Da vi rečem...

11.04.2018.

Dobro veče svima,
Ja sam Saša i imam nešto da vi rečem.

Od onih sam što umeju da zbrljozgaju sve, dok kažeš knedle sa šljivama, a zatim i da se, kad mi se pritisak koji je đipio zbog brljotine koju sam napravila, nekako iz svega iskobeljam i okrenem brljotinu na ok, sasvim dobro, pa čak i super.

Elem…

U nedelju sam napravila jedan od mojih šacimetrijskih hlebova sastavljenih iz smuljanog ražanog brašna, mekog speltinog brasna, praška za pecivo, susama, soli, ulja i vode. Kao što rekoh, sve sastojke sam zbuljala u subotu uveče, u testo srednje mekoće, čak i mekše no što se pod srednjom mekoćom podrazumeva, pokrila folijom i zaboravila ga do ujutru. Ujutru sam testo preručila u plehče, plehče rknula u vrelu rernu i ispekla hlebče koje je bilo mekušno i ukusno i mirišljavo. Baš. I veliko. Taman za 4-5 dana, možda i dan više, po slobodnoj proceni jerbo nisam baš nešno ješna zadnjih dana, a zamesila sam i finu količinu.

I tim hlebom sam se sladila do jutros. Nedelja, ponedeljak, utorak… hleb lep, mek i ukusan. Uživancija. Ma, samog da ga jedem.

Jutros…

Izvučem hleb iz torbe u kojoj ga držim, a on… ko kamen. Ma, kamen je za njega mek ko pamuk. Uhvatih se za glavu od muke shvativši da ga juče nisam fino umotala u krpče.

Sedoh da smislim šta bih mogla jer hleb nisam imala, a ni vremena da pravim sad nešto. I onda se odlučih za… poparu.

Moj kameni ljeb se nije mogao seći te sam se dovijala kako bih ga iskid… izlomila. Na kraju sam uspela, a taj poduhvat sam smestila u praznu fasciklu s nazivom ‘Moji treninzi’. U šerpu sam sipala vodu, dodala kocku maslaca i so i pustila da sve provri. Kad je provrilo dodala sam malčice pavlake za kuvanje. Dobro, možda ne baš malkice, al ne ni puno. Časna reč. Kad je jopet pustilo ključ u tu mešavinu surduknuh iskomadan ljeb, smanjih temperaturu i ostavih da krčka uz povremeno mešanje. Kako je nivo tecnosti opadao i mešanje je učestalo. Na po puta do gotovog ubacih izdrobljen sir. Mešala sam da se sav sir otopi i da se sve se lepo sjedini. Onda sam shvatila da mi nesto fali. Iz zamrzivača sam izvadila kajmak. Nekako odvojih deo i spustih u moj ‘koznanaštaćedaispadne’ doručak. Kad se istopio i kad sam sve lepo sjedinila presudih – gotovo je.

Ne moram vam reći da sam jako oprezno probala bućkuriš od kamena. I oma sam se oduševila. Bilo je kremasto i jako ukusno, a bila sam spremna da sve sručim u smeće i kupim proju u Hleb i kifle. Bez kupovine, doručkovah ko msli car. I ostalo mi je za sutra. Kremasta struktura će mi pomoći da ga lepo zapečem i tako zagrejem, a da ne bude suvo. Već sam smislila da unutra ubacim i malo suhomesnatog – domaću kobasicu koju mi je poslala mama od druga.

I tako…

Od zbrljozgavanja do super doručka za dva dana u po sata.

Čiča miča i gotova priča.

Eto…

…to sam śćela da vi rečem i da vam poželim lepo veče, dobri moji.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s