Da vi rečem...

05.03.2018.

Da vi rečem…

Danas sam se mnogo nasekirala, a sve je počelo jutros kad sam se probudila i poželela pica pitu. Nije bilo vremena da je pravim, pa sam to ostavila za popodne, tako da ujutru imam doručak.

S posla, više mrtva no živa, svratih do Idee da kupim šta mi nedostaje. Dve ulice odatle, na uzbrdo, je moj dućan gde se prodaju kore domaće, dvaes i kusur godina proveravane, ali ja nisam imala snage za na uzbrdo te rekoh sebi ‘Toliki ljudi kupiju kore po marketima, neće ti se kruna stropoštat s glave ako to i ti učiniš’. Od kora su bile samo ove sa slike. Tri puta sam im prilazila i odlazila od njih. Nije mi se dalo da ih uzmem. Na kraju se naterah da ih ubacim u kolica.

Konačno stigoh kući i nakon predaha, uz čaj, nakanih se da napravim pitu. Sve sam spremila što sam planirala i na kraju otvorih pakovanje kora, izvukoh ih i ciknuh besno. Zverko je podvio rep i mudro se sklonio iz vidokruga, a s vrata se oglasilo zvono. Otvorih vrata. Komšija me je zblanuto posmatrao.

-Je l sve OK?
-Nije.
-Dooobro… daj Zverka.
-Šta će ti?
-Da mi pravi drištvo… il ja njemu dok…
-Dok?
-Dok ne otpustiš taj bes.
-ZVEEEEERKOOOO…

Otišli su pre nego mi je glas utihnuo u trećoj ulici odavle.

Vratih se poslu i tako je započelo mučenje, level pro.

Koliko god pažljiva bila, sve se cepalo i raspadalo još dok sam filovala kore. Srolati jufku i prebaciti je u pleh su bile nemoguće misije. Ja sam ih sprovela dva puta i dobila dve grozne bezoblične mase koje sam skupljala po plehu i formirala jufke samo zahvaljujući svojoj bezgraničnoj bandoglavosti.

Daje od drugog tog nisam išla, no sam ostatak kora, bez trunke žaljenja, zavrljačila u kantu.

Jedva premazah nazovi jufke pavlakom i besno rknuh pleh u rernu.

Jezivo je izgedalo i ispečeno, ali kad sam počela da sečem i nije izgledalo strašno. Naprotiv.

Onda sam dečkonjama odnela malo, ne bih li se iskupia za stra’ koji sam im u kosti uterala. Prihvatili su izvinjenje, a ako je suditi po mljackanju – ukusno je. Kako god, sve su pojeli. Zverko je dobio i parče pride kad se vratio kući.

A ja…

…ja čekam jutro.

Eto, to sam vam śćela reći.

I da izbegavate ove kore.

A sad ću vam poželeti lepo veče i… ne znam šta ću.

Studio!

12

34

5

 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s