S kučetom, bez mačeta

-Zverko, ja sad moram na posao. – doviknuh.
Tajac.
-Zverko… idem…
Tišina.
Krenuh u potragu. Možda bih ga i omašila da sat i po ranije zategnut krevet sada nije bio razbucan. Priđoh mu.
-Pogani, rekoh da idem.
-Baš me briga! – začu se od ispod jorgana.
-Nećeš da me ispratiš?
-Rekoh ti da me baš briga!
-Ljut si…
-Jesam!
-Šta sam sad zabrljala?
-Šta si zabrljala? ŠTA SI ZABRLJALA?!?
-Stvarno ne znam…
-Dobro… ja ću ti reći… NATERALA SI ME DA IZAĐEM NA TOLIKO HLADNO DA MI SE KOSTI TRESU I ŠKLJOCAJU!
-Pa… moraš da izađeš… znaš da ja posle moram ići.
-Ne moram… trpeću.
-A ako i popodne bude hladno?
-Trpeću do sutra…
-Znaš da ide zima i da će biti sve hladnije?
-Trpeću!
-Dokle misliš da možeš trpeti?
-Do kad zima ode!
-To je tek na proleće…
-Onda do proleća!
-A do kad ćeš biti ljut?
-Do proleća.
-Dobro…
-Šta?
-Dobro si mi rekao… mislila sam da ti u povratku kupim grkljane i žilice, al pošto si tako strašno ljut sačekaću do proleća, pa ću ti ih kupiti na proleće… kad se odljutiš.
-Dimljene grkljane?
-Da…
-I dimljene žile?
-Da, to sam mislila, al sad ništa…
-Čekaj…
-Šta?
-Ideš sad napolje, na hladnoću opet?
-Da… na posao…
-Dobro… čekaj da se izvučem, zagrlim te pre polaska i ispratim te… ne mogu te pustiti da tek tako odeš na onu grozu ko bez kučeta i mačeta da si…
-Hoćeš da me ispratiš?
-Naravno… ne mogu te tek tako pustiti da ideš… – reče i poče da se izvlaci u rikverc.