Da vi rečem...

20.10.2018.

Da vi rečem…

Obožavam leto i duge tople dane. Obožavam i tople letnje kiše, pljuskove na mah i šljapkanje po baricama.

Volim i tople boje jeseni… žutu, narandžastu, purpunđastu, razne drapkaste nijanse i braon.

Al’ ne volim dosadne jesenje kiše… sive dane k’o ovaj danas, kad ne znaš da l’ sviće il se smrkava. Dane u kojima se toplo išunjava mic po mic. Dane koji najavljuju dolazah zime ogrnute hladnim plaštom i jezivom belinom snegova. Nikako ne volim belo. Belo me asocira na ružno.

Al’ nisam to śćela da vi rečem, no…

Celog života se bakćem sa notesima, papirima, bojama. Dok sam bila mala, znalo se… ako mi tutnu rokovnik i olovku u ruke, dok ima papira i olovka radi – tu gde me ostave, tu će me naći. Onog trenutka kad ponestane papira i olovke nastaje haos. U jednom trenutku sam na tv.u, u sledećem u rerni… na šporetu, u kadi, penjem se uz šipku od radijatora… Majka je uvek govorila da je sa olovkama, sveskama, bojama koje je meni kupovala mogla odškolovati barem devetoro dece. Ni to mi nije bilo bilo dovoljno, pa sam vazda piskarala i crtkala na marginama svojih knjige.

Ta moja sklonost ka švrljuckanjima i škrabuckanjima nije baš bila prihvaćena od strane mojih ‘sobe noge čvrso na zemlji’ roditelja koji nikad nisu razumeli tu ‘ošajdarenu’ umetničku crtu koja se u kući nazivala ‘danguba’. E, ta crta se sistematski pokusavala suzbiti i ubiti, al cvrc! Toj’ nešto opasno nežno u čoveku, al kad ga načepiš postaje opasno žilavo, kobeljavo i jogunasto. I ne mo’š mu nista, da (biiiiiiiip) ježa u leđa.

U nekom trenutku, ni sama ne znam kada tacno, umorna od borbe za svoje olovke i papire, bacih ih sama, a sve zarad mira u kući. Poneku olovku i papir ostavih, al boje bacih i batalih daleko od sebe i uskočih u svet ozbiljnih stvari i poslova gde se nikako ne uklapam. U svet beline koja jede dusu i srce. U svet gde se epska fantazija smatra glupošću, a zloba, tračevi, lazi i foliranja su osnova svake komunikacije. Dosadan svet, moram priznati.

A onda…

…prošle srede, sasvim iznenada do mene dopre informacija o školi slikanja. Krajnje nenapadno… rekla bih podlo čak. Ništa nametljivo i morajuće, no onako, kako bih rekla, tiho. Po principu ‘evo ti šansa’, a ti vidi šta ćeš s njom.

Zatvorih informaciju u odaju zaboravljenih želja i snova, al’ kanda sam bila nepažljiva, pa se ona sklonost ka švrljuckanjima i škrabuckanjima nekako provukla kroz ona vrata iza kojih sam çušnula informaciju. I ta sklonost mi nije dala mira ceo dan, iako sam joj se opirala. Celu noć me je golicala i maltretirala tako da sam četvrtkovo jutro dočekala ko prebijena mačka. Ni to mojoj sklonosti nije bilo dosta, no me je čačkala i maltretirala celo jutro mira mi ne dajući. Na kraju, totalno iscrpljena od borbe sa sobom, bez ikog ko bi mi branio i govorio da sam budala koja mašta o nečemu o čega se ne može živeti, pred kraj radnog vremena dograbih telefon i okrenuh broj. Reč po reč – prijava. Spakovah se i krenuh. Korak po kotak – upis.

Celo četvrtkasto popodne i noć sam se premišljala da li sam pogrešila. A šta ako to nije za mene? A šta ako je to samo glupi san? A šta ako uopste nemam talenta i obrukam se i izgubim vreme i razočaram se?

Juče sam ustala ko još prebijenijaa mačka no dan pre toga. Kroz jutro sam bauljala kao osamućena. U po dva me je uhvatila euforija. Odavno me takva sreća nije skolomotala i svi strahovi i sumnje su nestali. Ostala je čista sreća.

S posla odoh pravo na prvi čas.

Uvodni čas. Razgovor. Upoznavanje.

Jeste li nekad imali utisak da ste konačno baš tu gde trebate biti? Osećaj kad vam je srce puno i kad mislite da će, uđe li još malo sreće u njega, prepući. Ja sam ga imala. Juče. Imam ga, nesmanjenog, i danas.

Sve u svemu, dva sata prolete kao tren. Iz kuće izašla u 7 ujutru, vratila se u 8 uveče samo koliko da uzmem Zverka i izađem. Vratili smo se oko pola deset. Preumorna, al’ s toliko energije da bih mogla još jednom ceo dan da prođem bez odmora. Umorna, a odmorna. Ipak me je onaj usađeni neverni Toma opominjao da se ne zalećem i da će ujutru sve biti drugačije kad prođe taj prvi talas euforije.

I prvi put, posle dugo vremena, zaspala sam bez i jedne tužne misli o onom ružnom svetu beline, zla, tračeva i gluposti kojima je pun.

Probudila me je kiša. Rano.

Izađosmo u šetnju. Pljusak mi nije, kao obično smetao. Čak se ni Zverko nije bunio. Kad smo se vratili nije mi se vraćalo u krevet. Zamajavala sam se lepim stvarima. Ni sivilo mi nije smetalo. Obojila sam ga veselim, šarenim doručkom. I još koječime.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Nemojte odustajati od svojih snova. To je najveća glupost. Ako imate neki san… dajte mu šansu. Mnogostruko će vam vratiti. Sad to znam. Obojiće vam dane i napuniti srce. A mozda će vam i život prometi. U svakom slučaju, vratiće vam volju i osmeh. I onaj dečiji osećaj čiste bezrazložne sreće.

Moradoh vam ovo ispričati. Il pući.

Odoh sada, a vama želim lep i nasmejan vikend.

Studio!

2 мишљења на „20.10.2018.

  1. Kako ti divno pises, uzivam! Recenica: “Zatvorih informaciju u odaju zaboravljenih zelja i snova…” me je ostavila bez daha. Divna si. Srecna sam sto si srecna.

    Nabavite Outlook za iOS

    ________________________________ Od: Princeza Chilly Poslato: subota, oktobar 20, 2018 12:10 po podne Za: gordana.vrucinic@hotmail.com Tema: [New post] 20.10.2018.

    princezachilly posted: „Da vi rečem… Obožavam leto i duge tople dane. Obožavam i tople letnje kiše, pljuskove na mah i šljapkanje po baricama. Volim i tople boje jeseni… žutu, narandžastu, purpunđastu, razne drapkaste nijanse i braon. Al’ ne volim dosadne jesenje kiše… „

    Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s