21.10.2018.

Da vi rečem…

Mnogo volim vikende.

Ne radi se. Imaš ceo dan da se organizuješ i radiš šta ti duša ište, kad ti ište. Kad ti ne ište možeš das’ izležavaš. Jedina mana vikendu je što kratko traje.

Radne vikende ne volim… to nije vikend.

Nedelju posebno volim.

U poslednje vreme praktikujem da nedelju posvetim sebi… i Zverku, mada je on br. 1 vazda… spremanju klope za narednu nedelju… i surfovanju na dasci uz filmove. To mi je baš super opuštajuće.

I baš ne volim da me neko cima nedeljom.

Danas je nedelja.

Meni je danas posebno tužan dan… Rešila sam da spavam. Da se dobro naspavam i da ne razmišljam o tužnom.

Probudilo me je zvrndanje telefona.

-Neću da pričam! – zacvileh u slušalicu.
-Ne moraš. Ti ćuti, to je još bolje no da gunđaš. Meni je dosta da te gledam… još ako ima nešto fino da se pojede… Raj.
Iz momenta se razbudih.
-Ti si nemoguć!
-Tako kažu.
-I cilj ti je da mi unistiš svaku nedelju.
-Tu grešiš. Plan mi je da ti ih ulepšavam.
Štrecnuh se i štucnuh, al’ se brzo povratih.
-Realizacija plana ti ima opasne bagove.
-Za sve je potrebno vreme. Posebno za ozbiljne planove, gunđalo.
Na to nisam imala šta reći.
-Šta hoćeš?
-Hmmm… pa… ne moram sve odmah da kažem, je l’ da?
Jopet se štrecnuh. „Dobro, mangupe… ako ti se igra, ćeraćemo se.“
-Naravno… lepše je postepeno otkrivati… želje.
-Ovaj… jeste.
-Dakle… pošto smo to rešili… reci mi želju koju možeš… ili više njih.
-Da te vidim.
-Može. Kad se vratiš.
-Da popijemo kafu.
-Može. Kad se vratiš.
-Da doručkujemo jednog mirnog nedeljnog jutra.
-Sviđaju mi se tvoje želje. Može. Kad se vratiš.
-Stvarno?
-Aha…
-Vratio sam se. I nedelja je. I jutro je.
MAT!
-Molim?
-Vratio sam se.
-U Srbiju?
-U Beogradu sam sledećih par dana…
Opsovah u sebi.
-Super.
-Dakle… kafa i doručak?
-Danas?
-Učini mi se da reče da može kad se vratim.
„Idi Saša u (biiiiip) i ti i tvoja jezičina.“.
-Da… naravno.
-Hoćete da dođete kod mene ili da dođem?
-Da dođemo?
-Da… da dođete. Ti i Zverko.
„Uuu… barabo… pet bambija“.
-Dođi.

***

Nisam rekla da je nedelja dan kad obično nemam hleb. Iznenadna najava me je jopet potpuno poremetila.

Da, nisam to rekla… ova dosada je onaj lopticom od papira ranjeni junak. Taj čovek postaje opasno iritantan. Dobro… više opasan no iritantan, al’ da ne cepidlačimo.

Dovedoh se, koliko je to moguće za ospbu koja vazda štrci, u red. Dograbih vanglu i shvatih da nemam pojma šta bih s njom. Tačnije, šta bih u nju.

Ne znam odakle mi se stvori sećanje iz detinjstva, tek setih se pogače koju sam mnogo volela. Godinama na to ni pomislila nisam. Recopis tačan ne znam, ali znam šta ide i kako otprilike treba trsto da izgleda. Bar mislim da znam.

Pošto je pšenično brašno no-no, uzeh meku speltu. Po kile rknuh u vanglu. U to ubrkah jedan prašak za pecivo i čusnuh vanglu sa strane. U činiji dobro ubrkah 4 jaja, 200 gr mladog kajmaka, 200 ml jogurta i so, pa to sunuh u činiju s brašnom i sve izmuljah. Učinilo mi se da je testo pretvrdo u odnosu na ono kog se sećam, pa sunuh baš malo ulja iz flaše i dve kašike kiselog mleka. Sve to surduknuh u veću okruglu tepsiju, na papir za pečenje i pleh rknuh u rernu zagrejanu na 200 stepeni. Dok se to peklo ubrkah jaje sa tri uvršne kašike kiselog mleka i osolih. Nakon 20 min izvedih pleh iz rerne i pogaču prelih ubrkanim jajima s kiselim mlekom i preko posuh crnim susamom. Rknuh pleh nazad u rernu na još 15ak-20 minuta. Toliko je trebalo da se pogača zareska fino.

Negde na pola je i gost pristigao. Repati izdajnik se oduševio. Ja sam bila poslovicno nadrndana zbog buđenja, ali se nadrndanost brzo otopila pod dejstvom sarma uljeza, tako da je jutro proteklo u smehu i lepom raspoloženju.

Dok ovo pišem, reponja i uljez jure sojke s komšinicom L po Dunavu, podvarak se peče, ja gledam film…

Sve u svemu, ovo je jedan sasvim neočekivano fin dan.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Iskakanje iz zone komfora ne mora uvek biti loše. Naprotiv, zona komfora je jedna užasno loša stvar koja nas drži vezane. Izlazak iz nje čini život lepšim i zanimljivijim.

Ove nedelje ta iskakanja meni su slikanje i današnja pokatabašena nedelja, a kako stvari stoje biće ih još. I neka će.

Sad odoh. Želim vam lepo i nasmejano nedeljno popodne.

Studio!