Pobrkana

Bila mi danas moja drugarica, princeza Tea, na čuvanj… čašici razgovora. Sedimo mi tako, pričamo, priča ona o nekom Srđanu iz vrtića koji je stalno gurka i ćuška. Ja ćutim, slušam, čekam da završi, a sve mi živac drKće, pa se mislim da l da joj kažem da isprepuca bilmeza malog il da ja sutra odem u obdanište i izvučem mu uši. I dok se tako premišljavam uhvatim iza sebe zvuk kotrljanja, onako sitno. Okrenem se, kad imam šta da vidim. Zverko vadi granulu po granulu iz ćase i baca ih, a one se kotrrrrrljaju po celoj kuhinji. Tu mi pritisak još više ripi, pa skočih i zaurlah
-Zverko, kozo jedna!!!
Na to će moja Tea
-Neću, Sašo više ništa da ti ptičam!
-Što? – zbunjeno je pogledah
-Zato što si sad ljuta.
-Nisam ljuta.
-Jesi, jesi…
-Ma, nisam…
-Jesi, Sašo… ja uvek znam kad si ti ljuta.
-A kako, moliću lepo, ti to znaš kada sam ja ljuta?
-Ti se, Sašo, uvek pobrkaš kad se naljutiš.

(Iz nikad napisanog dnevnika: Pobrkana)