko naša Saša.
-Daj mi recept…
-Lako je… Daš joj zaduženja oko životinja, samo joj zabraniš u baštu da ide. Dijete ti ništa oko baste ne umije, ja da ti rečem.
-Znam…
-Dakle, daš joj zaduženja oko životinja… da iśćera na ispašu, čisti štale, promeni slamu, da im stavi sena, onda je pustiš da ide da kosi i plasti…
-Da kosi?!?
-Da… jako je vična sa kosom. A što umije da je oklepa… kažu da posle toga vlas kose možeš na pola uzduž preseć…
-O, Bože..
-I u plašćenju joj nema mane.
-Ja pobegoh sa sela, a ona u sred Beograda rođena ispade najveća seljanka.
-Sram te bilo… nemoj o dobrom mom đetetu tako… a uveče još pomuze krave…
-Ko muze, bre?!?
-Pa ona…
-Kako?
-Bolje no ja…
-Otkad?
-Ima jedno pet ljeta…
-Zašto ja to ne znam?
-Zato što bi joj zabranila.
-Aha…
….
-Kažeš… muze krave?
-Još kako.
-Radi li još šta?
-Mesi ljeb…
-Molim?!?
-Šta?
-Mesi?
-Da… i pitu suče… ostalo joj baš i ne ide. Ne voli kujnu mnogo…
-A kako sa hranom? Muku mučim…
-Što? Najzahvalnije je to dijete za držanje… kad je gladna uzme koru ljeba i nešto uz ljeba… kajmak, sir, pršutu… traži da joj ubijem neko jaje. Jede sve… pinjene paprike, kupus, pite, gulaš… ma, sve…
-Kući neće ništa. Muku mučim.
-Da ti kažem, Lenka… nije do nje… do tebe je.

***

Da vi rečem…

Najviše sam volela leta na selu. Sve sam tamo volela. Od rane zore kad ustanem, uz miris tek pečenog ljeba, preko poslova i, naravno, životinja.
Ništa mi teško bilo nije.I sve sam htela i sve sam mogla. A ponajviše da jedem. Valjda me opije onaj planinski vazduh i rad pa kad navalim… ko gladna godina.

Jutros se probudim i pade mi na pamet baka Danica. Ona tatina strina, pričala sam vam i njoj. I setim se kako je umela da mi oguli pečene paprike, pa ih isprži na masti, pa kad budu gotove ona ih isecka, pa umulja sa kajmakom. Uz to mesa i svega, al ja sam to najviše sa ljebom voljela klot. Ništa mi slađe od toga bilo nije. Uzmem tanjir, izađem napolje, sednem na travu, pod staru šljivu, leđima se oslonim na staro stablo i ručam.

Eh, ljepote….

I jutros se svega toga setim i izvadim iz zamrzivača dva paketića seckanih paprika, nepečenih doduše, i izdinstah ih na masti. U to, kad bi gotovo, rknuh pavlake, a u suvom tiganju prepekoh šnite slanine i tanke kriške ljeba. Onda one paprike raspodelih po ljebu i preko stavih slaninu. Samo mi je falila livada. I stara šljiva. I svi oni kojih više nema. I životinje mi fale.

Al zato mi je ovo životinjče moje pojelo po doručka. I ako je…

Eto… to sam vam śćela reći.

I poželeti lep i nasmejan dan.

***

Da vi rečem i…

…neka moja porazmišljavanja o testovima intolerancije.

Moja sestra bi, po tom testu, trebala da jede meso bivola, ždrebetinu (nikako konjsko meso), neke životinjke za koje nikad čula nisam (a kažu da znam o životinjkama mnogo i da znam za mnogo životinjki) ponekad meso ajkule… neke voćke i povrćke koje numem ni da izgovorim… vodu nikako ne sme… i tako…

Rekla sam joj da može duzme onaj pregradni zid između kujne i sobe, da ne moram da ga rušim, a ja ću, kad ga obrsti, tu da stavim šank.

