Živcojed i ostale budibogsnamštine

-Zverko…
Tišina.
-Zverko!
Ni šušanj.
-Zverko! Zverko! Zverko! Zverko! Zverko!
Promoli se njuška od ispod stola.
-Šta je?
-Hoćemo li se miriti?
-Nećemo.
-Ali, Zverkoooo… morala sam podići krevet. Raširila sam ga samo da bih imala gde staviti stvari dok ih ne preberem. Sad kad sam završila nema svrhe da zauzima pola sobe razvrcan. Možeš se i ovako igrati na njemu. Imaš dovoljno prostora.
-Onako je bilo više.
-Jeste, ali…
-Neću da se mirimo.
-Ali Zverko…
-Neću.
-Ja neću da te ostavim na miru dok ne pristaneš da se pomirimo.
-Nikad!
-Zverko! Zverko! Zverko! Zverko! Zverko! Zverko! Zverko! Zverko! Zverko! Zverko! Zverko! Zverko!
-Ućuti!
-Neću! Zverko! Zverko! Zverko! Zverko!
-Dobro, pomirićemo se.
-Super! Dođi.
-Ne sad.
-A kad?
-Za sto godina, ako me ne budeš gnjavila do tada.
-Za sto?!?
-Da.
-Od sada pa za sto godina?
-Ne… od za deset godina za sto godina. A me ostavi na miru pošto smo se dogovorili ili se nikad nećemo pomiriti.