Iz nikad napisanog dnevnika: Slikarstvo 1

I zvanično…

Slikarstvo nije za mene.

Tačnije, to nije za nežnicu k’o što sam ja.

Kako što?

I da zanemarimo problem nestrpljenja zbog koga sam vam danas kukala, ostaje nešto što se ne može zanemariti. Slikarstvo me je dibidus onesposobilo.

Da, da…

Nisam vam tanije pričala o tome, no sam tiho patila. Pošto me je večeras dokusurilo, dođoh do zaključka da nije za mene. To je, bre, rudarski pos’so.

Ne verujete? Paz’ ‘vamo…

Izađem ja juče na vazduh malo i diskoristim to i prošetam Zverka i kupim boje, odem u dućan kupim po šta sam krenula i setim se da bih nogla kupiti i paletu.

Naime…

… slikati se može na koječemu, pa i na kartonu velike gramaže. Pogledam ja kako to čudo izgleda… Velka kartonska ploča koja se kasnije seče na formate koji vam trebaju. Dobro… uzmem najdeblji koji nađoh, pa mi proradi crv u glavi. Mogla bih uzeti dva odma’ da se ne vraćam opet. Nije mi usput. A to ću ja lako, pa nisam kilavica iako sam mrtva bolesna… tu uz brdo, na bus i pravo kući. Bus staje ispred zgrade. Mačji kašalj.

i tako uzeh dve palete i spodbih OVOLKU kesu sa bojama i krenuh. Svatih, dizvinete, zajeb nakon deset koraka, al’ šta ću sad. Ćeraj dalje.

Nastavim ja lagano.

Zverko vuče na svoju stranu. Palete svaka na svoju. Ranac klizi niz jaknu. Kesa klapara, teška, ubi Bogau meni. Dođem do brda, krenem na uz brdo. Ni do po ne stigoh ja gola voda, sve vuče i cima na svoju stranu, na sve to spodbi me kašalj, dumrem ‘oću. Sve bih ono pobacala, Zverka pustila u beli svet, al’ još s ono malo pameti što me ne napusti skontah da bih za Zverkom precrkla čim dođem do vazduha, a za palete i boje bi mi bilo žao. I za ranac. I za jaknu. Bogme, ni bez kože sopstvene ne bih mogla, a i nju sam śćela svući, tu ni na do po brda uz koje se penjah. Tako lagano krenuh dalje pod opterećenjem i nekako se dokopah vr’a na jedvite jade sve ropćući i sopćući. Kad malo dođoh do daha krenuh dalje.

Ako sam, a jesam, pomislila da je ono brdo nepremostiva muka, gužva u centru mi je dokazala da probijanje kroz gužvu sa svim gore nabrojanim zaista stavlja brdo u red mačjeg kašlja. Nekako se dokopah stanice u komadu, srećna… presrećna.

Al, CVRC!

Kad naiđe prvi bus shvatih da nema šanse da u njega i gužvu u njemu unesem Zverka, palete, kesu i ranac. Ni u drugi. Ni u treći.

Krenuh peške.

Suncetipoljubim kakva je to avantura bila. Psovali su me, garant. Psovala sam, u sebi, i ja njih… da se ne lažemo. Trebalo mi je skoro dva sata da se dokopam kuće. Kad sam napokon uspela, strovalih se u krevet i zaspah snom pravednika obučena u dnevnoj sobi.

Probudio me je alarm koji je vazda navijen u 5. Kuka alarm, kukam ja. Dustanem – niđe mrdnut’. Nit slušaju noge, nit ruke. A svaka ćelija boli ko da sam se opučila od vežbi u teretani bar pet sati. Na kraju se, nekako izbauljah iz kreveta i uz pomoć brufena proradih. Bolelo jeste, ali sam uspevala da funkcionišem k“o da je sve ok.

A onda mi večeras pade na pamet sumanuta ideja – disečem palete, pa da ih premažem preparaturom i pustim da se suši… i onda ću imati na čemu da radim.

Donesem ono jedno čudo na trpezarijski sto, premerim ga, išpartam i krenem da sečem. Aoooo, majku mu… trebalo je preseći onaj karton što uopšte nije lako ni onom bez upale mišića, a ne mrni s uopalom… ja da vi rečem.
Nekako sam uspela. Dobila sam 4 palete 40×30 cm, dve 30×20 cm, dve 30×10 cm i dve 20×10 cm. O srčenju druge nije bilo govora pošto mi je u rukama divljao tremor od napora, a ni premazivanje nije dolazilo u obzir.

Što se slikanja tiče…

… u skorijoj budućnosti ga neću upražnjavati. Bar mesec, dva dok se noporavim načisto, a kasnije… ko zna. Možda…

… a možda i ne.

Odohda se onesvestim.

Ćao! Zdrao!