Da vi rečem…
Evo, śedim njuškam vazduh i pokušavam da shvatim šta mi bi. I ne mogu da shvatim. Lepo ne mogu.
Naime, sve je krenulo od juče kad sam izvadila meso iz zamrzivača. Teletinu. Imala sam sjajnu ideju da je izdinstam i imam klopu za dva dana. Naravno da nisam čitala šta piše na pakovanju. A što bih gledala kad žmureći znam duzmem ono što mi treba. Msm, ja pakovala, slagala… Nema šanse domanem.
Vratim se s posla. Posle četiri beše. Raspremim se. Uzmem meso, izvadim flašu crnog vina koje mi služi samo za spremanje jerbo sam užasno dosadna osoba i ič numem da pijem ko čoek. Odem po glavicu luka, vrnem se, ogulim je, iseckam na rebarca, rknem ga na mast koja je bila ugrejana i veselo zacvrča kad se srete s lukom. Okrenem se ka mesu, otvorim pakovanje i umalo se ne sobalih kad uglefah mlwveno meso.
-Šta ću sad? – ciknuh.
Stvarno nisam imala pojma. U improvizacijama sam dobra samo kad ih isplaniram… manje ću ovoga, više onoga, ovo neću… Ali ovako… JOK! Uz to sam se nameračila na teletinu. Il teletina il mutno Dunavo, al je postalojao problem. Teletina je zamrznuta, a napolju je suviše hladno da bih jopet izlazila u kupovinu, a Dunav tek nije za da se u njega skače. Stvarno nema smisla. I posle me pitaju što ne podnosim zimu. Ni na slici je volim videti.
No, problem se morao rešavati kako znam i umem. A nit sam znala, nit umela.
Dakle…
…prekrsti se, pa šta ti Bog da.
Surduknuh ono meso u onaj luk. Promešah i zažmurih. Otvorih oči, odoh do zamrzivača i počeh vaditi… pakovanje seckanih paprika, četiri paradajza, kesu i po (ovo po mi je ostalo od nekog potaža) zelenih tikvica iseckanih na kocke. Vratih se sa ulovom do šporeta i sve što povadih surduknuh u šerpu. Sva sreća što uzeh veću jer mi je bila pri ruci, a mrzelo me didem po manju. Ništa nisam dirala, no uzeh jabuku, tahini i desetak badema, pa sedoh za sto i podelih užinu sa Zverkom koji se danas kad dođoh odljutio i veselo me dočekao. Kad pojedosmo užinu ustah da zvirnem u šerpu. Sve se lepo otopilo pa sam mogla da ga izmešam. Dodala sam začine šacimetrijski, osolila i napustila bojište. Gnjavila sam Zverka trudeći se da ne mislim na šerpu. Posle jedno četres minuta joj oprezno priđoh. Nije mi se svidelo ono što vidim. A meni ako se ne dopadne na pogled može da se preturi na pozadinu ne mogu ga voleti. Zato se vratih do zamrzivača, pa uzeh kesu s peršunom i čili. Vrnuh se do šporeta, rknuh u šerpu šaku peršuna i poprilično čilija. Promešah i udaljih se. Kad se vrnuh zagrabih malo od bućkuriša kafenom kašičicom i probah. O, suncetipoljubimnenormalnosanjasasasavovićludakunadludacomainajnenenormalnijistvoreštozemljomhodi!!! Ja volim ljuto. Obožavam ljuto. Hrana koja nije ljuta je trava, pa makar i meso bilo. I otkad pamtim ništa mi nikad nije bilo preljuto. Uvek je moglo još malčice ljuće, bar, al ovo… suze su grunule, počeh da kašljem i davim se, sva sreća što sam bila kod sudopere. Umal dušu ne ispustih. Kao da sam najžešćih 10 čili papričica gurnula u usta. Teme mi je odskakalo ko poklopac na loncu, a na rubovima je šištala para. I iz ušiju. Iz nozdrava je modar plamen lizo.
Zverko se pametno povukao.
Psovala sam kao kočijaš. Da mi je neko rekao da posedujem takav asortiman psovki rekla bih mu da je lud jer ja retko psujem. Uglavnom kad vozim. Stvarno.
Kad dođoh k sebi zarežah na sebe.
-Ovo ćeš, kad si već bila pamerna sunuti onolko čilija iz kesice, pa još i smrznuti čili, pojesti kako znaš i umeš. Tvoje je samo da smisliš kako da učiniš to podnošljivijim il da ga jedeš takvog, pa makar crkla.
Opet se vrnuh do frižidera i zaronih u njega. Čeprkala, preturala….
-Da bar imam mleka…. – gunđala sam – …pa da ga sipam. Mleko ubija ljutinu, reko mi onomad onaj tajlanđanin kad ušetah u njegovu kujnu. Ma otkrio bi mi sve tajne ovoga sveta… samo da me izbaci. Zverko, slušaš li me il pričam sama sa sobom.
Pričala sam sama sa sobom. Moj Zverko je pametan. Zna kad se treba povući.
I pronašla sam. Pavlaka za kuvanje!
Otvorih je, nasuh u onaj vulkan od šerpe, odoh po dva jajeta. Ubih i njih. Sve dobro promešah, presuh u pekač i rknuh u rernu. Zatvorih je prekrstih se i sedoh da čitam.
Konačno se, posle četvrtog poglavlja nakanih dustanem.
Izvadih bućkuriš, oprezno zahvatih malo kašikom i probah.
Joj, ljudi moji….
…što je ovo ukusno! Toliko ukusa koji se prepliću, dopunjavaju, guraju… a sve tako puno. I puterasto. I sočno.
Ma, jedva čekam sutra.
JE-DVA!
Eto…
možda nije hrono, al moja vanrestriktivna restrikcija dozvoljava ovo ponekad.
Mislim da dozvoljava.
Nadam se.
Ovaj…
Ne znam. Al to mi je što mi je. Ako sam zabrljala, nisam namerno. Časna reč. Samo sam smotana.
Eto, to vam šćedoh reći.
Odoh sada da radim, a vama želim lepo veče.
Studio!
Princeza Chilly 