Razgovori, kuće graditelji

-Što ne uzmeš lopticu?
-Neću.
-Ne dopada ti se?
-Ne.
-Što si ljut?
-Nisam.
-Jesi.
-Skloni mi se!
-Šta ti je?
-Neću dozvoliti da me podmitiš glupom igračkom!
-Kako to misliš ‘da me podmitiš’?
-Misliš da si mnogo pametna? Da ćeš me obrlatiti s glupom lopticon?
-Očigledno nisam baš pametna pošto nemam pojma o čemu pričaš. Objasni mi.
-Neću. Znaš ti dobro…
-Ne znam.
-Kako da ne…
-Ozbiljno.
-Saša, ne pravi se blesava! Misliš da ne znam da si mi donela glupu lopticu ne bi li mi zamazala oči za sutra?
-Za sutra?
-Da. Za sutra!
-Ne razumem…
-Obećala si mi da ćeš sutra ostati sa mnom i da ćemo se igrati.
-I kakve sad loptica ima veze s tim i što si ljut?
-Zato što si se predomislila i kupila mi glupu lopticu da se iskupiš.
-Aaaaa… to…
-Da, to…
-Reci mi… kad sam te slagala?
-Nikad.
-Dobro. A kad sam te podmićivala?
-Hmmm… nikad.
-Da, dešavalo se da nešto moramo da odložimo, ali zar ti nisam svaki put lepo rekla i izvinula se umesto da ti bacam prašinu u oči? I da sam svaki put ipak ispunila dogovor s malim zakašnjenjem, ali sam ispunila.
-Jesi.
-I zasto, do đavola, misliš da te sada podmićujem?
-Ne znam.
-Sram te bilo, Hercules! Sram te bilo, da te sram bude! Za tvoju informaciju, kupila sam lopticu jer sam mislila da će ti se dopasti. A svakako ne radim sutra, baš kako sam ti i rekla.
-Ne radiš?
-Ne.
-Ceo dan?
-Ceo dan.
-Obećavaš?
-Već sam obećala.
-Joj, Sašo moja, ne znam šta mi bi… možeš li mi oprostiti?
-Samo pod jednim uslovom…
-Kojim?
-Da se više ne duriš tako… lepo pitaj sve što te zanima i dobićeš odgovor. To isto i ja očekujem. Je l to u redu?
-Jeste.
-Dogovoreno?
-Jeste, Sašo… evo da popusimo po cigaru, da zapečatimo dogovor.
-Aj…