Ako neko još ima problem sa rezultatima testa intolerancije moj zid mu je na raspolaganju. Ima ga ..

#svezasestru #jednajesestra #najboljasamsestranasvijet

***
#oduveksaželeladaimamšank

Da vi rečem još nešto…

…ručak je bio na vreme, ali post kasni jerbo smo posle ručka imali posla, pa smo izleteli iz kuće ko da nas sto vragova ćera.

Elem…

Danas mi je kanda dan za ‘nisam jela sto godina’ jela i sećanja.

Vazda sam volela grašak.

Majka ga je često spremala. Na ulju izdinsta luk, doda grašak, nalije vodom koliko da ogrezne i dinsta. Kad voda ispari ona opet nalije vodom. I tako u krug, dok ne bude gotovo i kad je gotovo pusti da voda ispari i toe to. Taj grašak sam obožavala. Mljac.

Inače…

Imam devet rođenih tetaka, dva strica i jednog ujaka. Nekih više nema, s drugima nisam u kontaktu, osim s dve tetke koje mnogo volim. Žive u Podgorici. Ovi sa severa nikad nisu voleli Podgoričane i obrnuto. A ja sam mnogo volela da idem u Podgoricu. Zimski il prolećnii raspusti su mu bili rezervisani za odlazak tamo i vazda sam im se radovala. Prestala sam da idem kad sam počela da radim. No, to je neka druga priča.

Elem…

Odem ja jednog proleća tamo. Bilo mi baš super. Jednog dana pita mene tetka…
-Sajka, voliš li ti grašak? Sluvala bih ga ako voliš.
-Kuvaj tetka, obožavam ga.

Joj, jedva dočekah ručak. Em gladna, em grašak. Postavili mi sto poodavno, došlo vreme i da se ruča. Posedali mi za sto kad eto ti tetke s loncem.

Gledam ja onaj lonac i porazmišljavam se… ‘E, jes poluđela… šta će joj ova lončuga za grašak kad je lepo mogla u šerpu da ga spremi. Ja ga vala prati neću!’ Msm… svi znaju koliko mrzim da perem sudove i da se ja zalažem za jednokratno posuđe koje će se posle ručka baciti, a ona se bespotrebno bahati s loncima.

Dođe moja Mila do mene, zavati onom kutlačom po loncu i sipa mi…

‘Šta je ovo, sunce ti poljubim?’ pomislih u šoku kad je uvršno nasula tanjir. A u tanjiru čorba u čorbi meso i grašak plivaju. Ja zinula ko sojka na jugovinu, ne da nisam gladna, no neću biti ni narednih sto godina. Nikad više neću jesti. Naime ja nikad nisam volela čorbe, supe ni čorbaste stvari, sem pasulja. A ovde čorbe kolko nećeš.
-Je l sve u redu, Sajka? – upita tetka.
-Da, da… -promucah ja – …samo nešto nisam gladna.
-Ja sam razumela da jesi.
-I ja sam mislila, al sam se prevarila. Al ću jesti, naravno.
A kako da joj kažem da nije? Lepo sam rekla da volim grašak. To što nisam znala da on može biti i ovakav, to je moj problem. Jela sam onaj grašak, jeo je onaj grašak mene. Da l je bio ukusan ne znam… ni tad nisam znala, znam samo da je bio čorbast i da sam ga jedva pojela. I to samo zato što mnogo volim tetku i što sam rekla da volim. Inače bi jela suvog ljeba, ovo okusila ne bih.
Uveče smo otišli do grada. Kad smo se vratili, tetka nas je čekala.
-Sajka… možemo li da porazgovaramo?
-Naravno. – rekoh
Sedoh za sto.
-Reci mi, Sajka, kakav je bio ručak?
Želudac mi se okrenu.
-Dobar, tetka. – promucah.
-Aha… Onda ti neće smetati da i sutra to jedemo
Nisam mogla da zadržim uzdah. I taman da se složim s njom ona nastavi.
-Pričala sam ti sa majkom, Sajka. Bila sam oduševljena što voliš grašak pa sam joj to rekla i reč po reč… shvatih da se nismo razumele.
Ćutala sam.
-Zašto si jela kad ne voliš?
-Pa… rekla sam da volim, a ti si se potrudila da spremiš. Bilo bi bezobrazno da odbijem. Ješću ga i sutra… nije problem.
-Vala nećeš…
-Jupiiiiii… – oglasiše se brat i sestra iz ćoška.
-Vi ćete ga jesti, pa sve ima da puca. – reče tetka – A tebi će tetka nešto drugo.
-Neću. Ako oni moraju jesti onu čorbuljagu i ja ću!
-Je l ovo pobuna?
-Tako će biti! – rekoh, uverena da će nam svo troma spremiti nešto drugo jer mene tetka mnogo voli.
-Dobro. Onda ćete sutra jesti grašak. – reče tetka i bez reči ode na spavanje.
Sutradan smo jeli grašak.

