Prisećanja

-Jao, dosado… vidi šta sam našla!
-Šta?
-Tvoju fotku kad si bio bebac.
-Da vidim…
Pokazah mu…
-Nemoj ovo nikome da pokazuješ!
-Što?
-Vidi kakav sam kilavac bio… Stvarno, Saša, ko je mogao tada reći da ću izrasti u ovakvog dasu?
-Pa… s egom ne kuburiš, to je sigurno.
-Neću da se svađam…
-Zverko… a da li se sećaš tog dana?
-Kog?
-Tog kad si došao…
-Kako da se ne sećam? Bili smo u onom rasturenom dvorištu. I vas dve ste došle… ona se igrala sa mnom, a ti si stajala sa strane i ljutito pričala sa onom ženom… samo bi me ponekad pogledala i nasmešila se. Baš si me iznervirala što me ne maziš. Hteo sam da je plava seka moj čovek, a ne ti…
-Sneža…
-Da… al’ tad je nisam znao pa je bila plava seka. Ti si mi baš bila stroga…
-Pa, kad su kreteni…
-Pa, dobro… jesu… al’ ja to nisam znao tad. Bio sam mali.
-Znači… nisi me zavoleo odmah, k’o ja tebe.
-Nisam… al’ sam te zavoleo odmah kad smo izašli odande i ušli u kola.
-Kako to?
-Pa… shvatio sam da nisi odmah skočila da me gnjaviš… to bi me, verovatno uplašilo… nego si pustila da ja dođem kad budem spreman. I došao sam… i ti si me mazila, a ja sam zaspao, a ti nisi prestajala da me češkaš… toliko sam se opustio da sam zaboravio da se plašim jer više nema mame i tate da sam se preturio na leđa da me češkaš po stomaku.
-I hrkao si ko traktorče…
-Ne znam… al’ znam da sam razmišljao da bi bilo dobro da ne prestaneš da me češkaš pa da moram da ti odmah, prvog dana, objašnjavam koje su tvoje dužnosti od tad pa na ubuduće. Sva sreća pa si sama shvatila te te moram tek ponekad opominjati…
-Moje dužnosti?
-Da…
-Kakve dužnosti?
-Da budem srećan.
-Aha… a šta je s tim da ja budem srećna.
-Svakako… i tome trebaš da se povetiš… ako ti ostane vremena.
-Mrš!