Da vi rečem...

29.04.2017.

Da vi rečem…

Ja nikad, ali NIKAD, ne mogu biti gladna ako imam ljeb u kući. Ako jos u frizideru imam sir, jaja i, važi za pre hrono ishrane, mleko, gozba mi je zagarantovana. Sve ostalo, u vidu, slanine, pršute, suvog vrata, ponekad kajmaka je čist bonus.

E… zbog toga sam ja prvo u životu naučila da mesim ljeb. U pocetku je bio, ko kod svih normalnih ljudi, dućkast. Premešen tri puta. Narastao. A onda sam shvatila da je ljepši kad je tanak, sav u koricama, krckav. Uz sir il’ kajmak, ljeba mi, ništa ti ne treba.

Jedino što nikad nisam volela su hlebovi od juče il, ne daj Bože, prekjuče. Mozda sam razmažena, al’ tako je. Doduše, ovi naši hrono hlebovi su lepši kako stoje. Prosto mi je žao kad ih pojedem, a to nije zato što moram da se akam i pečem novi. Ne! Mada ima i toga, da se ne lažemo… I do sada, da kucnem o sto, odozdo, jednino mi je ljeb vazda 100% uspevao. Kod ostalog mogu domanem, i, hvala Bogu na tome, ostanem u granicama jestivosti i ukusnosti, al’ u ljebu jok. Valjda zbog tolke ljubavi ne mož’ domane., pa sam uverena da je ljeb najemotivnija ‘rana.

Al nisam to śćela da vi rečem…

Śćedoh vam pričati o popari jer to je jedini stari ljeb, uz prženice, koji volim jesti. Čuj mene, volim… obožavam. Relativno skoro, tek pre neku godinu, skontah da ljudi prave poparu na vodi. Nešto mi tu nije bilo po volji, al ko sam ja da to dovodim u pitanje, posebno kad osetim tu radost u glasu kad pričaju o njoj. Iz tog razloga, nameračim se ja da i to probam, ne budem lenja i napravim je. Nako nameračena śednem da jedem, uzmem zalogaj spremna na eksploziju ukusa, i umalo se nudavih. Grozno! Grozno! Grozno! Grozno!!! Da vam ne pričam da sam sve bacila.

Naravučenije…

Ako ‘oćeš poparu, ti uzmes šerpu i u nju sipaš MALO vode i PUNO mlijeka. i pustiš da se to krčka. U tiganju propržiš, na masti, kockice ljeba, pa kad provri ono mlijeko, a ti rknes u njega onaj ljeb. Sve to malo osoliš i pustiš da se krčka. Kad ljeb upije svu tečnost u to suneš sir. Punomasni, of kors, i mešaš dok se sir ne rastopi i dobro ne prožme sa ljebom. Kad to bude gotovo ti fino u sve to rknes i 2-3 kašike dobrog kajmaka i jopet sve mešaš dok se kajmak nistopi. Onda to slonis s vatre, sedneš i ubiješ se ko zec.

E, sad… kad bolje razmislim, ni to vam nisam śćela reći, jer koji ce vam, dizvinete, kad mleko ne pijete…

Ono sto šćedoh da vi recem je…

Pošto poparu ne jedem zbog mleka (ovdemijedušazajecala), ja sam našla nešto sto mi dušu raduje.

Uzmem činijice vatrostalne, pa isečem hleb poređam da prekrije dno, pa preko poslažem malo tankih listića putera, pa rendan topljivi sir i pršute, pa jopet ljeb, malo putera i pršute, pa preko topljiv sir i sve to rknem u rernu i zapečem. Ondak to izvadim, śednem i ubijem se ko zec. I brekćem ko traktor dizelaš na uzbrdo. I sve mi je lepo. I dan mi je lep. I život je lep. I varim…

 

 

I još nešto da vi rečem…

…neki stih, da ne bude da sam totalno prozaična.

 

U loncu se kolenica krčka
u želucu nešto meni prčka
šta god radim u lonac pogledam
ko vračara budućnost sagledam.

Eto, to sam śćela da vi rečem. A sad odosmo nas dvoje da potrošimo ovo što pojedosmo u jednoj šetnjici. A vama želim lep dančić, dobri moji.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s