Da vi rečem...

27.08.2018.

Da vi rečem…

…ne znam kud bijem, a ne zna ni Zverko.

Probudim se jutros, ko i uvek, u pet. Nekako se izbauljam iz kreveta nakon po sata, izađem sa Zverkom koliko je minimalno moguće i vratismo se kući brže bolje… ne zna se ko je hitriji bio. Da sam imala posla – imala sam. Da nisam bila ni za šta – nisam. Tako se ja vrnuh u krevet na po sata i probudim se u 9… ni znam gde sam, nit što sam, nit ko sam. Jopet se nateram da ustanem. Ko velim… razbudiće me topla voda s limunom. Naijem se kako skoro nisam… džabe. Reko… dobar, jak doručak će me vratiti k sebi.

Ubijem dva jaja, umutim ih viljuškom jer Maksu nijesam onakva śćela raspamećivati dan, dodam BRDO čilija, italijansku mešavinu začina i so… lepo to ubrkam viljuškom, a preko rknem ručno narendan kačkavalj, pa sve surduknem na vrelu mas’ koja je cvrčala u tiganju. Kad završih sasuh kajganu u tanjir, zareškah ljeb u onom tiganju. U tanjir dodah kulena i ajvara. A šta bi se zimi, no ajvar, jelo?!? (#vanrestrikcija)

Jedem ja ono… jede ono mene. Jede i Zverko…

Završismo, odoh do sobe da sredim krevet. Ja tamo…

Krevet me zove… zove nežnim glasom… ja hop u njega…

Kad mi sat, navijen u po 11 jer sam imala nekog posla, zazvrnda… umalo se ne zakačih noktima za plafon. I tu… jer kasnim… nasta jurnjava. Tri puta se sudarih sa sobom na vratima.

Otišla, završila šta imam, ošišala se jer kažu da se posle frizera lepo osećaš, vratila se grđa no što sam bila pre odlaska.

Odbijala sam da se mrdnem iz trpezarije jer sam se plašila da ne naletim na neki krevet, pa jopet da se zakucam ko ekser.

U neko doba reših da napravim nesto za ručak. Musakica bi baš fino legla.

Ustanem…

…otvorim frižider.

Iskreno…

…kako sam videla na jednoj polici dve mrljice i da se malo leda nakupilo na zadnjem zidu – ne znam, pošto jedva videh i frižider i vrata. Al zato mi ne beše mrsko da povadim sve iz frižidera i iz gornje komore zamrzivača, da isključim frižider i da ga otopim i oribam, da pobacam neke teglice, kore i još neku zaostalu sitnuriju…

Kad sve završih, beše kasno za musaku, pa ispržih neko meso i napravih salatu od paradajza i nane.

Pristavih kafu i dok sam prala sudove, a kafa se kuvala, shvatih da ništa nisam uslikala.

Zato sad sedoh da, ko čovek, popijem kafu. Prvu. Nju sam uslikala.

Eto…

…samo vam śćedoh reći da mi skoro ne osvanu ovako šugav dan.

Sad odoh da smislim šta bih mogla u trpezariji raditi jer ako uđem u neku sobu biće – ćao, zdrao.

A vama želim lepo popodne i još lepše veče.

Studio!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s