-Joooj što volim dudrobim proju u jogurt!
-To je zato što si seljanka.
-Vrati mi ključ!
-Kako ću da ulazim kad nešto donesem?
-Ništa mi ne treba!
-Jedva mrdaš… Koji ti je andrak?
-Neće meni niko govoriti da ono što volim i želim ne valja!
-Oćeš kafu?
-Jao, hoću! Divno! Hvala!
Ode u kujnu da mi donese kafu.
-Je l ti to tamo kolutaš očima? – upitah.
-Ne.
-Čujem te!
-To je Zverko…
(Iz nikad napisanog dnevnika: E, saćete da vidite kad okrenem novi list)
Dr: I mogli bi da skinete neki kilogram.
Ja: Uopšte mi niste simpatični, mislim da trebate to znati.
Sestra: Aman, Saša!!!
Ja: Nemoj ti meni ‘Aman, Saša!’! Takve stvari ne trebaju da se prećute, znaš! Uostalom, bolje da mu kažem da mi nije simpatičan, nego da ga ubijem.
Dr: A, ono… jeste. Ne prekidaj je, neka kaže šta ima!
(Iz nikad napisanog dnevnika: Razgovori iz ordinacije)
Zove me ona moja tetka što me vazda kinji, a koju mnogo volim. Ona kaže da je volim zato što mi je utrefila poklon pre sto godina – komplet vodenih boja, triesšest komata. Toe tada bilo blago… posebno što su bile tu i srebrna i zlatna. Majka je vazda govorila da je to zato što smo obe pogane. Da ne bude zabune, njih dve su se jako volele. No, nije to tema…
Elem, zove danas ona mene i krene da me kinji… neam pojma što pošto sam se na prvu psovku isključila. Trajalo je to čitavo poglavlje knjige i malo preko, tačnije – dok joj se ton glasa nije promenio. Tad odložih knjigu i uključih se u razgovor.
-Ao, sve me boli… – požali se.
-To tie od vremena, ja da ti rečem. Povukla si vlagu, garant – rekoh joj.
-Ne avetaj.. .Reci mi šta da radim…
-Ništa, sačekaj da grane sunce, dizvuče vlagu i biće ti bolje… A ako baš ne možeš,a ti prilepi krštenicu đe te boli, obmotaj je prijanjajućom folijom i lezi.da spavaš.
-Ozbiljno te pitam!
-Ozbiljno ti kažem. Doduše… možeš i da potopiš krštenicu uveče u vodu, pa ujutru da procediš i da popiješ na prazan želudac, al ćeš tako vazda visiti po opštinskim šalterima vadeći nove. Ozbiljno… probaj prvo da priviješ, a ako ne uspe ti potopi…
-Mrš, avetinjo!
(Iz nikad napisanog dnevnika: Jedna je tetka)
Zvoni mi mobilni. Nepoznat broj, 064. Javim se.
-Poštovanje, Vi ste…
-Da, mi smo…
-Izvinite što Vas uznemiravam. Zovem iz… u ime… Mi smo… blablablabla… blablablabla… blablabla…
-Da, razumem… naravno…
-Nadam se da Vas nisam previše uznemirio pozivom…
-Taman posla… sve je u redu…
-Još, ako možete da mi kažete, da li ćete izaći na glasanje.
-Naravno da mogu. – rekoh i ućutah.
-Ovaj… pa, za koga ćete glasati?
-A, to želite da Vam kažem…
-Pa, da… ako nije problem…
-Naravno da nije – rekoh ljubazno – Glasaću za Leprikone.
-Molim?
-Za Leprikone,- rekoh – Znate… dvoumila sam se između njih, vilenjaka i goblina, ali sam prelomila na kraju. Ipak oni imaju one kazane pune novca, voze se na Dugi i donose sreću i novac. Da, definitivno ću glasati za njih. Oni su tako… divni.
-Vi… Vi ste neozbiljni!!!
-Gospodine, Vi ste mene pozvali u nedelju popodne da Vam kažem da li ću i za koga glasati iako je moje USTAVNO pravo da to činim po svojoj volji i da ne moram nikome da kažem. Nakon što sam Vam ipak rekla, Vi sebi dajete za pavo da mi kažete da sam neozbiljna. E, pa… Vi ste nevaspitani!
Prekinu vezu, seljačina.
Moram da priznam, ovo je treći poziv u zadnjih par dana koji sam dobila od različitih političkih stranaka. Do sada sam bila simpatizer Vilenjaka, kućnih Patuljaka i sad Leprikona. Moram reći da niko ko me je zvao nije dobro podneo moju političku opciju.
(Iz nikad napisanog dnevnika: Kuš na vola, krava te ubola?!? )
Posle ko zna kog mi parčeta…
ONA: Znaš… Ta štrudla može da ti stoji i sve je bolja…
JA: Što bi stajala? Već je dovoljno dobra…
(Iz nikad napisanog dnevnika: Poguzija i druge alavosti)
Zvoni neko niterfon. Ja surfujem na dasci, Zverko se čudi što ne reagujem… Surfujem.
Zvoni telefon. Cocco. Javim se.
-Gde si ti?
-Kod kuće.
-Pa što ne otvaraš?
-Šta da otvorim?
-Vrata.
-Kome?
-Meni, jbt!!!
I ja šta ću… Isključim peglu, otvorim vrata, KRETEN uđe.
Ladno je došla bez da kaže…
***
Ne može ćoek ni da bude tužan ko čoek, a da ona ne pređe iljadu km ne bi l me isporemećuvavala dibidus ❤️
(Iz nikad napiaanog dnevnika: Ne nih je dala ni za fabriku Toblerona i ni za desetogodišnju pretplatu na neograničen broj najboljih na celom svetu domaćih knedli sa šljivama)
-Ne mogu da idem. Ostajem.
-Ne možeš da ostaneš. To bi bilo da odustaješ od svog sna na samo jedan korak od njegovog ostvarenja.
-Imam ja i druge snove..
-Ne možeš izgraditi druge snove na ruševinama starog sna.
-Zašto?
-Zato što će mu temelji biti klimavi i kad tad će se srušiti.
-Pođi sa mnom.
-Ne mogu…
-Zašto?
-Zato što to nije moj san.
-I tek tako puštaš sve.
-Nije na meni da ne pustim…
(Iz nikad napisanog dnevnika: Rastanci)
Na prelazu čekamo zeleno, kad začuh…
-Vidi ovog prdavca, bolje je obučen nego mi.
Okrenuh se. Njih dvojica stoje pored auta, gledaju Zverka i smejulje se.
Smejuljim se i ja.
Zverko ne haje… boli ga repić za sve. On uživa jerbo je zima otišla.
Evo i zvaničnog obaveštenja:
Ušli smo u period Živi se napolju, kuća nam ne treba.
Bila mi danas moja drugarica, princeza Tea, na čuvanj… čašici razgovora. Sedimo mi tako, pričamo, priča ona o nekom Srđanu iz vrtića koji je stalno gurka i ćuška. Ja ćutim, slušam, čekam da završi, a sve mi živac drKće, pa se mislim da l da joj kažem da isprepuca bilmeza malog il da ja sutra odem u obdanište i izvučem mu uši. I dok se tako premišljavam uhvatim iza sebe zvuk kotrljanja, onako sitno. Okrenem se, kad imam šta da vidim. Zverko vadi granulu po granulu iz ćase i baca ih, a one se kotrrrrrljaju po celoj kuhinji. Tu mi pritisak još više ripi, pa skočih i zaurlah
-Zverko, kozo jedna!!!
Na to će moja Tea
-Neću, Sašo više ništa da ti ptičam!
-Što? – zbunjeno je pogledah
-Zato što si sad ljuta.
-Nisam ljuta.
-Jesi, jesi…
-Ma, nisam…
-Jesi, Sašo… ja uvek znam kad si ti ljuta.
-A kako, moliću lepo, ti to znaš kada sam ja ljuta?
-Ti se, Sašo, uvek pobrkaš kad se naljutiš.
(Iz nikad napisanog dnevnika: Pobrkana)
Zazvrndači telefon večeras.
-Ellllouuu?
-Morao sam da te zovem.
-Ako si morao ondak je sasvim u redu što jesi.
-Nećeš da me pitaš što?
-Je l trebam?
-Pa zato sam te zvao.
-Dobro. Aj ponovo. – rekoh i prekinuh vezu.
Zazvrndači telefon jopet.
-Ellllouuu?
-Morao sam da te zovem, kretenu.
-Što sam kreten?
-Ne što si kreten, no što sam te zvao.
-Dobro. Aj ponovo. – rekoh i prekinuh vezu.
Zazvrndači telefon jopet.
-Ellllouuu?
-Morao sam da te zovem i ne glupiraj se više, no po planu se ponašaj.
-Dobro. Što si morao da me zoveš.
-Goca pravila knedle kad je čula da si se ukočila.
-Ukočila sam se prošle nedelje, sad sam mnogo bolje.
-Ja joj danas rekao, jbg.
-Stoko!
-Stoka, ne stoka, ja se ubih. Zovem da ti se zahvalim jer ne bi pravila da nisi smotana…
-Mrš!
-Šta ti radiš?
-Evo, leškarim. Čekam da se ljeb ohladi, da spremim klopu za sutra pa da spavam.
-Mesila si ljeb?
-Ahaaaa…
-Saću da dođem da probam. Stavi kafu.
-Jesi li ti kad čuo za izraz ‘tante za kukuriku’?
-Jesam. Znam šta znači, al mi nikad nije bio jasan.
-Sad ću da ti razjasnim za vijeke vijekova, slušaj ‘vamo…
Deset minuta kasnije.
On jede ljeb, ja knedle.
(Iz nikad napisanog dnevnika: Tante za kukuriku)
Što je meni ultragigamega smešno kad neko na kraju posta ili komentara napiše ‘Over and out’. Tako me to podseća na ‘Ja sam govorio(la), HOWGH’ i zamislim ih oma s onim perjem na glavama i pletenicama, obučene u jelensku kožu kako sede na nekoj livadi i puše kalumet, a u pozadini bizoni pasu…
Ladovina.
(Iz nikad napisanog dnevnika: Drfuštvene mreže)
Pokrenu se jedne večeri, beše to davno, priča o tome kako Kinezi jedu supu. Svi rekoše da je piju, ja jedina zapela das jede štapićima. Dođosmo dotle da moram da dokažem to. Ja kažem da dokazujem samo za 100 maraka. Donesu oni činiju supe i štapiće, ja pokupim rezance štapićima, navrnem činiju, popijem supu i sutradan kupim Martinke.
(Iz nikad napisanog dnevnika: Kako sam si kupila Martinke)
*Inače, nemam pojma kako kinezi jedu supu, zaista
Rastaju se prijatelji.
Sa mnom nije bilo ovolko emotivno. Šta ovolko… nije uopšte. Jedno ‘Jbse. Ciao!’ i toeto. I već mi nedostaje, al ću joj to reći nikad.
Prvo ti nije dobro od gladi, posle ti nije dobro od ne-gladi.
Nikad potaman #sunceti 
Kasno popodne, vrćem se s posla Bulevarom kad začuh iza sebe:
-E, ovo je zimska čarolija.
Pošto me pamet ne žulja previše, okrenuh se i zaprepašćeno se izbečih u, naoko normalnu, sićušnu ženicu.
-O, da… prelepo je… – osmehnu mi se.
Podigoh obrve, frknuh i krenuh dalje lagano. Uskoro me stigoše, pa i prestigoše. Par koraka ispred mene, Čarolija poče da gubi tlo pod nogama, razmaha se ko kolibri i tresnu svom dužinom na tlo. Priđoh i pomogoh prijateljici da podigne Čaroliju.
-Ja vičem, gospođo, da je zla magija, a vi zapeli zimska čarolija, pa zimska čarolija…
Onako ubivena mi se osmehnu malo pokarabašenim osmehom
-Teška srca priznajem da ste u pravu.
Nakon što se uverih da je Čarolija u komadu krenuh dalje gunđajući.
