Ljubav je…

Lenjo subotnje popodne. Ležimo i gledamo film. Dobro… ja dremam. Taman da zakoračim u san začuh.
-Ti mene ne voliš.
-Molim?
-Ti mene ne voliš.
-Glupa ti je šala.
-Ja se uopšte ne šalim.
U sekundi san uteče. Pogledah ga.
-Šta si rekao?
-Da se ne šalim. – uopšte nije sklanjao pogled s ekrana.
-Pre toga.
-Ti mene ne voliš.
-Odakle ti to???
Konačno me udostojip pogleda.
-Ti slikaš?
-Ne bih to baš tako nazvala. Pre da švrljuckam.
-Meni se dopada.
-Hvala.
Ćutao je.
-Zverko… kakve veze to što švrljuckam ima s tim da misliš da te ne volim?
-O, ima Sašo… Ima…
-Aman, zar misliš da te ne volim zato što crtam?
-Pobogu! NE!
-Onda ne znam…
-Nikad me nisi naslikala… – reče tužno – …eto zato…
Uzdahnuh.
-Nisam te naslikala ne zato što te ne volim već jer ne umem. Probala sam al’ nije ličilo ni na šta i pocepala sam sve.
-Stvarno?
-Časna reč…
-Voleo bih da si mi pokazala.
-Bilo mi je glupo da ti pokažem. Stvarno je bilo ružno.
-Meni bi bilo drago da sam video, pa taman i na žbun da sam ličio.
-Izvini… nisam htela da se rastužiš… a ni da se naljutiš što je ružno.
-Ne bih se naljutio. Bilo bi mi drago…
-Možeš li mi oprostiti?
-Naravno Sašo… Nisam ljut, samo tužen.
Ćutali smo.
-Zverko… – pozvah ga nakon nekog vremena.
-Molim, Sašo?
-Mogu li da pokušam da te nacrtam?
-Stvarno hoćeš?
-Da… ako nećeš da se ljutiš što nije dobro… Kad naučim prvo ću tebe nacrtati.
-Neću se ljutiti! Hajde! Nacrtaj me! Šta trebam da radim?
-Da sedneš ili legneš dok ne završim.
-Dobro… Gde? Kako? Koliko će trajati?
-Gde i kako hoćeš.. Ne znam… dva, tri sata… možda više…
-Dva, tri sata??? Više??? Sašo… Ne mogu ja to!
-Pa kako onda?
-Ne znam…
-Ne znam ni ja…
-Ti znaš… sve znaš…
-Jedino sa slike…
-Eto… rek`o sam ti…
-Dobro… Hajde da pokušamo.
-Ti pokušaj, a ja ću da gledam film i dremkam.
Lepo mi je došlo da mu vežem ušesa na mašnicu. Ipak nisam…
Muku sam mučila… Na kraju sam, nakon reke vremena, uspela dobiti lik psa iako nisam videla nikakvu sličnost sa Zverkom. To i nije bilo bitno, već da ne bude tužan.
-Zverko…
Istog trenutka su se začule šapice i reponja se pojavio.
-Jesi gotova? Nacrtala si me?
-Baš mi i nije uspelo… al sam bar pokušala… Kad naučim opet ću.
-Nema veze… daj da vidim… Daj da vidim, Sašo!
Okrenuh žvrljotinu ka njemu.
Gledao ju je neko vreme, nakrivivši glavicu povremeno, čas na jednu, čas na drugu stranu. Čak ju je i njušnuo, kao da pokušava po mirisu da se prepozns.
-Izvini… – rekoh.
-Šta?
-Što nisam uspela da bude lepo…
-Sašo, ne brbljaj! Ovo je najlepša slika moja na celom svetu.
-Stvarno? Dopada ti se?
-Naravno! Ovo je najljubavnija i najsrećnija slika na svetu i nikad ni jedna neće biti lepša od nje. Hvala ti… Hvala ti do neba! I ja tebe volim najviše na svetu… sad mi je žao što ne umem da slikam da ti to pokažem… al smisliću nešto već…
-Da mesec dana budeš dobar i ne praviš nikakve gluposti?
-Sašo… volim te najviše na svetu, više od toga ne može, al’ to nije baš toliko da ne pravim gluposti…
-Rekso…
-Molim, Sašo?
-Mrš!