Da vi rečem...

15.09.2018.

Da vi rečem…

…mada to već x puta rekoh…. numem vam ja nešto kuvati.

Msm…

…kuvam ja, spremam… što bi rekli – batrgam se po kuhinji. Gladna nisam, što se vidi po meni, i ono što spremim, kažu ljudi koji su probali, ukusno je. No, to ipak ne znači dumem.

Naime…

…numem nikad da kažem kako se nešto sprema. Numem jer rknem ovoga, onoga, dodajem po nahođenju, sunem onoga više, onoga manje, pa dodam još il’ ne dodam. I tako u krug dok ne potrefim. A obično potrefim. I ćorava koka ubode zrno, ja da vi rečem. Tolko umem… al recept da vam dam… 200 gr, 150 gr, 20 grama – to numem jer ne merim. Čak sam i vagu kupila, al mi je smorno akati se s njom. Prvi krug bih mozda i odmerila, al posle tog prvog ja još 1000 puta dodam istu stvar – e to ne mogu meriti. I tako ode recopis u đavola. Zato uopšte ne vadim vagu. Zato mi isto jelo nikad nije sledeći put ko prethodni put što je bilo.

I sve što spremam je najjednostavnije moguće, bez suvisnih pokreta, muljanja, ulupavanja… ‘prvo ulupaš ovo pa pazljivo dodaš ono, pa u to, nežno da to sto si napravio ne pokvariš, mravljim pokretom pazljivo dodaš…’ Ma, beži bre! Sve što ne možeš oma da rkneš tugederično ja preskačem u troskoku. Ne pravim il’ sve srokam zajedno, pa šta mu Bog i sreća junačka daju. I obicno ispadne ukusno.

Onda serviranje.

Složi ovo, nacifraj ono, iscinculiraj ovde, nakinđuri tamo, fataj svetlo odovud, ćušni ga onotud… Mdaaaaj… ja ti za to živaca nemam. Moje serviranje se svodi na ‘fikni ga, ako može i s po metra razdaljine, samo naciljaj dobro i pazi da potrefiš tanjir da ne bi posle morala da ribaš. Eventualno zagrabim nekih naseckanih travki pa pospem po tom fiknutom… i to samo ako sam baš… ali BAŠ dobre volje.

E, sad…

…ja vrlo dobro znam šta hoću i šta neću i šta mogu il ne mogu. I shodno tome ja slušam one koji znaju i hoće i shodno tome šta mogu i hoću slušam.

Jedna od mojih ‘mogu i hoću’ zvezdica je i Coccolina. Jedini problem s njom je što njoj ništa što je meni babarogasto nije teško i babarogasto i što ona to hop hop i završi… bilo da pravi aromatizovan puter il’ da suši meso u svojoj kuhinji – za nju je to očas posla. E, meni nije!

Al ima nekih stvari koje su očas posla…

Sinoć nešto pričamo…

Sad, kako od ‘Laze’ dođosmo do ‘rane ne bi znala da vi rečem, al dođosmo… i ubaci mi žena u glavu aromatizovan puter. Dok smo pričale ja ga i napravih.

Puter pustiš domekša na sobnoj temperaturi, u njega rkneš so od pomorandže (ja ga imam jer mi je ona donela) i čilija, izbrkaš, o’ladiš i kad dođe vreme doručku ti ga koristiš.

Kako je mirisao kad ga napravih.

Vascijelu noć sam sanjala kako šetam kroz drvorede pomorandži..

Jutros, čim otvorih oči, dipih, dovedoh se u dnevno izdanje i trk u kujnu.

Nasekoh ljeb koji juče ispekoh, rknuh ga u toster, dograbih puter, pa obilato namazah po vrućem ljebu, pa preko fiknuh suvi vrat i… kakvo aranžiranje i dekorisanje, kakvi bakrači… ubih se ko zec i ništa mi falilo nije.

A da vam rečem još nešto…

Iako pojedoh sila jada, mogla sam još… iako sam sita.

Eto…

…śćedoh vam reći samo to da ja numem da kuvam. I poželeti lep vikend, dobri moji.

Studio!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s