(Iz nikad napisanog dnevnika: Zimske čarolije i ostali slomivratovi)
Napravila mi Cocco Tiramisu. Na dijetu ću misliti kad ona ode…
Uzgajane u kavezima. S očima punim poverenja prema onima koji ih hrane, a oni ih ubijaju na najgori mogući nsčin da bi ih neko iz obesti navukao na sebe.
Sledeći put kad navučete na sebe svoju bundu, setite se ovih očiju koje su molile za nežan dodir, a završile su na vama.
Ja sad odoh napolje… Imam čas do 4. Ako me nema do 5, zovite vatrogasce, milicajce, specijalcevi sve ostale -ce kojih se setite jerbo sam ostala negde zaleđena.
Hvala.
Ne zamerite, al ja za 2019. ne bih ništa menjala u željama i zato…
Dragi moji… znani i neznani…
U ovoj dolazećoj, dveiljadedevetnaestoj, vama i vašim najdražim, na prvom mestu, želim zdravlja i uživanja u društvu jedni drugih… Da stare razmirice ostavite u ovoj godini i počnete iZpocetka. Da dobre stvari ponesete sa sobom i nadograđujete ih, ulepšavate, umnožavate, šljokucavite. I da čuvate jedni druge.
Želim vam sreće… da uživate u malim stvarima, a stremite ka većim. Al da vas te veće, kad (pri)stignu, ne ošašave.
I igrajte se… uživajte… družite se… nađite vremena za to jer… verujte – to nije izgubljeno vreme. To je blagoslov.
Želim vam ljubavi… Volite, sunce vam poljubim. Volite svim srcem, čak i kad vam taj neko ide na živce. Posolite mu kafu, za kaznu, ali ga volite. Ako vam posoli kafu ne ljutite se već shvatite to kao znak da ste nešto debelo, dizvinete, zajebali i umesto ljutnje… izvinite se. I smejte se zajedno uz kafu… koju ćete vi na kraju skuvati. Za svaki slučaj.
Grlite se… zagrljaj je najbolji lek za sve. Grlite svoje drage, bilo da su dvonoŽci il četvoronoŽci.
Smejte se… Zaboravite one kurtoazne, komercijalne osmehe. Smejte se od srca. Na sav glas. Poklanjajte osmehe. Ne košta vas ništa, a popravlja dan… i vama i drugima. Meni problemi manje strašno deluju kad im se smejem. Možda se i vaši smanje kad im se nasmejete. Ne znate dok ne probate. Čak i da ostavimo sve to po strani, ostaje nepobitns činjenica – lepši ste, brate, kad se smejete. I zato… smejte se, neće vam zubi zbog toga ispasti.
I na kraju, ali nikako ne manje važno… meni je najvažnije. Volite svoje četvorošapne drugare. Iako ih nikada nećete moći voleti onoliko koliko oni vole vas, volite ih najviše i najjače što umete i naučite da ih svakog dana volite sve više. I uživajte u njihovom društvu. I budite im najdraže društvo. Ako pak nemate četvorošapnog prijatelja, nabavite ga u ovoj dolazećoj dveiljadedevetnaestoj i shvatićete koliko ste grešili što ga niste nabavili ranije. I ne zaboravite i one šaponje koji nisu imali sreće da budu nečiji.
Dragi moji… želim vam sve ono sto će vas srećnim i nasmejanim činiti.
Srećna vam bila ova dolazeća dveiljadedevetnaesta i da u zdravlju i sreći nazdravimo i dveiljadedvadesetoj.
Vole vas vaši,
Saša i Zverko
Da vi rečem…
…ovo je kuća slobodnih izbora.
U istom trenutku Zverko ište grčki jogurt, Saša išteM kafu, a prase pivo. I šta se desi? Zverko dobije grčki jogurt, Saša skuvaM kafu, nalijeM prase pivom i rkneM ga nazad u rernu.
Eto…
… to vam śćedoh reći.
šta želite, možda vam se i ostvari.
Odoh sada da se kafa ne hladi.
Studio!
Danima pričamo o četkicama i da trebamo nabaviti kvalitetne. Neki naručili, ja sve danas ću… sutra ću… Znam da imam nešto malo. Kupovala sam i ćuškala tu i tamo.
Danas se nakanim da ih potražim i onda poručim šta mi treba, da mogu da radim.
Sad sedim i ne verujem odakle meni sve ovo… četkice svakojake, široke četke, četkice za delje, paletne noževe – metalne i plastične, roler, nož za guljenje farbe sa palete, čak i pipete za boju. Dovoljno bar za šest meseci ozbiljnog, svakodnevnog rada. Možda i za duže… .
I sad se pitam, mogu li ovo da računam ko uštedu il da se prikoljem paletnim nožem.
Lepo ne znam šta mi je činiti…
(Iz nikad napisanog dnevnika: Sport Bili kuća)
Uđoh u kuću, a za mnom, još se i ne raspremih, i rado viđen gost.
-Pa, jesi li normalna ti?!? Gde si danima???
-Tuda…
-Tuda?!? A mi da bezvijamo dok se ti šmucaš naokolo?
-Ja se ne šmucam…
-Jok…
-Ozbiljno…
-A kako se to što si u zemlju propala zove?
-Obično ga nazivaju radom i obavezama.. štajaznam…
-Hmmm…
-Stvarno… a kad ugrabim malo vremena – spavam.
Priča je krenula normalnim tokom. U jednom trenutku zaćuta i pogleda me baš tužno.
-Šta ti je?
-Rekla bih ti nešto, al mi glupo da se mešam…
-U šta?
-U tvoj život…
-Ne razumem… Koliko znam ništa loše nisam napravila da bi se brinula.
-Je l se nećeš naljutiti?
-Neću…
-Stvarno ne mislim ništa loše i moram da ti kažem.
-Aman, šta se desilo???
-Žao mi je zbog tvog slikanja.
-Šta je sa slikanjem?
-Mnogo mi je žao što ga zapostavljaš jer stvarno mislim da si talentovana i da bi u školi baš napredovala…
-Šta sam zapostavila?
-Slikanje.
-Odakle ti to?
-Pa koliko si oduševlkeno pričala o tome pre dva meseca, sad ništa. Ideš li uopšre u školicu više?
Počeh da se smejem na glas…
-Aj idi tamo i pogledaj…
Ustade i ode.
-Ijaooooj! – začu se odande… a onda se oduševljena vrati, – Ti si ono radila??
-Ja ono radim….
-Nije gotovo?
-Ni blizu… na početku sam..
-Meni se i ovako dopada… Kakve li će tek biti kad ih završiš?
-Ne znam… Nadam se dobre. Ako nešto ne zbrljozgam.
-Nećeš, samo se nateraj da ne jurcaš, po običaju.
-Pa to i jeste problem…
-Verujem…
-Eto… Je l sad ok?
-Jeste. Kad ti se završava škola? Sledeće nedelje?
-U junu, al mislim da neće ni tada…
-NISI VALJDA?!? ČOVEČE!!! TI SI MOJ IDOL!!!
-Ne viči!
-Izvini… ali to je ultramegagiga sjajna vest!
Zakolutah očima i prasnuh u smeh iako mi baš i nije smešan dan.
(Iz nikad napisanog dnevnika: U potrazi za objektivnim kritičarima i mišljenjima)
-Ubiću se! Lepo ću se ubiti! – zakukah.
-Ubiti? Znate li Vi koliko nas posla čeka? Ne dolazi u obzir!
(Iz nikad napisanog dnevnika: Načelnici i ostali rušitelji planova)
I zvanično…
Slikarstvo nije za mene.
Tačnije, to nije za nežnicu k’o što sam ja.
Kako što?
I da zanemarimo problem nestrpljenja zbog koga sam vam danas kukala, ostaje nešto što se ne može zanemariti. Slikarstvo me je dibidus onesposobilo.
Da, da…
Nisam vam tanije pričala o tome, no sam tiho patila. Pošto me je večeras dokusurilo, dođoh do zaključka da nije za mene. To je, bre, rudarski pos’so.
Ne verujete? Paz’ ‘vamo…
Izađem ja juče na vazduh malo i diskoristim to i prošetam Zverka i kupim boje, odem u dućan kupim po šta sam krenula i setim se da bih nogla kupiti i paletu.
Naime…
… slikati se može na koječemu, pa i na kartonu velike gramaže. Pogledam ja kako to čudo izgleda… Velka kartonska ploča koja se kasnije seče na formate koji vam trebaju. Dobro… uzmem najdeblji koji nađoh, pa mi proradi crv u glavi. Mogla bih uzeti dva odma’ da se ne vraćam opet. Nije mi usput. A to ću ja lako, pa nisam kilavica iako sam mrtva bolesna… tu uz brdo, na bus i pravo kući. Bus staje ispred zgrade. Mačji kašalj.
i tako uzeh dve palete i spodbih OVOLKU kesu sa bojama i krenuh. Svatih, dizvinete, zajeb nakon deset koraka, al’ šta ću sad. Ćeraj dalje.
Nastavim ja lagano.
Zverko vuče na svoju stranu. Palete svaka na svoju. Ranac klizi niz jaknu. Kesa klapara, teška, ubi Bogau meni. Dođem do brda, krenem na uz brdo. Ni do po ne stigoh ja gola voda, sve vuče i cima na svoju stranu, na sve to spodbi me kašalj, dumrem ‘oću. Sve bih ono pobacala, Zverka pustila u beli svet, al’ još s ono malo pameti što me ne napusti skontah da bih za Zverkom precrkla čim dođem do vazduha, a za palete i boje bi mi bilo žao. I za ranac. I za jaknu. Bogme, ni bez kože sopstvene ne bih mogla, a i nju sam śćela svući, tu ni na do po brda uz koje se penjah. Tako lagano krenuh dalje pod opterećenjem i nekako se dokopah vr’a na jedvite jade sve ropćući i sopćući. Kad malo dođoh do daha krenuh dalje.
Ako sam, a jesam, pomislila da je ono brdo nepremostiva muka, gužva u centru mi je dokazala da probijanje kroz gužvu sa svim gore nabrojanim zaista stavlja brdo u red mačjeg kašlja. Nekako se dokopah stanice u komadu, srećna… presrećna.
Al, CVRC!
Kad naiđe prvi bus shvatih da nema šanse da u njega i gužvu u njemu unesem Zverka, palete, kesu i ranac. Ni u drugi. Ni u treći.
Krenuh peške.
Suncetipoljubim kakva je to avantura bila. Psovali su me, garant. Psovala sam, u sebi, i ja njih… da se ne lažemo. Trebalo mi je skoro dva sata da se dokopam kuće. Kad sam napokon uspela, strovalih se u krevet i zaspah snom pravednika obučena u dnevnoj sobi.
Probudio me je alarm koji je vazda navijen u 5. Kuka alarm, kukam ja. Dustanem – niđe mrdnut’. Nit slušaju noge, nit ruke. A svaka ćelija boli ko da sam se opučila od vežbi u teretani bar pet sati. Na kraju se, nekako izbauljah iz kreveta i uz pomoć brufena proradih. Bolelo jeste, ali sam uspevala da funkcionišem k“o da je sve ok.
A onda mi večeras pade na pamet sumanuta ideja – disečem palete, pa da ih premažem preparaturom i pustim da se suši… i onda ću imati na čemu da radim.
Donesem ono jedno čudo na trpezarijski sto, premerim ga, išpartam i krenem da sečem. Aoooo, majku mu… trebalo je preseći onaj karton što uopšte nije lako ni onom bez upale mišića, a ne mrni s uopalom… ja da vi rečem.
Nekako sam uspela. Dobila sam 4 palete 40×30 cm, dve 30×20 cm, dve 30×10 cm i dve 20×10 cm. O srčenju druge nije bilo govora pošto mi je u rukama divljao tremor od napora, a ni premazivanje nije dolazilo u obzir.
Što se slikanja tiče…
… u skorijoj budućnosti ga neću upražnjavati. Bar mesec, dva dok se noporavim načisto, a kasnije… ko zna. Možda…
… a možda i ne.
Odohda se onesvestim.
Ćao! Zdrao!
Obično mi je mrsko da započinjem išta, al kad se nakanim i krenem ne stajem. I nestrpljiva sam da završim. Radim tačno i precizno, al se trudim da to bude na mah, a ne da ga razvlačim danima.
I onda krenem na slikanje i ubije me nestrpljenje.
