Da vi rečem...

28.02.2018.

Da vi rečem…

Jutros se probudih pre sata i prvo pomislih kako mi se ište pita. Jes da niko koe pod libelu ne razmislja o pitama pre po pet ujutru, al ja sam eto razmišljala.

Pokušala sam je izbaciti iz glave okretanjem na stranu, ali jok. Ta išteća pita je odbijala da ode. Zažmurila sam i pravila se da spavam, ali ona nije hajala za to. Stalno me je čackala za moždane vijuge i ćuškala me i izazivala i na kraju, šta ću jadna, ustah, sredih se koliko je to moguće u po pet ujutru nakon što si lego u petnaest do dva i uputih se u kuhinju.

Kod nas u kući se pita uglavnom pravila od sukanih kora. Kad koru rasučeš i nafiluješ ti je lepo srolaš i rkneš u pleh. Il tepsiju, kako ti se navrne u momentu. Kad nas je baš mrzelo pravile smo pitu i od gotovih kora. Al takva pita je vazda bila slagana, nikad rolana.

E, jutros, dok je sav normalan, neradeći svet spavao, meni je došlo da napravim, moš mislit, srolanu pitu od gotovih kora iako nisam imala pojma kako bih. Koliko kora u jednu rolnu? Jedna? Ne, sigurno. Dve? Možda. Tri? Možda. Čeziri? Ne sigurno.

Odlučih se za po dve po rolni.

Očaš posla napravih fil, srolah frulice, rknuh pleh u rernu, prpbudih Zverka i prvi put u životu izađoh iz kuće ostavivši šporet uključen. Dobro, znala sam da se vraćam za pet, najviše deset minuta jer ni Zverko ni ja ne volimo zimu i sneg, a napolje izlazimo samo kad moramo i koliko moramoo.

Vratili smo se za deset minuta, taman na vreme kad sam trebala da spustim temperaturu

Virnuh u rernu.

Ono unutra se ni mrvicu maklo nije. Ni mrvicu naraslo… samo je malo počelo da dobija boju. Sve u svemu – nije obećavalo i bila sam spremna da sve zafrljačim u kantu i napravim sendvič od suvog ljeba.

Sedoh da zapisem neke ideje. Beležila sam i beležila i tek u neko vreme se setih pite. Skočih i pogledah, a ona se nadućila i lepo porumenela i sva miriše. Ostavila sam je još pet minuta.

Onda je izvadih, isekoh, surduknuh na tanjir, prelih s malo kiselog mleka, sedoh i… ubismo se ko zečevi. Onda sam otišla na posao.

I sad… dok ovo pišem, shvatih jednu bitnu stvar.

U moja testa, pite, mafine, hlebove i ostale testenine uvek ubacim jedan sastojak za koji nikada nisam videla da ga ima i u jednom receptu. Pesmu.

Naime…

Sad kad vraćam film ne sećam se da sam išta od navedenog pravila, a da nisam pevušila. Tiho il na glas, nebitno, al sam uvek makar pevušila.

Eto, to vam šćedoh reći.

I ostaviti vam Osmeh za lepo i nasmejano veče.

 

12345

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s