Da vi rečem...

09.12.2018.

Da vi rečem nešto…

… toliko sam se pobrkala da ne znam da l sam došla il sam pošla.

Naime,…

… prošle subote legnem normalna i u nedelju se probudim totalno raštelovana. Nešto se desilo u toku noći pa su mi se pokvarile oči i nos. Otišo neki ventil, šta li… curi li curi. Pokvarilo mi se grlo. Nešto puklo unutra, razmileli se mravi, pa golicaju, grickaju… ne znam da l da se smejem il da plačem. I oni mravi paradiraju kroz nos i grlo pa sam kijala ko manita. A glas ko iz bureta. Suza suzu stiže, a smejala bih se. Al snage nemam. Posle sat, dva mi više ništa nije bilo smešno. U plućima probada, kašalj ko kod magareta… Bauljala sam kroz dan ko guska kroz maglu. Ako je dan bio gadan, noč je bila još gora… kako legnem, tako me spopadne kašalj, ustanem malo bude lakše. Nađem kompromisno rešenje – spavanje u fotelji. Tako sam vam obeznanjena bauljala kroz dane do četvrtka kad se dosetih da bih mogla da malo odležim, pa u petak uzeh slobodan dan. Prespavala sam ga do tri. Samo sam ustala da doručkujem i opet se zanesvestila. Tih dana sam sam (i još sam) bila na vanrestrikciji i to samo zbog uvođenja mandarina u vreme užine, a zarad vitamina C. A i volim ih, tako da mi je ova pokvarenost bila fino opravdanje da ugodim duši.

Al ja ne bih bila ja da nešto ne zbrljozgam. Pa sam u petak otišla na vazduh… do grada da pokupujem neke stvari, al sam se precijenila i vukla koješta te dobih takvu upalu mišića da osećam mišiće za koje i nisam znala da postoje.

No, dobro…

Sve će to da prođe.

A do tada uživam u neplaniranoj vanrestrikciji. Jutros sam, recimo, jela jaja sa paprikama u pavlaci i čvarcima. A za ručak… Ima godina kako nisam jela pasulj. Baš sam se uželela. I jutros pristavim, al rešim da ga ipak obrnem na prebranac koji tek nisam jela, pa ima dve godine i jače. I dok se pasulj krčkao, ja sam malo švrljuckala i zaboravih da okačim doručak.

Kao šro rekoh…

… totalno sam se pobrkala, al sam ipak odlučila da iz toga izvučem najbolje što mogu.
Ne može sve biti potaman, al je na nama šta ćemo uraditi kad nam nije po volji.

Eto…

… to vam śćedoh reći. Da uvek imate na umu da ne može sve biti po volji, niti da uvek može biti loše. Uvek ima uspona i padova. I to je sasvim u redu. Ni EKG ne valja kad je linija ravna.

Odoh sad da zvirnem u rernu, pa da se bačim pred TV. Ne, ne gledam ga… osim u ovo vreme kad od jutra do sutra puštaju božićne filmove. U poverenju… obožavam ih.

Sad odoh, a vama želim lepo popodne i veče.

Apćiha! Pardon…

Studio!

2 мишљења на „09.12.2018.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s