Jedva sam čekala mesec i po da se dokopamo boja.
Sve sam mislila…
Sad kad krenemo, pa se razmašemo, pa svaki čas po jedna, slika. Eventualno kući domaže… dovršišimo ako baš ne stignemo na času. I to detalje. Jesam, ljeba mi!
Al kako se meni vazda nešto izjalove planovi, tako mi je i ovo palo u vodu oma…
CVRC!
A CVRC je jer sam imala (ne)SREĆU da upišem školu kod čoveka koji, osim što ima znanje, to znanje, za razliku od mnogih drugih koji drže škole, nesebično deli sa nama. I ne samo da deli, no ne odsupa od toga da se to znanje primenjuje baš onako kako treba. I ne dozvoljava da se vrluda.
I tu dolazimo do onog CVRC jer me stalno opominje da ne brzam… i da ne budem nestrpljiva… i još malo pa ću i batine da dobijem. Al krivo sedi, al pravo besedi… baš sve je u pravu. 🙄
I tako…
…od slike po času ništa jer…
U skoli kod Zoran Antovic se uči kako treba i učimo da radimo kako su radili stari majstori, sa sve građenjem slike u 7 slojeva. Oni koji me znaju znaju da me su me svakoje grdobe klepale po glavi i leđima i sve ih nekako preživeh, al ovih sedam slojeva po slici će me dokusuriti. Hoće, svih miknedli sa šljivama!
Elem,…
… već sam kukala za sivo podslikavanje jer slikanje kreće od tame, iako mi nikako nije bilo jasno kako će ono da da bude šareno na kraju. I pored sve moje brige, na kraju ispade ok ‘al osta sumnja da će ono blato moći da se ušareni. Al reko’ … videćemo.
Prošli čas…
… ja sva srećna što ćemo dudarimo veselim bojama po onim blatnjavim slikama, al sačeka me sledeći CVRC!
Nema veselih boja!
Kuš veselim bojama direkt na tamu, Mali veseljače?!? Tama bi ih progutala. Prvo treba das uradi prelaz od tame ka svetlosti.
Razočarenje.
Dobro…
…al kako se to radi?
Neutralnim tonovima.
Dobro…
… daj te boje discedim na paletu, pa da krenem da mažem.
Nemam.
Molim?
Nemamo ih.
Kako nema? Ja ih videla u radnji, samo nisam znala da trebam da ih uzmem.
I ne trebaš.
Pa kako onda?
Lepo. Napravićeš ih sama.
Ja? Da napravim?
Da.
Od čega?
Od crvene, žute i plave.
Nema šanse!
O, da… Ima!
A zašto ne kupovne kad ih već ima?
Zato što trebaš da naučiš komplementarnost i mešanje boja.
NOKAUT!
I tako…
…jesam se namučila ko sinja kukavica, al sam nešto zbućkala. I namackala. I da vi rečem… ništa se to menine dopada. Lepše mi bilo s onom u milion nijansi glibavom sivom, no ovo blatnjavo.
U stvari…
… čak ne znam ni da li sam utrefila boje koje trebaju, al sam se super zabavila iako sam par puta bila na rubu suza i dva puta se jedva oduprla želji da iscepam sliku.
I sad ću da svisnem do ponedeljka, dok ne dođem na čas i ne čujem presudu.
A možda slikanje nije za mene.
Eto, lepo nisam pametna šta mi je činiti.
UPOMOĆ!
Kesice sa sličicama sam kupovala u plavom kiosku koji je bio preko puta restorana Bled. Tačnije, moji su kupovli, a ja sam s nestrpljenjem cupkala pored njih u iščekivanju da mi dodaju to blago. S nestrpljenjem sam kesice otvarala tu pored kioska, a onda trrrk kući da sličice hirurškom preciznošću polepim u album.
Od prvog trenutka kad sam je izvukla iz kesice bila mi je najdraža od najdražih. Kako se ispostavilo, ostala je najdraža za vazda. To sam skontala sada, nekih 100tinak godina od prvog susreta, kad slučajno nabasah na nju.
(Iz nikad pisanog dnevnika: Raznjanjav)
Ima li neko hanzaplast za živce il’ da ovom čudu repić vežem na mašnu i okačim ga o luster?
#živcojed
Podseti me Ana (www.hronokuhinja.rs) na bubnjeve…
Rekla Ana da svi mogu dučestvuju u nagradnoj igri… i ja ću… samo kad uslov bude kreativnost, a ne bubanj.
S bubnjevi nemam sreće. K’o klinka sam izlazila s tipom koji je svirao bubnjeve u grupi. I odem ja jednom na probu u studio, iskukam da sednem za bubnjeve… činela, kontra činela… ukrstis ovde, zvizneš tamo… laganeze, ljeba mi… oma mi sve bilo lako … śednem i taman se razma’ala, dobro mi krenulo, ‘vatam ritam u letu kad… suncetipoljubim… izlete mi palica k’o iz tuđe ruke, pa polete kroz vazduh rotirajući se i zadnji kraj tresnu basistu tik pored oka, u slepoocniču. Umal’ ga ne ubi’.
Nikad više nisam dobila dozvolu da sednem za bubnjeve i strogo mi je zabranjen prilazak istim. I pre par meseci sam išla u studio, pitala, molila, pretila, treptala… nisu mi dali da im pridem.
Doživotna zabrana. 😢
(Iz nikad napisanog dnevnika: Ne pušćaj)
Da vi rečem…
Śedo’ jutros za sto da doručkujem, konačno nesto toplo i fino… za stolom… al’… nije to to. Nesto mi fali. Obrni, okreni… Ustanem, otvorim frižider, iako znam da sam uzela sve na šta se još juče nameračih. Zatvorim frižider. Vratim se za sto. Śednem. Krenem da jedem, sve ukusno, curka, musavi, al’ i dalje nesto fali. Švrljuckam nešto što sam pola noći radila… žvaćkam i razmišljam šta sam zaboravia, kad… skontam. Lepo mi fali truckanje autobusa.
Eto…
….to vam śćedoh reći.
Naopaka sam. Dibidus.
Odoh sada.
Studio!
*oživotenaopaksi *oživotetruckaviautobusu *truckavicarules
Danas idem gradom i, za promenu, gledam naokolo.
Utisak: Pun grad devojaka… prave ko strele, hodaju ko gazele. Elegantne, graciozne. A ja… Ja ko kombinacija šerif Meklauda i braće Dalton. Samo mi pistolji fale.
#bemtipodelukarataživote
Krenem ja s posla preko Kalenića, pa na stanicu dvaesšestice, a tamo gužva. Miting, suncetipoljubim. Zbog, u poslednje vreme, pojačane alergije na ljude, rešim da krenem peške. Ko velim… proći će bar dva komata autobusa u međuvremenu i na sledećoj ulazim u prazan bus.
I tako krenem.
Tu na početku Sindelićeve, na ka dole, Maxi pijaca. Ko će odoleti da ne virne. Ja, naravno ne. Uđem, kupim limun jer super moderno je vući limun kroz grad i gužvu. To što imaš velki Maxi ispred zgrade je potpuno nebitna stvar.
I tako krenem preturajući po ruci račun smotan u kuglicu s namerom da ga fijuknem u prvi kontejner. Al’ kontejnera ni u najavi. Već sam počela da se nerviram kad iza nekih kola ugledah crne džakove. Na par koraka od njih, nemam pojma koji me andrak uhvati, ja podigo’ ruku, zamanu’ u maniru Kićanovića i frljuknuh onaj papirić preko kola, pravo ka kontejneru, tačnije ka mestu gde sam, po položaju džakova procenila da je. Bejah vrlo zadovoljna preciznošću mi pošto papirić nestade iza haube, ali…
Huh!
Iza haube gore pomenutih kola poče da se promalja jedna zabezeknuta, nakostrešena i rekla bih vrlo ljuta glava i poče da se diže u vis i u vis i… na oko dva metra se zaustavi. Beše posađena na široka ramena… dalje od kola ne viđo. Ukipih se jednako zabezeknuta ko i on. Gledali smo se par trenutaka tako zabezeknuti i ko zna koliko bi potrajalo to zabezeknuto gledanje da on ne progovori.
-Jesi li ti to mene gađala? – razvuče, rekla bih Podgoričkim akcentom.
-Aha… Jesam te pogodila?
Klimnu potvrdno glavom pokazujući levom rukom ka grudima, malo ispod brade.
-Aoooo… – beše sve sto uspeh reći.
-A što me gađa?
Slegnuh ramenima registrujući u glavi da je levoruk. Znate, informacija da je onaj ko hoće da vas lema levoruk ili desnoruk je jako bitna. Mada, najpametnije što možete učiniti kad naiđete na nekog takvog je da zbrišete glavom bez obzira, ali ja mrzim da trčim i zbog toga sam jako dugo trenirala karate.
-Ličim li ti ja na kantu za smeće?
-Ada, jadan ne bio, šta se rogušiš. A šta uopste čučiš međ tim džakovima iza kola?
-Kojim džakovima? – upita.
-Pogledah bolje i videh da uopste nisu u pitanju crni džakovi, no ogromni rančevi za putovanje. Komata dva. U to on podiže mobilni i okrenu ga ka meni.
-Dogovaram se s drugom đe da se nađemo. Śćeo sam da mu pošaljem poruku.
-Aooo… pa, izvini. Meni se učinilo da su to džakovi, a po logici… đe su džakovi, tu je kontejner. Zato fiknuh onaj račun na tebe.
U to nakostrešena glava prasnu u gromoglasan smeh.
-A dobro ga fiknu. Baš dobro…
-Hvala. Baš sam bila ponosno dok nakostrešen ne iskoči i ne raspameti me.
-Mogu li se nekako iskupit za to raspamećivanje? Jesi li za piće?
-Vrlo rado, ali Zverko me čeka i već kasnim… – rekoh misleći na ručak.
-Šteta… Ima sreće taj Zverko. Baš ima sreće.
-Ali… – htedoh reći ko je Zverko, al se zaustavih – Ma, zna on to.
-Ako zaboravi, a ti ga gađaj nečim. Odma će se priśetit.
-Hoću. – rekoh smejući se.
Pozdravismo se i ja nastavih ka kući smejuljeći se.
Onda dođoh kući i zbućkah krmenadle i smandrljah salatu za ručak i sad, dok pijuckam kafu, razmišljam kako je ovo jedan sasvim smešan dan.
Eto…
…to vam śćedoh reći.
Sve je do ugla gledanja.
(Iz nikad napisanog dnevnika: Pokarabašena subota)
-Mogli bi u parkić. – rekao je onako nehajno.
-Mogli bi… – rekoh.
Ustadoh da se spremam. Hulahopke, soknice, potkošulja, bluza debela, košulja debela. Da nisam nešto zaboravila, pitala sam se.
-Sašo…
-Oj?
-Gde se spremaš?
-Pa u parkić.
-Koji?
-Pa, naš. Koji drugi?
-Dobro.
-Što pitaš?
-Koliko si se natrontala uplaših se da idemo u Sibir.
-Mrš! Dođi da te obučem. – rekoh vadeći skafander iz jedne od njegovih fioka.
-Šta to radiš?
-Ne glupiraj se. Dođi da te obučem.
-A, ne, ne ne!!!
-Moraš se obući. Napolju je ledeno.
-Ako će tebe da gledaju ko da si pala s Marsa, mene vala neće. Jedino na šta pristajem je prsluk.
-Skafander.
-Džemper.
-Jakna.
-Al tanka. Koledžica. Na perjanu ne pomišljaj il ću do zore kukati ko da me deres.
-Ćebic il nećeš njušku promoliti iz kuće, do kasnog proleća.
-Mnogo si, bre naporna.
-I bez zvocanja. Moraš da se praviš da si BAS TU JAKNU ŽELEO OBUĆI.
-Tiranin si.
-Jesam.
-Dobro, daj ćebic.
Obukoh ga i on se zalepi za vrata.
-Čekaj.
-Šta?
-Da uzmem jaknu.
-O, Bože… ako te neko pita reci mu da se ne poznajemo, da me samo čuvas dok mi se gazda, koji je normalan i po zimi, ne vrati.
-Mrš!!!
