Crtice iz svakodnevice

Sećam se…

Ima tome dosta…

Počela ja da radim. Tu behu još po jedna Bosanka, Sosa, Čačanka i Beograđanka. Svaki dan se kod nas pevalo. Pesma se samo orila. Narodna.

Ja u čudu.

Mladost ludost… da su pevale nesto od Metalike, Gansa, Mejdena… verovatno bih i ja pevala. Ovako… ćutim i slušam. Nešto prepoznajem odnekle. Uglavnom ne. Al kad Bosanka pusti glas… počne mi noga u martinkama sama tupkati po podu. Meseci su prolazili u pesmi.

Lepo beše to vreme.

I onda se desilo da sam se obrela u kafani.

Muzika živa. Meni sve vreme u glavi melodija jedne od pesama koju su moje devojke rado pevale, a meni se jako dopadalo kako to zvuči. I sad bih ja naručila pesmu, al… CVRC! Melodiju sam zapamtila, al stih ni jedan ne zapamtih.

Dozvaše ovi moji muziku. Krenuše naručivanja. Niko dutrefi moju pesmu.

-Hoćeš li naručiti nešto?

-Bih ja…

-Šta?

-Ne znam kako se zove.

-Momak… – pozva pevača. – Cura bi naručila pesmu al ne zna kako se zove.

-Nema peoblema. Recite neku strofu…

-Ne znam ni jednu.

-Stih?

-Ovaj… ne znam…

Već mi je postalo neprijatno. Cela kafana gleda u nas, sa sve orkestrom.

-Melodiju?

E, sad… melodiju znam, al me sramota da hamćem dok svi gledaju u mene.

-Ovaj… ne ide mi… al znam o čemu se radi.

-Može i tako.

-Ovaj… on posao sa ovcom… – počeh.

Lepo vidim svi naćuljili uši i slušaju, živ me sram pojeo.

-I?

-Krenuli na vodu. I sve devojke stajale pored kapije. A ta njegova… u nju je bio zaljubljen, mislim, stajala je na terasi.

U kafani, garantujem, nikad nije bilo glasnije tišine no tad. Ni u jednoj, dodala bih.

-Ne znam… – reče zbunjeno pevač, a onda se okrenu ka ovima svojima – Zna li neko?

Svi su odmahivali glavama.

-Zna li neko? – obrati se pevač gostima.

Niko znao nije.

-Šta je dalje bilo? – upita me.

-Pa, nista… On njoj dobar dan… ona njemu isto. Dogovoriše se da se uveče vide. – već sam počela da zamuckujem.

-I? Šta je bilo?!?

-Ništa.

-Kako bre ništa?

-Lepo… ništa. On nije došao, seljak, te večeri.

-Nije?

-Jok..

-Kreten.

-Vala baš! Al nije to sve.

-Šta je još bilo?

-Kad je otišao sutra kod nje… ona se za drugog udala.

-Daj, ta pesma ne postoji!

-Postoji! Moje koleginice je pevaju.

-Nešto si ti pomešala…

-Postoji! – začu se s druge strane kafane.

Istog trenutka sve oči pogledaše na tamo.

-Eto! Kako se zove? – upitah

-Kad ja pođoh…

-Ijaoj! – tresnu se pevač po čelu – To, lutko!

I pesma poče…

Kad ja pođoh…

2 мишљења на „Sećam se…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s