Da vi rečem...

01.04.2018.

Da vi rečem…

Danas se kosmos poigrao sa mnom baš nako… prvoaprilski.

Prvobitan Plan mi je bio da danas ne ustajem iz kreveta, sem da Zverka izvedem po potrebi. Lep Plan. Divan Plan. Neispunjiv Plan.

Neispunjiv jer…

Ne sećam se da sam ikada samo ležala, bez da nešto radim i napravim vascijeli dan. Uz to, nedelja je. Valja spremiti, skuvati nešto za sledeću nedelju,spremiti stvari, uraditi nešto što se ne može odlagati…

Onda sinoć rekoh sebi… Dobro, ne možeš baš da ne ustaješ, al možeš da spavaš do podne. Recimo.

I s tom idejom se zanesvestih negde oko dva po ponoći.

Probudili su me blagi udarci po nosu i obrazima. Mumlala sam, bunila se, ali oni nisu prestajali. Na jedvite jade oči otvorih i sretoh se nos u njušku sa Zverkom. Džabe meni moja ideja da spavam do podne kad Zverko ima jasnu Ideju da u pet ujutru treba da se izađe. Iskobeljah se iz kreveta, navukoh jaknu preko pidžame, skupih, koliko je to bilo moguće jerbo sam legla sa mokrom kosom noćas, kosu u rep i uputih se napolje. Na ulasku u lift se susretoh sa nekom spodobom. Raspametih se na tren, a onda shvatih da sam to ja. U ogledalu. Sva sreća da imam normalan komšiluk i  koji u to doba, ko svi normalni ljudi, spava.

Kiša je rominjala, mi brže bolje nazad …

Kod kuće, duša mi spava, al san na oči – JOK! Prevrtala sam, okretala se tumbala se, brojala ovce, miševe, bubašvabe, pretila, psovala i, na kraju, ustala.

Doručak – Nisam imala.

Hleb – nisam imala.

Dan – totalni fijasko od samog početka.

Uzmem, zamesim hleb, sednem da radim što moram, posle skoro tri sata shvatih da mora da se jede jer mi se pije kafa. Pogledam na sat – devet i deset. Jaoj, meni! Neće se ispšeći. Đipim, da domesim hleb i shvatim da nisam stavila ulje, učinim to, domesim, napravim veknu, rknem pleh u već dobro zagrejanu rernu jer sam je uključila pre nego sam krenula da domesim hleb. Okrenem se, obrnem… zgrabim blender. Brašno, jaja, ulje, kisela voda, pzp. Bzzzzz… Bzzzz…. još malo vode… Bzzzzz… Bzzzzz… još malkice brašna… Bzzzzz… Bzzzzz… voda… Bzzzzz… Bzzzzz… brašno… Bzzzzz… Bzzzzz… bzzzzz…Bzzzzz… bzzzzz…

Tiganj, puter. Sačekam i… krene agonija.

Sipam testo u tiganj, nako iz blendera, al ono nikako da se ispeče. Krene, taman kad je vreme da okrenem, pokušam – sve se raspadne. Drtga, treća, četvrta… deveta… svaka u đubretu je završila. Sto me je znojeva oblilo. Ne znam da l ćete mi verovati, al sam bila na rubu suza i na korak od toga da ono iz blendera surduknem u wc šolju. Zaozbiljno.

Koji me đavo nagna da pogledam u lampice na šporetu, ne znam, al sam to uradila i videla da gori samo ona za rernu. Pritisak mi rknu na 1000. Ja sam jedina osoba u tri Galaksije koja je pokušavala da ispeče palačinke tako što ih je pekla na uključenoj rerni – uključenoj jer se u njoj peče hleb.

Onda sam uključila ringlu i onda je sve bilo kako treba. Palačinke su ispečene ko od šale, naravno.

A od palainki sam napravila torticu. I… ubismo se ko zečevi.

Naravoučenije, ako želite ispeći palačinke, MORATE uključiti ringlu.

Eto…

…to vam śćedoh reći. I pitati vas da l nekako mogu da mi izrastu novi živci jer ovihimam još jako malo.

1234

Nego…

…s paljenjem šporeta nije kraj mojim mukama.

NE!

Nakon početnog fijaska s palačinkama, Kosmos je nastavio sa svojim prvoaprilskim ujdurmama na moj račun.

Tako sam imala… dimljenje blendera, Zverkovo durenje, bacanje dve šerpe koje su do juče bile dve sasvim fine šerpe, a koje su danas počele da jogune najstrašnije (e, nećete se u mojoj kući joguniti, ja vam jemac bila!), Zverko se nadurio, tegla mi je iskočila iz ruke i razbila u paramparčad, Zverkova činija sa tek sipanom vodom je odskočila i sve se razlilo po podu kuhinje… da ne nabrajam više.

A ručak…

Za ručak sam planirala musaku. Od tikvica. Pa sam, ne znam zašto, otvorila zamrzivač i u meso koje sam dinstala za planiranu musaku od tikvica ubacila tikvice (iako se musaka nikako tako ne pravi) i plavi patlidzan i nekoliko zmrznutih paradajza i pečenu papriku pride (‘stavi mu i džem, seme mu alavo!’). Sva sreća da mi šerpa nije bila veća, ko zna šta bi se u njoj našlo. Onda se to krčkalo. Onda sam to presula u pekač, pa rknula u rernu i prekrstila se.

Kako sam krenula, dobro je uspelio. Ukusno je baš. I ja imam klopu za narednih par dana. Milina.

Ojdoh sad da… legnem.

Pa ću da peglam.

Ako ne zapalim kuću i sudove ću oprati. Oću, ljeba mi.

Eto…

to vam šćedoh reći.

A vi…

…uživkajte u današnjem danu. I ne zaboravite… za četiri dana će četiri dana odmora. 

1

Једно мишљење на „01.04.2018.

  1. Ljeba mi oboŽavam te😘.A tvoj Zverko i moj Mali su neki rod.Posto moj muž radnim danima šeta pse oko pola6.Moj Mali,a pritom veliki pas ne zna za vikend.Ako ti je za utehu i ja sam ustala rano jedino sto sam ja imala kupovni hleb koji sam Rešetirala😉😀.
    Lep dan želim tebi i Rex😘😘😘

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s