Da vi rečem…
…još koju o ratu s večerama.
Ja sam od onih koji nisu skloni šopingu… osim ako ne zalutaju u prodavnice umetnickog i hobi materijala. Tu mere nemam.
Od skoro su se ovima pridružile i prodavnice s kuhinjskim (ne)potrebštinama i ‘ranom.
U skladu s tim novootkrivenim interesovanjima pre neki dan mi pažnju pavuče ojekat s prehrambenom robom u koji ranije nisam ulazila, pa pošto nisam žurila reko… daj da virnem.
A unutra…
…redovi rafova i na njima koječega čemu moja restrikcija ne da ni da priđem, a kamoli da pomirišem ili, ne daj Bože, izedem.
Krenem ja međ’ te rafove, lagano…
…niš ne pipam, samo s distance gledam. Jer… ako pipnem – uzeću ga, ako uzmem – poješću. Dakle, samo gledam i frkćem. Za pola nemam pojma šta je. A većina – primamljiva. Lepo čujem s onih rafova „Sašo… o Sašoooo…’. Al’ tu Saša tvrda strca bila, pozivima ona j’ odolela.
Na nekoj od rashladnih polica s povrćem stoje kesice. Reko’… povrće smem. Da zvirnem štae to…
A u kesicama – suve pečurke.
Svi znaju da ja nisam ljubitelj pečuraka. Osim ako nisu šampinjoni dinstani s lukom, pa u njih rknuta pavlaka na kraju. Dosta pavlake. Toga bih nogla pojesti tonu. S tostiranim ljebom. Druge pečurke nisam nikad ni probala Uzmem kesicu jednih – vrganj… Za to sam čula. Ubacim u korpu. Sledeću – bukovača. I za to sam čula. Ubacim u korpu. Za sledeće nisam čula i numem vam reći koje su – ostavim ih.
Dodem kući… rasporedim bakaluk, śednem. I skontam da nemam pojma šta bih sa sušenim pečurkama. Da čak ne znam ni kako bi ih spremila jer mi kroz ono kesče liči da su tvrde ko kamen.
Konsultujem svoj dvonožni gastronomski it. google Cocco i saznam svašta nesto, pa spakujem to u moždane foldere za neku priliku.
Danas dođem s posla.
Sve super… u nekom trenutku shvatim da glavu uspravno ne mogu da držim… bukvalno. Ni da oči ne mogu da držim otvorene. Nekako ustadoh, smogoh snage da sadržaj kesice s vrgnjima operem i potopim u vodu, a zatim se oteturah do sobe i zakrevetih se, što radim jako retko u popodnevnim časovima. Mislim da ni glavu nisam spustila, a već sam spavala snom pravednika.
Kad otvorih oči shvatih iz 5og min dae 6. Skočih ko oparena da stignem da zgotovim večeru.
Isprah one pečurke koje su u međuvremenu omekšale, iseckah ih i sa lukom izdinstah. Onda nalih vodom dodah začine i so. Kad, iz mog veličanstvenomg neznanja i neiskustva, zaključih da bi moglo biti gotovo, sklonih s vatre, izvrših napad štapnim mikserom na sadržaj u šerpici i istu vratih još malo na vatru.
I da vam kažem.
Probala sam krajnje oprezno, spremna da sve surduknem u đubre. I 100% uverena da ću to i učiniti. Na moje veliko iznenađenje, bilo je jako ukusno… samo mi je falila pavlaka… tako zabeležih u glavi da ovo jednom probam za ručak, uz dodatak pavlake, ako ikada izađem iz restrikcije i pređem na vanrestrikciju. Pošto pavlaka večeras nije dolazila u obzir, a falilo je nešto… ja u svoj potaž dodah par kapi limuna i malo maslinovog ulja i posuh s malo seckanoh peršuna i… ubih se ko zec.
Eto…
…to vam śćedoh reći.
Možda ovo bude korisno nekom za neku večeru… il ručak… čak i vanrestriktivcima uz malo pavlake.
Sad odoh jer se sudovi neće sami oprati, a ni klopa za sutra spakovati.
Lepo veče vam želim, dobri moji.
Studio!
Princeza Chilly 