06.10.2018.

Da vi rečem…

…ima tako tih nekih dešavanja koja vas okrenu za 180 stepeni pa kazete ‘Od danas okrećem novi list’. I okrenete ga. Postavite granice koje su zaečaćene. Podignete zid da ono od pre ne mož dizađe. I od tog trenutka više niste kakvi ste bili. Ne radite ono što ste radili. Ne mislite kako ste mislili. Čak i ne volite ono što ste voleli. Vremenom se na to naviknete i postane vaše. Čak i zaboravite na ono od pre… il ga se retko setite.

Ali…

Ali uvek ima to ‘ali’ što sreću pokvari.

Recimo…

Iskoči neko od iz onomad i zablentavi vas. I vrati sećanja kojih ste se odrekli, koja ste uspešno zatarabili i gurnuli negde daleko. I posle toga ostanete potpuno zbunjeni jer su se granice isoremećuvavale, zid se urušio, ono iz onomad se iskobeljalo i nagrnulo pas izmešalo sa onim od sad. I shvatite u trenutku šta je haos u svoj svojoj veličini… širini, visini, dužini i dubini.

I…

…posle prvog šoka vam bude lepo. Al i dalje poprilično sluđeno jer nemate pojma kako i šta dalje.

I onda vam sine ideja…

…okreni novi list.

Al nisam to śćela da vi rečem.

Sinoć, sasvim slučajno, naleteh na starog znanca. Ne zna se koja se više obradovala susretu, pa nakon prve eforije nasta tajac.. Znate ono… sve bi rekli, a ne znate odakle da počnete ni da l da baš sve kažete i ako ne, onda šta da… I samo stojite i gledate se ko dva debila, a vreme se rasteže ko Čunga Lunga.

U jednom trenutku se opasuljih.

-Stvarno smo retardi
-Jesmo.
-I šta ćemo sad?
-Ne znam.
-Hmmm… imaš fb?
-Ne.
-Instagram?
-Ne.
-Ti ne postojiš!
-Postojim… al u paralelnom univerzumu od tog.
-Znaš li gde živim?
-Na istom mestu?
-Da.
-Dođi sutra.
-Ne mogu… radim.
-Pre, popodne?
-Od jedanaest.
-Dođi u osam ujutru.
-UJUTRU?!?
-Da, što?
-Ti ne radiš… zar nećeš spavati?
-Ustajem u pet…
-Oduvek naopaka.
Slegnuh ramenima.
-Dođeš, ispričamo se uz limunadu, doručkujemo, popijemo kafu i izbacim te pod izgovorom ‘baš mi je žao… al sad mrš… moraš na posao, baš mie žao… oh, to sam već rekla….“. Ti odeš, a ja tvoj odlazak proslavim vatrometom. Sve kulturiška, da se ne ne dosetiš.
Nasmejala se.
-Nikad mi neće pasti na pamet da si me se rešila, zapravo. Čak će mi biti žao što sam morala ići tako brzo, bem ti posao.
-To ti kažem. Bolje kad moraš na posao jer zamisli da si postala neki smor u međuvremenu, a ja moram s tobom da sedim duže od dva sata jer imaš vremena. Pa roknula bih se.
-U pravu si. Dolazim u osam. Šta da ponesem? Burek? Nešto drugo?
-Ništa.
-Pa rekla si da ćemo doručkovati.
-Jesam. Ja ću našto spremiti.
–Aaaaaaaaaaaaaahahahahahahaha… dobar vic. Stvarno, daj da uzmem nešto, da ti ne izlaziš ujutru.
-Neću izlaziti. Spremiću nešto.
-Ti da spremiš? Pa ti ne umeš ni šporet da upališ i nikad nećeš umeti!
-Imam aparat za kokoce. Rkneš kukuruz u njrga i dok kažeš ‘knedle sa šljivama’ eto pune ćase.
-Da doručkujemo kokice?
-Šta fali? Dijetalne su. Mogu da otopim malo putera i prelijem ih. To je vr’.
-Dobro… dolazim.

***

Došla je. I istandarale smo se o svemu o svačemu. I zabezeknula se kad je shvatila da umem da uključim šporet. A tek time što znam i čemu služi i kako se koristi… Kanda joj je ta ideja pravo osveženje.

O baš mi je drago što smo se srele. I što je došla. Njenom poslovno koncipiranom mozgu koji fercera 300 na sat su pale kojekakve ideje na pamet tako da ćemo se za par dana videti i poslovno… a i privatno.

Eto…

…to vam śćedoh reći.

Nikad ne znaš šta te može sačekati iza ćoška. Nikad… dok iza istog ne zađeš.

Sad ojdoh. Želim vam lep i nasmejan vikend. Nemojte ga olako protraćiti. Uživajte!

Studio!