Crtice iz svakodnevice

Jedna je tetka

Zove me ona moja tetka što me vazda kinji, a koju mnogo volim. Ona kaže da je volim zato što mi je utrefila poklon pre sto godina – komplet vodenih boja, triesšest komata. Toe tada bilo blago… posebno što su bile tu i srebrna i zlatna. Majka je vazda govorila da je to zato što smo obe pogane. Da ne bude zabune, njih dve su se jako volele. No, nije to tema…

Elem, zove danas ona mene i krene da me kinji… neam pojma što pošto sam se na prvu psovku isključila. Trajalo je to čitavo poglavlje knjige i malo preko, tačnije – dok joj se ton glasa nije promenio. Tad odložih knjigu i uključih se u razgovor.

-Ao, sve me boli… – požali se.
-To tie od vremena, ja da ti rečem. Povukla si vlagu, garant – rekoh joj.
-Ne avetaj.. .Reci mi šta da radim…
-Ništa, sačekaj da grane sunce, dizvuče vlagu i biće ti bolje… A ako baš ne možeš,a ti prilepi krštenicu đe te boli, obmotaj je prijanjajućom folijom i lezi.da spavaš.
-Ozbiljno te pitam!
-Ozbiljno ti kažem. Doduše… možeš i da potopiš krštenicu uveče u vodu, pa ujutru da procediš i da popiješ na prazan želudac, al ćeš tako vazda visiti po opštinskim šalterima vadeći nove. Ozbiljno… probaj prvo da priviješ, a ako ne uspe ti potopi…
-Mrš, avetinjo!

(Iz nikad napisanog dnevnika: Jedna je tetka)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s