(Iz nikad napisane knjige: Pregovori i Kompromisi)
Stiže mi poruka.
JC: Juhuuuu
JA: Stigoste liiiii?
JC: Kruzimo oko Vranja… gledamo da ne poginemo na neobelezenom putu i da potrefimo pravi.
JA: Ko jos obeležava puteve? Nego… ideš li pravo kod svekrve?
JC: Da.
JA: Onda je lako! Slušaj dobro… Vozi malo sporije. Pored kog puta počne da te svrbi nos – taj je (:
Koji sam ja meni GPS… nema mi ravnog! ❤❤❤
-Huh…
-Šta huhćeš, ne bruji tebi u glavi…
-Moram da radim…
-Šta?
-Ne pitaj me… moram da naoštrim bojice.
Preseče me zabezeknutim pogledom.
-I to ti je rad?
-Crnački.
-Daj, ne zezaj.
-Huh…
-Daj to ovamo… ja ću ti ih zarezati.
-Hoćeš stvarno?
-Ako obećaš da danas više nećeš huhtati.
-Obećavam.
-Daj…
-Al da obećaš da ćeš svaku zarezati i to pažljivo da ih ne lomiš.
-Hoću.
-Svaku?
-Da.
-Pažljivo da ih ne lomiš?
-Pažljivo da ih ne lomim. Donesi i umukni.
-Srce si.
Doneh.
-Šta je to?
-Za oštrenje…olovke… rekao si da hoćeš…
-Ko još, a da nije knjižara, ima ovoliko olovaka?!?
-Bojica… olovke drvene su narezane…
-Šta mi je ovo trebalo???
-Obećao si…
Posle malo više od sat i po.
-Nosi ovo od mene!
-Jesi zavrsio?
-Jesam. Đavo te u šumu saćero… koji će ti ovo đavo? Vidi… iskočili mi žuljevi na prstima.
-Od čega? Ti reče da to nije posao…
-Kad će ti,bre, ovo trebati?
-Kad me iznerviraš da te proburazim… baš si ih fino zašiljio.
-Mrš!
(Iz nikad napisanog dnevnika: Uvaljivanje koske i ostale zanimacije)
-Boji gjava?
Tajac.
-Pitam jej boji gjava?
Mrk pogled.
-Jeeeeciii miiii…
-Ućuti, svega ti!
–A da l ti po mozgu drnda sabor trubača?
Tajac.
-Mmm… ček!
-Šta?
-Sunce ti…
-Šta je?
-Čujem…
-Šta ti je, bre? Šta čuješ?
-Čujem kako ti se u glavi odvija koncert za 46 bubnjeva, 25 timpana i 14 činela…
-Makse…
-Pssst… baš je dobar. Strava, čoveče!
-Saša… upozoravam te… idi tamo kuvaj…
-Što si nadrndan? Nisam ti ja kriva što si se nalio ko bačva, a numeš duživaš u koncertu. Idem… idem… a i tebi bi bilo bolje da si kuvo kad numeš da piješ… od ‘rane nikad zvoni u glavi, znaš!
Izbegla sam Zverkovu lopticu za tri milimetra, plafon.
(Iz nikad napisanog dnevnika: Bolje je jesti no piti)
Nakon po sata tumbanja sedoh.
-Izeš kuću koja rezač nema. – prošištah i dograbih fon.
Javio se posle prvog zvona.
-Znao sam!
-Šta?
-Da ćeš zvati.
-Onda znaš i zašto zovem. Gde je?
-Ko?
-Rezač.
-Kakav rezač?
-Za oovke, aman!
-Otkud znam… tu negde…
-Nema.
-Mora da ima… potraži na logičnim mestima.
-Pretražila sam sva logična mesta i uočila sijaset nelogičnosti, ali rezač nisam našla. Imaš li ga uopšte?
-Verovatno…
-Aha… a kad si ga poslednji put kupio?
-Šta ja znam… kraj osnovne… možda u srednjoj…
-Pre dvaespet, tries godina?
-Ma tu je…
-Nije!
-A da ti ipak dođeš?
-Neću da dolazim, hoću da završim nebo.
-Sašice… ako ne dođeš izbićeš mi pedeset jura iz džepa…
-Kladili ste na mene?
-Da pošaljem kola po tebe?
-Ne!
-Dobićeš pola.
-Neću da dolazim.
-Dobićeš celu opkladu.
-Neću pare, hoću rezač!
-Zamlato! Dobićeš i celi opkladu i tri rezača.
-Da sam htela u kafanu pošla bih sa vama. Odosmo mi kući i reci tom zevzeku s kojim si se kladio da mi ne treska kad dođe kući, ujutru moram dustajem ranije.
-Stvarno nećeš da dođeš?
-Neću.
-Zbog rezača?
-Zbog neba.
-Ja tebe nikad neću razumeti!
-Ni ja.
(Iz nikad napisanog dnevnika: Rezač:50 jura 1:0)
Posegnuh, ne gledajući, za šoljom kafe.
-Ja to ne bih pio…
-Molim? – podigoh pogled i videh ga preko stola kako sedi i čita, ne gledajući me.
-Kažem… – reče ne podižući pogled – …da ja to ne bih pio.
-To je kafa. A meni se pije.
-Ako ti se pije skuvaj drugu ili ću ti je skuvati, ali ja tu ne bih pio.
-Pobogu, čoveče, što bih kuvala drugu kafu kad sam pre po sata skuvala ovu?!? – rekoh iznervirano.
Konačno podiže pogled na najlenji mogući način i pogleda me pogledom „e, mlato zamlato’ pogledom.
-Možda zato što već pola sata ispiraš četkice malo u nju, malo u ćasu predviđenu za to. Ali kako hoćeš… Zverko i ja odosmo u šetnju.
-A kafa?
-Šta kafa?
-Hoćeš mi skuvati kafu pre nego što odete? – upitah najumiljatijim glasom na celom svetu.
-Zašto bih? Imaš kafu… skuvala si je pre po sata… – reče i mrtav ladan usta i ode.
Nisu se ni osvrnuli.
(Iz nikad napisanog dnevnika: Umetnici… oduvek i zauvek neshvaćena bića)
U iščekivanju doručka…
Ovako se čeka klopa u lenjo nedeljno jutro.
Na isti način se gledaju i horori, al’ neću sad da analiziram vezu između ta dva…
-Sašo… ja sam ti se nešto mislio…
-Stvarno?
-Aha…
-Pa, jesi li nešto smisliio?
-Jesam
-I sad ćeš to da podeliš sa mnom?
-Hoću, Boga mi… samo ako hoćeš da me saslušaš.
-Hajde… pa idem na posao.
-O tome se i radi…
-Da čujem.
-Imaš taj posao na koji ideš, a koji meni zvuči mnogo dosadno. I ovde imaš mene i igračke… pa možeš i da me maziš i da se igraš sa mnom… a možeš i da nam spremiš nešto da čalabrcnemo…
-Sve je to tačno… ali ne razumem…
-A, bre, Sašo… dajem ti bolje mogućnosti od odlaska. Ostani. Lepše nam je kad si tu…
-Znam, ali…
-Povedi i mene onda.
-Vrlo rado, ali ne mogu…
-Znaš šta, Sašo?
-Šta?
-Taj posao… to vam je mnogo glupa stvar…
(Iz nikad napisane knjige: Ubeđivanja i ostala kidanja živaca)
Podseti me Boris, gazda na tavernu s veliki burići, na jedan davnašnji događaj.
Imadoh tada jedno pet godina, možda malo više, kad sam rešila dodem od kuće.
Potrpala sam klikere i sličice u džepove i nekoliko čokoladica Životinjsko carstvo u onom plavom omotu. Drvenu i hemijsku olovku stavih u svesku, svesku pod mišku i pođoh… pa kud me drumovi odvedu. To je moralo biti mesto gde ću moći da imam mnogo pasa.
Dakle, krenuh tog dana u beli svet.
Malo sam se igrala ispred zgrade… pukla mi obična olovka, Pišta mi iscepao svesku, čokoladice pojedosmo, a onda je već i bilo vreme za crtani i… jbg. Uteraše me u kuću.
Vise nikad nisam bežala od kuće i kad god se toga setim pomislim kako je glupo što prave ovako male džepove pa čovek ne moze čestito da ih napuni i krene…
Da vi rečem…
…već par puta dobijam poruke tipa šta jedem za ručak i večeru.
Xx: Ručaš li ti šta… večeraš… il’ samo doručkuješ?
Ja: Na žalost… da i da.
Elem…
…ja stvarno retko kad pisem o ručku i večeri jer ih, bukvalno, otaljavam. Tako ih i spremam… što manje truda, da je jestivo…. po mogućstvu da može da se progune, a da numrem. Il’ bar da se ne zagrcnem i ne davim po sata… Posebno mi je večera mučna.
Dakle…
…za ručak povrće i meso. Posto ne mogu baš samo rostilj… msm, mogu ja no kažu da treba da se šare… napravim musaku il’ punjene paprike il’ kupus skuvam, al’ mi je mrsko kupus da nosim na posao, špagete od tikvica… zimi napravim i podvarak i sarme…
Za večeru je tek muka živa…
Tu obično bude neki riblji filet – jedem ja njega, jede on mene… omlet od belanaca isto se jedemo uzajamno jer da se ja pitam koke bi nosile jaja samo s žumancima… ponekad pečurke- gutamo se preko volje.
Sve u svemu…
Moj hrono život lepotu od života poistovećuje sa doručkom.
Lepo se najedem za doručak gde su mi mogućnosti neograničene, a onda malkice otaljam ručak i dibidus, samo jer se mora, otavrljim i večeru.
Recimo…
…jutros sam za doručak smantala svoje hleb mafine sa puterom, slaninom i uz grčki jogurt kog sam danas drugi put u životu jela i pitah se što nisam to ranije činjela. Za ručak sam pojela svinjski vrat s teflona (ladan) s malo sosića od tahinija – tah, voda, par kapi limunovog soka i malo soli i paradajz. Za večeru ću (bljak!) sardine… malo i krastavac.
Sutra za doručak… u šerpici ću smućkati ljeb mafine, sir, ajvar i malo pršute. Za ručak malo pre spremih NEŠTO u šta ide karfiol, paprika, patlidžan, tikvice, mlevena junetina – sve izdinstano pa zapečeno. Uz pavlaku bi to bilo vr’. Ovako… može da prođe. Mora. Za večeru ću dovršiti sardinu uz papriku.
I tako….
…nekako otaljavam dane u smislu ‘rane… od doručka do doručka. Za doručak uživam i onda čekam doručak.
Eto…
…to vam śćedoh reći.
I da ne zaboravite da danas uživate u suncu jer će sutra kiša. I smejte se.
Studio!
Postoje te neke sreće repate koje zaslužuju sva blaga ovoga sveta.
Moj srećko danas puni četiri godinice.
Srećan ti rođendanko, Živcojedu moj! ♥️
Juče sam kupila začinsko bilje i posadila ga. Danas sam napravila i obelezivače za moju malu basticu. Biće još toga…
Do juče sam čavrljala sa Zverkom, od juče čavrljam i biljkama (:
Sreća… sreća… radost! ♥️
Ušla sam lagano i uputila se ka pultu za kojim je stajao Mr ultra-mega-giga-biceps-triceps-kvadriceps-i-ostali-mogući-i-nemogući-cepsi. Za većinu tih cepsa, do tog trenutka, nisam imala pojama da postoje. Došlo mi je da mljacnem, ali sam se suzdržala.
-Ćao! – rwkoh opušteno, vešto prikrivajući misli… barem sam se nadala da je tako.
-Hej, malena… pa gde si ti?
Zbunjeno sam gledala u njega nemajući pojma ko je i osećala se užasno tupavo. To, znala sam, nije moglo proći nezapaženo.
-Izvini…
-Ma, OK je… prošlo je dosta vremena. Ja sam Dejan.
-Dejan… Dejan… Dejan… – mantrala sam pokušavajući da povežem ime sa slikom ispred sebe… ili sa nekom iz sećanja, a onda je kliknulo – … MALI DEJAN?!?
-Taj sam! – nasmeja se.
