Da vi rečem...

30.10.2018.

Da vi rečem…

Prija mi hrono ishrana. Baš.

Na stranu ogroman gubitak kilograma, na stranu činjenica da mi je većina stvari k’o od starije sestre nasleđena, na stranu večere koje mi opako idu na živce zbog čega ih i nakon godinu i mesec dana otaljavam, zbog energije, snage i dobrog osećaja koji imam vredi zanemariti gore navedeno.

Al večeras sam ljuta.

Ljuta na hrono.

Prosle nedelje sam rešila da večeras skituljam. Sve sam isplanirala. Do detalja. Od prosle nedelje do danas svakodnevne obaveze su me urnisale.

Sinoć rešim da ranije legnem i dobro se naspavam i odmorim, al’ dok sam se kanila da se zanesvestim, od dragog mi bićeta dobijem pitanje za ogrlicu. Prvo sam odbila. Em je zahtevno, em je rok prekratak, a meni dani prebukirani toliko da poslove završavam kasno u noć, a ustajem već u pet, em tu je i Zverko koji ne sme da oseti ni trunčicu zapostavljavanja. A onda sam čula priču i, kako stara narodna kaže ‘gde postoji volja – postoji i način’, tako i meni sinu ideja da bih možda ipak mogla da napravim ogrlicu posto me je povod za ogrlicu očarao. Onda sam se setila da ič ne volim reč ‘možda’ pa sam je izbacila. Pa sam rekla da ću je ipak napraviti. I onda su krenule ideje… jedna za drugom, pa su se potukle, raščeputale i… izdvojila se jedna koja je pobedila. E, ta ideja se mom dragom bićetu baš i nije dopala, pa se moja ideja pobunila i izborila za svoju realizaciju tako što je drago biće na kraju kapitulirala.

I onda…

Kako to kod mene bude sa idejama. Čim se javi neka ideja mene počnu da svrbe prsti, pa moram iz momenta da uzmem plajvaz il’ glinu il’ klešta (il se kaze klješta?!?) il’ boje i krenem da radim pod sloganom ‘samo pet minuta da vidim može li i kako i oma idem u krevet’.

I sinoć pod tim sloganom, nakon što popih lekove protiv bolova jer me ruka ubija, a s namerom da ne ostanem duže od deset, maksimum petnaest minuta, sedoh za trpezarijski sto, razvrcah papire, olovke, klesta i krenuh da malo razmotrim ideju. Ne znam koliko sam radila, a radila sam ozbiljno, tek, probudih se jutros za trpezarijskim stolom, s glavom međ’ lancima, katancima, papirima i kleštima i Zverkom koji je snom pravednika spavao u krilu, ukočena i blago smrznuta jerbo su vrata od terase ostala otvorena.

Pola dana sam na obrazu nosila otisak najšireg lanca koji sam ikada videla, a koji čak nije ni u planu da bude deo ogrlice. I pravila sam se da sam to baš tako htela, pa me niko ništa nije ni pitao. Msm… realno, umetnicke duše nisu baš pod libelu pa se o pojedinim ektravagantnostima ne priča i svi misle ‘ma, pusti ga/je… umetnik… to baš i nisu normalni tipovi’.

Malo posle podneva zazvrndao je fon. Bio je to ranjeni junak.

-Samo da te čujem. Imaš pet minuta?
-Imam tri.
-Dosta…
-Sve ok?
-Jeste, samo mi je trebalo da na tren pobjegnem iz ludnice u normalno okruženje.
-Momče… ceo dan šetam s otiskom lančunge na licu i bundevinih kocija na čelu, tako da stvarno mislim da si fulao broj.
-Nisam. Onda možeš mislit koliko je tek ođe ludo.
-Saosećam, iskreno.
-I…
-Da?
-Imam problem.
-Može li se rešiti?
-Ako mi ne otkineš glavu…
-Znači ne može. Nisam raspoložena za opraštanje.
Uzdahnuo je.
-Šalim se. Reci, pa ćemo da rešimo problem.
-Da li bi ti smetalo da malo kasnije krenemo?
-Što?
-Iskrsao mi je posao tako da ću se duže zadrzati.
U meni sve poče da peva. Jupijupiju!
-Oh… pa dobro…
-Hejjj… izvini. Možda bi mogla da dođeš ođe, pa da odavde krenemo… Izgubili bi manje vremena… ako ti nije teško…
Skontah da misli da sam ljuta.
-Umoran si?
-Ka pas.
-Šta misliš da odložimo planove za neki manje stresan dan?
-Neću. Obećao sam ti.
-A šta ako te oslobodim obećanja?
-Mogla bi, a da te ne rastuži što odlažemo?
-Hmmm… pa možda i bih… ako pristaneš da ispuniš bilo koje tri moje želje.
-Znao sam da će mi se obiti o glavu.
-Naravno.
-Pristajem. Vodim i na večeru kasnije.
-Radije ne bih…
-Ljuta si!
-Pobogu, nisam!
-Zašto onda nećeš na večeru?
-Zato što sam preumorna, zato sto sam zaspala za trpezarijskim stolom, zato sto imam posla ko konj i tek ću ga imati i pride sam ukočena od spavanja za stolom. Više mi odgovara da dodeš, a ja da sprčkam nešto kod kuće.
-I tebi je bilo glupo da odloziš, a željela si?
-Aha.
-Ispao sam majmun… i dugujem ti bez razloga?
-Pa… za tvoju utehu, čovek je nastao od majmuna.
-Magarac…
-Šta bi za klopu?
-Umiješ li da praviš pitu ko moja majka?
-Ne znam ti ni majku, a ne kakvu pitu pravi. I da ti rečem, kore neću sukati.
-Ne moraš… ima i onih gotovih… nije ko sukana, al majka i nju napravi kad hoće da nas skine s grbače.
-Potpuno je razumem…
-A kakva je… upoznala si tetku.
Zena Znaj.
-E, tri puta je gora majka.
-Dakle… tri zmaja.
-Najmanje.
-Biće pite.
-Stvarno?
-Isteklo ti je tri minuta.

Nije mi padalo na um da cinculiram… sprčkala sam pitu s pola mozga i levom rukom… surdukala, muljala, sunula… i na kraju prelila filom preko, isekla i rknula u rernu. Petnaest minuta posla, plus sat vremena pečenja.

Sad, dok ovo pišem….

…neki žvaću pitu, mrmljaju, kevću, smeju se i garantujem mrve, a neki ih u sobi mrze dok nadureno gledaju božićni film.

Ako je suditi po zvucima iz trpezarija, pita je super. Ako sta pretekne biće dobar dorucak. Ako ne… guliću sendviče u busu.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Vodite računa o idejama i strogo ih drzite pod kontrolom jer od njih sve nevolje potiču.

Odoh sad da dovršim film i skupim snage durnisem ona dva mljackaroša, a vama zelim lepo veče.

Studio!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s