I tako…

Sad kad me neko pita da l volim grašak ja kažem ‘ne znam’. I ne znam… jer ima graška kojeg obožavam, a ima i onog što ga mrzim.

Danas sam posle više od tri godine spremila grašak… od onog što ga obožavam. Samo sam ga ispasirala i napravila pire. Uz batače bez kostiju imala sam ručak – čista desetka.

Eto, to vam śćedoh reći.

Kad nekog pitate voli li grašak naglasite i na kakav mislite jer neki ga volimo samo ugusto spremljenog.

Želim vam laku noć, dobri moji

 

13.02.2018.

Da vi rečem…

Šugavijeg dana od ovog danas ja skoro ne sreto. Nadam se i da neću, bar za duže vreme.

Prvo sam prespavala prvu zvonjavu prvog telefona, onda prvu zvonjavu drugog telefona i prvu zvonjavu fiksnog. I tako tri puta. Načula sam tek četvrtu zvonjavu drugog telefona. Na četvrto zvrndanje fiksnog izvedoh olimpijski skok. Mislim da sam tada udarila glavom o plafon. Ja drugo objašnjenje za ovu glavobolju nemam.

Zverko je spavao snom pravednika. Spremila sam se u roku od 15 minuta na jedvite jade polu-probudila repatog i bukvalno ga iznela iz kuće. U naručju mi je zaspao u liftu.

Razbudio ga je ladan vazduh u prizemlju i tek tada je postao svestan dizlazimo. O, radosti! O sreće. Spustih ga na samom izlazu i on izlete ko katapultiran da bi se nakon tri i po sekunde, možda je bilo i pet, ukopao u mestu , napravio polukružno i trk ka ulazu. Cvileo je i grebao po vratima tražeći da ga neko spasi i pusti unutra. Nastala je povuci-potegni situacija, jedva napravismo krug oko zgrade. Nakon povratka i pranja šapa ljutito je odmarširao u sobu ne pogledavši me, a ja sam nevoljno krenula. U sneg.

Doručkovala nisam. Spremila ništa za poneti nisam. Humus je ostao kod kuće, a ja sam ponela samo glavobolju sa sobom.

Dve dozvoljene hrono proje i kiselo mleko pojedoh u deset.

Jedva sam došla kući. Gladna, pokisla i smrznuta ko pingvin.

Vrat, ajvar i humus me vrnuše u život. Posebno humus. Nije što sam ga ja pravila i što ću čitati ovo što pišem, al… ALAL MI VERA! Pogodila sam sve da po volji mi bude, onako na neviđeno. Ničeg mi falilo nije. Od sad Zverku bezrezervno verujem po pitanju hrane. Jedino one jedine granule što jede nema šanse da probam 🙃

Eto, to vam śćedoh reći.

I pošto ne valja da se spava popodne ja ću ovde na stolici samo malo žmurnuti. Samo pet min…

A vama želim lepo popodne i veče, dobri moji