-Nemoguće! Šta si uradio sa onim slatkim klincem koji se plašio sopstvene senke, ti… ti… ti… gromado od čoeka?!?
-Pojeo sam ga!
-Hajde… budi pametan i odmah ga ispljuni ili ćeš imati posla sa mnom… a to ti ne preporučujem!
Obišao je pult i prišao mi. Nađoh se u medveđem zagrljaju i bratki se izljubismo.
-Hoćemo li? – upitao je.
-Kreni.
Išla sam za njim, ni malo bratki ga odmeravajući. Izgledao je fe-no-me-na-lno! ’’E, zato si ti tu, prase nijedno! Da smanjiš tu tvoju pozadinu i izgledaš fino’’ objasnih sebi, a zatim brzo podigoh pogled ka njegovom potiljku. Iz misli me je prenuo njegov glas.
-Dugo nisi trenirala?
-Vidi se? – osmehnuh se malkice postiđeno – Predugo. Znam, vidi se. Došla sam u fazu da bi mi duša na nos izašla kada bih potrčala za autobusom i da ne bih imala snage ući.
-Sredićemo to. – nasmejao se – Evo, ovde se možeš presvući, a ja ću te sačekati.
Ušla sam i presvukla se.
Stajala sam ispred ogledala i posmatrala tek par sati stare patike i trenerku pitajući se šta će to meni i koji ću đavo uopšte tu. Odgovor nisam pronašla, pa izađoh odatle. Čekao me je, baš kao što je rekao da hoće, te krenusmo stepenicama, zadubljeni u neobaveznu konverzaciju. Na trenutak me je zaslepelo svetlo neonki kad uđosmo u dugački hodnik koji je, u stvari, bio pasarela, koja je povezvala dva krila zgrade. Na kraju pasarele su bila dupla vrata od punog drveta. Kada smo stigli do njih, zasao je na trenutak i otvorio ih.
-Stigli smo. Izvoli. – rekao je i ja zakoračih da uđem.
Na dovratku sam zastala, pogledala, a onda je sve obavio mrak i sve je poprimilo drugi oblik.
***
Dan je bio prelep. Sunce je kupalo Zemlju svojim zracima, a ptice i zrikavci su razbijali tišinu. Uzela je košaru i krenula. Napolju će oprati veš. Izašla je, pogledala u nebo i nasmešila se. Volela je leto i Sunce. Leti je život bio mnogo lepši i jednostavniji nego zimi, kad sneg zaveje. Spustila je košaru pored korita iz kog se pušilo i otišla do bunara, po vodu kojom će rashladiti onu u koritu. Kućni poslovi joj nisu teško padali, naprotiv. Pomagali su joj da pregura dan. Već je nalila drugu kofu u korito. Na trenutak je zastala i skinula maramu kojom je povezala kosu da joj ne smeta i tog trenutka se njena duga crvena kosa, kao lava, razlila preko leđa.
Iznenada su se pojavili iz šume.
Bili su na konjima, a na licima su imali zlokobne crne maske. Znala je da će umreti pre nego što je prvi stigao do nje. Znala je da će umreti, ali nije znala razlog. Kao da je njima razlog bio potreban… Znala je i to da nije mogla pobeći, kao što je znala i to da se ne može odbraniti, zato je mirno stajala čekajući svoju sudbinu. Jedino joj je bilo žao životinja. Mogle su ih rastrgnuti divlje zveri pre nego što neko shvati da je nema… ako uopšte neko shvati.
Stigli su.
Kružili su oko nje na konjima ispuštajući divlje krike, ali se ona nije pomerila. Nije podigla glavu ni da ih pogleda. Kao da ih je to zbunilo, pa su postali tiši. Nisu navikli da žrtva bude smirena, da ne pokazuje strah i da ne pokuša da pobegne. Bili su i besni jer im je uskraćivala zabavu. Jedan od njih je, verovatno vođa, zaustavio konja, sjahao u skokui prišao joj. Prvi put je, otkad su stigli, podigla glavu i pogledala ga pravo u oči. To ga je izgleda iznerviralo.
-Veštice! – urliknuo je i udario joj šamar.
Pala je.
Dotakla je usnu iz koje je, u tankom mlazu, curela krv. Ni glasa nije pustila. Lagano si podigla i namestila suknju. Bes mu je izbijao iz svakog pokreta dok joj je prebacivao platnenu vreću preko glave. Prebacio ju je preko konja, a onda je i sam uzjahao.
Krenuli su. Jahači su pri pokretu ispustili još nekoliko jezivih urlika, a onda se sve utišalo sem jednoličnog topota konja.
Činilo joj se da se vreme oteže u nedogled.
Kada su stigli na odredište, kao džak je bačena sa konja. Brzo je ustala i stala kao ukopana, nemajući nikakvu orijentaciju ispod onog džaka. Nije imala pojma ni koje je vreme, ni gde se nalazi, a onda je instinktivno osetila da je neko iza nje. Telo joj se ukočilo. Bila je napeta kao struna. Strah ju je obavijao kao magla planinske vrhove u rano jutro. Osetila je da ju je neko gurnuo i to shvatila kao znak da treba da krene. Išla je, trudeći se da ostane na nogama i pored svog guranja i vulgarnih dobacivanja.
Konačno stadoše.
Nije imala predstavu koliko je prošlo od trenutka kad su se pojavili na njenom proplanku i kad su je, kao džak, bacili na konja do sada.
Skinuli su joj džak sa glave. Videla je da se nalazi unutar zidina koje su okruživale zemljište oko zamka i da je mrak uveliko pao.
Ispred nje je stajala spodoba u crnoj odori. Gledao ju je mračnim pogledom iz koga se ništa dobro nije moglo naslutiti.
-Znači, ti si jedna od onih koji podrivaju naču crkvu? – upitao je sablasnim glasom, mada je to bila konstatacija, a ne pitanje – Ti si ta koja se bavi veštičarenjem i podriva nas?
-Ne!
-Ne? Ne?!? Misliš da ne znamo i da ćemo nasesti na tvoje laži?
-Ja nisam…
-Prekini! Neće me zavarati te toje oči, ni reči, kučko lažljiva!
-Ali…
-Prekini!
-Ja nis…
-Dosta! U zoru, bićeš spaljena na lomači. – doneo je presudu bez suđenja – Vodite je!
-Neeeee! – vrisnula je pritiv svoje volje jer je od početka znala da je dolazak crnih konjanika značilo samo jedno… njenu smrt.
Odveli su je u tamnicu i stavili joj okove na ruke, vezavši je tako za vlažan, memljiv zid. Ni ovaj put nije pružala otpor jer je znala da time ne bi ništa postigla, osim što bi njima pričinila zadovoljstvo. U neku ruku imala je sreće jer je nisu spakovali u neku od onih sprava za mučenje. Pogledala je oko sebe pokušavajući da razazna obrise tih naprava iz kojih su dopirali jauci. Znala je, bila je to jedna od soba za mučenje. Onih o kojima se šapatom, sa strahom, govorilo, a iz kojih niko živ nije izašao. Tačnije… poneko i jeste izlazio, ali samo do prve lomače na kojoj bi bio spaljen, do prvog drveta na koje bi bio obešen ili do prve štale ispred koje bi bio vezan kojima za repove.
I ona će dočekati jutro, a onda će, sa izlaskom Sunca koje je toliko volela, biti spaljena jer je veštica koja to nije. A to što nije više nije bilo bitno jer su oni rekli da jest, a to je za njih jedina istina.
***
Stajala sam na vratima.
Mrak se povukao i ja sam opet videla. Bila je to velika prostorija, ali ipak mnogo manja nego što sam je pamtila iz vremena kad sam trenirala. U njoj su sada stajale kojekakve metalne skalamerije, što uz zidove, što po sredini prostorije… a po njima su bili nakačeni ljudi – namučeni, znojavi… sa izrazima lica po kojima se moglo naslutiti koliko je koja osoba mučena.
Nakon detaljnog pregleda, najzabrinutija sam bila za onu plavu seku čije su usne bile napućene kao kod pastrmke i koja je, kao sojka na jugovini, treptala put crnog dečkonje koji je dizao tegove i koji je jedino video svoj odraz u ogledalu, nesvestan ičijeg prisustva. Nju nije primećivao. Čak mu nije pažnju privuklo ni to što joj je lice, lagano ali sigurno, poprimalo boju plavog patlidžana.
I tada sam shvatila…
U srednjem veku su postojale sobe za mučenje – tamnice – prepune kojekakvih skalamerija osmišljenih da čoveku nanesu bol. Te prostorije su vremenom evoluirale u ono što danas nazivamo teretanama ili, ako ćemo bit ’’IN’’ i tako se izražavati, fitnes centrima, a za mučenje u njima dobrovoljno plaćamo.
O, ludi li smo…
Okrenuh se ka Dejanu.
-E, jesi li za kafu?
-Molim? – izbečio se kao da sam mune znam šta predložila.
-Hoćemo li da odemo na kafu?
-Kada?
-Kako kada? Pa, sada.
-Sada?
-Aha…
-Ti to ozbiljno?
-Najozbiljnije.
-Ti nisi normalna.
Slegoh ramenima.
-Ok. Hajdemo.
Kafa je bla OK, mada ne kao u mom omiljenom kafiću. Ćaskali smo o svemu i svačemui bilo je prijatno. Nije mi žao što sam odustala od treninga, ali me i dalje, nakon svih ovih godina, kopka da l’ je ona pastrmkica iz teretane pretekla. Eto… živa nisam.
I, da…
…i sada, kao i tada dok sam odlazila, na pameti mi je samo jedno kad se setim ovog događaja:’’ Nikada ti, moja Sašo, riba biti nećeš.’’.
Imam ja druga Marka. Iz kraja. Znamo se sto godina. Poznavao je moje. Poznajem njegove, brata. Dolazio je kod mene. Išla kod njega. Popili hektolitre kafe. Ispričali kilometarske priče. Prolili reke suza. Ismejali bezbroj smehova. Pobedili gomile strahova. Prebrodili kriza i kriza. Proskitali milje i milje. Nikad mi nije bilo žao da s njim podelim knedlu il Tobleronu, sad znate koliko smo dobri drugari.
Jutros, sedimo Mare i ja u lokalnom kafiću, pijemo kafu, pričamo ozbiljne priče loveći trenutkak u kom ćemo se neuozbiljiti. Kad…
Prilazi stolu jedno, bar na oko jer je ne poznajem, fino čeljade, u društvu, bar na oko, finog čeljadeta.
-Heeej, pa gde si ti? Nema te sto godina.
-Evo, došao malo kući. Znaš Sašu?
-Ne…
-E, pa… ovo je Saša, ovo je Ivana…
Upoznasmo se.
-Ovo je moja sestra Milica. Saša, Nikola…
-Drago mi je… – graknusmo Marko i ja u glas.
Posle par minuta se cure udaljiše.
Ja se približih Marku.
-Ko tie ova? – šapnuh.
Isto kao i ja, tako se i on nagnu, bliže meni, pa prošaputa.
-Drugarica iz srednje škole. Išli smo zajedno u razred.
-A što te zove Nikola?
-Zato što se tako zovem. – reče i razli osmeh preko lica da je cela prostorija zasijala.
-Ha!
-Ne viči… nismo sami. Dakle, zovem se Nikola.
-Kako možeš da se zoveš Nikola, kad si Marko?
-Paaa… nisam Marko. Osim za tebe.
-Ne lupaj gluposti!
-Časna reč.
-Ali svi te zovu tako… i tvoji i moji i drugari… svi!
-Kad si ti tu.
-O čemu ti pričaš?!?
-Je l nećeš da poludiš?
-Na korak si od šamara…
-Molim te, ne ljuti se…
-Da se ne ljutim? Besna sam!
-Kad smo se upoznali, ja sam ti rekao ime. Pravo. Ti si me uporno zvala kako si htela. U početku sam te ispravljao, ali nije vredelo. Onda sam odustao. A i tako si slatko kotrljala to ‘Marko’, da mi je čak bilo simpatično. Bilo je svima.
-Moji su znali?
-Naravno.
-Ti stvarno nisi Marko?
-Nisam.
-Zakuni se!
-Kunem se!
