Crtice iz svakodnevice

Ukusi detinjstva

Kažu neki „ja se i od vazduha gojim“.

„Ti prestani da dišeš, pa ćeš smršati“, mislim se, a vamo klimam glavom… kao, razumem ga… pa nastavim, u sebi, gunđati mu/joj „Cvrc ti ga, brale. Od vazduha se ne goji, naučno je dokazano. No, ti probuši kašiku, pa ćeš videti da će i vazduh početi da sarađuje i da će prestati da te popunjava u širinu. Čak ćeš početi i da mršaviš.“

Eo, na primer ja…

Ne mogu da kažem da mi je vazduh kriv. Volim, brate, da fino pojedem. Sve dijetalno… krmećinu, jagnjećinu, telećinu, junećinu u različitim oblicima, bareno ponajmanje, pa mlečne proizvode, punomasne, naravno, pa domaće ljebove, u nedostatku domaćih – mogu i kupovni, po mogućstvu vrući, pite, gibanice, proje, projare, bureKi… I jos što šta… I kako ja da kažem da mi je vazduh kriv? Ne mogu dušu da grešim.

Recimo jutros…

Probudim se i shvatim da mi duša nešto ište. Ustanem, odbauljam se do frižidera. On pun, al duša nezadovoljna. Zatvorim frižider, skuvam kafu, pa sednem da se porazmislim. I shvatim, na po kafe… žito kuvano. Majku mu… nisam to godinama jela. Numem ni da spremim, al ne može biti teško. Ipak su najlepša jela najjednostavnija, zar ne? A ovo je među najlepšim… Garantovano nemam gde ni da naručim, a i da imam nisam sigurna kako se to zove. Ne budem lenja, konsultujem Google, al on mi izbacuje samo slatko žito… Nije to.

-Iskopaće njega Bili… – progunđam, spremim se i odem u prodavnicu zdrave rane, na Bajloniju.
-E, ćao
-Gde si ti? Kako si?
-Eo me… Nikako.
-Što, bre?
-Duša mi ište žito, a ne umem ga spremiti.
-Imaš na netu.
-Nema…
-Kako bre nema? Ima s orasi…
-Ma joook… Ovo je slano.
-S povrćem?
-S ovčetinom.
-Uhhhh, sestro, kud se toga seti?!? Nisam to jeo od kad sam klinac bio…
-Ni ja godinama nisam jela. Ako ga ne pojedem, umreću.
-I dosla si po žito?
-Aham…
-A ovčetina?
-Rlknuću stelju unutra…
-Jepse.
-No mi žao stelje… Šta ako nesto zeznem?
Zvoni mu telefon…
-Izvini… Majka me zove…
-Samo ti…
-E, majko… Ne, nisam… Tu mi drugarica u radnji. Hoće da kuva žito s ovcetinom, pa dosla da kupi žito… Kad dođem imaš da mi praviš. Hoćes li? Sta ječam? Pa zar nije žito? Stvarno? Reći ću joj…
Još malo popričaše. Kad završi, obrati se meni
-Pravi se sa ječmom…
-Laž… – a onda, iz malog mozga dopre mi majčin glas „Sale, to je žito… U onoj drugoj pregradi, malo duguljastije. To je ječam…“ – O, da! Da!!! Ječam mi daj…

Tek popodne ga pristavih… Na tiho. Posle tri sata priđoh mu, na prstima, skoro bojažljivo. Jos bojažljivije ga probah. Duša poče da peva…
-O, daaaa!!!
Okrenuh broj telefona.
-Da?
-Dolazi odmah! Hitno je. – rekoh i prekinuh vezu.
Stvarno je došao. Hitno.
-Šta se deŠ… – pitao je s vrata, a onda počeo da njuška vazduh – O, nisi valjda?
-O, da! Jesam.

Sedosmo, nasuh, dodasmo varenike kako zakon zapoveda i navalismo. Ubili smo se ko zvečke. Posle klope je otišao. Ja leškarim, varim i pokušavam da nagovorim veš da se sam opegla. Odbija saradnju. Tako vam je to u životu. Ne može sve po volji biti…

U svakom slucaju, od vazduha se ne goji.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s