Pregovori i Kompromisi

-Mogli bi u parkić. – rekao je onako nehajno.
-Mogli bi… – rekoh.
Ustadoh da se spremam. Hulahopke, soknice, potkošulja, bluza debela, košulja debela. Da nisam nešto zaboravila, pitala sam se.
-Sašo…
-Oj?
-Gde se spremaš?
-Pa u parkić.
-Koji?
-Pa, naš. Koji drugi?
-Dobro.
-Što pitaš?
-Koliko si se natrontala uplaših se da idemo u Sibir.
-Mrš! Dođi da te obučem. – rekoh vadeći skafander iz jedne od njegovih fioka.
-Šta to radiš?
-Ne glupiraj se. Dođi da te obučem.
-A, ne, ne ne!!!
-Moraš se obući. Napolju je ledeno.
-Ako će tebe da gledaju ko da si pala s Marsa, mene vala neće. Jedino na šta pristajem je prsluk.
-Skafander.
-Džemper.
-Jakna.
-Al tanka. Koledžica. Na perjanu ne pomišljaj il ću do zore kukati ko da me deres.
-Ćebic il nećeš njušku promoliti iz kuće, do kasnog proleća.
-Mnogo si, bre naporna.
-I bez zvocanja. Moraš da se praviš da si BAS TU JAKNU ŽELEO OBUĆI.
-Tiranin si.
-Jesam.
-Dobro, daj ćebic.
Obukoh ga i on se zalepi za vrata.
-Čekaj.
-Šta?
-Da uzmem jaknu.
-O, Bože… ako te neko pita reci mu da se ne poznajemo, da me samo čuvas dok mi se gazda, koji je normalan i po zimi, ne vrati.
-Mrš!!!