-Svašta! Uopšte ne ličiš na nekog ko se zove Nikola…
-Stvarno?
-Života mi…
-Pa ti me zovi Marko.
-Mogu?
-Naravno!
-Neće ti smetati?
-Ne smeta mi skoro triJes godina, pa neće ni ubuduće. Iskreno, mislim da bi mi smetalo da me zoveš Nikola.
-I meni… mada mi je sada jako neprijatno.
-Šta hoćeš… ni ja do skoro nisam znao da si Sanja. Do pre dve godine.
-Eto, dve godine si bio manje u zabludi…
-I dalje te zovem Saša.
-Pa, tako me zovu svi.
-Aj, mani to… Nego, reci mi…
I okrenu priču na drugu temu.
I tako… Imam ja druga Marka. Iz kraja. Znamo se sto godina.
(Zablude i ostale kerefeke)
Imam ja druga Marka. Iz kraja. Znamo se sto godina. Poznavao je moje. Poznajem njegove, brata. Dolazio je kod mene. Išla kod njega. Popili hektolitre kafe. Ispričali kilometarske priče. Prolili reke suza. Ismejali bezbroj smehova. Pobedili gomile strahova. Prebrodili kriza i kriza. Proskitali milje i milje. Nikad mi nije bilo žao da s njim podelim knedlu il Tobleronu, sad znate koliko smo dobri drugari.
Jutros, sedimo Mare i ja u lokalnom kafiću, pijemo kafu, pričamo ozbiljne priče loveći trenutkak u kom ćemo se neuozbiljiti. Kad…
Prilazi stolu jedno, bar na oko jer je ne poznajem, fino čeljade, u društvu, bar na oko, finog čeljadeta.
-Heeej, pa gde si ti? Nema te sto godina.
-Evo, došao malo kući. Znaš Sašu?
-Ne…
-E, pa… ovo je Saša, ovo je Ivana…
Upoznasmo se.
-Ovo je moja sestra Milica. Saša, Nikola…
-Drago mi je… – graknusmo Marko i ja u glas.
Posle par minuta se cure udaljiše.
Ja se približih Marku.
-Ko tie ova? – šapnuh.
Isto kao i ja, tako se i on nagnu, bliže meni, pa prošaputa.
-Drugarica iz srednje škole. Išli smo zajedno u razred.
-A što te zove Nikola?
-Zato što se tako zovem. – reče i razli osmeh preko lica da je cela prostorija zasijala.
-Ha!
-Ne viči… nismo sami. Dakle, zovem se Nikola.
-Kako možeš da se zoveš Nikola, kad si Marko?
-Paaa… nisam Marko. Osim za tebe.
-Ne lupaj gluposti!
-Časna reč.
-Ali svi te zovu tako… i tvoji i moji i drugari… svi!
-Kad si ti tu.
-O čemu ti pričaš?!?
-Je l nećeš da poludiš?
-Na korak si od šamara…
-Molim te, ne ljuti se…
-Da se ne ljutim? Besna sam!
-Kad smo se upoznali, ja sam ti rekao ime. Pravo. Ti si me uporno zvala kako si htela. U početku sam te ispravljao, ali nije vredelo. Onda sam odustao. A i tako si slatko kotrljala to ‘Marko’, da mi je čak bilo simpatično. Bilo je svima.
-Moji su znali?
-Naravno.
-Ti stvarno nisi Marko?
-Nisam.
-Zakuni se!
-Kunem se!
-Svašta! Uopšte ne ličiš na nekog ko se zove Nikola…
-Stvarno?
-Života mi…
-Pa ti me zovi Marko.
-Mogu?
-Naravno!
-Neće ti smetati?
-Ne smeta mi skoro triJes godina, pa neće ni ubuduće. Iskreno, mislim da bi mi smetalo da me zoveš Nikola.
-I meni… mada mi je sada jako neprijatno.
-Šta hoćeš… ni ja do skoro nisam znao da si Sanja. Do pre dve godine.
-Eto, dve godine si bio manje u zabludi…
-I dalje te zovem Saša.
-Pa, tako me zovu svi.
-Aj, mani to… Nego, reci mi…
I okrenu priču na drugu temu.
I tako… Imam ja druga Marka. Iz kraja. Znamo se sto godina.
(Zablude i ostale kerefeke)
Śćedoh vam nešto reć’…
…al’ znam da bi rekli da mi je post puj pike ne važi jerbo smo se malko zaneli s doručkom (čitaj: zagrebasmo po njemu ko gladne godine – prim. aut.) pa nuslikah Zverka kako jede..
Zato odustadoh od kazivanja.
A tako sam śćela finu priču da vam ispričam. Nako, uz kafu.
Nema veze. Možda neki drugi put.
Odoh sad da dokusurim kafu i dospremim se za posao, pa u nove radne pobede.
Nego…
…rekoh li vam da sam od sledeće nedelje na odmoru? Nisam? Evo, sad vam kažem da jesam. Samo da preteknem do tada.
Odoh sada. Neće se kafa sama popiti.
Studio!
-Sašo…
-Molim?
-Ideš na posao?
-Da.
-A šta ti je s glavom?
-Šta mi je s glavom?
-Ne znam… nekako je… hmmm… našušurena.
Priđoh ogledalu i štrecnuh se.
Iako sam se lepo očešljala, nikad čupavija nisam bila. Tako je to kad ja operem kosu u po dva ujutru pa je nako mokru smotam u punđu dok čituckam na fotelji, al’ se ‘nako muerto, mesto da čitam, onesvestih u toj istoj fotelji i ujutru budem našušurena. I ukočena, jer mi je Zverko zaspao u krilu.
I tako sam se jedno pet minuta gledala tako našušurena, pa smotah kosu u rep i izađoh da raspamećujem narod.
(Iz nikad napisane knjige: Našušurenost i druge nedaće)
*slike nema iz opravdanih razloga
‘Nema valjanog doručka bez dobrog ljeba’ (stara kineska poslovica, IV v.p.n.e)
U to ime zabrkah jedan ljeb od ražanog i ječmenog brašna jer… ko će bolje da zna od starih kineza? (:
Danas su nam banuli gosti.
Neki su strepeli od toga kako će Zverko da odreaguje na gosta, al se Zverko pokazao kao dobar domaćin i veliki džentlmen.
#ponos
Ima tome dosta…
Počela ja da radim. Tu behu još po jedna Bosanka, Sosa, Čačanka i Beograđanka. Svaki dan se kod nas pevalo. Pesma se samo orila. Narodna.
Ja u čudu.
Mladost ludost… da su pevale nesto od Metalike, Gansa, Mejdena… verovatno bih i ja pevala. Ovako… ćutim i slušam. Nešto prepoznajem odnekle. Uglavnom ne. Al kad Bosanka pusti glas… počne mi noga u martinkama sama tupkati po podu. Meseci su prolazili u pesmi.
Lepo beše to vreme.
I onda se desilo da sam se obrela u kafani.
Muzika živa. Meni sve vreme u glavi melodija jedne od pesama koju su moje devojke rado pevale, a meni se jako dopadalo kako to zvuči. I sad bih ja naručila pesmu, al… CVRC! Melodiju sam zapamtila, al stih ni jedan ne zapamtih.
Dozvaše ovi moji muziku. Krenuše naručivanja. Niko dutrefi moju pesmu.
-Hoćeš li naručiti nešto?
-Bih ja…
-Šta?
-Ne znam kako se zove.
-Momak… – pozva pevača. – Cura bi naručila pesmu al ne zna kako se zove.
-Nema peoblema. Recite neku strofu…
-Ne znam ni jednu.
-Stih?
-Ovaj… ne znam…
Već mi je postalo neprijatno. Cela kafana gleda u nas, sa sve orkestrom.
-Melodiju?
E, sad… melodiju znam, al me sramota da hamćem dok svi gledaju u mene.
-Ovaj… ne ide mi… al znam o čemu se radi.
-Može i tako.
-Ovaj… on posao sa ovcom… – počeh.
Lepo vidim svi naćuljili uši i slušaju, živ me sram pojeo.
-I?
-Krenuli na vodu. I sve devojke stajale pored kapije. A ta njegova… u nju je bio zaljubljen, mislim, stajala je na terasi.
U kafani, garantujem, nikad nije bilo glasnije tišine no tad. Ni u jednoj, dodala bih.
-Ne znam… – reče zbunjeno pevač, a onda se okrenu ka ovima svojima – Zna li neko?
Svi su odmahivali glavama.
-Zna li neko? – obrati se pevač gostima.
Niko znao nije.
-Šta je dalje bilo? – upita me.
-Pa, nista… On njoj dobar dan… ona njemu isto. Dogovoriše se da se uveče vide. – već sam počela da zamuckujem.
-I? Šta je bilo?!?
-Ništa.
-Kako bre ništa?
-Lepo… ništa. On nije došao, seljak, te večeri.
-Nije?
-Jok..
-Kreten.
-Vala baš! Al nije to sve.
-Šta je još bilo?
-Kad je otišao sutra kod nje… ona se za drugog udala.
-Daj, ta pesma ne postoji!
-Postoji! Moje koleginice je pevaju.
-Nešto si ti pomešala…
-Postoji! – začu se s druge strane kafane.
Istog trenutka sve oči pogledaše na tamo.
-Eto! Kako se zove? – upitah
-Kad ja pođoh…
-Ijaoj! – tresnu se pevač po čelu – To, lutko!
I pesma poče…
Proleće u knjigama:
Priroda se budi nakon zimskog sna. Ptičice, cveće, drveće. Ah, da… leptirići i bubamare. Sve je zeleno sem cvetića. Oni su ludo šareni. Toplo je.
Proleće u mom gradu, dan treći:
Prvo prolećno jutro u našem gradu.
#prolećnečarolije
#babamartinijarići
#slomivrat
#mrš
Klik na link i Eto mene i u Magazinu
-Ocu noa. Ovakog… i ovakog… i ovakog… – rekla je prstom pokazujući boje.
-Ne postoji noj tih boja.
-O… poctoji. Cupav.
-Cupav?
-Aha… – rece i ručicama razbaruši kosu.
-Aaaaa… čupav…
-Aha…
-Dobro, ali moraš ići u sobu sa Zverkom da se tamo igrate.
-Ocu da gedam.
-Ne može.
-Cto?
–Moraš li da tepaš?
-Da.
-Dobro.
-Cto?
-Zato što leti prašina. Videćeš kad bude gotovo.
-Ockej. – reče i otrča sa Zverkom.
Posle petnaestak minuta je pozvah.
-Gotov je.
-Daj!
-Al da mi kažeš da li ti se stvarno dopada.
-Ocu.
Dadoh joj papir.
Okretala ga je u svim pravcima pomno ga posmatrajući. Najduže ga je gledala izvrnutog naopačke, a onda me ozbiljno pogledala.
-Ovo nije noj. – reče ozbiljno, odmahujući glavicom i bez tepanja.
-Nije? – bila sam razocarana mada stvarno i nije ličilo na noja.
-Ne.
-A šta je?
-To sam ja! – reče oduševljeno.
***
Soft pastele
10×19 cm
Danas sam dobila najlepši brljavi kompliment spakovan u jednom jednostavnom, dečijem ‘To sam ja!’
Švrlj… Švrlj… Švrljuckanje 
Svako jutro, pre prvih petlova, vodim dve teške bitke. Prvu sa Zverkom, drugu sa sobom, a obe su okrenute jednom cilju – da nas nateram dizađemo na ovaj kijamet.
#međedisucareviživotinja
Hajdi je imala lepe bele koze od čijeg mleka je njen deda pravio sir čije kriške je znao da natakne na štap i da ih peče iznad vatre i tako pečene stavlja na hleb. Mnogo fina klopa.
Ja imam crnu kozu koja ne daje mleko, zaravo to i nije prava koza. E, ta koza koja to i nije obožava da jede kozji sir i vazda mi pojede onoliko.
(Iz nikad napisane knjige: Niđe veze)
Organizujem besplatne treninge ispred moje zgrade u naredna 2 dana. Na svakih sat vremena se služi topao čaj.
Ne propustite ovu jedinstvenu ponudu.
Juče je trebalo poslati sliku hrono doručka. A birala se najoriginalnija.
