Čitaonica

Zaborav

Jednom kada je mrav ponovo otišao na daleki put, veverica je sedela kraj prozora i mislila na njega. Iznenada zadrhta i pomisli „Da li mrav stvarno postoji?“. Sela je za sto i položila glavu u šake.

-A možda sam ja izmislila mrava. – pomisli.

Spopale su je crne misli i uplašila se da od tuge više nikada neće moći da se pomeri s mesta. No, u zadnji čas je poskočila, izašla napolje, spustila se niz bukvu i otrčala u šumu. Ubrzo je srela cvrčka.

– Cvrčku… – reče gotovo bez daha – …da li si ikad čuo za mrava?

Cvrčak se zaustavio i na licu mu se pojavio izraz duboke zamišljenosti.

– Mrav… – mrmljao je – da li sam čuo za mrava… Kako ono reče?

– Mrav – ponovi veverica. – Mrav.

– Mrav – ponavljao je cvrčak i pri tom se zamislio. – Mrav. Mrav…

A onda odmahnu glavom.

– Ne – reče. – Još nikada nisam čuo za mrava.

– O – uzdahnu veverica. – Onda sam ga možda izmislila.

– O da? – upita cvrčak radoznalo.

Bio je lud za izmišljanjem. Ali veverica je brzo otišla dalje da bi to isto pitala kukca, lastavicu, slona i vrapca. Ali, niko nije čuo za mrava.

– Ne – rekoše – Mrav… Ne. Na žalost.

Čuli su za desmana, konopljarku, gnua, mošusno goveče i narvala, ali nikada nisu čuli za mrava. Kasno popodne veverica je otišla kući. Stopala kao da su joj bila od blata i jedva je mogla da se uzvere uz bukvu. Sva potištena sedela je pred vratima kuće dok su joj poslednji zraci sunca klizili niz obraze. „Dakle izmislila sam ga…“ mislila je. „Dakle, izmislila sam i njegove pipke i njegove prste na nogama, i to da je za njega med najlepše što postoji… I to da mi nedostaje, i to sam izmislila…“ Tako zamišljena, u mislima je videla kako taj koga je izmislila korača i kako ona zajedno sa njim sedi na obali reke i kako su prebacili jedno drugom ruku preko ramena. Nešto potom, čula je kako joj on nesto govori i kako joj objašnjava nesto vrlo zamršeno što ona uopšte ne shvata. Tako je potonula u san, tu pred svojim vratima, jedne tople letnje večeri.

Negde daleko, u pustinji, mrav je brisao kapi znoja sa čela trčeći najbrže što može, na putu ka šumi, ka veverici. „Samo da me nije zaboravila“ mislio je i trčao još brže.

–Evo me, dolazim! – vikao je. – Veverice!

(Ton Talehen)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s