Da vi rečem...

15.02.2018.

-Jesi li sigurna da možeš da ti je ostavm?
-Zašto ne mogu?
-Zato što je đavo.
-Koga da mi ostaviš?
-Pa, Saleta.
-Kakav crni đavo? Pa ja bih stotinu takvih mogla čuvati.
-Kakvih?
-Pa ko Sale što je.
-Ko moja Saša?
-Da, ko naša Saša.
-Daj mi recept…
-Lako je… Daš joj zaduženja oko životinja, samo joj zabraniš u baštu da ide. Dijete ti ništa oko baste ne umije, ja da ti rečem.
-Znam…
-Dakle, daš joj zaduženja oko životinja… da iśćera na ispašu, čisti štale, promeni slamu, da im stavi sena, onda je pustiš da ide da kosi i plasti…
-Da kosi?!?
-Da… jako je vična sa kosom. A što umije da je oklepa… kažu da posle toga vlas kose možeš na pola uzduž preseć…
-O, Bože..
-I u plašćenju joj nema mane.
-Ja pobegoh sa sela, a ona u sred Beograda rođena ispade najveća seljanka.
-Sram te bilo… nemoj o dobrom mom đetetu tako… a uveče još pomuze krave…
-Ko muze, bre?!?
-Pa ona…
-Kako?
-Bolje no ja…
-Otkad?
-Ima jedno pet ljeta…
-Zašto ja to ne znam?
-Zato što bi joj zabranila.
-Aha…
….
-Kažeš… muze krave?
-Još kako.
-Radi li još šta?
-Mesi ljeb…
-Molim?!?
-Šta?
-Mesi?
-Da… i pitu suče… ostalo joj baš i ne ide. Ne voli kujnu mnogo…
-A kako sa hranom? Muku mučim…
-Što? Najzahvalnije je to dijete za držanje… kad je gladna uzme koru ljeba i nešto uz ljeba… kajmak, sir, pršutu… traži da joj ubijem neko jaje. Jede sve… pinjene paprike, kupus, pite, gulaš… ma, sve…
-Kući neće ništa. Muku mučim.
-Da ti kažem, Lenka… nije do nje… do tebe je.

***

Da vi rečem…

Najviše sam volela leta na selu. Sve sam tamo volela. Od rane zore kad ustanem, uz miris tek pečenog ljeba, preko poslova i, naravno, životinja.
Ništa mi teško bilo nije.I sve sam htela i sve sam mogla. A ponajviše da jedem. Valjda me opije onaj planinski vazduh i rad pa kad navalim… ko gladna godina.

Jutros se probudim i pade mi na pamet baka Danica. Ona tatina strina, pričala sam vam i njoj. I setim se kako je umela da mi oguli pečene paprike, pa ih isprži na masti, pa kad budu gotove ona ih isecka, pa umulja sa kajmakom. Uz to mesa i svega, al ja sam to najviše sa ljebom voljela klot. Ništa mi slađe od toga bilo nije. Uzmem tanjir, izađem napolje, sednem na travu, pod staru šljivu, leđima se oslonim na staro stablo i ručam.

Eh, ljepote….

I jutros se svega toga setim i izvadim iz zamrzivača dva paketića seckanih paprika, nepečenih doduše, i izdinstah ih na masti. U to, kad bi gotovo, rknuh pavlake, a u suvom tiganju prepekoh šnite slanine i tanke kriške ljeba. Onda one paprike raspodelih po ljebu i preko stavih slaninu. Samo mi je falila livada. I stara šljiva. I svi oni kojih više nema. I životinje mi fale.

Al zato mi je ovo životinjče moje pojelo po doručka. I ako je…

Eto… to sam vam śćela reći.

I poželeti lep i nasmejan dan.

123

***

Da vi rečem i…

…neka moja porazmišljavanja o testovima intolerancije.

Moja sestra bi, po tom testu, trebala da jede meso bivola, ždrebetinu (nikako konjsko meso), neke životinjke za koje nikad čula nisam (a kažu da znam o životinjkama mnogo i da znam za mnogo životinjki) ponekad meso ajkule… neke voćke i povrćke koje numem ni da izgovorim… vodu nikako ne sme… i tako…

Rekla sam joj da može duzme onaj pregradni zid između kujne i sobe, da ne moram da ga rušim, a ja ću, kad ga obrsti, tu da stavim šank.

Ako neko još ima problem sa rezultatima testa intolerancije moj zid mu je na raspolaganju. Ima ga ..

#svezasestru #jednajesestra #najboljasamsestranasvijet

***
#oduveksaželeladaimamšank

Da vi rečem još nešto…

…ručak je bio na vreme, ali post kasni jerbo smo posle ručka imali posla, pa smo izleteli iz kuće ko da nas sto vragova ćera.

Elem…

Danas mi je kanda dan za ‘nisam jela sto godina’ jela i sećanja.

Vazda sam volela grašak.

