14.10.2018.

Da vi rečem…

…jutros sam se probudila k’o prebijena mačka. Nakon brzinske šetnje u pet i kusurče vratismo se u krevet i pospasmo snovima pravednika.

Iz slatkog sna me probudi zvrndanje telefona. Zagunđah mu dućuti, ali me nije poslušao. Dovatih ga. Pokušah da vidim ko zove, ali mie pred očima sve bilo crno. Nista videla nisam i zabrinuh se. Dok sam intuitivno pronalazila dugme za javljanje i javila se shvatih da ne vidim ništa jer su kapci odbijali da se otvore. Laknu mi.

-Imaš li srca? Imaš li duše, ko god da si? – javih se cvileći.
Tajac s druge strane, a onda se oglasi fenomenalan glas s druge strane i kapci se bez problema otvoriše.
-Jaoj… ti spavaš… izvini…
-Taman posla! Ko još spava u… – začkiljih ka satu na risiveru što mi izbi vazduh od muke – … u nedelju u sedam ujutru?
Prijatan smeh.
-A šta inače radiš neđeljom u ovo vrijeme, kad ne spavaš?
-Štrikam. Ide zima… valja se spremiti.
-Znači… probudio sam te.
-Jeste, probudili ste me. Nego… ne bih da zvučim neljubazno, ali mislim da ste pogrešili broj.
-Ja mislim da nijesam.
-Ja, bogme, mislim da jeste.
-Ja sam, bogme, siguran da nijesam.
-Ubedite me… S kim razgovaram?
-Sa teško, papirnom kuglicom, povređenim kontejnerom od juče.
Ne da sam se razbudila iz momenta, no sam automatski sela. Potpuno sam zaboravila da je uslov da bez pića odem kući, nakon nemilog incidenta s zgužvanim papirićem, bio da mu dam broj telefona. Nisam mislila da će se javiti, iskreno.
-Oooo… pa, kako rane, junače.
-Oporavljam se. Dugo će trajati, ali će biti dobro.
-To je lekar rekao?
-Hirurg koji me je sastavio.
-Onda će tako biti. – nasmejah se.
-Da… samo je rekao da bi oporavku doprinelo piće sa onim ko me teško rani.
-Je l?
-Da… nekoliko puta mi je to naglasio.
-Oh… onda nema vrdanja… moraćemo na to piće ovih dana.
-Oh…
-Šta?
-Postoji problem.
-Veliki?
-Poprilican. Zapravo, dva problema.
-Da čujem…
-Hoće li tvojoj Zverki smetati da odemo na piće.
-Hmmm… ne znam…
-I eto problema.
-Zapravo… vrlo lako je je rešiv.
-Stvarno?
-Da.
-Kako?
-Sto grama slanine u kockicama i da bude prisutan i neće biti problema.
-Sto grama slanine?
-Da. Toliko tačno. U kockama.
-Dobro. I da bude prisutan?
-Da. To je obavezno.
-Nijesam ja neki manijak da ti treba pratnja.
-Ni on i ne misli da si manijak niti da mi bude pratnja, no voli da bude prisutan.
-Hmmmm…
-To smo rešili… Drugi problem?
-Danas putujem.
-E, to je već problem. Kad?
-Kad popijemo piće.
-E, cikoto, nisam rekla da ćemo popiti to piće… samo razmatramo mogućnost.
-To sam i rekao. Otkud znaš oklijen sam?
-Po zavijanju. – nasmejao se na ovo – Kad se vraćaš?
-To ne znam.
-A ideš danas…
-Da, čim popijemo piće.
-Rekoh ti da…
-Puštila bi ranjenog… teško ranjenog čoeka tek tako?
-Da.
-Stvarno si vještica.
-Da.
-Po sata?
-Dobro. Aj ti lijepo dođi da popijemo to piće da te skinem s vrata… pa poteci.
-Kod tebe?
-Da.
-To bi mogao biti problem.
-Što? Zapravo, znam! Nemaš Zverku da te čuve. Ne boj se… ni ja nisam manijak.
S druge strane se zaorio smeh.
-Ne, avetinjo, no nijesam sam. S drugarom sam.
-Što je to problem? Neka dođe i on.

I tako se dogovorismo da svrnu pa didu odavle.

***

Krenuh u kujnu, da smislim šta bih mogla smandrljat. Ne mogah ih vala puštit gladne u bijeli svijet.

I tu nasta panika kad shvatih da nema ljeba.
-KAKO NEMA?!?! – ciknuh. – ŠTA ĆU SAD?

U tom trenutku učinih najpametnije moguće.

Śedoh.

Posle par trenutala mi sinu rešenje. U mojoj glavi nije izgledalo loše. Kako god… s tim imam dve opcije. il ću ubosti i biće kako valja il ću se obrukat. Reših da probam.

Obarih heljdinu testeninu. kad je obarih, nakon stajanja u vodi u kojoj se kuvala procedih je i u nju nacepkag mocarele, pa vratih na ringlu, da se sir otopi.
U kalupe za mafine napravih korpice od dimljene slanine i kad se sir otopio u korpice sam sipala testeninu. Napravih i mali brlj jer ih posuh parmezanom, al’ zbog male količine parmezana i zbog toga što je to samo zbog gostiju, znam da će mi Veliki Hrono oprostiti. Napunjene korpice rknuh u rernu. Sve u svemu… napravih 5 takvih plehova. Uz to sam obarila jaja i napravila podosta sosića od paradajza, bosiljka, peršuna, matovilca i čhilija, zumakanje.

Spremajući to, u pauzama, uspeh da se opravim da ličim na pristojno..

Stigli su malo pre no poslednji pleh beše ispečen.

Zvono na vratima se oglasilo.

Dograbih Zverka i otvorih vrata.

-Dobro jutro. Izvolite.

Uđoše. Ranjenik me pogleda, pa pogleda Zverka, pa opet u mene.

-Zverko?
-Aha.
Nasmešio se i pomazio reponju zaradivši iz momenta 100 bambija.
-Pa, mali… da mi je neko rekao da ću izgubiti od patuljka nasmijao bih mu se u lice. Ovako… mogu samo da ti čestitam. – reče i izvadi smotuljak iz ranca. Kad ga odmota videh da je doneo slaninu.
-Ali…
-Ada, jadna ne bila… ne miješaj se u muške razgovore – reče i dade Zverku parče stekavši u njemu doživotnog prijatelja što je potvrđeno insistiranjem repatog izdajnika da pređe kod njega u naručje.

Shvativši da će ovo rađanje nove ljubavi potrajati pozvah njegovog prijatelja da se maknemo iz hodnika i uđemo. Uveliko smo se upoznali i ćaskali kad nam se ova dvojica slaninara pridružiše.

Bilo su to dva i po prijatna sata ispunjena razgovorom, smehom, mlataranjem repićom, klopom i kafom.

A onda odoše uz obećanje ‘ranjenika’ da će se javljati… čisto da ne brinem i da me ne grize savest. A i da se javljaju kad jopet budu tu.

I tako…

To vam śćedoh reći…

…potvrdilo se da ni đavo nije crn kako se čini i da sve zavisi od ugla gledanja.

Odoh sad da, dok se punjene paprike krčkaju u rerni, surfujem na dasci, a vama želim lepo i nasmejano popodne i veče. I još lepsu i nasmejaniju predstojeću nedelju.

Studio!