Da vi rečem…
…najgora sam od sve dece. I nikad neću skinuti još ova 4,3 kg do prvog, potencijalno krajnjeg, cilja. A zašto sam najgora i zašto neću? Zato što sam poguzija i volim da jedem i što jedem brate.
Naime…
Još se ne dovedoh u red od odmora iako je proslo od njega mesec dana. I dalje ujutru ne funkcionisem, batrgam se dustanem, sudaram se sa svim i svačim po kući, Zverko je naučio da eskivira ta moja dolaženja sebi – verujem da se oseća kao glavni junak neke video igrice u svoj toj eskivaži. Iz tog razloga ja dorucak i ručak spremim uveče, a po kući su taktički.polepljene ceduljice ‘“Ni po cenu života se ne vraćaj u krevet! Mrš na posao! Ne zaboravi klopu! KRENI VEĆ JEDNOM – KASNIŠ!“ Naravno da ne kasnim, ali mom uspavanom mozgu, koji još ne funkcioniše u to vreme, to su dobri podsticaji da se ubrzam. Na sat naravno ne gledam jer na papiru piše šta mi je činiti. Pardon, na papirima. Tako sam u nedelju za malo otišla na posao. Sprečilo me je samo to što su stanica i bus bili prazni. Pa mi je majstor rekao da je nedelja i ja sam se vrnula u krevet. Bilo je to najranije bacanje smeća u nedelju ujutru, u istoriji istog.
Al nisam to śćela da vi rečem.
Naime, sinoć sam bila preumorna da spakujem klopu za danas, pa sam to ostavila za jutros. A jutros – šok. Iz momenta se razbudih. Sve što spremih za ovu nedelju pojedosmo, đavo nas pojeo. Ostalo je knap za danas i… toe to. A za sutra i prekosutra – cvrc!
Zato ja danas dođoh s posla, pa zavrnuh rukave… te zgotovih rebarca za ručak i trougliće za doručak. Dok sam menjala plehove napravih i potaž od karfiola za danas i sutra za večeru i nekako se iskobeljah iz problema.
Eto zasto pravim onolke ljebove i ‘ranu. Zato što smo alavi do zla Boga. Eto zašto.
Eto…
…to vam śćedoh reći.
Sad odoh. A vama želim lepo i nasmejano veče.
Srdačan pozdrav od alavih.
Studio!
Princeza Chilly 