09.10.2018.

Da vi rečem…

Kad mi nisu sve ovce na broju, umesto, ko sav normalan svet, da zgrabim slatkiše, ja opletem po ljebu, mafinima (slanim), projama, pitama, pituljicama, testeninama… i posle toga mi bude lakše.

Tako, zadnjih dana, em nema šta me nije udarilo, em ne znam kud bijem. U glavi mi je totalni lom. Aj, sto je lom – to je redovno stanje, no što mi se pride zamantava i zanebesava te nisam svoja nikako.

I jutros, četvrtog dana, reših da pribegnem jednom od oprobanih lekova – testenini. Ovog puta trouglastim pituljčicama.

Ne samo što se na kraju ispostavilo da su ultra lake za spremanje, što je jedino čemu pribegavam, već su me oraspoložile i opravile poprilično.

Al da krenem od početka.

Izbauljah se iz kreveta nekako, pa trk u kuhinju.

U ćasu prvo izmešah mas’ i kiselu vodu.

U tanjiru, pošto sam pravila manju kolicinu, pa mi nije činija trebala, izdrobih fetu i u nju ubrkah kašiku kisele pavlake, da dobijem kremastu, mada ne previše žitku, masu. Moram da kažem da kod ovakvih sirastih pita uvek napravim više fila nego što mi realno treba za u ono što pravim.

Onda dograbih pakovanje gotovih heljdinih kora. Ne znam koliko ih je bilo, ali sam to što imadoh cepkala na trake, po prevojima kako su pakovane. I to je najteži deo posla.

Uzeh traku, namazah je mešavinom masti i vode, pa poklopih drugom trakom koju, takođe premazag mešavinom ulja i vode. Na kraj gornje kore stavih fil po dužoni od oko 5 cm, al tako da ne dodiruje ivice. Onda kremuh da savijam trougliće i ređam ih u dobro zamašćen pleh.

Kad sam napravila potreban beoj trouglića u preostali fil ubrkah jaje. Ne, ne mutim ga odvojeno, pa dodajem umućen u fil lagano mešajući. Nisam ja tolko fina, no ga direkt rknuh unutra pa ga izbrkah zajedno sa filom dok se masa nije ujednačila, a onda tom masom obilato premazah trougliće da se fino cedi s njih i bude sočno.

Kad to završih rknuh pleh u dobro zagrejanu rernu, na 220 stepeni. Na toj temperaturi su se pekli 15 minuta, a onda smanjih na 200 stepeni i ostavih da se peku još 10ak min.

Za to vreme, dok su se pitulčice pekle, u činijicu odvadih grčkog jogurta, jer kad koplikujem ja ne komplikujem na note, no dibidus komplikujem. U jogurt dodadoh svežeg peršuna i mirođije, italijansku mešavinu začina, pogolemo čilija, toliko da se izmešan sos zarozio, malo maslinovog ulja i par kapi limuna. Na kraju, u to surduknuh narendan, posoljen i oceđen krastavac i sve dobro izbrkah.

U to i pituljčice bejahu gotove i ja śedoh i… ubih se ko zec. I sad mi je mnogo bolje.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Pituljčice su najbolji lek protiv zamantavanja, zanebesavanja i skolomotavanja.

Odoh sada… a vama želim lep i nasmejan dan.

Studio!