Iz nikad napisane knjige

Asocijacije i drugi živcojedi

-Sašo… oš li ti nešto spremiti za jelo?
-Moram li?
-Ne moraš, al bi bilo lepo.
-A šta bi?
-Hmmm… ono… ono cevasto… lepo.
-Rexo…
-Oj?
-Da li misliš da sve možeš da nazivaš onim i onakvim i da očekuješ da pogodim na šta misliš?
-Do sad ti je išlo.
-Da, ali…
-Ma Sašo… ovo sigurno znaš… od mesa je.
-Kobasice?
-Ne, ne…
-Daj, pomozi…
-Stavlja se u ono spljeskano… s onim belim što ja ne smem da jedem, a i sa onim isto belim što obožavam, ali kad se stavi na to ono… šljune i postane tečno.
-Ti bi učinio i da najokoreliji ljubitelj asocijacija omrzne iste.
-Ne znam šta su asocijacije i ne zanima me. Koncentriši se molim te.
-Pokušavam, al me zbunjujes.
-Samo se koncentriši…
-Ok…
-Dakle… jednom si pravila. Ostalo si kupovala.
-Pa, što ne kažeš… hajdemo tamo gde sam kupovala, pa ću se setiti.
-Lepše je kad ti napraviš. A i hladno je previše da bi čak tamo išli.
-Pomoć!
-Spljeskano…
-Pljeskavica!
-E, to…al nije…
-E, jbg…
-…al sve ono za uz nju ide i u to.
-Tek sad shvatam zašto psi ne pričaju. Pa, šta sam ja Bogu zgrešila da jedini koji priča zapadne meni??? – zakukah.
-Svi psi pričaju.
-Ja, vala, ni jednog ne čuh.
-Naravno da nisi. Oni su imali sreće da dopadnu čoveku kome ne moraju ništa da objašnjavaju… niti da se bore za svoja prava. Ja siroma nisam imao tu sreću. Zato moram da pričam.
-More…
-Ne podsećaj me… ne staj mi na muku!
-Izbaciću te napolje.
-Samo pokušaj! Prisešče ti! Bolje slušaj…
Htela sam svašta reći, al se ujedoh za jezik.
-Mmmm – promrmljah.
-Ok… dakle, kao to spljeskano, samo cevasto.
-Ćevapi?
-Tooooo! Bravo… znao sam da umeš. Hoćes da mi praviš?
-Hoću.
-Divna si!
-Al prvo moram po meso.
-Ok…
-Al pogaču neću mesiti. kupiću somun i zagrejati.
-To me ne zanima… samo to meso i ono belo.
-Ok.
-Znas šta belo?
-Pa… ne… luk?
-To je ono što ja ne jedem. Ono drugo… ko sir, a nije. I šljune u toplom… ne vidi se, a mnjam je. I ja ga volim.
-Kajmak?
-Tooooo!
-Kajmak imamo. Idem po meso.
-Požuri!

Otisla, kupila, spremila, najeli se ko prasići.

Sad, dok se spremam da operem sudove pravimo grandiozne planove za večeras… da li da odemo oma na spavanje i zakucamo do jutra ili da se izvrnemo u dnevnoj sobi i odgledamo neki film.

(Iz nenapisane knjige: Asocijacije i drugi živcojedi)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s