Pošto nema šanse da ja to nešto cickam i pickam po tanjiru, a samim tim ni da slika doručka mi parira sjajnim gastro umetnicama, ja reših da im izađem na crtu onako kako umem.
Iskreno, moja fotka je stavljena s idejom da izmami Osmeh jer nagradu zaista nisam očekivala.
Mrzim zimu. Mrzim sneg. Ne volim ih ni na sliki.
Ipak…
…danasnji snegom obmotan dan mi je doneo pobedu u nagradnoj igrici za najoriginalniju sliku hrono doručka.
Nagrada je – Toster.
Kako se sve namesti… pravi poklon u pravo vreme. Grejaćemo se. Izunutra 
(:
Isplatilo se Švrlj… Švrlj… Švrljuckanje i želja da izmamim bar nekom Osmeh.
Sad se i ja osmehujem.
Daš mu malo, da ga želja mine, a on ode u kuhinju, legne i čeka još.
Voli Livanjski sir ko ja Toblerone.
Osim ako ti, dok spavaš, taj isti psić ne baci metalnu činijicu za hranu na glavu.
Četiri dana lađenja, dizvinete. Uživancija.
Izađi odatle da se igramo, moooolim te!
Prva mi uramljena.
Ja bih da vas obavestim da je moje mezimče do pre pet minuta skakalo ko koza, a onda se, ničim izazvano, preturio na stranu i… zahrk’o. Još uvek hrče, a to može da znači samo jedno – kiša će uskoro.
Eto… nemoj posle da bude ‘iznenada je pljusnula..’ ‘zatekla me je…’ i slično.
Nameračila sam se da švrljuckam i počela. U jednom treduntku ustadoh po limunadu, kad se vratih stolica mi beše zauzeta, pa pomislih
‘Pa nek me neko pita što ne švrljuckam. Odoh i krevet on nek nastavi…’ i odoh da spavam.
Kada sam ustala stolica je bila slobodna jerbo je uzurpator u krevetu spavao snom pravednika. Nastavih gde sam stala.
Imala sam sjajnu ideju, ali se negde zagubila na putu od mozga do papira, te ispade stahota jedna… ni pibližno onom što je trebalo biti.
O, kako sam bila razočarana. Prvi neuspah otkad počeh da radim, pre dve nedelje.
Prvo sam pomislila da pocepam sliku i da svoje pastele jopet zaturim.
U poslednjem trenutku se predomislih i reših da pre cepanja pokušam da pokušam da ipak nešto napravim da valja.
I tako…
Mic po mic… nakon više od tri sata završih.
Bila sam više nego zadovoljna. Kanda će boje još neko vreme ostati u upotrbi.
Nove igračke 😀
Ako ne verujete meteorolozima koji su najavili kišu… ako ne verujete mojim kapcima spuštenim na pola koplja da će kiša… verujte Zverku koji u šes’ popodne kunja. Kiša će, ne može da omane-
Secam se kad se otvorio prvi Levis u Bg…
Ja klinka krenem s mamom i tatom da kupim jedne leviske.
Dođemo tamo.
S vrata se zalepim za jedne. Em iscepane, em izlizane. Nije da mi se to baš dopalo, al’ oko struka i na rubu džepova i nogavica – crveno škotsko platno za kojim sam oduvek luda. Krenem diskretno da ubeđujem tatu da ubedi mamu da mi baš njih kupe.
Gleda on ono izdrto, gleda… Bi da mi učini, al kud jedinče izdrto da mu šeta naokolo. Ne ide…
-Je l Kiko… koliko to košta?
-150 maraka.
-Molim?!?
-150 maraka.
-150?
-Da.
-Maraka?
-Da…
-Ajmo, Kiko, ljeba ti odavle… ako su im izdrte toliko koliko su im tek cijele.
-Rexo.. već po sata držiš to čudo u zubima i dremaš. Pusti to, zaboleće te vilica.
-Jefam ti fekao da mi fe ne obfaćaš do futfa?
(Iz nikad napisane knjige: Magarac)
Da vi rečem…
Kako saznajemo… pod uticajem Marina Damnjanović, admina grupe Hrono recepti, jedan član pomenute grupe je napravio pogaču koja bogovski miriše. Kako je vreme spremanja pogače ‘nit tamo, nit amo“ siroti član, čije ime mi nećemo pominjati, će morati u mukama čekati jutro.
Dakle, situacija je alarmantna, a naša ekipa će pratiti događaj iz neposredne blizine i izvestiti vas ukoliko dođe do nekog značajnog dešavanja u Situaciji.
Toliko u ovom javljanju.
Da vi rečem i ovo…
Svratili gosti. Nako u prolazu, bukvalno. Stali, ušli u zgradu, došli do stana, zvonili. Ja otvorila. Ušli. Skuvah kafu.
-Šta ovo ovako dobro miriše?
-Ma, pravila neku pogaču.
-Je l dobra ko što miriše?
-Videću ujutru.
-Daj je ovamo.
Žvać, mljac, progut… Žvać, mljac, progut… Žvać, mljac, progut… Žvać, mljac, progut… Žvać, mljac, progut…
-Uzmite malo pršute… uzmite sira… uzmite ajvara.
-Uzimamo, al greota da kvarimo pogaču.
Žvać, mljac, progut… Žvać, mljac, progut… Žvać, mljac, progut… Žvać, mljac, progut… Žvać, mljac, progut…
-Trebala si veću napravit. Sjajna je.
-A, je l?
-Jeste. Evo ti x i o parče. Da probaš… mada, ako ćeš nam verovati na reč da je odlična poješćemo nas dvojica i ovo.
-Ma, verujem ja vama, no bih ipak da probam sama.
Odoše.
Ostah. Zaključah vrata. Izvadih ključ. Proverih još tri puta je l dobro zaključano. Jeste.
Napravih galete.
NIKOME ŽIVOME NE OTVARAM.
Nisam tu.
Kuća jopet miriše na ovseno-ječmene galete. Šteta što nisam ovde da probam.
Eto, to vam šćedoh reći.
Lepo veče vam želim, dobri moji
Studio!
Da vi rečem…
Što mi volimo mirna i ušuškana jutra nedeljna kad kuća miriše na peciva i ono za uz peciva, u ovom slučaju hand made pileću paštetu, i kafu.
Juče sam nešto tumarala po netu i naiđem na priču o pastelama i neke slike njima rađene. I jako mi se dopadne. Toliko da sam se setila da sam pre sedam, osam godina kupila komplet pastela, došla kući, otvorila, uzela prvu u ruku i unakazala se od boje i rekla ‘Koja si ti luda, Saša, kad si za obične krede dala tolike novce’, zatvorila kutiju i ostavila je. Čitajući tekst shvatim da uopšte nisu krede u pitanju. Od tog članka do sledećeg, i sledećeg i sledećeg… do zore kad moradoh na posao.
S posla sam svratila u dućan specijalizovan za slikarski materijal i kupila papir za pastele i još nekoliko zanimljivih mi boja i došla kući.
Odoh sada da pronađem onaj set i vidim kako to radi…
Garderoba sa kreveta je raspremljena, krevet je podignut, Zverko je besan na mene što sam mu razbucala stadion za divljanje i skakanje pa neće ni da me pogleda. Ja… ja sam na ignore.
Odoh da raščišćavam fotelje pa da, od nedelje, pravim novi haos.
Jutro koje miriše na tek ispečen, domaći hleb i sveže skuvanu kafu je savršeno.
Pita žena ‘ Šta imate toliko protiv vakcina? I mi smo ih primali pa šta nam fali!!!’ i dobije odgovor od nekog pametnjakovića koji na FB, uređuje stranicu Televizija Zemun: ‘Draga Vesna Pekic, nasmejaste nas, celu ekipu do suza, pitate: sta nam fali? Bolje je pitanje sta nam ne fali? Postali smo hladni, nezaineresovani, uzdrzani, stalna ubistva u porodici, bahatost, nemoral… A i ove vakcine, se stalno menjaju.’
I sad ne znam da li da se smejem il’ da plačem.
Da li neko zna kako da izvadim sadržaj te vakcine koju onomad dobih da ne bih i ja od nje postala hladna, nezainteresovana, uzdržana…? Ili bar neko može da mi kaže kad će smak sveta jer za bolje i nismo.
***
Pita me fejZbuk o čemu razmišljam.
Dragi fejzbuče, da ti pravo rečem, razmišljam kako ću od danas svoj namćorluk da pravdam onomad primljenom vakcinom.
-Ooo… opet si švrljuckala! -reče i priđe bliže, da bolje pogleda.
-Aha… nije još goto…
-Šta ti je, bre ovo?!? – upita nakon što je podigao glavu i izbečio se u mene.
-Slika.
-Svašta!
-Što?!?
-Ovo nije slika.
-A šta je?
-Ovo je… hmmm… što bi ti rekla… bljuzgavo. Ne predstavlja ništa.
-Kako bre? Predstavlja…
-Šta predstavlja, života ti?!?
-Leptire.
-Leptire??? – zblanu se i opet se zapilji u sliku.
-Aha…
-Sašo… ovde nema ničega.
-O, ima…
Ponovo me pogleda.
-Ti si flipnula. Dibidus flipnula, ja da ti kažem.
-Ja da ti kažem… ti nemaš blage veze s životom. Kad bude gotovo imaš za zadatak da to svakom koga sretneš kažeš.
-Šta?
-Da nemaš veze sa životom.
–Ok… ako od ovoga bude išta nalik na leptira ja ću priznati svetu da nemam veze sa životom.
-Obećavaš?
-Obećavam.
-Dogovoreno, a sad briši. Moram da se oribam od ove boje.
…
Ipak mi đavo nije dao mira, pa sam nastavila da švrljuckam. Iskreno, malo je tu bilo đavolovog udela, više me je vodila opklada. Nakon neka dva sata sam bila pri kraju.
Ja kad kažem da su na sliKi leptiri, onda su na sliki leptiri. Pa, valjda ja znam šta švrljuckam, a neko će narednih mesec dana svakome koga sretne da kaže da nema veze sa životom.
Samo ne znam da li da mu oma kažem da od sutra počinje il’ da pustim da se opusti skroz, a ja završim sliku…
Eto, ne znam šta mie činiti.
Skinem gornji deo trenerke, spustim ga preko kreveta, okrenem se, on ga skolomota, našušuri, legne na njega i zaspi snom pravednika jer nedelja je dan za odmor.
Ako ste mislili da sam odustala od moje japanske ujdurme, grdno ste se prevarili..
Za ovo vreme sam dosta toga uradila. Svaku stvarčicu sam preko ruku preturila. Odvajala, razvrstavala, prala, peglala… Dosta izbacila, dosta podavala… Sve u svemu, kuća mi je lakša za 27 džakova od 90l. Malo li je?
Garderoba s kojom sam završila i definitivno rešila da je ostavim je u ormarima. Da li je gotovo? Ne. Trebaće još malo vremena da ovo za šta nisam odlučila šta bih s tim završi gde trrba. Ovde il vani, sve jedno. Ipak, zadovoljna sam. Odradila sam dosta. I mada je kraj svemu daleko, prezadovoljna sam.
Danas mi je, dok sam izbacivala poslednje džakove, sinulo da imam džakče puno lavande. A set8la sam se i da sam proletos dobila ljubišpičaste kesice od tila s namerom darodavca da budu upotrebljene za nakit. Ispostavilo se da su premale za ono za šta su namenjene, pa su završile u kutiji. Danas su konačno dobile svoju namenu, pa su prve napunjene lavandom i sad ću ih smestiti na mesto im.
Sad me izvinte. Imam posla jer… jednom japanac je vazda japanac.
Jutros mi se htelo da čitam.
Pripremih kaficu, uzeh knjigu koju započeh pred sam kraj prošle godine i krenuh da listam. I listam. I listam. I… džabe trud. Nikako nisam mogla da nađem dokle sam stigla. Posle po sata odustadoh rešena da konačno sebi napravim bookmarker i u novoj godini sebe poštedim neprijatnosti. Pošto sam ostala dužna za dva bookmarkera za NG, napravih i njih. Tako da upravo završih novogodišnju ujdurmu pravljenjem istih. Od danas samo podsećajuće pravim.
