Crtice iz svakodnevice

Pokarabašena subota

Krenem ja s posla preko Kalenića, pa na stanicu dvaesšestice, a tamo gužva. Miting, suncetipoljubim. Zbog, u poslednje vreme, pojačane alergije na ljude, rešim da krenem peške. Ko velim… proći će bar dva komata autobusa u međuvremenu i na sledećoj ulazim u prazan bus.

I tako krenem.

Tu na početku Sindelićeve, na ka dole, Maxi pijaca. Ko će odoleti da ne virne. Ja, naravno ne. Uđem, kupim limun jer super moderno je vući limun kroz grad i gužvu. To što imaš velki Maxi ispred zgrade je potpuno nebitna stvar.

I tako krenem preturajući po ruci račun smotan u kuglicu s namerom da ga fijuknem u prvi kontejner. Al’ kontejnera ni u najavi. Već sam počela da se nerviram kad iza nekih kola ugledah crne džakove. Na par koraka od njih, nemam pojma koji me andrak uhvati, ja podigo’ ruku, zamanu’ u maniru Kićanovića i frljuknuh onaj papirić preko kola, pravo ka kontejneru, tačnije ka mestu gde sam, po položaju džakova procenila da je. Bejah vrlo zadovoljna preciznošću mi pošto papirić nestade iza haube, ali…

Huh!

Iza haube gore pomenutih kola poče da se promalja jedna zabezeknuta, nakostrešena i rekla bih vrlo ljuta glava i poče da se diže u vis i u vis i… na oko dva metra se zaustavi. Beše posađena na široka ramena… dalje od kola ne viđo. Ukipih se jednako zabezeknuta ko i on. Gledali smo se par trenutaka tako zabezeknuti i ko zna koliko bi potrajalo to zabezeknuto gledanje da on ne progovori.

-Jesi li ti to mene gađala? – razvuče, rekla bih Podgoričkim akcentom.
-Aha… Jesam te pogodila?

Klimnu potvrdno glavom pokazujući levom rukom ka grudima, malo ispod brade.

-Aoooo… – beše sve sto uspeh reći.
-A što me gađa?

Slegnuh ramenima registrujući u glavi da je levoruk. Znate, informacija da je onaj ko hoće da vas lema levoruk ili desnoruk je jako bitna. Mada, najpametnije što možete učiniti kad naiđete na nekog takvog je da zbrišete glavom bez obzira, ali ja mrzim da trčim i zbog toga sam jako dugo trenirala karate.

-Ličim li ti ja na kantu za smeće?
-Ada, jadan ne bio, šta se rogušiš. A šta uopste čučiš međ tim džakovima iza kola?
-Kojim džakovima? – upita.
-Pogledah bolje i videh da uopste nisu u pitanju crni džakovi, no ogromni rančevi za putovanje. Komata dva. U to on podiže mobilni i okrenu ga ka meni.
-Dogovaram se s drugom đe da se nađemo. Śćeo sam da mu pošaljem poruku.
-Aooo… pa, izvini. Meni se učinilo da su to džakovi, a po logici… đe su džakovi, tu je kontejner. Zato fiknuh onaj račun na tebe.
U to nakostrešena glava prasnu u gromoglasan smeh.
-A dobro ga fiknu. Baš dobro…
-Hvala. Baš sam bila ponosno dok nakostrešen ne iskoči i ne raspameti me.
-Mogu li se nekako iskupit za to raspamećivanje? Jesi li za piće?
-Vrlo rado, ali Zverko me čeka i već kasnim… – rekoh misleći na ručak.
-Šteta… Ima sreće taj Zverko. Baš ima sreće.
-Ali… – htedoh reći ko je Zverko, al se zaustavih – Ma, zna on to.
-Ako zaboravi, a ti ga gađaj nečim. Odma će se priśetit.
-Hoću. – rekoh smejući se.
Pozdravismo se i ja nastavih ka kući smejuljeći se.

Onda dođoh kući i zbućkah krmenadle i smandrljah salatu za ručak i sad, dok pijuckam kafu, razmišljam kako je ovo jedan sasvim smešan dan.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Sve je do ugla gledanja.

(Iz nikad napisanog dnevnika: Pokarabašena subota)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s