Crtice iz svakodnevice

Drugarče

-Ocu noa. Ovakog… i ovakog… i ovakog… – rekla je prstom pokazujući boje.
-Ne postoji noj tih boja.
-O… poctoji. Cupav.
-Cupav?
-Aha… – rece i ručicama razbaruši kosu.
-Aaaaa… čupav…
-Aha…
-Dobro, ali moraš ići u sobu sa Zverkom da se tamo igrate.
-Ocu da gedam.
-Ne može.
-Cto?
–Moraš li da tepaš?
-Da.
-Dobro.
-Cto?
-Zato što leti prašina. Videćeš kad bude gotovo.
-Ockej. – reče i otrča sa Zverkom.
Posle petnaestak minuta je pozvah.
-Gotov je.
-Daj!
-Al da mi kažeš da li ti se stvarno dopada.
-Ocu.
Dadoh joj papir.
Okretala ga je u svim pravcima pomno ga posmatrajući. Najduže ga je gledala izvrnutog naopačke, a onda me ozbiljno pogledala.
-Ovo nije noj. – reče ozbiljno, odmahujući glavicom i bez tepanja.
-Nije? – bila sam razocarana mada stvarno i nije ličilo na noja.
-Ne.
-A šta je?
-To sam ja! – reče oduševljeno.

***

Soft pastele

10×19 cm

Danas sam dobila najlepši brljavi kompliment spakovan u jednom jednostavnom, dečijem ‘To sam ja!’

Švrlj… Švrlj… Švrljuckanje 28575608_10156427481894255_9104047182676578246_n

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s