Da vi rečem...

13.06.2018.

Priča za laku noć.

Da vi rečem…

Ako je verovati legandama…

Bila jednom jedna Saša koja nije umela da kuva, ali je zato umela da jede za zlatnu medalju.

Ta Saša je imala drugaricu Cocco koja je umela da kuva i stalno je pravila zazubice kojekakvim đakonijama Saši.

Elem…

Jedne večeri, skoro na sredini juna meseca. Vide Sasha Kokolinin recopis za bruskete sa slaninom sapunjarom, a ceo svet zna da Saša najmnogo voli slaninu i da joj je slanina najdraži začin. I da je grozomorno slaba na dobre priče, a uz recopis je išla fenomenalna priča o Kokolininom dedi ‘talijanu. A Saša najmnogo voli ‘talijane. Al’ da se vratimo na priču…

Ne bude tu Saša sentimentalna, te gurnu Kokolinu na blok do septembra, ali avaj! Priča joj nije izlazila iz glave, a slika brusketa je izluđivala.

Jedva je dočekala jutro da napravi bruskete. Ali Saša ne bi bila Saša da sve ne iznaopačkava, pa je tako iznaopačkavala i Kokolinin recopis.

Na sabajle je fiknula tri parčeta ljeba na vreo tiganj. Obrtala ih je, okretala i pri svakom okretanju je na gore izvrnutu stranu premazivala mešavinom maslinovog ulja i belog luka. Beli luk je jako volela, ali ga skoro uopste nije koristila jer joj je užasno smetao. Ovog puta je rešila da rizikuje. Uredno je obrtala kriške i mackala ih obilato gore pomenutom mešavinom. Kad bila zadovoljna nivoom spaljenosti ljeba surduknula ga je na tanjir.

Onda je iz reene izvadila smotuljak folije u kojoj je bio izmrvljen sir sa začinima i maslinovim ula pa ga je, polu spaljenog, rasporedila po ljebu.

Kad je to završila preko sira je posula blago ureškanu slaninu koja se ureškavala dok se ona batrgala sa sirom.

Onda je sela i ubila se ko zec.

Onda je imala mesta u busu… sedela je sama na dva sedošta dok su joj se saputnici gurali ko sardine u konzervi na sabajle.

Takođe je sve to pribeležila u tefterče, u odeljku ‘sve blagodeti belog luka’… u slučaju da joj duša zaište komforniju vožnju u busu. A i na poslu, pošto joj niko nije prišao tog dana.

Bio je to jedan sasvim lep i srećan dan, što je pripisala brusketima.

Ipak…

…tog dana je stigla i najavljena oluja. Grmelo je i sevalo u Bgd.u, al’ se izokrenu na ‘tresla se gora – rodio se miš’… dva puta besni oblašci isprskaše vreo beton i… ništa. Dakle… još jedna sreća.

Ali loše u tom dannu beše to sto kad śćede dokači fotku brusketa uz post na fb, shvati, O, UŽASA!… da je u svoj svojoj alavasti zaboravila duslika bruskete. Zato je brže bolje zgurala pitu, d’ima šta duslika, da ne pusti ćosav (bez slike) post. Te i tu neprijatnost okrenu na dobro jer je sebi obezbedila doručak.

O piti vam neću pričati jer bi to bila izmišljotina pošto se, i vraPci na grani to znaju, pita jede ujutru. A da bi se do pite došlo treba proći noć.

Dakle…

…o piti neki drugi put.

Eto…

…to vam śćedoh reći i sad odoh da obrnemo Zverko i ja jedan krug po kraju, pa u krevet.

A vama želim lepo veče i još lepše snove.

Studio!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s