Crtice iz svakodnevice

HUH!

Smatram da je jako nepristojno kad me neko zove vikendom pre devet sati, bez ikakvog bitnog i hitnog razloga, tek da bi me čuo.

Tako bi i jutros.

Zvrči fiksni telefon… zvrči uši da probije, mozak da sprži. Ja skocim, iako svi koji me poznaju znaju da se na fiksni javljam SAMO ako u trenutku dok zvoni prolazim pored njega, al ko velim negde gori, frka je…

Elem, skočim ja, skoči i Zverko. Pritrčim ja, pritrči i Zverko. Javim se ja, Zverko sede i gleda me zbunjeno, oke mu zasuzile, sve trepće…
-Da? – promumlah s zebnjom, očekujući katastrofalne vesti.
Ja gledam ka OVOL’KOM zidnom satu, ne bi l’ videla kolko je sati, al džabe… ni sat ne vidim. Tek nešto malo zida. I to samo zato što znam da je tu.
-Dobro jutro, srećice. – začuh s druge strane veseli glasić majčine drugarice.
Pritisak mi ripi na ‘iljadu.
-Dobro jutro.
-Kako si mila, moja?
-Sjajno…
-Nisam te valjda probudila?
-Probudila? Izvinite, koliko je sati?
-Sad će osam…
-Oh, pa zar mislite da spavam do osam. Nisam ja takva lenjivica.
-Znam, mila… Znam… Nego onako kažem… Ovi moji pre podneva ne ustaju ne smem ni da progovorim da ih ne probudim. Samo reže, mila…
-Strašno, mnogo ste Vi njih razmazili…
-I ja kažem… Nego, kako si? Šta radiš, sine.
-Dobro. Evo, baš krenula da skuvam kafu. Od pet jutros pletem neki džemper, dušu mi uze. Komplikovan rad izabrah, ne znam šta mi bi.
-Pleteš džemper? – zaprepašćeno upita, a ja mudro prećutah. – Probudila sam te… Znam, baš sam blesava. Izvini, dušo…. Ne znam šta mi bi. Hajde, sine, spavaj, pa cemo se čuti…
-Aham…
-Zdravo, Sale. I izvini, molim te…
-Sve je u redu. Prijatno.
I tako mi san ode u vražju mater. Još ne mogu da se opasuljim. I sve mi krivo što sam tako odreagovala, al nije ovo prvi put. Svaki put zove isključivo ujutru jer nema s kim da popriča dok njeni ne poustaju. 

I sad sve nešto razmisljam…

Kad će ljudi da shvate da svet vikendom nastaje tek posle devet sati? Osim kad vikendom radiš… tad nastaje u petnaest do sedam. Pa onda opet prekorim sebe kako sam skot, kako je žena htela da me čuje, da vidi kako sam, a ja tako…

Uhhhhh…

Iznervirah se. Odoh po burek, da se malo smirim.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s