-Mrrrrrviceeee!
Tajac.
-Mrvice, dođi da podelimo doručak.
Tajac.
U glavi mi se upali crvena lampica kad shvatih da se nije pojavio, iako sam bar četiri puta otvorila frižider i treskala sudovima ko da me za to plaćaju, a sad se ne odaziva na magičnu reč ‘doručak’.
Skočih sa stolice, okrenuh se ka hodniku, a Mrvica leži i ne mrda.
-Zverko?
Tajac.
-Hej, momče… živ li si?
Tajac. Samo ogromne oke koje me iz mraka posmatraju.
Još jedna lampica u glavi.
-Zverko, kakav si haos napravio?
Tajac.
Podbočih se i nakrivih glavu na desno.
-Oceni to što si napravio cifrom jedan do deset.
-Devet.
-Huh.
-Devet i po.
-Huuuuuh.
-Sređivanje tog haosa je moguće ili ne?
-Da.
-Na skali od jedan do deset… oceni težinu sređivanja.
-Pet.
-Može li sačekati da doručkujemo?
-Mislim da može. Da, može.
-Hoćeš li to opet uraditi?
-Najverovatnije, kad mi se ukaže prilika.
-A ako te izmlatim?
-Isto.
-Dobro. Ništa onda…Dođi da doručkujemo.
Došao je. Doručkovali smo.
Posle sam pokupila ostatke tri rolne toalet papira koje su stajale u originalnoj kesi u kupatilu, dok ih se Zverko nije dokopao.
(Iz nikad napisane knjige: Krivac vazda zna kad je kriv)
Princeza Chilly 