Odoh sada da (za)počnem knjigu od početka, bez straha da ću se jopet zagubitim. Dan je idealan za to.
A vama želim lep i nasmejan dan, dobri moji.
Nisam baš vična ovim stvarima, a ni mnogo pametnija od prošle godine u ovo vreme… zato ne zamerite što se ponavljam.
Dragi moji, znani i neznani…
U ovoj dolazećoj, dveiljadeosamnaestoj, vama i vašim najdražim, na prvom mestu, želim zdravlja i uživanja u društvu jedni drugih… Da stare razmirice ostavite u ovoj godini i počnete iZpocetka. Da dobre stvari ponesete sa sobom i nadograđujete ih, ulepšavate, umnožavate, šljokucavite. I da čuvate jedni druge.
Želim vam sreće… da uživate u malim stvarima, a stremite ka većim. Al da vas te veće, kad (pri)stignu, ne ošašave.
I igrajte se… uživajte… družite se… nađite vremena za to jer… verujte – to nije izgubljeno vreme. To je blagoslov.
Želim vam ljubavi… Volite, sunce vam poljubim. Volite svim srcem, čak i kad vam taj neko ide na živce. Posolite mu kafu, za kaznu, ali ga volite. Ako vam posoli kafu ne ljutite se, shvatite to kao znak da ste nesto, dizvinete, zajebali i umesto ljutnje… izvinite se. I smejte se zajedno uz kafu… koju ćete vi na kraju skuvati. Za svaki slučaj.
Grlite se… zagrljaj je najbolji lek za sve. Grlite svoje drage, bilo da su dvonoŽci il četvoronoŽci.
Smejte se… Zaboravite one kurtoazne, komercijalne osmehe. Smejte se od srca. Na sav glas. Poklanjajte osmehe. Ne košta vas ništa, a popravlja dan… i vama i drugima. Meni, recimo, problemi manje strašno deluju kad im se smejem. Možda se i vaši smanje kad im se nasmejete. Ne znate dok ne probate. Čak i da ostavimo sve to po strani, ostaje jedna činjenica… nepobitna… lepši ste, brate, kad se smejete. Smejte se, neće vam zubi zbog toga ispasti.
I na kraju, ali nikako ne manje važno… meni je najvažnije. Volite svoje četvorošapne drugare. Iako ih nikada nećete moći voleti onoliko koliko oni vole vas, volite ih najviše i najjače što umete i naučite da ih svakog dana volite sve više. I uživajte u njihovom društvu. I budite im najdraže društvo.
Ako pak nemate četvorošapnog prijatelja, nabavite ga u ovoj dolazećoj dveiljadeosamnaestoj i shvatićete koliko ste grešili što ga niste nabavili ranije. Ne zaboravite ni i one šaponje koji nisu imali sreće da budu nečiji.
Dragi moji… želim vam sve ono sto će vas srećnim i nasmejanim činiti.
Srećna vam bila ova dolazeća dveiljadeosamnaesta i da u zdravlju i sreći sledeće dodine u ovo vreme nazdravimo i dveiljadedevetnaestoj.
Vole vas vaši
Saša i Zverko 
♥️♥️♥️
Razmišljam… kako jedno ‘Nemam sad vremena’ uz odmahivanje rukom, u sred rečenice, jedine koju si hteo reći, može nekoga katapultirati iz srca, a samim tim i sa liste prijatelja.
(Iz nikad napisane knjige: Katapult 2017.)
-Haj ho… haj ho… za rad se spremamo… – začuh pesmu iza zidića.
Provirim i vidim šta vidim… spremaju se za novogodišnju noć, tu u bašti kafića na Vračaru.
Moja nova drugarica Višnja iz trole. Ne znam kako se zove njena dvonožna drugarica, ali su obe beskrajno simpatične.
Celog života sam volela da švrljuckam i pravim koješta, ali nikad nisam verovala da ću se ikad baviti time ozbiljnije, a još manje da bi se to moglo nekom dopasti. Zato to što sam radila nisam ni pokazivala nikom.
A onda je pre dve godine nešto kliknulo i… tako je sve krenulo. Slikice, čestitke, nakit…
I dobro znam kako je kad počinješ i koliko znači svaki savet, sugestija, pomoć. Vesna Pantić, jesam li ti se ikad zahvalila na svemu što si mi pomogla kada sam počinjala i za sve sada? Nisam? Kreten sam. Evo sad ti se zahvaljujem najmnogo, od sveg srca ♥️
I sad, nakon dve godine, svaki put se oduševim kad neko (za)počne nešto novo, kreativno i obradujem se ‘nako najiskrenije, od srca. I poželim da makar malčice budem onaj vetar u leđa koji je meni Vesna bila i još uvek jeste.
Pre neki dan je drugar objavio da je počeo da se bavi nečim novim. Ono što sam videla me je oduševilo. O tome ću vam pričati tek. Mislim da će vam se dopasti i da ćete poželeti da to i imate. Ja svakako jesam.
I tako večeras reših da napravim tagiće koji su predviđeni da idu na pakovanja tih divotica. Nadam se da će se složiti uz pakovanje.
Mali poklončić za srećan početak.
Sec… Sec… Seckanje.
Tagovi (
Nedelja je dan za opuštanje.
U kući grejanje potire zimu koja je napolju, samo vetar s Dunava protrese pokatkad prozore podsećajući nas da je napolju bljak. U rerni se peku paprike. Na pultu testo za hleb fermentiše i čeka svoj red za pečenje.
Zverko opušteno leži u mom krilu i gleda Božićni film s glavom naslonjenom na moj dlan jer mu je tako udobnije nego dizvija vrat nagore. Meni opuštenotrni ruka s prekidom osećaja u pojedinim delovma iste…
Nedelja je dan za opuštanje. Rekla sam to? Ništa onda. Uživajte u njoj.
(Iz nikad (na)pisanog dnevnika: Nedelja u domu svomu)
Da vi rečem…
…mnogo je zafrknuto kad imate gomilu šarenih, još uvek maglovitih, ideja za koje nemate pojma kako bi ih realizovali, a i da imate pojma oko realizacije ne bi imali vremena da to učinite.
Kako znam?
Pa iz ličnog iskustva.
Elem, imam tih ideja koje nit umem, nit imam vremena da ih realizujem. Stoje mi tako u glavi i prave totalni karambol dovodeći me do ludila. I koliko god pokušavala da ih oteram, one, ko stene kamene, ni da mrdnu. Posebno vole da se raspištolje noćom te mi ne daju zaspati, a ujutru me probude pre sata pa naokolo već danima hodam kao zombi. Mrtva sam umorna.
Tako su me jutros probudile u po četiri. U to vreme nemam pojma ni ko sam, ni što sam, ni zašto sam, a ne da sam sposobna da se bavim idejama. I tako sam sedela u trpezariji zablenuta u nigde i spavala otvorenih očiju. Tad se setih cvekle.
Ne pitajte me otkud mi cvekla kad je nisam jela od ’76, ’77… od onog dana kad dreknuh ‘Necu ble!!!’. I nisam.
Al na Opakinoj promociji bejaše cvekla koju iz zezanja dadoh Zverku, a on je sav srećan pojede. Tako je kupih, al nikako da se nakanim da je napravim. Zato je jutros izblendirah uz dpdatak maslinovog ulja i malo soli i malo limuna. Tri hrono pogačice koje mi ostaše u zamrzivaču pd prošle nedelje ispekoh pa na jednu rknuh onog namaza, preko nadrobih sira. Na drugu namazah izdrobljen sir, a preko stavih suvi svinjski but, a na treći što i na prvi sa dodatkom svinjskog buta. I mogu vam reći da mi je baš prijalo. Baš. Tako sam drugi put jela cveklu. Zapravo prvi, pošto sam onomad probala i odustala. I Zverko voli cveklu. Izgleda da će postati čest gost na našem astalu.
Doručak me je držao fino do ručka.
Za ručak sam napravila iskorak iz restrikcije pa sam pojela bećarac u koji sam uprzila jaja, komata dva. Bilo mi je potrebno da se izmaknem od mesa.
Kod kuće me jopet spopadoše ideje, pa sam rešila da se zamajem testom. Prvo htedoh pogačice, al mi je delovalo smorno da razvaljam testo. Mafini? Ne. Palačinke? Ne…. … … Reših se da to budu galete.
Pošto me je mrzelo da idem u sobu, čak 5 koraka odatle, po kuvar za recept, a galete nikad nisam pravila. Al sam našla brašno kojem pred kraj meseca ističe rok, pa ga presuh u ćasu iz kesa. Raženo i heljdino. Bilo je, cenim, nešto malo više od po kilograma. Dodala sam po praška za pecivo i so i ulje i vodu, jaje, sve nako šacimetrijski. Onda sam, iz nekog razloga meni nepoznatog, usula u ćasu i susam. sve sam to ubrkala fino rukom i ostavila da stoji sat i po dok smo Zveks i ja izašli malo na vazduh. Kad se vrnuh reših da ispečem galete, al me pre no što počeh, neki đavo nagna u frižider iz kog izvadih fetu i tako je sir završio u testo.
Gledala sam ono testo, a zatim uključih toster. Msm… imam ja i sokoćalo za galete, al sam toliko bila uverena da ću frknuti sve u đubre da sam procenila da je glupo donositi taj aparat.
Prve tri sam odnela komšiju zamorčetu. Oduševljenje njegovo me je vratilo tosteru. Ispekla sam popriličnu turu čupavih galeta. Sad leškarim, čekam Božićni film i jedva čekam jutro da probam galete.
Eto…
…to vam śćedoh reći.
Totalno sam sluđena od šarenih ideja. I umorna. I pospana.
Odoh sad da sačekam film, a vama želim lepo veče, dobri moji
Dođeš na posao i shvatiš da je Toblerona iz Irske stigla pre tebe i čeka te.
O, živote… večita borbo sa samom sobom.
Da vi rečem…
Sinoć je, 06.12.2017., ZLATIBORAC organizovao susret za novinare, blogere, kulinare i ljubitelje dobrog zalogaja, pod nazivom ‘Zagledani u zvezde’.
Sa svaki znak je spremljen zalogajčić koji je osmišljen baš za njega. Sad s pravom mogu da vi rečem… knedle su za lava. Oni su spremili slane, al knedle su knedle. Zato me nemojte više kinjiti jer moja ljubav prema knedlama je zvezdana ujdurma smišljena baš za mene.
Uz to smo saznali i šta nas čeka u sledećoj godini. Jedino vam mogu reći da je čak i moje okretanje ka rusvaju koji sam napravila u svom domu samo dobra šala zvezdica na moj račun.
Eto…
…to vam šćedoh reći.
Lepo veče, lepo druženje i ukusni zalogaji… kud ćeš više.
-Ja ne zna zasto u Srbija kazu pasja zivot. Kod tebe je super bila pas.
-Jeste, brate. Kod mene je jedino problem biti ja.
‘Ti si meni delovala izokrenuto. Što i jesi’
Kad pričaš sa drugaricom koju si upoznala pre 100 godina, pa ti udeli komplimet i nasmeje ti dan.
Pita me fejZbuk o čemu razmišljam.
Eto… baš gledam kroz prozor i razmišljam kako bi bilo divno da u krivičnom zakoniku postoji deo koji bi regulisao pitanje onih koji celo leto kukaju na sunce i vrućine i po kom bi ti isti po ovakvom danu bili obavezni da izađu napolje i u jednom mestu, bez mrdanja, osim u slučaju da moraju didu do toaleta, provedu ceo dan na otvorenom… po kiši, vetu i ladnoći… bez kišobrana, kapuljača i kapa.
Eto, o tome razmišljam dragi fejZbuče.
Na Slaviji bi mogli da organizuju turističku atrakciju ‘Prasići 2017’ koja bi mogla obuhvatiti sijaset aktivnosti.
Tu se mogu ubaciti sledeće takmičarske discipline: rvanje u blatu, oblatnjavanje nogavica do 14cm iznad kolena za najkraće vreme, skok kapljica blata u vis i njihovo kačenje za leđni deo jakni, broj isprskanih blatom u jednom koraku (i na 100m, i na 500m)…
Princeza Chilly 