Majka ga je često spremala. Na ulju izdinsta luk, doda grašak, nalije vodom koliko da ogrezne i dinsta. Kad voda ispari ona opet nalije vodom. I tako u krug, dok ne bude gotovo i kad je gotovo pusti da voda ispari i toe to. Taj grašak sam obožavala. Mljac.

Inače…

Imam devet rođenih tetaka, dva strica i jednog ujaka. Nekih više nema, s drugima nisam u kontaktu, osim s dve tetke koje mnogo volim. Žive u Podgorici. Ovi sa severa nikad nisu voleli Podgoričane i obrnuto. A ja sam mnogo volela da idem u Podgoricu. Zimski il prolećnii raspusti su mu bili rezervisani za odlazak tamo i vazda sam im se radovala. Prestala sam da idem kad sam počela da radim. No, to je neka druga priča.

Elem…

Odem ja jednog proleća tamo. Bilo mi baš super. Jednog dana pita mene tetka…
-Sajka, voliš li ti grašak? Sluvala bih ga ako voliš.
-Kuvaj tetka, obožavam ga.

Joj, jedva dočekah ručak. Em gladna, em grašak. Postavili mi sto poodavno, došlo vreme i da se ruča. Posedali mi za sto kad eto ti tetke s loncem.

Gledam ja onaj lonac i porazmišljavam se… ‘E, jes poluđela… šta će joj ova lončuga za grašak kad je lepo mogla u šerpu da ga spremi. Ja ga vala prati neću!’ Msm… svi znaju koliko mrzim da perem sudove i da se ja zalažem za jednokratno posuđe koje će se posle ručka baciti, a ona se bespotrebno bahati s loncima.

Dođe moja Mila do mene, zavati onom kutlačom po loncu i sipa mi…

‘Šta je ovo, sunce ti poljubim?’ pomislih u šoku kad je uvršno nasula tanjir. A u tanjiru čorba u čorbi meso i grašak plivaju. Ja zinula ko sojka na jugovinu, ne da nisam gladna, no neću biti ni narednih sto godina. Nikad više neću jesti. Naime ja nikad nisam volela čorbe, supe ni čorbaste stvari, sem pasulja. A ovde čorbe kolko nećeš.
-Je l sve u redu, Sajka? – upita tetka.
-Da, da… -promucah ja – …samo nešto nisam gladna.
-Ja sam razumela da jesi.
-I ja sam mislila, al sam se prevarila. Al ću jesti, naravno.
A kako da joj kažem da nije? Lepo sam rekla da volim grašak. To što nisam znala da on može biti i ovakav, to je moj problem. Jela sam onaj grašak, jeo je onaj grašak mene. Da l je bio ukusan ne znam… ni tad nisam znala, znam samo da je bio čorbast i da sam ga jedva pojela. I to samo zato što mnogo volim tetku i što sam rekla da volim. Inače bi jela suvog ljeba, ovo okusila ne bih.
Uveče smo otišli do grada. Kad smo se vratili, tetka nas je čekala.
-Sajka… možemo li da porazgovaramo?
-Naravno. – rekoh
Sedoh za sto.
-Reci mi, Sajka, kakav je bio ručak?
Želudac mi se okrenu.
-Dobar, tetka. – promucah.
-Aha… Onda ti neće smetati da i sutra to jedemo
Nisam mogla da zadržim uzdah. I taman da se složim s njom ona nastavi.
-Pričala sam ti sa majkom, Sajka. Bila sam oduševljena što voliš grašak pa sam joj to rekla i reč po reč… shvatih da se nismo razumele.
Ćutala sam.
-Zašto si jela kad ne voliš?
-Pa… rekla sam da volim, a ti si se potrudila da spremiš. Bilo bi bezobrazno da odbijem. Ješću ga i sutra… nije problem.
-Vala nećeš…
-Jupiiiiii… – oglasiše se brat i sestra iz ćoška.
-Vi ćete ga jesti, pa sve ima da puca. – reče tetka – A tebi će tetka nešto drugo.
-Neću. Ako oni moraju jesti onu čorbuljagu i ja ću!
-Je l ovo pobuna?
-Tako će biti! – rekoh, uverena da će nam svo troma spremiti nešto drugo jer mene tetka mnogo voli.
-Dobro. Onda ćete sutra jesti grašak. – reče tetka i bez reči ode na spavanje.
Sutradan smo jeli grašak.

I tako…

Sad kad me neko pita da l volim grašak ja kažem ‘ne znam’. I ne znam… jer ima graška kojeg obožavam, a ima i onog što ga mrzim.

Danas sam posle više od tri godine spremila grašak… od onog što ga obožavam. Samo sam ga ispasirala i napravila pire. Uz batače bez kostiju imala sam ručak – čista desetka.

Eto, to vam śćedoh reći.

Kad nekog pitate voli li grašak naglasite i na kakav mislite jer neki ga volimo samo ugusto spremljenog.

Želim vam laku noć, dobri moji

123

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s