Noć veštica

-Huuuuu… huuuuu…
-Molim?
-Huuuuuuuuuuuuu… Huuuuuuuuuuuuu…
-Zverko?
-Huuuuu.
Podigoh se na jedvite jade iz kreveta i krenuh da ga tražim. Zatekoh ga u trpezariji.
-Huuuuuuu…
-Šta ti je to?
-Huuuuuuu…
-Si ti normalan? Šta ti je to?
-Pogrešno pitanje.
-Šta trebam da pitam?
-Ko sam ja?
-Ko sam ja?
-Ne ti, nego ja…
-Ko si ti?
-Ja sam duh Kerbera.
-Kerber je mitsko biće i ne može umreti, tako da njegov duh ne postoji.
-Koji si ti smor, Sašo.
-Ja?!?
-Da, ti…
-Što?
-Noć veštica je… ovo mi je kostim!
-Aooo…
-Da.
-Pa šta si?
-Duh.
-Čiji?
-Kerbe…
Podigoh obrvu upitno.
-Onog baskijskog psa.
-Koji je to pas?
-Onaj iz knjige.
-Ne znam…
-Ma znaš… Onaj opasni… pa ga je onaj s lulom tražio, a onaj s brkovima mu pravio društvo.
-Stvarno ne znam…
-ZNAŠ!
Uzdahnuh i pokušah da se prisetim. Nikakav baskijski pas mi nije bio poznat.
-Ne znam…
-Ma baskijski pas, bre, iz Engleske!
-Baskijski iz Engl… Aaaaaahahahahahaha….
-Šta se smeješ?
-Misliš na Baskervilskog psa?
-Pa, to sam rekao!
-Da… da…
-E, sad si me stvarno iznervirala. Odoh da jedem na bazi.
-Kakvoj bazi?
-Onoj iznerviranoj.
-Misliš nervnoj?
-TO SAM REKO!
-Aaaaahahahahaha…
-Ma… znaš šta, Saša?
-Šta?
-MRŠ!