Crtice iz svakodnevice

Koža

Penjem se uzbrdastom ulicom, prolazim pored tašnera, pogledam, zaustavim se, al produžim dalje. Posle par koraka stanem, vratim se i uđem.
-Dobar dan. Izvolite.
-Dobar dan. Imam jedno, malo čudno, pitanje za Vas. – promucah s osmehom, spremna na mrgudast pogled kojim me izbacuje iz radnje.
-Pa… pitajte. – rece čika.
-Da li imate parčice kože koji Vam više ne trebaju, a da bi ste mi ih prodali?
Odjednom se namršti, ko da sam ga pitala da mi prepiše radnju i oma se iseli.
-Šta će ti? – upita poprilično grubo.
-Pa… ovaj… mislim… – stadoh.
Gleda on mene, gledam ja njega. On namršten, ja s osmehom.
-Pa… – rekoh odlučno, spremna i na izbacivanje – … igram se. U stvari, to baš i nije igra. Pravim priveske.
-Kakve?
-Od kože.
-Nisam ni mislio da su od cica. Pitam kakve.
-Lepe. Bar su meni lepi.
-Imaš neki ovde?
-Nemam.
-Zašto?
-Nisam baš očekivala da će mi neko tražiti da ih vidi.
teta…
-Al imam par slika.
-Daj.
I pokažem ja njemu slike na telefonu. Gleda, pa vraća, pa opet gleda…
-Pa, jesu lepi.
-Hvala… – nakezih se.
-Sačekaj tu. Ne mrdajte ni ti, a ni taj tvoj vrtirep.
-Dobro.
Posle nekog vremena vraća se s nekom kesom.
-Vidi ovde da l’ ti valja šta. – progunđa.
Zaronim u onu kesu, a ono polepih parčića tamo. Podignem pogled ka njemu…
-Jesi nasla nešto?
-Evo ove… – pokazah mu.
-Nosi.
-Hvala Vam… koliko sam dužna?
-Reko sam da nosiš.
-Ali…
-Nosi i ne nerviraj me da se ne bih predomislio.
-Imate li kesu?
-Oćeš poštom da ti pošaljem?
-Ne treba. Odneću ja, al mi treba kesa. – rekoh smejući se glasno.
-Mnogo si, bre dosadna.
-I recite mi koliko košta. Ja cu te priveske svakako prodavati, zato recite cenu.
-Već si platila.
-Nisam.
-Jesi, jesi… još kad si usla. Osmehom. Odavno nisam video da se neko tako smeje. A sad s tim glasnim smehom si i kusur zaradila. Aj, pa svrati opet za neko vreme.
-Izvadih novčanicu i stavih na pult koji nas je delio.
-Rekao sam ti da si platila. Vrati to u taj džak.
-Ovo ne plaćam. To je za piće.
-Za te pare mogu i da se napijem pošto nisam neki ljubitelj alkohola.
-Onda se ovaj put napijte. Jednom se živi.
-Dosadna si.
-Rekli ste mi već.
-I mnogo se lepo smeješ. Ostani takva. A sad beži, imam posla.
-Dobro. Hvala Vam. Doviđenja.
-Da, da…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s