Da vi rečem...

22.03.2018.

Da vi rečem…

Utisak dana: ljudi gnjide.

I ceo dan je nekako bljak. I vreme i dešavanja i… dođem kući, ručam i sednem da uz kafu smislim šta mi je dalje činiti. U sred toga shvatim da nemam hleb i da sutra nemam šta za doručak.

Uđem u ostavu da uzmem brašno, a tamo… na dnu kese ovog, na dnu kese onog, pa u sledećoj treće… i tako  đest kesa. Da se ne lažemo, tamo ima i onih neotvorenih, al ako ova ne potrošim imaću još kesa sa ostacima.

Povadim te kesice, donesem ih u kuhinju, poređam i… shvatim da nema šanse da pravim nešto po receptu iako mi je prvobitni plan bio da pravim štapiće i da po recept odem na, a gde bih drugo, Anin blog. Zbog zatečenog stanja reših da natravim štapiće, al nako… po intuiciji. Msm, šta tu ima teško… zamesiš brašno, vodu, so, prašak za pecivo, ulje, rkneš neke semenke, razvaljaš i na pleh u rernu. Da, tako ću.

Prvo sam sve ostatke brašna (ješmeno, ovseno, ražano i heljdino) sručila u jednu kesu. Nije mi bilo teško, izmerim to i utvrdim da ima okruklo 300 grama brašna. Da mi je trebalo toliko cickala bih oko vage bar 10 minuta da ga naštelujem na toliko. Presuh brašno u ćasu, uzek kesu s psilijumom koja se tuda vuče od onomad i sve što je bilo u kesi, po slobodnoj proceni tu beše oko 3-4 kašike, sunuh u ono brašno. Dva prstohvata i malo preko soli, jedan prašak za pecivo i ulja, onako iz flaše dodah. Ni to mi ne bi dovoljno, no uzeh teglicu i navrnuh iz nje susama. Onda uzeh čašu sa  toplom vodom da bih zamesila testo. Dolivala sam, muljala, dolivala, muljala… i na kraju doneh presudu – taman je.

Posuh brašno po radnoj površini i krenuh da odvajam loptice, vodeći računa da budu priblišno iste veličine. Kad to završih uzeh prvu kuglicu s namerom da je razvaljam i napravim štapić. Ajoooj… majko mila… Ja kočopernije kuglice od testa ne viđoh u životu svome, a (čak) jedanput sam pravila štapiće u životu i bili su super (iskustvo je to, ehej! – prim. autora). To se otimalo, listalo, razdvajalo, cepalo, postajalo sipkavo… užas! Pokušavala sam, nije da nisam, a onda mi je pukao film i onako iznerviranoj pa jopet napravih kuglicu, a onda sam sve napravljene spljeskala dlanom, prebacila ih u pleh i rknula u rernu, da ih moje oči više ne gledaju.

Peklo se dvadeset minuta.

Za to vreme sam u blender stavila leblebije, dodala tahini, limun, maslinovo ulje, čili, naravno, i so, uključila blender i napravila humus. Beli luk namerno nisam stavila jer… em mi smeta, em mi je grozomorno kad otvorim teglu i njegov miris iskoči iz nje. Na kraju, uvek mogu u odvojen deo dodati malo onog granulama.

Dok sam to završila lepinjice su bile gotove. Cela kuća je mirisala lepo, a moje raspološenje se naprasno popravilo.

Lepinjice nisam probala, al ako je verovati Zverku, vr’ su. Humus sam probala, nisam odolela i mogu reći da sam oduševljena. Ostaje mi samo da sačekam jutro i uživam.

Do tada ću već naći neku zanimaciju, a vama, dobri moji, želim prijatno veče.

 1234

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s