Da vi rečem...

16.03.2018.

Da vi rečem…

Ne znam znate li onu sliku koja je kružila po društvenim mrežama, a na kojoj tip stoji ispred kioska brze hrane. Tip koji tu radi ga pita ‘Sta ćete od priloga?’. On odgovara ‘Stavite sve’, a drugi zapoleni dobacuje iz pozadine ‘Stavi mu i džem, seme mu alavo’.

E, tako i ja zadnja dva dana, samo bez kioska i džema.

Naime…

Juče i danas umirem od gladi.

Probudim se gladna. Doručkujem ko nikad i posle par sati (čitaj sat, dva… plafon 2,5) ja opet mogu vola pojesti. Jedva dočekam ručak. Na njega navalim ko gladna godina i stučem količinu koju bih, u normalnim uslovima, jela bar dva dana i to je stučem u roku od 10-15 minuta. Onda skuvam kafu i sednem da se preispitam da l sam gladna. Ni jednom nisam bila.

E, sad….

To što brzo pojedem obrok i nije čudno. Inače brzo jedem, pa slistim sve u rekordnom roku, kao da me neko juri. Ko termit.

Ono što mi je bilo sumnjivo jeste količina hrane koja mi i pored obilnosti (ta količina po obroku mi je obično za dva, možda i tri dana. da, da… sad se segih da vam to već reko’) nije dovoljna. I tako mi se juče upali crvena lampica na koju sam odreagovala. Rešila sam da ispitam tu drastičnu promenu.

Ispitivanja sam odmah započela. Temeljno. Jer… ja il radim il ladim.

Počela sam od anamneze.

Sve uobičajene opcije su otpale. Stepen zabrinutosti je rastao sa svakom eliminacijom.

Nastavila sam istraživanje danas.

Krvna slika i biohemija – nikad bolji. Čak i gvožđe koje ume da mi se strmekne do klinički značajnih nizija se pokazao kao super.

I pored toga i dorucka za dvoje – bila sam u roku od sat vremena po doručku gladna ko vuk.

Jedva dočekah ručak. Jopet sam jela za dvoje.

Onda sam skuvala kafu. Postobrokna introspekcija je pokazala da je glad nestala.

Ponovo sam se posvetila istraživačkom radu koji se sastojao u traženju uzroka ove krajnje neobicne pojave neopisive gladi u prepodnevnim i ranopodnevnim časovima, čak i nakon obilnih obroka.

I onda mi je sinulo…

Još jednom sam sve proverila i shvatila da sam pronašla razlog i dijagnozu.

Nakon još jedne detaljne provere svih raspoloživoh činjenica i rezultata bila sam sto posto sigurna da sam došla do prave dijagnoze.

Da. Dijagnoze.

Naime, bolujem od PRS-a.

PRS je relativno novo oboljenje. Samo oboljenje nije toliko opasno ukoliko ste svesni problema.

U pitanju je tzv. Pre Restriktivni Sindrom koji se javlja iznenada, u trenutku kad oboleli reši da ponovo krene na restrikciju. Tada se u njegovom mozgu stvaraju impulsi koji ga teraju da jede mnogo više nego obično. Javljaju se u prepodnevnim i ranim podnevnim časovima – oko doručka i ručka. Posle ručka slabe jer malo ko od povratnika ima želju za belancima i potažima. Impulsi se opet pojavljuju odmah po buđenju i tako u krug. Bolest obično počinje odmah po donošenju odluke da se pacijent vrati restrikciji i traje do perioda od 28 do 45 tog dana. Do tog perioda povratnik bi, mučeni, trebao da se navikne na novonastalu situaciju i sa tim navikavanjem zapravo dolazi do izlečenja.

Eto…

…to vam śćedoh reći. I poželeti lepo veče i lep vikend.

A ja odoh da se presaberem kad ću otpočeti s restrikcijom.

Srdačan pozdrav, do sledećeg javljanja, dobri moji.

Studio!

123

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s