U potrazi za objektivnim kritičarima i mišljenjima

Uđoh u kuću, a za mnom, još se i ne raspremih, i rado viđen gost.

-Pa, jesi li normalna ti?!? Gde si danima???
-Tuda…
-Tuda?!? A mi da bezvijamo dok se ti šmucaš naokolo?
-Ja se ne šmucam…
-Jok…
-Ozbiljno…
-A kako se to što si u zemlju propala zove?
-Obično ga nazivaju radom i obavezama.. štajaznam…
-Hmmm…
-Stvarno… a kad ugrabim malo vremena – spavam.
Priča je krenula normalnim tokom. U jednom trenutku zaćuta i pogleda me baš tužno.
-Šta ti je?
-Rekla bih ti nešto, al mi glupo da se mešam…
-U šta?
-U tvoj život…
-Ne razumem… Koliko znam ništa loše nisam napravila da bi se brinula.
-Je l se nećeš naljutiti?
-Neću…
-Stvarno ne mislim ništa loše i moram da ti kažem.
-Aman, šta se desilo???
-Žao mi je zbog tvog slikanja.
-Šta je sa slikanjem?
-Mnogo mi je žao što ga zapostavljaš jer stvarno mislim da si talentovana i da bi u školi baš napredovala…
-Šta sam zapostavila?
-Slikanje.
-Odakle ti to?
-Pa koliko si oduševlkeno pričala o tome pre dva meseca, sad ništa. Ideš li uopšre u školicu više?
Počeh da se smejem na glas…
-Aj idi tamo i pogledaj…
Ustade i ode.
-Ijaooooj! – začu se odande… a onda se oduševljena vrati, – Ti si ono radila??
-Ja ono radim….
-Nije gotovo?
-Ni blizu… na početku sam..
-Meni se i ovako dopada… Kakve li će tek biti kad ih završiš?
-Ne znam… Nadam se dobre. Ako nešto ne zbrljozgam.
-Nećeš, samo se nateraj da ne jurcaš, po običaju.
-Pa to i jeste problem…
-Verujem…
-Eto… Je l sad ok?
-Jeste. Kad ti se završava škola? Sledeće nedelje?
-U junu, al mislim da neće ni tada…
-NISI VALJDA?!? ČOVEČE!!! TI SI MOJ IDOL!!!
-Ne viči!
-Izvini… ali to je ultramegagiga sjajna vest!
Zakolutah očima i prasnuh u smeh iako mi baš i nije smešan dan.